Авганистан и женска права: „Под влашћу талибана, бити жена је једнако смрти, оне дишу, али су мртве"

Текст садржи узнемирујуће детаље. Пуно име саговорнице познато је редакцији ББЦ-ја на српском.

Авганистанка Хатиџе Б. живи већ седам година у Турској, где је дошла да студира.

У Истанбулу је са мужем и сином, али је дубоко узнемирена најновијим догађајима у њеној земљи.

Посебно је плаши судбина сестара, као и свих жена које су остале у Авганистану.

„Под влашћу талибана у Авганистану, бити жена или девојчица је једнако смрти.

„Да ли сте некад видели смрт? Оне дишу, али су мртве. Немају права ни на шта", каже Хатиџе за ББЦ на српском.

Талибани, представници радикалног муслиманског политичког покрета, после две деценије су поново преузели власт у Авганистану, освојивши и престоницу Кабул.

„Жене ће имати права које им обезбеђује шеријатско право", рекао је портпарол талибана у првој конференцији за новинаре од преузимања власти.

Додао је да ће активно бити укључене у друштво, али није изнео више детаља.

„Ми ћемо бити срећни и оне ће бити срећне", рекао је.

Одрастање под влашћу талибана

Ипак, 29-годишња Хатиџе није нимало оптимистична.

Она је пристала да за ББЦ на српском исприча причу о страхотама које је доживела одрастајући као девојчица током власти талибана 1990-их година.

Првих 10 година описује као „застрашујуће".

Из детињства носи тешке успомене које је прате током целог живота.

'Тог дана нисам страдала, али сам умирала сваког следећег'

Једног дана, када сам имала око седам година, нестало је воде, па сам покривена отишла до чесме, која је од наше махале (насеља) удаљена 15-20 минута.

Људи, њих око 70-80, чекали су у реду да узму воду са једине чесме. Стала сам и ја у ред.

Одједном је дошао камион талибана, ти застрашујући и дивљи људи.

Сви су имали велика оружја и без трептаја ока пуцали су на све.

Зашто су пуцали и убили све те људе - нисам разумела.

Kасније сам сазнала да је у тој групи било оних чија су политичка уверења била супротна њиховим, те да су их зато убили, али у том тренутку су сви ти људи умрли на моје очи.

Kрви је било на све стране.

Ево и сад док причам о томе тресем се, плашим се и сада као тада.

Људи су умрли, сви.

За некима су остала деца, дозивала су родитеље.

Ја сам, дечије несвесна, газећи преко тих лешева дошла до чесме и узела воду.

Тако сва у крви, вратила сам се кући, била сам мала и ниска, па метак није стигао до мене.

Тог дана нисам страдала, али сам умирала свакогследећег.

Никад ми није та слика испарила из главе.

Детињство без школе и играчака

Хатиџе и њена браћа и сестре су детињство провели „веома страшно, у тами".

Сада схвата да није ни знала шта је детињство, нити је могла то да зна.

„Само сам у огледалу, гледајући се, причала себи, ето то ти је детињство.

„Нисмо знали шта су играчке, а камоли детињство", говори она.

Није знала ни шта су образовање, вртић или основна школа.

„Хвала богу да је мој отац образован човек, па нас је у кући учио да пишемо и читамо.

„И то је било забрањено, али ипак нас је учио", додаје.

„Нисмо имали пара за хлеб, али је отац кришом доносио кући папир и оловке.

Талибани су отишли када је имала десет година и тад је први пут крочила у школу.

„Тада смо видели шта је живот, образовали се и почели да живимо.

„Сад, 20 година, након тих црних дана, опет се све враћа на старо и то је претужно", каже она.

Погледајте видео: Које су поруке талибана

Како је живети под талибанима

Талибани су на власт дошли убрзо пошто се Хатиџе родила 1992, и водили Авганистан све до офанзиве западних сила 2001, после напада на Америку 11. септембра.

Хатиџе страхује да ће жене поново бити потчињене и „плаћати за све".

„У овој ситуацији се можда и неће много променити живот мушкараца, и у овом тренутку имате небројено много мушкараца у Авганистану, које ова ситуација радује и којима иде у корист.

„Сада ти мушкарци могу да ожене жену коју пожеле, и са тим прљавим мислима и четири жене могу да жене", упозорава.

Међутим, за жене нема више људских и женских права, нити закона који би стали у њихову одбрану, страхује Хатиџе.

„Све је тренутно у црнилу".

Највише се плаши за сестру која је удовица, и има ћерку од 10 година.

„Бити жена је тешко у целом свету, али у Авганистану је то сад немогуће.

„Много сам забринута за жене, девојчице које ће, уместо да уче и буду образоване, сад постати супруге талибана", каже Хатиџе.

