Фемицид у Србији: Како је мој отац убио моју мајку

Петак, 12. јул 2019. године, за шездесетогодишњу Десанку Мошић из Панчева требало је да буде дан новог почетка.

Стотинама километара даље, у Немачкој, чекао ју је нови живот.

Десанка није дочекала аутобус за Пожаревац, већ је колима Хитне помоћи превезена у панчевачку болницу, где је у операционој сали преминула.

На панчевачкој аутобуској станици ју је неколико пута ножем избо бивши супруг Петар Мошић.

Убио ју је пред тринаестогодишњим унуком и, нешто више од годину дана касније, правоснажно је осуђен на 30 година затвора.

Те 2019. године, Десанка Мошић је била једна од 26 жртава фемицида у Србији.

Од јануара до октобра 2021. године у Србији су у насиљу у породици убијене 22 жене, показују подаци Министарства унутрашњих послова до којих је дошао Аутономни женски центар (АЖЦ) и доставио их ББЦ-ју.

Никад дочекани крај једне драме

Док је у Панчеву 12. јула 2019. године било тридесетак степени, 630 километара даље, у тмурном и кишовитом Бечу, Десанкин син Дејан радовао се мајчином новом животу.

Тог јутра су стално били на вези, присећа се више од две године касније Дејан Мошић.

„Сећам се да ми је написала да се осећа тако добро, да је пуна самопоуздања, да је толико радосна што ће бити у прилици да започне нови живот без страха, у ком ће смети да се дотера, нашминка, нађе у друштву где ће смети да изнесе мишљење и да се смеје на сав глас", каже Дејан.

Све је, каже, наизглед деловало као завршетак једне драме, „филма где се на крају све завршава како треба, без оштећених страна", прича за ББЦ на српском Дејан који од 2018. године живи у Бечу.

Мајка му је слала своје фотографије на којима је дотерана и насмејана, а он се спремао да пође на разговор за добијање визе за боравак у Аустрији.

Као да је слутио нешто лоше, присећа се данас четрдесетдвогодишњи Панчевац.

„Док ми је писала како се добро осећа, ја сам испијао шољу кафе гледајући кроз прозор. Пажњу су ми привукла кола Хитне помоћи чија је ротација сијала, што ми је изазивало осећај нелагоде.

„Изашао сам из зграде, прошао поред кола Хитне помоћи, па застао и неко време посматрао улаз зграде не бих ли видео кога ће изнети и шта се десило."

Тргла га је помисао да ће можда закаснити на заказани термин.

Носећи кишобран у руци, кренуо је ка станици метроа. Било је, сећа се, између девет и десет сати ујутру.

Успут је све време размењивао поруке са мајком.

Каже да је била срећна, те да јој је једино било жао што тог дана није видела унуке, „пред одлазак у нови живот".

„Позвао сам сина и замолио га да оде до центра града како би испратио бабу, пошто су сви остали у том тренутку били на послу или заузети."

Убрзо је, каже, зажалио, јер је осећао кривицу.

„Да нисам на тај начин одреаговао, поштедео бих моје дете ситуације у којој се нашло тога дана."

'Тата, деда је убио бабу'

Док је Дејан у Бечу чекао одговор за визу, у Панчеву се одвијала драма.

Нешто пре поднева, Десанку је ножем у врат и леђа избо бивши супруг.

Очевици су тада рекли да јој се прикрао с леђа и насрнуо на њу ножем на препуној аутобуској станици.

Неколико радника панчевачког Аутотранспорта, који су видели шта се дешава, прискочило је у помоћ и задржало нападача док није стигла полиција и ухапсила га.

У тренутку кад је стигла Хитна помоћ, Десанка је била жива и превезена је у болницу.

Преминула је у току операције.

Дејан је у Бечу, после једносатног разговора, одбијен за визу.

Купио је сендвич, сео на клупу и почео да плаче.

Осећао се, присећа се, „ужасно усамљено, далеко од свих, без новца у том тренутку, гладан, мокар од кише".

„Све ме је асоцирало на тугу, бол, недостатак... Као да човек предосети нешто, али ниједног момента не помислих на најгори могући сценарио када је мајка у питању", присећа се Дејан.

