Босна и Херцеговина: Прича о два Сарајева, подељена политиком, а спојена животом

Замишљена линија, једно брдо и неколико километара вожње.

Tолико раздваја Сарајево, главни град Босне и Херцеговине, и суседно Источно Сарајево, град у Републици Српској, једном од два ентитета послератне државе.

Селма Баралић, 53-годишња мештанка Сарајева, у суседном граду посећује мајку и пријатеље и одлази у куповину, а граница између два ентитета за њу „постоји само на карти".

„Ретко и изговарам 'Источно Сарајево', јер је исток за мене страна света, а крај где ми мајка живи називам Лукавица, као један део истог града.

„Та линија разграничења обичним људима не значи ништа, да су се они питали, не би било подела", прича Селма за ББЦ на српском.

Исту линију често прелази и Влатка Тривић, 72-годишња наставница књижевности у пензији из Источног Сарајева.

У Сарајево одлази да посети дугогодишње пријатељице, али и у позоришта, биоскопе и галерије.

„Не знам ни где је та линија, одрасла сам у другачијим условима и границе те врсте за мене не важе.

„Закувавање односа међу народима траје већ дуго, али то служи само да замаже очи и ја на такве ствари не пристајем: не допуштам да неко на тај начин управља мојим животом", објашњава онижа плавокоса Влатка.

У последњих годину дана, напетост између два града су расле: најпре због постављања табли на уласку у Источно Сарајево, потом прославе Дана Републике Српске 9. јануара, који је Уставни суд БиХ двапут проглашавао неуставним, 2016. и 2019.

Бенјамина Карић, градоначелница Сарајева, истиче да је „чињеница да људе у два града не треба мирити, јер живе и раде заједно".

„Али политика прави проблем и њу треба мирити: политике се не слажу баш најбоље, али се људи заиста слажу и политика би много од њих могла да научи", каже за ББЦ на српском.

И Љубиша Ћосић, њен колега из Источног Сарајева, односе дели на оне међу људима и „оне који се гледају кроз политичку призму".

Док прве оцењује као „нормалне", где становништво свакодневно сарађује и живи на истом простору, политичке релације између градова далеко су мање хармоничне „због жеље бошњачке стране да умањи улогу Срба и Источног Сарајева" у држави.

Град Источно Сарајево основан је 1992. године од некадашњих општина под контролом Срба који нису прихватили независност Босне и Херцеговине проглашену после референдума одржаног неколико месеци раније.

Током ратних година, називан је Српско Сарајево, а од 2006. носи данашње име, пошто је Уставни суд БиХ првобитно прогласио неуставним.

У њему живи нешто више од 60.000 људи, већином Срба, показали су резултати пописа становништва у Босни и Херцеговини 2013. године.

Невидљива линија 'у мислима и на карти'

Неколико десетина метара од линије ентитетског разграничења и табле која путнике обавештава да излазе из Источног Сарајева, срећем Ахмета, 72-годишњака из сарајевског насеља Добриња.

Долази пешке из Источног Сарајева, у једној руци му је цигарета, а у другој кесе из продавнице.

Питам има ли разлике између два града, а овај мушкарац седих обрва, са капом на глави и шалом око врата, брзо одговара.

„Ма какви, болан. То само на карти стоји, ту линију само политичари цртају, видиш да је све исто и са ове и са оне стране табле", прича показујући руком ка жутој лименој плочи двадесетак метара даље.

Баш ту улица Српских владара постаје Булевар Мимара Синана, а неколико стотина метара даље, Равногорска се утапа у улицу Курта Шорка, иако међу њима, као ни међу ентитетима, баријере није могуће опипати.

Са једне стране, на бандерама се вијоре заставе Републике Српске, док неколико десетина метара даље, зграду основне школе у Добрињи краси жуто-плава застава Босне и Херцеговине.

Нешто даље, ходајући линијом ентитета, први пут ме окружење упозорава да се крећем између Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.

Замишљена линија пресеца низ зграда бледо жуте и зелене боје на Тргу Сабора босанског, изграђених током 1980-их.

На фасадама су и даље стотине рупа, подсетник на рат окончан пре три деценије.

Селма Баралић је сазнала за ове зграде непосредно после рата и разграничења ентитета, предвиђеног Дејтонским мировним споразумом 1996.

„Знам да је једна зграда у Добрињи била подељена на пола, па су две собе у истом стану у два различита ентитета.

„Сви смо то тада схватили баш као бесмислицу и било је шала на рачун тога", присећа се Селма.

Поделе и љубав преко границе

Двадесетак километара од Добриње живи Сара Лучић, 28-годишња инструкторка скијања са Пала, која у овој општини Источног Сарајева живи одувек.

Некада у истом дану и десет пута пређе линију ентитета.

„Нема ту никаквог битног обележја. Када погледате мапу, то је један исти град, само постоји та замишљена линија", прича Сара.

Али су се становници два Сарајева „несвесно поделили", па и она много више пријатеља има у ентитету у којем живи.

„Имам можда двоје пријатеља из града Сарајева, иако имам много познаника, а много више пријатеља имам у Лукавици - не својом вољом, него смо једноставно тако одувек живели, тако је наметнуто и то је то", објашњава.

Поделе на Србе и Бошњаке у два Сарајева готово целог живота осећа и Ена, девојка двадесетих година из Добриње.

Мајка јој је рођена у хрватско-српском браку, отац је Бошњак - у њеној породици, сједињена су сва три конститутивна народа земље у којој живи и рођаке има у оба ентитета.

Није желела да открије презиме, јер верује да би „све што каже могло да буде контроверзно на обе стране".