„Оне не смеју саме нигде да изађу. Тамо више нема живота за тебе без мушкарца".

Талибански покрет или студенти почели су да јачају раних 1990-их.

Обећали су да ће се борити против корупције и побољшати безбедност Авганистанаца, суочених са последицама дугогодишњег деструктивног грађанског рата.

Као и данас, талибани, сунитски муслимани, и тад су се залагали за увођење Шарије - строгог исламског закона.

Кад су дошли на власт средином 1990-их увели су строге исламске казне - попут каменовања и бичевања или јавних погубљења осуђених убица и прељубника.

Казна за крађу била је одсецање удова.

Од мушкараца се захтевало да пуштају браду, а жене су морале да носе бурку, вео који покрива лице и тело.

Талибани су забранили телевизију, музику и биоскоп и нису одобравали школовање девојчица старијих од десет година.

Жене ће сада, страхује Хатиџе, гледати „свет само кроз малени правоугаоник".

„Знате ли шта је бурка? Бурка је као нека врећа, која има мали прорез за гледање кроз њу и намењена је женама.

„Не знам да ли сте пробали, или да ли је неко ту пробао, али ја јесам".

Носила ју је као десетогодишња девојчица и каже да је „веома болно".

„Мајка ми је са 10 година узела бурку, да бих излазила напоље. И ја сам ходајући падала, јер нисам видела пут.

„Била сам дете, мало дете од 10 година", каже.

Жали и пријатеље који су разведени.

„Имали су слободан живот, али га више неће имати. Kо зна шта ће им радити и каква ће им бити будућност.

„Талибани их могу и каменовати, то им није страно. Сигурно сте видели или чули такве ствари", додаје.

Каже да мисли на све које зна, како ће и шта ће радити.

„Кидам се због њих, срце ми гори, психички нисам добро.

„То траје откад су талибани кренули да преузимају земљу, имам кошмаре кад год заспим, будим се, не могу да заспим, много сам лоше, сви смо лоше."

Гледалаје смрти у очи

Једног дана су рекли да у наше насеље долази рација.

Била сам баш мала, око пет година, нисам ни знала шта значи рација.

Дошли су и у нашу кућу, у којој смо били отац, мајка, старија сестра, два старија брата и две млађе сестре - оне су спавале, а нас велике су пробудили.

Сећам се детаља - оружје уперено у нас.

И таман кад су кренули да нас убијају, нешто се десило, не знам шта, неки позив, и само су отишли.

Узели су све што смо имали, оно мало пара и злата што су родитељи сачували.

Везали су оцу руке и пред сам пуцањ су нам се смејали у лице, али су после једног позива само отишли и ми смо преживели.

Али сам доживела тај тренутак и тај страх од смрти. Осетила сам смрт и видела шта је и колико је застрашујуће.

Они су дивљаци који не презају ни од чега. Не знам ни у који религију верују.

Kажу да верују у ислам, али у исламу нема тако нечег.

Чим су преузели власт, талибани су прогласили општу амнестију за све државне званичнике и позвали их да се врате на посао.

Упућен је и позив женама да им се придруже у новој влади.

„Они шаљу поруке у светске медије да жене нису у обавези да носе бурку, да је довољан муслимански хиџаб како би изашле на улицу, али је ситуација унутар земље потпуно другачија", тврди на основу вести које добија од пријатеља.

„Покушавају себе да представе на леп начин, али то није реално стање", каже она.

Уверена је да ће жене бити примораване „на многе ствари", не само на бурку - посебно удовице, попут њене сестре.

„Не знам шта ће им све доћи главе, али најгоре је то што удовице немају права на живот.

„Мора да има неког мушкарца поред себе, можда је на силу удају за талибана. Можда јој на силу удају и ћерку од 10 година. То је врло болно", додаје.

'Црна будућност пуна неизвесности'

Kада су талибани ушли у град у којем живи њена породица, Хатиџе је сестра у сузама звала и молила да је спаси.

„Рекла је да не жели да живи такав живот, али је било много касно, ништа не могу да урадим за њу.

„Очекујемо застрашујуће ствари, какав ће бити крај нико не зна", каже Хатиџе.

То што је она на безбедном у Турској, не значи јој много кад су јој у Авганистану остали ближњи.

„Сви моји су тамо, мој народ је тамо, сви.

„Много се плашим, од тог дивљаштва у којем се налазе, где су људска права, не знам".

„Kажу - талибани су се променили. Kако су се то променили? Двадесет година ратују у планинама, где су могли да се промене?

„Да су се променили бар би им се спољашњи изглед мало изменио. Али су и даље дивљаци, страшни људи", тврди Хатиџе.