Трагична вест је стигла док се враћао кући, у метроу.

„Назвао ме је син и врло узнемирено гласом рекао: Тата, деда је убио бабу!

„У секунди сам одреаговао свесно, као да сам то већ чуо и да је то било већ виђено."

Те слике је, каже, давно имао у глави. Касније их је повезао са свим страховима из детињства.

Оно чега се највише подсвесно плашио, сада се обистинило.

Био је забринут за сина, најважније му је било како се он осећа.

„Рекао сам му да позове комшиницу и исприча шта се десило док ја не позовем супругу која је била на послу. Назвао сам сестру, пријатеља да оде до куће да се нађе за све за шта буде потребе.

„У тренутку сам свесно реаговао и тачно сам знао шта треба чинити и кога треба да позовем."

Убрзо је рационалност поклекла под теретом трагедије. Почео је неконтролисано да дрхти и пошто је изашао из метроа, завршио је у болници.

Док је примао инфузију, читао је и гледао слике са места несреће. Преко медија је сазнао да је мајка преминула.

Не сећа се пута ка Србији, ни вожње.

„Само знам да, што смо ближе пристизали Панчеву, све сам веће нападе туге и немоћи осећао", каже.

После три недеље, преовладала је депресија, сећа се Дејан, две године и четири месеца касније.

Погледајте и причу о женама из Сомбора које шијући, превазилазе трауме породичног насиља

Вишегодишње злостављање

У првих девет месеци 2021. године, у Србији су у насиљу у породици убијене 22 жене, показују подаци Министарства унутрашњих послова до којих је дошао Аутономни женски центар (АЖЦ).

Прошле, 2020. године, медији су известили о смрти 44 пунолетне жене, од којих су 26 жртве фемицида у породично-партнерском контекст, наведено је у извештају о фемициду АЖЦ-а.

Црна је и глобална статистика - према подацима Уједињених нација, широм света сваког дана 137 жена страда у партнерско-породичном насиљу.

Процењује се да је глобално око 736 милиона жена - скоро свака трећа - било изложено насиљу интимног партнера, непартнерском сексуалном насиљу или обома барем једном у животу.

Многе жене које убију чланови породице или партнери, претходно су пријављивале насиље.

Десанка Мошић била је једна од њих, а у Немачку је кренула из Сигурне куће, у којој је нашла уточиште од злостављања.

„Моја мајка је била злостављана, омаловажавана, физички и психички годинама. Од како сестра и ја знамо за себе и током нашег целокупног одрастања", прича њен син.

Дејан каже да многих ствари није био свестан дуги низ година, а да му је литература из позитивне психологије помогла да нађе одговоре на бројна питања.

„Мајку сам усмеравао да чита оно што је мени помогло у самопоуздању пре свега, како би променила перцепцију себе као жртве и мање вредне особе."

Дејан је различито реаговао.

„Колико ме је само пута пресецала мисао, које сам био свестан касније, зашто бих себе сваки пут излагао стресу и проблему када знам да ће после неколико дана опет све бити такорећи нормално.

„Касније, што сам старији и зрелији бивао, супротстављао сам се [оцу] чак и физички. Тада би ми претио да ће ме убити уколико дигнем руку још једном на њега или би ме уцењивао да ће ме избацити из куће", прича Дејан.

Последњих година, пре него што му је мајка страдала Дејан је, каже, покушавао да умири оца психолошким методама које је учио у међувремену.

И то је давало резултате, али је њему било теже.

Успевао је да га смири, али се сам много трошио и бивао неспособан за друге људе и односе.

Његова мајка је више пута пријављивала насиље које је трпела.

„Сваки пут би, након што задобије тешке или лаке телесне повреде, на иницијативу лекара дала изјаву и самим тим би полиција направила записник.

„Онда би је, под претњом да ће је убити, [отац] одвозио у полицију како би повукла ту исту пријаву."

Његов отац је, сматра, имао моћ која га је штитила у оваквим ситуацијама - „новац, пријатеље, познанике на различитим позицијама у граду, а и шире."

„Сваки пут када би неко од полицајаца дошао на основу позива лекара, питао би га 'Шта је Таманго' (тако су га ословљавали), опет правиш с***а", присећа се Дејан.

