Скејтбординг, Србија и спорт: Од уличне супкултуре до олимпијске дисциплине

Крвава колена и одрани дланови, свакодневни сукоби са нервозним пролазницима, али и радост у срцу када се успешно савлада неки од трикова на рампи у парку, саставни су део скејтбординга - уличне вештине која је постала олимпијски спорт.

Ова вожња дрвене даске на точкићима која је некада представљала искључиво део знојавог задовољства групе незадовољних тинејџера, а данас умеће за које се додељују олимпијске медаље, у Србији је присутна од краја осамдесетих.

До данас је прошла кроз разне фазе - успоне, падове, поделе, комерцијализацију, али је добрим делом сачувала основне вредности, од другарства и жеље за напретком, до узајамне помоћи и подршке.

„У скејту су сви прихваћени, нема никаквог осуђивања, а не зна ни за године, изглед, боју коже или нешто друго", каже Михајло Лукић, осамнаестогодишњи скејтер из Крушевца.

Скејтери су сагласни да је тренутно сцена најразвијенија у Београду, али не заостају ни градови попут Новог Сада, Ниша, Лесковца, Чачка и других.

„Ово је врх који има и који траје већ петнаестак година и још чека да падне, али вероватно због свих тих процеса и популаризовања, и даље остаје јак и развијен", говори Иван Динић, социолог и скејтер.

„У мом граду (ни)је глупо возити скејт"

Скејтбординг је у Србију стигао у другој половини осамдесетих година 20. века, али је сцена кренула да се развија током деведесетих.

Један од пионира ове супкултуре - Михајло Јеремић Микац први пут се сусрео са грајндом, слајдом и осталим триковима на биоскопском платну 1986, гледајући са другарима у родном Смедереву филм Thrasin'.

Пошто је „семе посађено", уследила је куповина скејта у словеначкој радњи Спорт.

„То је био крш кршева, али се колико-толико котрљао, па смо кренули да се хватамо за кола и аутобусе и радимо сличне клиначке глупости", присећа се Јеремић уз осмех.

Озбиљнији кораци направљени су тек крајем 1992, када је отац једног члана екипе поред скејтова и опреме, из Грчке донео и филм Questionable америчке скејтбординг компаније Plan B.

„Нисмо ни знали да је све то могуће на скејту, чак смо првих пар пута мислили да су то монтаже", објашњава четрдесеттрогодишњи скејтер.

Убрзо потом су упознали још једног скејтера који је живео на релацији Пожаревац - Скопље и захваљујући путовањима по Грчкој и Бугарској знао да уради многе трикове.

Несебично је поделио знање са Смедеревцима и тако им помогао да „убрзају процес напретка".

Иако су ово најранији почеци скејтбординга у Србији, Јеремић каже да је пре њих у Београду постојала још старија екипа која је возила.

И управо је престоница била прва дестинација где су се упутили када су смедеревске улице постале тесне.

Тамо су упознали њихове вршњаке скејтере са којима су делили иста интересовања и према хардкор, панк и метал музици.

Познанства су се ширила, сцена се развијала, а скејтера је било све више.

Поред Смедерева и Београда, који је почетком деведесетих имао скејт парк на Ади Циганлији, завидан број возача је био и у Лесковцу, Пожаревцу, Новом Саду, Нишу, Краљеву, Ваљеву, Крагујевцу и другим градовима.

Од импровизованих дасака и илегалних паркова, до скејт шопова

У ратом и санкцијама погођеној Србији, највећи проблем био је како набавити опрему, па се сналазио ко је како умео.

Смедеревци су набављали старе моделе дасака и давали пријатељу који је имао алат да им обезбеди опрему за вожњу.

„Даске су биле прешироке, па смо глодалицама правили облик који нам је био неопходан за нове трикове, а и точкове смо смањивали", прича Јеремић.

Понекад се одлазило и до скејт шопова у иностранству, посебно у Будимпешту.

