Авганистан, сукоби и насиље: „Убијају нас зато што смо другачији“

Овај чланак садржи детаље бомбашких напада који би за неке читаоце могли да буду узнемирујући

„Изгледамо распознатљиво и због тога нас други лакше идентификују, злостављају и нападају", каже Рошан Газнави.

„На мети смо напада деценијама."

Кад су три бомбе експлодирале у Рошанином насељу почетком овог месеца убивши најмање 85 људи, она је била сигурна да је то због расизма који њена заједница осећа на властитој кожи деценијама.

Рошан је Хазарка, припадница етничке групе за коју се верује да чини око 15 до 20 одсто авганистанског становништва, али које њихове типично централноазијске црте лица јасно одваја од већине других Авганистанаца, баш као и њихова верска убеђења.

Чињеница да су већина Хазара шиити често је чинила да се нађу на мети сунитског исламског насиља.

Рошан, правница и активисткиња борбе за људска права која се залаже за већи приступ образовању, испричала је за ББЦ о три различита бомбашка напада која је лично преживела и расистичком злостављању којем су она и њена заједница свакодневно изложени.

Бомбашки напади на школе

Напад 8. маја извршен је близу средње школе у хазарејском насељу у Кабулу, главном граду Авганистана, и у њему су страдале многе ученице.

Експлозије су се десиле у њеном насељу Дашт-е-Барчију и Рошан је сместа пожурила у болницу да посети повређене.

„Срце вам се слама кад се деца и ученици свесно нађу на мети.

„То је злочин против човечности", рекла је Рошан за ББЦ.

Она је била дирнута кад је видела да је неколико девојака понело са собом књиге, чак и у њихове болничке кревете.

Као прва која је дипломирала у најширој породици, Рошан зна колико је девојкама тежак приступ образовању.

„Једна девојка која је изгубила многе другарице из одељења много је плакала.

„А опет ми је рекла да би се вратила у школу чим буде могуће", рекла је Рошан.

Нико није преузео одговорност за напад; званичници авганистанске владе оптужили су талибанске милитанте, али је ова група негирала било какву умешаност.

Екстремистичке сунитске групе као што је Исламска држава доживљавају Хазаре као јеретике и врше убилачке нападе на њих.

Слични напади са масовним бројем жртава изводе се и у нешиитским областима, али нема сумње да су Хазари за њих платили посебно високу цену.

Малтене пре тачно годину дана, у нападу на породилиште у Дашт-е-Барчију погинули су 24 жене, деца и новорођенчади.

Извршени су и бројни други напади, а Рошан је, нажалост, била присутна у три од њих.

Решеност

Мање од 30 одсто авганистанских жена зна да чита и пише (према подацима УН-а) и тамошње девојке се често суочавају са великим изазовима да би се образовале.

Нема довољно школа или уџбеника за њих, дечаци су често приоритет, а влада велики анимозитет према девојкама које уопште похађају школу, нарочито у руралним областима.

Насиље представља још једну огромну препреку за девојке.

Хедер Бар из Хјуман рајтс воча, која је провела недељу дана у бомбардованој средњој школи Сајед Ул Шухада 2017. године како би о томе снимила репортажу, каже да јој је тај напад сломио срце.

„Девојке су училе напољу, у поцепаним шаторима или на отвореном, а школа је била претрпана.

„Недостајала су им основне потрепштине, као што су тоалети и библиотека, а суочавали су се са потешкоћама и ван школе", каже Бар.

Пука решеност девојака и нада њихових родитеља да ће их то извући из сиромаштва натерали су школе да наставе рад.

Погрешно време, погрешно место

Бомбашки напад на школу није било први пут да је Рошан присуствовала последицама оваквих зверстава - 16. новембра 2014. године, она је замало избегла напад бомбаша самоубице на конвој истакнуте посланице Шукрије Баракзаи.

Рошан је тога дана пешачила до универзитета и приметила је младу девојчицу која јој се смеши.

Мање од минут касније чула је велики прасак и кад се осврнула, видела је потпуни хаос.

Баракзаи је преживела са мањим повредама, али троје људи - укључујући дотичну девојчицу - страдало је на лицу места.

Рошан је тек после експлозије сазнала њено име.

„Тело Оудсије било је преполовљено. Један део одбачен је на другу страну пута.

„Нисам могла да идем на факултет недељу дана, непрестано сам плакала."

Рошан је у то време имала 20 година и радила је за једну НВО која је захтевала већи приступ образовању за девојке.

Делила је књиге и друге материјале, и почела је да се појављује на телевизији говорећи о образовању и потребама сопствене заједнице.