Због тога је веровао да је насиљу немогуће стати на пут.

„Јер не бих знао уколико га пријавим, са којим полицајцем или адвокатом ћу га срести у неком кафићу где испијају кафе и где ће свака пријава или позив у помоћ бити њему пренети или документ поцепан или затурен у неку фиоку", прича Дејан.

Трчање може да помогне жртвама насиља

И његова мајка се слично осећала и „није имала од кога да тражи помоћ, јер оца и мајку није имала, као ни брата."

„Није имала никог сем нас деце са којима је проживљавала све то, надајући се његовој промени из дана у дан.

„Оног момента када је скупила храбрости да се суочи са њим уз нашу подршку и напусти га, тог момента Петар постаје најгора верзија себе према свима", прича Дејан.

Отац тада више није презао ни од претњи према њему и сестри, унуцима, родбини.

„Јавно је говорио да ће је убити. Сматрао сам да није способан за тако нешто, а и када слушате 40 година убићу те, такве речи почнете да подразумевате и да верујете да су то само речи без конкретног дела."

Десанка је од 21. јуна 2019. на лични захтев боравила у Сигурној кући због вишегодишњег физичког и психичког насиља, пише у пресуди Апелационог суда у Београду који је донео правоснажну пресуду против Петра Мошића после убиства супруге, а у коју су новинари ББЦ-ја имали увид.

„Причала ми је како су је тамо прихватиле жене, запослени, како су јој помогли да одмах реализује здравствену књижицу и пружили одличну подршку", прича Дејан.

Док је боравила у Сигурној кући, Десанка се и развела, а Петру је била одређена мера забране приласка бившој супрузи од 25. јуна до 27. јула 2019.

Десанка је, на лични захтев, напустила Сигурну кућу кобног петка и кренула на пут у Немачку.

Дејан каже да је његов отац у међувремену, знајући да му је супруга у Сигурној кући, тамо одлазио.

„Долазио је и ноћу, проводио време испред. Полиција га је опомињала.

„Да су на трећу пријаву одреаговали и привели га по закону на 30 дана, моја мајка би тог дана изашла и кренула својим путем. Међутим, он из неког разлога није приведен и трагедија је настала."

Дејан данас са породицом живи у Бечу.

Пристао је да подели искуство са читаоцима ББЦ-ја, јер сматра да мајци дугује да, за Међународни дан борбе против фемицида, исприча њену причу како би апеловао на друге жртве насиља да што пре предузму све мере и да, пре свега, превазиђу страх.

„Страх су наше мисли које стварамо сами на основу искуства и дела којима сведочимо и самим тим парализујемо своје тело или ум да направимо било који корак ка промени, односно решавању проблема."

Међународни дан борбе против фемицида обележава се 6. децембра, на дан када је 1989. године 25-годишњи Марк Лепин, наоружан ватреним оружјем и ножевима, убио 14 жена, ранио још девет, као и и четворицу мушкараца на канадском универзитету у Монтреалу.

Током напада је, према сведоцима, узвикивао: „Ви сте жене, ви ћете постати инжењерке, ја нећу. Ви сте хорда феминисткиња. Мрзим жене, мрзим феминисткиње".

Ако трпите насиље или знате неког ко га трпи, позовите:

Према Закону о спречавању насиља у породици, свако мора да полицији или јавном тужиоцу пријави без одлагања насиље у породици или непосредну опасност од њега.

Државни и други органи, организације и установе обавезни су да неодложно пријаве полицији или јавном тужиоцу свако сазнање о насиљу у породици или непосредној опасности од њега.

Надлежни државни органи и центри за социјални рад дужни су да у оквиру својих редовних послова препознају насиље у породици или опасност од њега.

Препознавање може да произађе из проучавања пријаве коју је било коме поднела жртва насиља, уочавањем трагова физичког или другог насиља на жртви и других околности које указују на постојање насиља у породици или непосредне опасности од њега.

Јавни тужилац коме је пријављено насиље или непосредна опасност од њега, дужан је да пријаву одмах проследи полицијским службеницима, да би они о томе обавестили надлежног полицијског службеника.

Извор: Закон о спречавању насиља у породици, члан 13

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]