„Направимо дил са газдом да узмемо мало више опреме, па да нам дају попуст, а онда ми то прошверцујемо назад и има за екипу", говори Јеремић.

Каже да је скејтбординг тада ипак био луксуз јер су даске коштале од 90 до 110 марака, у зависности од модела и бренда, док је плата била далеко мања од тога.

Да би купили даску довијали су се на различите начине - од рада у ноћним клубовима до продаје девиза, цигара, бензина и осталог.

Средином деведесетих, смедеревска фабрика железничких возила - Желвоз спозорисала им је израду справа за вожњу.

Неко време су биле постављене на њиховом фудбалском терену, да би потом остали на улици са опремом.

Пошто молбе, петиције, а ни оснивање Клуба екстремних спортова, нису уродиле плодом, скејтерска омладина је узела ствари у властите руке и једне ноћи целокупну опрему и справе однела у центар Смедерева.

„Буниле су се и градске власти, али смо се и са њима изборили, па је илегални скејт парк трајао неколико година", каже Јеремић.

Без обзира на недаће, по њему је то било златно доба јер се „на дневном нивоу напредовало" и стварале су се „нераскидиве везе које трају до данас".

Нова, боља етапа кренула је почетком 21. века, тврди Јеремић.

Скејтови и опрема постају доступнији јер почињу да се отварају скејт шопови, а један од првих био је Јеремићев.

Ипак, последње две деценије обележили су успони и падови, што је по многима нормалан ток једне супкултуре.

„Један кичмени стуб никад није попуштао и колико год се смењивали људи, они су остајали и кад је скејт био популаран и када су те гледали као уличара, клошара, наркомана...

„Осетиш тај поглед, презир али никад нас није било брига јер ту срећу и енергију коју добијеш од скејта, ништа не може да замени", наглашава Јеремић.

Повратак панку, другарству и колективизму

У Београду се од 2017. одржао Самит несврстаних, централни скејтерски догађај који је почео као окупљање, а онда постао фестивал.

Њихов циљ је да се осавремени скејтборд култура, привуку актуелни уметници и направи панк „уради сам" (do it yourself - DIY) моменат.

„То је оно што упумпава нову енергију и надам се да ћемо добрим примером утицати на неке људе", говори један од организатора Давид Миловаљевић из Горњег Милановца.

Он је у свет скејтбординга ушао захваљујући видео игри Tony Hawk's Pro Skater и другарима који су већ возили, а прву даску набавио је 2010.

„Дао сам два пара старих патика за њу", присећа се двадесетседмогодишњи скејтер.

Самит несврстаних организује са његовом екипом Провинс (Prvns) коју су основали скејтери из провинције који живе, раде и студирају у Београду.

Оформљена је, каже Милосављевић, „из бунта" јер по доласку у Београд нису наишли на добар пријем код локалних скејтера.

„Трудили смо се да кроз различите медије и комуникације - фестивал, фотографија, видео, дизајн, представимо искрено то што живимо и мислим да само у томе успели", истиче Милосављевић.

Ове године ће први пут организовати и фестивал Клопка у Давидовом родном граду Горњем Милановцу где ће се возити скејт, пуштати филмови, цртати мурали и остало.

Милосављевић каже да су бетонски скејт паркови, какви постоје у Србији, грађени у Калифорнији „пре 40 година".

Такође сматра да готово сваки „пик у скејту" који наиђе на пет или 10 година, нека одређена група „искористи или убаци у мејнстрим", што је случај и са Србијом.

Као један од проблема види и присуство националистичких идеја код појединих скејтера и сматра да томе није место у овој супкултури.

Он је са друговима из Провинс екипе 2017. регистровао удружење чиме су олакшали прикупљање средстава за организовање догађаја.

Међутим, жеља им је да направе савез јер су незадовољни досадашњим радом Српске Скејтборд-Ролер Федерације.

