Насиље у породици: „Ако вас муж удари, напустићете га, али шта ћете ако вас удара дете"

Већина родитеља не мора да брине о томе да ли ће их напасти насилно дете, али ако би се то догодило, нашли би се у дилеми.

Не могу једноставно да напусте дете, а можда би се плашили негативних последица које би могле да настану за њихово дете, ако би тражили помоћ.

Истраживања показују да је овај проблем често сакривен, као и да је много учесталији него што можемо да претпоставимо.

Прошлог лета, десетогодишњи Ејдан одлучио је да ће да убије породичног пса.

Намамио ју је иза кауча кобасицом, а затим јој ставио руке преко њушке и око врата.

„Најлуђе је то што он заправо пса и мене воли највише од свих", каже Ејданова мајка Хејзел.

„Али на нас две усмерава своје насилно понашање, а понекад повреди њу да би изазвао моју реакцију."

Ејдан друге шутира и удара рукама, а раније их је и гризао.

Говори Хејзел да је мрзи и да жели да она умре, да ће набавити пиштољ и њим је убити.

Покушао је да је гурне низ степенице, а сада када је открио где су јој „мртве тачке" (Хејзел има ослабљен вид), баца на њу ствари које она не може да види на време.

Недавно је на њу бацио чајник, који срећом није био управо коришћен, али Ејдан није знао да је хладан када га је подигао и лансирао ка њој.

„То личи на понашање злостављача и силеџије", каже Хејзел.

„Осећам се као да сам у односу у ком постоји насиље у породици.

„Мужа бисте оставили први пут када вас удари, али са дететом то неће урадити, зар не? Зато што сте ви и дететов заштитник, а не само његова жртва."

Сви ножеви у кући су закључани изван Ејдановог домашаја, након што се једном наоружао ножевима из ладице са прибором за јело и кренуо на једног од осталих чланова породице.

Упркос томе, Ејдан сада употребљава било шта оштро - маказе, чак и сецкалицу за нокте.

„Све доводи до насиља", каже Хејзел.

„Насиље га привлачи и у свакој ситуацији примећује насиље.

„Не можемо чак ни обичне програме за децу да гледамо, јер ако у њима има чак и најмање насиља, он ће да га понавља и понавља и понавља."

Ејдан је имао четири године када су га Хејзел и њен муж усвојили.

Одмах им је било јасно да су његове потребе много комплексније него што су очекивали на основу података које су добили.

„Од првог дана смо знали да постоје озбиљни проблеми", каже Хејзел.

„Али тада смо размишљали о томе да је Ејдан у веома непознатом окружењу, да боравак у хранитељској породици за њега није био здраво искуство... хтели смо да видимо како ће нам ићи."

Али ствари нису ишле добро.

Од самог почетка, Ејдан их је ударао, вукао их за косу и пљувао.

Хејзел и њен муж су се надали да ће стање са насиљем можда да се поправи с временом, али се напротив само погоршало.

Васпитачица у специјализованом одељку Ејдановог обданишта два пута је због њега завршила у болници, а да Ејдан још није напунио ни пет година.

Првог пута ју је шутнуо посред лица кад се сагнула да подигне нешто што је он бесно бацио на под.

Запослени у обданишту прошли су посебне обуке да би научили како да безбедно ухвате и држе Ејдана када постане насилан.

Сећа се прве ситуације када је видела Ејдана после једног таквог „продуженог држања", које је трајало и до 50 минута.

„Седео је на малом каучу у учионици, скинут у поткошуљу јер је био ознојен.

„Поред њега је била васпитачица, а он се само тресао и дрхтао је. Било је грозно", каже Хејзел.

„Села сам на кауч а он се само склупчао на мом колену, у феталном положају. То је било веома узнемирујуће."

Када се данас тога сећа, Хејзел се пита да ли је требало да дозволи особљу обданишта да на тај начин спутавају Ејдана, иако није сигурна како би другачијe могли да га обуздају.

„То је сигурно било трауматично за њега, али знам колико је био насилан", каже.

„Видела сам да су васпитачице пуне модрица, не знам како би другачије могле себе да заштите."

У обданишту су потом направили собу са тапацираним зидовима, мекано и безбедно место на ком је Ејдан могао да борави када би постао опасан по себе и друге.

„Али сваки дан је ишао у ту собу", каже Хејзел.

„И постајао је толико љут, да је чак трипут поломио ојачано стакло на вратима."

Тада су из обданишта обавестили Хејзел да више не могу да се носе са њеним сином.

Истраживачи на Универзитету Оксфорд су 2010. године извршили прву анализу података из полиције о насиљу деце према родитељима.

Утврдили су да је у Лондону током 12 месеци забележено 1.900 напада.

Професорка криминологије Рејчел Кондри, која је руководила пројектом, процењује да у Великој Британији има више десетина хиљада случајева годишње, од којих већина није забележена.

„Ради се о врло скривеном проблему, јер велики број родитеља не мисле да могу то да пријаве полицији, или не добију никакву помоћ, или не пронађу праве службе", каже Кондри.

Родитељи јој често кажу да су трпели године насиља пре него што су пријавили своју децу, као и да су то учинили само када су заиста били у страху.

