Деца: Докле ће батине бити васпитна мера у Србији

Кад би батине неког могле научити памети, најпаметнији би били волови, каже мадагаскарска пословица.

Сличног става је и 33-годишња Ивана Ђуричић. Ова Ваљевка има мало дете које никад није ударила, као ни њен супруг.

„Некако не могу… Начелно, не сматрам да децу треба васпитавати батинама", каже Ивана за ББЦ на српском.

Иако тај начелни став деле многи, ипак, већина родитеља у Србији користили су неки облик физичке агресије као начин дисциплиновања детета барем једном током дететовог живота - њих 63 одсто, показало је најновије истраживање Уницефа.

Већина родитеља је први пут тукла дете када је оно имало између две и три године - њих 47 одсто, показује истраживање које је рађено са Институтом за психологију Филозофског факултета у Београду.

Илија, Иванин и Владимиров син, има тек 15 месеци, али га вероватно неће ударити ни у блиској будућности, како каже његова мајка.

„Још је мали и није добио батине, бар не праве.

„Пошто пљескање по пелени које код њега изазива грохотни смех, претпостављам да се не може назвати батинама", каже Ивана, професорка енглеског језика.

Спроведене анкете о насилним методама дисциплиновања показују да су те методе широко распрострањене у свим срединама и у породицама различитог порекла.

Архаичну тезу да је батина из раја изашла не подржава ни техничар Марко*, али оставља могућност изузетака.

„Звекнем по гузи када су ситуације, рецимо, опасне по живот детета... мада и тада ме душа боли.

„Од мене добије чвргу кад је безобразан и несносан, то је најекстремније", каже овај 40-годишњи отац, чије дете има пет година.

И по налазима анкете су слични резултати - када су родитељи физички агресивни они обично ударају дете руком по задњици као облик телесног кажњавања.

Родитељи који понекад користе насилне методе нису желели да им ББЦ објави идентитет, па су имена промењена.

Нико неће осудити и ставити на стуб срама родитеља, ако се деси да викне на дете или га удари по гузи, истиче Весна Дејановић, координаторка Уницефа за програме заштите деце.

„Опасност је, међутим, да то ескалира и да као родитељ не обратите пажњу и то почнете да радите често.

„То јако брзо прелази у нормално уобичајено понашање и онда из ваше куће изађе дете које је научено да кад је неки конфликт или нешто није у реду да се то решава насиљем", истиче Дејановић за ББЦ на српском.

Ко (не) бије децу у Србији?

Мајке или женски старатељи чешће признају да физички кажњавају децу, али оне такође више од очева учествују у развојно-подстицајним активностима, показује истраживање.

Међутим, мајке имају значајно мање позитиван став према батинама и верују да телесно кажњавање нема позитивних исхода, док су очеви веће присталице оваквих дисциплинских метода.

„Када је реч о каратеристикама личности, показује се да родитељи који су толерантни, пријатељски настројени, радознали, љубопитљиви, поштују правила и психолошки су стабилни, имају негативнији став према телесном кажањавању деце, ређе га користе, ређе занемарују децу и ређе су психолошки насилни према њима", наводи Оливер Тошковић, доцент на Филозофском факултету у Београду.

„И наравно, родитељи који су у свом детињству чешће телесно кажњавани или је често у њиховом васпитавању било психолошког насиља - вриштања, вређања, псовања - склонији су да у васпитавању деце примењују те исте методе", описује психолог, један од аутора овог истраживања.

Различити облици физичког кажњавања деце

Извор: Уницефово Истраживање примене васпитне дисциплине над децом у породици у Србији

Јелена* из Борче није добијала батине, али јесте било неколико повлачења за уво или је „тата пар пута руком по дупету ударио, што не сматра батинама него васпитном мером".

„И подржавам је уколико не може другачије да се допре до дететове пажње, али сам првенствено за разговор и договор, што некад није могуће", каже Јелена, мајка трогодишњег дечака.

Она прави разлику између ситуације кад родитељ удари дете или га истуче.

„Шљага по гузи и одрати дете каишем никако не може да се пореди.

„Ударила по гузи јесам… Кад му лепо кажем три пута, још два се продерем, а он опет уради по свом и ризикује повреду", наводи она.

Мање од два процента родитеља, према истраживању, наводи веома тешке (екстремне) облике физичког насиља према деци.