„После Самита у септембру потрудићемо се да оснујемо Савез којим ћемо моћи да финансирамо неке нове клинце, да имају плате, тренирају и свашта нешто да раде.

„Али и да имамо свести да са тим парама негујемо и панк културу - да на сваку могућу страну дамо квалитетно новац", оптимистично говори.

Погледајте наш видео о другом издања скејтерског фестивала Самиту несврстаних

Шта кажу најмлађи?

На даску која у овом случају живот значи осамнаестогодишњи Михајло Лукић из Крушевца стао је током летњег распуста између четвртог и петог разреда основне школе.

Пресудан тренутак је био када је његов рођак купио скејтборд.

„Скупио сам паре од ужине и у радњи купио фелеричан спортски скејт за 1.500 динара који није био добар, али нисам знао за бољи и онда смо имали исте скејтове и заједно возили", говори за Крушевљанин.

Први трик који је научио, као и већина скејтера, био је ollie који је темељ читаве приче.

Каже да овај „најбитнији трик" омогућава возачу да „прекочи рупу или шахту, попне се и сиђе са тротоара", после чега све постаје занимљивије.

Лукић сматра да је у његовом граду тренутно скејтбординг на врхунцу популарности о чему сведочи и велики број деце која су похађала њихову школу скејта.

„Њих двадесетак је наставило, купило скејтове и виђам их по граду да возе", додаје млади скејтер.

Његова вршњачка дружина броји десетак дечака.

По граду вози и са старијим скејтерима који су га одмах прихватили и несебично учили триковима.

„Најлепша ствар у вези са скејтом је што могу да возим са дететом од седам и човеком од 47 година.

„У фудбалу или кошарци старијима би у таквој ситуацији или бранио, или седео са стране док играју", истиче средњошколац.

Иако имају скејт парк надомак градског базена, крушевачки скејтери су највише возили код чувене Коцке која од последњег реновирања није толико посећена.

„Кренуо је ту да се гради и скејт парк, али су пропорције биле лоше па су га срушили, а и неко је рекао да је личило на гробље", наглашава Лукић из крушевачке скејт екипе This Pear.

Каже да им преко лета, док ради градски базен, „забрањен приступ" скејт парку, јер не постоји ограда између ова два спортска објекта.

Пер аспера, ад Олимпијада

Скејтборд је дебитао на овогодишњим Олимпијским играма (ОИ) у Токију.

Такмичење се одвијало у две дисциплине - улица и парк.

Да би дошли до медаље, скејтери су у дисциплини улица морали да изведу оригиналне трикове на препрекама у виду гелендера, степеница, падина, клупа и осталог.

„И та улица је исто скејт парк, само што су справе неке реплике познатих места на свету, рецимо Хуба Хајдаут у Сан Франциску", објашњава Јеремић.

Њему се систем бодовања који је практикован код ове дисциплине није допао.

Такмичари су имали седам покушаја - два „повеза" и пет појединачних трикова.

„Могао си да будеш лош све време и да одрадиш један повез и један трик и да малтене победиш", истиче Јеремић, који је судио бројна скејт такмичења.

Каже да је предност ове дисциплине што је све на једном месту и што током загревања возач може да осмисли који трик да изведе.

Такмичење у парку се одвија у бетонском базену где се налазе различите препреке.

Вожња је доста бржа и код ње се више цени повезивање трикова, али се вреднује и тежина, наглашава Јеремић.

„Важно је да си оригиналан и да не понављаш исте трикове.

„Ако један играч први уради неки добар трик и добије супер оцену, а следећи изведе тај исти, судија одмах одузима бодове за креативност јер смо то већ видели", истиче скејтер.

Јапан је био доминантан и покупио скоро сва најсјајнија одличја.

Скејт на Олимпијским играма - Ни да, ни не

Скејтери у Србији су подељеног мишљења о увођењу скејтбординга на ОИ.

„Мени је све то у реду јер знам колико смо ја и много људи поред мене, и више од мене, уложили средстава, времена и живаца, да би то дошло до неког нивоа", истиче Јеремић.

