Авганистан, талибани и бокс: Зашто се азијски боксери крију у Србији

Два младића у једном граду у Србији пролазе парком.

У њему затичу момке који боксују.

Боксери не знају српски, али имају рукавице и младићима делује да знају шта раде.

Питају их да ли смеју да боксују са њима.

Када су се поделили у парове, младић из Србије пита боксера из шале - „ко је најбољи са којим си боксовао?"

Он му одговори - „шампион света".

Јер, боксери у овом граду у Србији нису тек група младића која се аматерски бави спортом.

Они су репрезентативци Авганистана у боксу.

После Светског првенства у боксу, које је одржано у новембру у Београду, 11 боксера из Авганистана није се вратило у земљу - због страха од талибана, који су преузели власт крајем августа.

„Уз талибане умирете или полудите", каже за ББЦ Вахидулах Хамеди, генерални секретар Боксерског савеза Авганистана, који тренира момке.

У парку тренирају јер немају новца за салу или теретану.

Виза за Србију им је истекла, па су морали да се склоне из Београда, али моле да се не напише град у којем су се сместили.

„То би онда значило да они у Србији тренутно бораве ирегуларно", каже за ББЦ адвокат Марко Штамбук, који ради са Београдским центром за људска права, организацијом коју су боксери позвали у помоћ.

„У том случају, прети им опасност од прекршајног кажњавања и других рестриктивних мера."

Имајући у виду да долазе из државе у којој су на власти талибани и која се налази на ивици хуманитарне катастрофе и грађанског рата, Штамбук каже да „на први поглед испуњавају услове за добијање међународне заштите".

Иако се у свету дешавало, поготово током Хладног рата, да спортисти избегну из земље порекла и траже азил током такмичења у иностранству, ово је први такав случај у Србији.

„Немам информацију да боксери из Авганистана бораве у Србији", написао је у поруци ББЦ-ју Ненад Боровчанин, председник Боксерског савеза Србије.

'Бокс је мртав у Авганистану'

Боксер из парка, који је пре непуних месец спаринговао са светским шампионом, зове се Тофикалај Сулејмани.

Из Кабула је, главног града Авганистана и има 21 годину.

Рукавице навлачи већ шест година.

„Бокс је за мене живот, а мртав је у Авганистану", каже Сулејмани.

Талибани, радикални исламисти који су владали Авганистаном од 1996. до 2001. и штитили Осаму бин Ладена, вођу терористичке организације Ал Каида, поново су преузели власт у овој земљи 15. августа 2021.

Бокс као спорт је био забрањен током претходне владавине талибана.

Боксер не памти период њихове претходне власти, али му је живот много другачији од када су се талибани вратили.

„Све се променило", каже Сулејмани.

„Наше теретане су затворене, не можемо да идемо у школу."

Његова сестра има 17 година, а он каже да је за њу школовање завршено.

„Раније се нормално школовала, али сада то више није могуће", каже Сулејмани.

Његов спаринг партнер, Лајсулај Азизи боксује већ 11 година.

„Једно вече сам седео са родитељима и одлучио само - бићу спортиста", каже Азизи.

„Бокс је постао је мој живот, моја будућност."

Пре него што су се талибани вратили, студирао је фармацију и тренирао два пута дневно.

У Авганистану више не може ни да студира ни да тренира.

'Не враћајте се'

„Слободан живот не може да се пореди са неслободним" - овако живот под талибанима описује Вахидулах Хамеди, чији је отац убијен пре две године у Авганистану.

Иако бокс још није званично забрањен у његовој земљи, Хамеди каже да не верује да ће тако остати.

„Код талибана је тако - првог дана су жене имале прилику да раде, а онда више не. Деца су на почетку њихове власти ишла у школу, а онда су престала", каже он.

Зато, када је њихова виза за Србију истицала, спортисти су се 7. новембра упутили у Авганистан.

„Били смо на пасошкој контроли, када су почеле да нас зову колеге које су у Авганистану", каже Хамеди.

„Сви су нам говорили - не враћајте се.

„Отишли смо са аеродрома и одлучили да останемо и потражимо хуманитарну визу од више држава."