Пре седам година доселила се у Турску на мастер и докторске студије у Истанбулу.

Намеравала је да се, по завршетку школовања, врати у домовину, али се доласком талибана на власт све променило.

„Ја сам у Турској, али цела моја породица, пријатељи, познаници и сви моји људи су у Авганистану и живе у црнилу у земљи у којој нема никакве будућности.

„Нису безбедни и то нас све много брине. Нико не може да изађе из куће, сви су обавијени страхом, јер их чека црна будућност пуна неизвесности", каже она.

Чланови њене породице, каже, и раније су размишљали да напусте земљу, али то ни за кога није лака одлука.

А сад је већ и касно.

Погледајте видео: Очајнички покушаји људи да се укрцају у авионе у Кабулу

Последњи пут породицу је видела кад је 2020. године ишла у Авганистан да ради истраживања за факултет.

„Tад сам их последњи пут видела. Добро је да сам ишла", каже.

Уверена је да више неће видети домовину, што је чини посебно тужном.

„Све је некако чудно и досад смо одржавали контакте, али колико ћемо у будућности бити у могућности да комуницирамо, нисам сигурна", наводи.

Авганистан - рајска башта

Моја земља је као рајска башта.

Због лоше позиције у којој се налази, у центру средишње Азије, и што је проточна тачка за све околне земље, ми горимо и плаћамо цену географске позиције.

Нас је уништило и подземно богатство јер сви желе парче тог богатства.

Иако су доста тога узели, има много ствари које још нису освојили у мојој земљи.

Све то, али и чињеница да је то земља која датира из далеке прошлости, могу бити разлог због којег се све ово дешава.

Моја земља је много лепа, у зеленилу.

Пре 20 година смо се борили и поднели људске жртве како бисмо се спојили са слободом. Сада тај двадесетогодишњи труд и изграђен капитал је уништен.

За недељу дана су продали земљу, напустили је и побегли.

И опет све пада на народ, жене и девојчице. То много боли.

Авганистан није увек био под контролом екстремиста или радикалних исламиста.

Током 1950-их година, када је премијер Авганистана био генерал Мухамед Дауд, уведене су друштвене реформе.

Једна од најупечатљивијих била је укидање пурде - обичаја да се жена скрива од очију јавности.

Дауд је поднео оставку 1963.

Талибани никада заправо нису отишли.

Током протекле две деценије су били у дефанзиви, али то стање није потрајало.

На крају 2014, најкрвавије године у Авганистану од 2001, међународне снаге - оклевајући да остану у Авганистану на неодређено време - завршиле су борбену мисију, препуштајући авганистанској војсци да се бори против талибана.

Али то је дало замах талибанима док су заузимали све више територија.

ББЦ је 2018. године проценио да су талибани били отворено активни на 70 одсто територије Авганистана.

Авганистан има огромне резерве нафте, гаса, бакра, кобалта, злата и литијума.

Поред тога, располаже значајним минералним ресурсима.

Године 2010. авганистанско министарство рударства проценило је вредност тих резерви на скоро билијарду долара.

Талибани зарађују делимично њиховом експлоатацијом, али и контролишу тржиште опијума - од које се прави хероин.

`Жена која све пре других види`

На арапском Хатиџе (Khadija) значи - особа која је превремено рођена, рано пробуђена, она која све пре других види, која је бистрог ума. Тако се звала и прва жена пророка Мухамеда.

„Много волим своје име.

„Отац ми га је дао управо због тог значења и увек га с поносом носим", каже она.

Иако не живи у Авганистану, ни боравак у Турској није једноставан.

Завршила је студије турског језика и књижевности.

„Завршили су нам се испити и време је да се вратимо, али где?", пита се она.

Погледајте видео: Новинарке које су убијене зато што су жене

Хатиџе моли свет да не окреће главу од Авганистана и да не ћуте, посебно они који се боре за права жена.

„Свет је мали, сад се преко друштвених мрежа све може видети, како могу да ћуте?

„Очекивала сам да ће цео свет устати на ноге, посебно жене, али никог није брига", говори резигнирано.

„Где су Уједињене нације, права жена, људска права, како све може овако да се остави и заборави."

И даље верује да заједничком акцијом може нешто да се промени и да се помогне девојчицама и женама у Авганистану.

„Сви кад би се дигли на ноге нешто би могло да се уради, да покрену нешто, зато молим све да не ћуте", закључује Хатиџе.

Критикује и медије и међународну заједницу што не раде ништа да би се спречило да се језиве сцене понове.

„Много је лако причати из сигурне земље и удобне фотеље, али је много тешко то преживети.

„Само они који живе тамо и који су преживели страхоте знају како је", каже Хатиџе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]