Михајло Лукић сматра да тако „шири свест о скејтбордингу" првенствено код старијих људи, док му је проблематично што се „категоризује као спорт".

„Мислим да је то био маркетиншки потез да увуку скејт и BMX ради веће гледаности, тако да су нас можда су мало искористили.

Ипак, докле год је позитивно и нико их не притиска - кул је, додаје Крушевљанин.

Давид Милосављевић из Провинса каже да су се поред „сувих професионалаца" у Токију нашли и људи „који разумеју скејт".

Као пример наводи „лудог креативца који живи у комбију" Ендија Андерсона из Канаде, као и Оскара Розенберга из Шведске који је дуго „на DIY сцени".

Ипак, сматра да појављивање скејтбординга у Токију има више негативних од позитивних страна.

„Када неку креативну ствар трансформишеш у спорт, то је корак ка губитку душе", тврди Милосављевић који је и сам учествовао на такмичењима.

По њему такмичарски дух и професионални спорт у већини случајева воде ка „деградацији друштва или саме делатности".

Сигуран је да ће захваљујући ОИ више људи возити скејт, али ће бити и „више потрошача, а не правих панкера и скејтера из душе".

Његов старији колега Јеремић са жаљењем тврди да су српски скејтери ипак „много иза и испод нивоа саме вожње и квалитета трикова".

Као главне разлоге наводи недостатак скејт паркова где млади могу да вежбају, као и куповну моћ.

„Поштујем наше скејтере, труде се максимално и има гомила људи који воле то, живе то и само размишљају о скејтбордингу", наглашава Јеремић.

Скејтбординг у Србији - Од уличне супкултуре до олимпијске дисциплине

Скејтбординг није злочин, а за неке ни олимпијски спорт

Пут од уличне супкултуре до олимпијске дисциплине је „из социолошког угла" процес где „нема ничег чудног ни злог", сматра Иван Динић.

„Пошто је доминантна култура у свету прожета капитализмом и његовом природом, доминантно друштво тежи да супкултуру усвоји, а затим да је поново врати назад под властитим условима.

„Углавном се то осликава кроз тржиште и скејтбордингу се то десило", говори Динић који је дипломирао на теми скејт поткултура у Србији.

Комерцијализација скејтбординга, која га је довела до ОИ, кренула је десетак година раније када су велике корпорација и произвођачи обуће ушли на тржиште.

Као пример наводи 2009, када је компанија Најки избацила модел патике по имену скејтера Стефана Јаноског.

Велике корпорације су нудиле боље услове спонзорисаним возачима од скејтерских компанија.

Оне су, каже Динић, за разлику од скејтерских фирми плаћале учесницима све трошкове одласка на такмичења.

Тако су, иако на мети оправданих критика, обезбедили „људима који носе ту културу на леђима" све што је потребно да би „напредовали и расли".

Појављивање скејтбординга на Играма критикују многи припадници ове заједнице.

„Раније је било Skateboarding is not a crime (Скејтбординг није криминал) а сада неки говоре Skateboarding is a crime, not an Olympic sport (Скејтбординг јесте криминал, а није олимпијски спорт)", истиче Динић.

Изградња здравог екосистема

Данас је скејтбординг „јачи него икада", тврди Јеремић.

Постао је неизбежни део популарне културе, па се виђа и на филмовима, серијама и другим уметничким каналима, а од ове године и на ОИ.

То је, сматра скејт ветеран, „добар начин да се промовише сама култура и спорт".

„Можда је сада наше време да се потрудимо да изградимо здрав екосистем какав ми желимо", наводи млађи колега Милосављевић.

Жеља најмлађег Лукића је да настави да „ужива у скејту", а једини циљ да што више путује, дружи се и вози.

„Мени је скејт колико пријатељ, толико и лек, тако да докле год ми прија да га возим, ја ћу то да радим", закључује Крушевљанин.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]