Под тим се подразумева:

- ударање детета изнова и изнова из све снаге; - хватање детета за врат и дављење; - намерно изазивање опекотина код детета; - претња детету ножем или пиштољем.

Како разликовати телесно кажњавање и насиље?

„Под физичким насиљем се подразумева употреба физичке силе која може да доведе до повреде здравља, опстанка, развоја или достојанства детета.

„Kада родитељи кажњавају дете тако да га ударе, они примењују телесно кажњавање које се одређује као примена физичке силе да би се нанео бол или изазвала нелагода са циљем дисциплиновања, исправљања или контролисања нежељеног понашања", наводи Тошковић у писаном одговору за ББЦ.

Он додаје да је граница та два појма и у теорији магловита, а у пракси поготову.

Проблем је, додаје, и што се јако ретко дешава да неко дете током одрастања прими само један ударац, већ се чешће то понови и прерасте у батине.

„Телесно кажњавање често буде последица беса или фрустрације родитеља, па заправо и није васпитни поступак, односно примарни циљ му није да укаже детету на нешто већ да родитељ избаци бес из себе.

„Овакве ситуације деца лако препознају и доживљавају их као неправду, као прекомерну употребу силе", истиче Тошковић.

Маринко* има 44 године и графички је дизајнер.

Има два сина од три и четири године и каже да их је ударио неколико пута у екстремним ситуацијама, али да се сваки пут покајао.

„Мислим, хиљаду пута је потврђено да је агресија према детету лењост или неспособност родитеља.

„Уз то, ем не ради дугорочно, ем велику штету прави", каже он за ББЦ.

Људи који су доживели неки облик насиља, психичког злостављања или занемаривања у детињству имају статистички значајно веће шансе да имају проблеме с менталним здрављем, да одустану од образовања, да развију лоше партнерске односе, као и да сами постану насилници, резултати су студије о негативним искуствима у детињству коју је представио Уницеф маја 2019.

Нова студија наглашава чињеницу да насиље над децом резултује значајним трошковима за друштво.

Један од кључних налаза је да се најтежи облици насиља над децом дешавају код куће.

Како помоћи родитељима?

Истраживање је показало и да готово сви родитељи користе ненасилне методе у свакодневном васпитању и да велика већина редовно објашњава детету зашто је нешто погрешно.

Два најчешћа разлога, пак, за ударање детета су: дете је било непослушно (22 одсто) и дете је било у опасној ситуацији (23 одсто).

Родитељ мора боље разумети развојне фазе детета, каже Весна Дејановић, координаторка програма заштите деце Уницефа.

„Дете од две године не може да разуме концепт опасности и родитељ треба да уради све да минимизује ситуацију у којој би се дете нашло у опасности", објашњава Дејановић за ББЦ на српском.

На пример, родитељ ће заштитити штекере у кући ако има мало дете, али нико, истиче она, не очекује да дете живи под стакленим звоном.

„Наравно да ће бити ситуација ван ваше контроле, да ће потрчати или урадити нешто што није безбедно, али ни тад није решење да ударите или тучете дете.

„Суштина је у томе да га прво склоните од опасности, да се смирите и ви и дете, како се то каже 'да избројите до десет', јер неретко неко удари дете у страху или због осећаја немоћи, а то не помаже", описује Дејановић.

Тек тад родитељи могу објаснити шта и како, али треба знати да вероватно прво објашњење неће бити усвојено одмах.

Важно је да су стрпљиви и доследни - а то је све део васпитања, додаје.

Други разлог који родитељи мале деце наводе као разлог за телесну казну је непослушност.

Да би родитељи боље разумели шта непослушност стварно јесте, прво треба да разумеју шта су уобичајена и очекивана понашања на тако раном узрасту, наводи Дејановић.

„У раном узрасту су потпуно очекивани, на пример напади беса, то смо сви као родитељи прошли, да дете вришти и нешто захтева насред улице, у продавници, то је нормална развојна фаза и то сва деца покушају.

„Није ни тад решење да вичете на дете или да га ударите, јер то може додатно да појача такво понашање, односно његов бес и отпор у настојању да добије оно што је хтело", истиче она.

Ако дете и престане тог тренутка зато што га је родитељ ударио, врло је вероватно да ће се то поновити, каже Дејановић.

„И то је зато што психолошка или телесна казна остављају бол, а не могућност да науче зашто такво понашање није прихватљиво".

У таквим ситуацијама родитељима саветује или да потпуно игноришу такво понашање или да мирним али одлучним гласом кажу 'сада је било доста'.