Погледајте видео: Избегао из Авганистана да би тренирао теквондо и стигао до Олимпијских игара

Хуманитарна виза

Боксери су већ послали захтеве за хуманитарне визе у десетине амбасада у Србији, а њихов циљ је да оду у неку од земаља западне Европе.

„Бројне државе говоре против рата у Авганистану и власти тамо", каже Хамеди.

„Зато се надамо да ће нека земља коначно одговорити и дати нам визу."

Када су отишли да продуже визу у Србији, издали су им документ на коме пише да морају да напусте земљу.

Зато су сада практично илегално овде.

Хуманитарна виза у Србији не постоји, објашњава за ББЦ адвокат Марко Штамбук.

„Међутим, Закон о странцима предвиђа могућност да му се омогући улазак у Србију или да му се виза изда на граничном прелазу када за то постоје хуманитарни разлози", каже он.

„Такође, странцу се може одобрити привремени боравак уколико постоје, како закон то дефинише, разлози хуманитарне природе."

Ово правно решење је уведено 2018. године, те не постоји довољно развијена пракса, додаје адвокат.

Једна од опција коју тим има, каже Штамбук, јесте да затраже азил у Србији.

Спортисти који остају

Пример авганистанских боксера није јединствен у свету.

„Неретко се дешава да се спортисти не врате у своју државу након такмичења у иностранству, већ избегну и затраже азил", каже Штамбук.

„То је на пример била честа појава на Олимпијским играма за време Хладног рата."

Први такав случај се догодио на Олимпијским играма у Лондону 1948. године, када је председница Међународне гимнастичке федерације (ФИГ) Марија Провазникова одбила да се врати у домовину, Чехословачку.

Навела је да је разлог „недостатак слободе", јер је њена земља била део совјетског блока.

Најмасовнији одлазак био је 1956. године, када је половина мађарске олимпијске делегације, од укупно 100 спортиста, одбила да се врати у земљу, након што је Совјетски савез угушио револуцију у Мађарској.

Белоруска спринтерка Кристина Тимановскаја добила је у лето 2021. хуманитарну визу у Пољској, док је била на Олимпијским играма у Јапану.

Тимановскаја се сукобила са челницима Олимпијског комитета Белорусије који су хтели присилно да је врате у домовину јер је јавно критиковала тренере.

Ипак, додаје Штамбук, овако специфичан случај у Србији до сада није забележен.

Снови и страхови

Сулејманијев сан је да постане најбољи боксер света, али и да једног дана буде поред брата, који живи у Француској.

Његова породица више није у Авганистану, али не може да каже где су му родитељи, због њихове безбедности.

„Волео бих да једном сви будемо заједно", каже он.

Азизијеви родитељи, пак, и даље живе у Авганистану.

„Недостају ми, плашим се за њих", каже Азизи.

„Али, желим да трајно одем из Авганистана, највише зато што сам спортиста."

Тим сваким даном губи људе, новац и храну.

У Србији немају посао, а не знају ни како да га нађу.

„Било је притисака из Авганистана да се вратимо, зову ме, наговарају", каже Хамеди.

„Зато се боксери и плаше за породице."

Срби воле спорт

Момци из парка који су затекли боксере били су одушевљени могућношћу да тренирају са њима.

Још веће одушевљење уследило је када су им навукли рукавице.

Ипак, у парку је кренула да се окупља већа група младих људи и боксери су полако почели да пакују ствари.

Тренинг је био завршен.

„Не смемо да дозволимо да упаднемо у неки инцидент", каже Хамеди.

„Зато се стално повлачимо."

Искуства са људима из Србије су им, кажу, позитивна.

„Сваки народ има другачију културу", каже Хамеди.

„Људи у Србији воле спорт, а спорт нема границе."

Шта даље

Група боксера сада броји 11 чланова.

Двојица су већ отишла, али Хамеди није сигуран у ком правцу.

„Они који одлазе нам говоре које проблеме имају.

„Ти момци одлазе илегално, а треба им помоћи да пређу легално", каже он.

Можда ће вас занимати и овај видео: Авганистанка коју су тренирање кошарке и борба за људска права могли да коштају живота

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]