„Сасвим оправдано се веома брину због евентуалне дететове кривичне одговорности, као и због њених потенцијалних последица", каже.

„Пошто о томе нико не говори, мислите да сте можда ви једина особа којој се то дешава."

Пре студије којом је руководила Кондри, истраживања насиља деце над родитељима једва да су рађена.

Штавише, свест о постојању таквог насиља била је слабо присутна.

„Ни на каквом званичном вебсајту, ни у каквим владиним смерницама се то није спомињало", каже Кондри.

„Са друге стране, када бих разговарала са људима који су у најразличитијим областима радили са децом и породицама, причали су ми како стално наилазе на такве случајеве.

„Та тишина ми је била врло занимљива."

Породице некад чак ни са пријатељима неће да поделе шта се догађа.

„У таквим случајевима постоји страшан стид", каже Хелен Боник, некадашња социјална радница која је написала књигу о насиљу деце над родитељима.

„Ваша улога као родитеља је да подигнете своје дете тако да постане одговоран члан друштва и срдачно и брижно људско биће.

„Ако то крене скроз наопако, људи се осећају као да су подбацили и заиста не желе да разговарају о томе.

„А пошто о томе нико не говори, мислите да сте можда ви једина особа којој се дешава."

Као и насиље у породици и партнерско насиље, насиље деце према родитељима дешава се људима из најразличитијих миљеа, богатима и сиромашнима, а било би погрешно претпоставити да се догађа само у случајевима деце под старатељством.

Заправо, Мишел Џон из добротворне организације Подршка развоју родитељског образовања, која се бави насиљем деце над родитељима, каже да њена организација помаже већем броју биолошких породица, него усвојитељских породица.

Као и у Хејзелиној породици, мајке су најчешћа мета насиља.

„Највероватније жртве свих врста насиља у породици, а то је случај и са овом врстом, управо су жене", каже Рејчел Кондри.

„Иако се дешава и очевима, насиље синова према мајкама представља најчешћи облик."

Сада ниједна локална школа неће да прими Ејдана - све специјализоване школе су га одбиле или је из њих избачен.

Најближа школа која га је примила је на пола сата вожње, али ни у њој нису у стању да испуне његове комплексне потребе.

„Успевају да га обуздају, али ништа се не решава", каже Хејзел.

„Дете се још мучи."

У образовном погледу већ заостаје три или четири године за другом децом свог узраста, иако има диван рукопис.

Хејзел је платила часове обуке, како би научила технике које може да примени када се Ејдан насилно понаша, да спречи даље интензивирање тог понашања и да тако избегне да је он повреди.

Једна од тактика подразумева да испред себе држи велики јастук са кауча, да би спречила да је Ејдан повреди.

„Првог пута ми га је одузео и ударио ме њим", каже Хејзел.

„Онда сам схватила да морам чвршће да га ухватим.

„Следећег пута је функционисало доста добро, успела сам да наместим јастук између нас, а он га је ударао и шутирао и покушавао да га заобиђе, али безуспешно."

Хејзел наглашава да њен син није зао, већ је такав због траума које су му се догодиле у прошлости, за шта није он крив.

„Иако се чини као злостављач, заправо није, јер не уме другачије", каже она.

„Он је заправо благе природе, један диван и драг и духовит дечак и ми заиста волимо једно друго."

„Утицај те ситуације на породицу у целини је за мене био веома узнемирујући, па сам одлучила да поведем Ејдана са собом и одем."

Међутим, цела натегнута ситуација и сав напор натерали су је да да отказ на послу.

Здравље јој је пропало - више пута је имала херпес зостер, а упалу плућа више од једном у последњих годину дана, а сада узима и антидепресиве.

Хејзелин однос са мужем је такође страдао.

„Када смо тек схватили да постоје проблеми и да је све толико тешко, у суштини смо обоје осећали да смо погрешили и да не можемо да се изборимо са проблемима", каже Хејзел.

„Али рећи то наглас би значило да нешто морамо и да предузмемо, тако да ниједно од нас није то изговорило.

„Шест месеци практично нисмо ни говорили једно са другим."

Када постоји проблем?

У програму Ко има контролу? истиче се да дететово понашање које постаје контролишуће, претеће, застрашујуће или небезбедно, престаје да буде нормално.

Наводе се знаци на које треба обратити пажњу:

Кликните овде да погледате дужи списак.

Пре неколико година, после много интроспекције, Хејзел је била на ивици да предузме драстичне мере.

„Утицај те ситуације на породицу у целини је за мене био веома узнемирујући, па сам одлучила да поведем Ејдана са собом и одем", каже.

Када се врати, Ејдан можда одлучи да све побаца по кући, да је гађа воћем из посуде за воће или да скаче са рукохвата на степеницама.

С друге стране, мирним вечерима Ејдан слуша аудио књиге (исте приче изнова и изнова) и прати текст на страници.

А када дође време за спавање, врата доњег дела куће се закључавају да Ејдан не би могао да малтретира пса, ако би устајао по ноћи.

У овој причи се користе лажна имена ради заштите Ејданове приватности

Илустровао Овен Гент

Пратите Сару Мекдермот на Твитеру

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]