И да такав приступ примењују стрљиво и доследно.

„Тек када се дете смирило, можете с њим да разговарате на начин који је примерен узрасту.

„Ни одрасле особе у афекту не чују, до њих тад речи не допиру", упозорава координаторка Уницефа.

Важно је, сматра и псохолог Тошковић, да институције државе подрже родитеље, да постоје саветовалишта или места где ће моћи да поделе искуства.

Едукацију посебно истиче као битну.

„Ако родитељи препознају и постану свесни да често ударе дете из немоћи, јер нису знали шта друго да ураде, да могу да оду у саветовалиште или позову и добију неке смернице", закључује Тошковић.

Како поставити границе?

Заговорници телесног кажњавања деце тврде да „ћемо без батина подићи генерације размажене деце, која немају границе".

„То је замена теза.

„Свако васпитање подразумева постављање граница и детету су оне потребне да би се осећало сигурно и знало шта и кад је прихватљиво, питање је само како то радимо", истиче Весна Дејановић.

Некада су родитељи немирну децу слали у ћошак.

То је сродно ономе што се данас назива тајмаут - када родитељ жели да прекине неко неприхватљиво понашање детета тако што ће га смирити на неком за њега безбедном месту, на пример у соби.

„То никако, наравно, не значи да дете треба да буде неколико сати изоловано и потпуно затворено.

„Казна и ограничења су легитимна васпитна метода, али је питање њихове тежине и примерености", наводи она.

Истовремено све теорије и истраживања кажу да је награда увек боља и да дугорочно оставља боље ефекте.

„То није лако и родитељ није 'савршена машина', али важно је да као одрасле и одговорне јединке имамо свест о свему томе", истиче.

Дејановић такође одговара на аргумент „и мене су тукли, па шта ми фали".

„Не постоји ниједно истраживање, говоримо о доказима, које потврђује да је то што су неког тукли било добро за њега.

„Лично додајем да они не знају колико би били бољи да то искуство нису имали", наводи координаторка Уницефа.

Да ли је могуће васпитавати дете да не изазовете емоционални бол код њега?

Лакше се види телесно, али и психолошко кажњавање може бити јако болно, сматрају стручњаци.

„Речи могу да повреде", истакнуто је у тексту.

Исто тако и прекид комуникације с дететом, „иако суптилно то може бити стресно".

„Важно је у свему наћи меру", наводи Дејановић.

Неки аутори истичу да психолошка агресија може чак да буде штетнија по дете од физичке.

„Брине висок ниво психолошког насиља у васпитавању, које је често присутно и у јавности, медијима и на жалост друштвено-политичкој (не)култури.

„Чини ми се да као друштво нисмо ни свесни заступљености ове врсте насиља", истиче Оливер Тошковић.

Можемо ли очекивати друштво без батина?

Тешко.

Није реално очекивати да ће насиље тек тако нестати, али „наш је циљ нулта толеранција на насиље", истиче Дејановић, која има вишедеценијско искуство у области социјалне заштите.

„То значи га га нећемо толерисати и учинићемо све да га смањимо.

„Да не нормализујемо такво понашање, порука је да није у реду насиље ни у јавном простору, ни у породици", каже Дејановић за ББЦ.

Прва земља која је у потпуности забранила примену телесног кажњавања била је Шведска 1979. године.

„У Србији је забрањено насиље над децом у школама у свим установама, а није у породици, зар то није апсурдно?", пита се она.

У више наврата је најављивано доношење закона о правима детета, али је тај документ и даље у фази нацрта.

У Ннацрту у члану 28. пише да је примена телесног кажњавања деце забрањена.

„Телесно кажњавање детета је физичко, окрутно или понижавајуће поступање према детету у циљу његовог кажњавања", наводи се у том члану.

„Забрана се односи се на родитеље, старатеље и сва друга лица која се о детету старају или долазе у контакт са дететом", додаје се.

Ово је глобални феномен, који није специфичан за Србију, додаје.

Зато је важно да се на томе ради и кроз превенцију и правне норме.

Могуће је, каже Дејановић, да се изађе из матрице „мене су тукли кад сам била мала и ја бијем дете", али то захтева већи напор.

Оптимизам заснива на подацима.

У поређењу са истраживањима ранијих година, проценат родитеља који тако васпитавају децу у Србији смањује с годинама - 2005. био је 73 одсто, а 2019. године - 45 одсто.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]