Предрасуде

Рошан зна колико је тешко хазарским девојчицама да се ослободе друштвених стега и похађају школу.

И сама је касно кренула у школу - њени родитељи били су сиромашни и неписмени ткачи којима образовање девојака није био на првом месту.

Као најстарија од петоро деце, Рошан је почела да тка тепихе код куће пре него што је уопште научила азбуку.

Учила је, међутим, вредно и задивила наставнике.

Није још имала десет година кад се први пут сусрела са расистичким испадима.

„Једна девојчица је рекла: 'Ти си кули. Ви сте прљав народ'", присећа се Рошан.

Отишла је кући у сузама.

„Кули" је расистички израз за оне који се баве неквалификованим, тешким пословима.

За њу је то била прва увреда у правој бујици узнемиравања.

Рошан је била шокирана што се према њој односе са таквим презиром, али дискриминација је постојала, чак и док је студирала право на факултету.

„Два младића су одједном почела да ме узнемиравају. Викали су: 'Ти једачице мишева, шта ти тражиш на универзитету?".

Непрепознатљиво

Последњих година, агресија против Хазараца често је попримала облик физичког насиља.

Милитанти обично нападају велика окупљања како би убили што више људи, а јавни протести чине лаку мету.

Хазарејска заједница је 2016. године почела да одржава масовне демонстрације захтевајући увођење струје у своје домове.

На једном таквом протесту у Кабулу, Рошан се затекла у свом другом бомбашком нападу.

„Сећам се да сам видела једног згодног пријатеља у маси. Знамо се са универзитета."

Рошан каже да је имала лош осећај да ће се нешто десити том њеном пријатељу.

Како је протест узимао маха, дошло је до огромне експлозије у гужви, убивши више од 100 људи.

Рошанина коса се запалила и изгорела. Она је била одузета и није могла да схвати шта се дешава.

Страдали су пријатељи и колеге са којима је Рошан разговарала и размењивала књиге.

Згодни студент ког је познавала нашао се веома близу места експлозије.

„Тело му је било непрепознатљиво. Лице му је било потпуно унакажено.

„Његова мајка је идентификовала тело по белегу на његовом стопалу и по његовом сату."

Отпорност

Рошан каже да ови напади нису смањили жељу њене заједнице да унапреди образовање и услове живота.

Она каже да су у последњих 20 година многи из њене заједнице успели да се образују и оставе за собом лоше плаћене послове као што су кућне спремачице и мануелни радници да би постали адвокати, наставници, и томе слично.

Она сматра да је друштвена покретљивост кључна за окончавање предрасуда са којима се суочава њена заједница и каже да зна да их не гледају сви са ниподаштавањем.

„Могла сам да идем на пијацу, у ресторан, на културне догађаје, универзитет, поносна што сам Хазарејка.

„Моје најбоље пријатељице су Паштуни и Таџици", каже она.

„Нема непријатељстава међу нама."

Ближе кући

Следећи напад у ком се Рошан нашла уследио је 2019. године и био је много ближи њеној кући.

„Бомба је бачена на школу у хазарејском насељу поред моје куће.

„У том нападу сам замало изгубила млађу сестру", каже она.

Свега неколико тренутака пошто је Рошанина сестра Парвана раздрагано изашла на врата да би пошла у школу, велика експлозија потресла је њихов дом.

Рошан је осетила таласе потреса.

Плашећи се најгорег, њена мајка је почела да паничи.

Школа је била на три минута хода од њеног дома и експлозија се десила на путу до тамо.

Кад је отворила врата, Рошан је на улици видела тела деце и њихових мајки.

„Моја сестра се налазила испод хрпе тела. Лице јој је било обливено крвљу других људи.

„Била је преда мном, али нисам могла да је препознам."

Парвана је била у стању шока, али није задобила никакве повреде.

Више од 60 људи је страдало у тој експлозији.

Прихватање

Продужени преговори између авганистанске владе и Талибана тек треба да се позабаве питањем мањина, али Рошан жели да влада сместа појача безбедност у хазарејским насељима, како би се спречило понављање ових напада.

Она сања о дану кад ће свака заједница у Авганистану моћи да живи у миру, али има потешкоћа да остане оптимистична - она повремено размишља о томе да заувек напусти земљу

„Не бих желела да одгајам децу тамо где морају сваки дан да се суочавају са бомбама и мецима", каже она.

Она се плаши да се можда већ навикла на насиље и да је почела да га прихвата.

„Након што сам изнова и изнова видела толико убијања, почињем да се навикавам на њих", каже она.

„Понекад више ни не осећам бол."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]