Током одрастања је „бреме национализма искусила са свих страна подједнако", јер људи „не знају да ли сам 'наша' или 'њихова'", каже.

Већ две године је у вези са Србином из Источног Сарајева, а стекла је и неколико пријатеља.

„Са људима у Источном Сарајеву никада нисам имала проблема, али они могу да настану када покушаш да уђеш у заједницу, школу, радно место или неки већи круг, јер је јако присутан менталитет 'ми и ви' и у одгоју, и у култури у оба града", описује Ена.

„Постоје разлике око неких питања, за која претпостављамо да су нам мишљења различита, па ћемо их избегавати и нећемо коментарисати", прича за ББЦ на српском.

'Обичан свет не поставља границе', а шта ради политика?

Оно што припадници три народа у оба Сарајева често прећуте, неретко изговарају њихови политички представници.

„Нормалне односе" негују становници Сарајева и Источног Сарајева, а проток људи, роба и услуга је „свакодневан и потпуно неометан", оцењује Љубиша Ћосић.

„Око 3.000 становника Источног Сарајева ради у федералним институцијама у Сарајеву, пре свега због права српског народа да са 33 одсто учествује у раду тих институција

„Али има и људи из Сарајева који долазе на посао овде", говори Ћосић.

Он у други кош ставља „политичке односе".

„Рођени сам Сарајлија, као и мој отац, али то више није онај мултикултурални град као пре рата, јер Срба тамо више готово и да нема.

„Сматрам да је политика Сарајева таква да људе настоји да 'наоштри' против Источног Сарајева и Срба", тврди.

У јулу 2023, постављене су табле са натписом „Добродошли у Источно Сарајево, град 157.000 Срба који су морали напустити Сарајево".

Убрзо је једна од њих уклоњена, пошто је утврђено да је постављена на територији Кантона Сарајево, а не Источног Сарајева.

Градоначелница Бенјамина Карић поднела је тужбу против Ћосића због изазивања националне, верске и расне мржње.

Табла и даље стоји на неколико других улаза у Источно Сарајево.

Ћосић каже да му је „драго да те табле и данас стоје, иако су их на почетку померали и уклањали", те да не види ништа спорно.

„Тиме смо желели да кажемо да је Источно Сарајево данас град који припада свим Србима који су током и после рата морали да напусте Сарајево.

„Њих је заболела истина јер ја нисам рекао ни да су протерани, ни да их је неко приморао, већ да су 'морали да напусте' Сарајево", каже.

Још једна табла била је камен спотицања, у априлу 2021. тик пошто је Бенјамина Карић ступила на дужност.

Ћосић је тада тражио уклањање табле са Градске већнице у Сарајеву на којој је писало да су „српски злочинци запалили Националну и Универзитетску библиотеку" 1992. године.

Њом се српски народ „карактерише као агресорски и злочиначки" и „подстиче се мржња према Србима", тврдио је он, али је Карић убрзо одговорила да плоча неће бити замењена.

Уследио је 9. јануар, у Источном Сарајеву прослављан као празник датум када је 1992. године Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини донела Декларацију о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине.

Ћосић је тог дана Бенјамини Карић послао комаде 32 торте са обележјима Републике Српске, с намером да јој тим гестом „симболично поручи да је време да престанемо да се свађамо".

„Зар комшије комшијама и кућа кући не шаљу торте кад се нешто слави?

„Ако ми градоначелница Карић пошаље торту за било који њен празник, чак иако га не осећам као свој, то ћу фино рећи, али ћу се срдачно захвалити и честитати", тврди Ћосић.

Али у Градској већници овај потез сматрају „провокацијом".

„Обележавање неуставног 9. јануара, негирање геноцида, постављање табли на којима је 157.000 наводно протераних Срба - то све вређа грађане Сарајева, није људски и ствара лошу атмосферу за сарадњу у будућности.

„Провокације и досипање соли на рану грађанима Сарајева, који су преживели најдужу опсаду у новијој историји Европе, праве проблем, уливају неповерење и остављају горак укус у устима", каже Бенјамина Карић.

Сарајево су готово четири године под опсадом држале снаге босанских Срба, а у снајперској ватри и гранатирању страдале су хиљаде Сарајлија.

Као један од примера „провокације" Карић помиње и постављање торња у бојама заставе Републике Српске на Требевићу, брду изнад Сарајева, у октобру 2023.

„Сви су тада очекивали да реагујем, али сам одлучила да то не урадим, јер нема сврхе тако поступити ако је циљ био да се изазове реакција која ће даље продубити проблем", каже.

Карић и Ћосић имају и потпуно супротне погледе на статус Сарајева, које Устав Босне и Херцеговине препознаје као главни град државе.

Уставом Републике Српске прописано је да је Сарајево и главни град тог ентитета.

„БиХ нема закон о главном граду, већ је Сарајево заправо административни центар, а третира се као престоница", тврд Ћосић.

Бенјамина Карић верује да „сваки град у Босни и Херцеговини треба да осећа Сарајево као сопствени главни град".

Упркос размирицама, два града су заједнички организовали Европски олимпијски фестивал младих (EYOF) 2019. године, као и обележавање 40. годишњице Зимских олимпијских игара.

Универзитети Сарајева и Источног Сарајева организују студентске размене и заједничке научне пројекте, а и изградњу бициклистичке стазе од Сарајева до Пала спроводе заједнички

Рад на „конкретним пројектима који се тичу наших локалних заједница" и мање бављења „високом политиком" требало би да буде модел будуће сарадње, сматра Бенјамина Карић.

„Морамо да тражимо прилике где ће се потенцирати заједничка сарадња, а једна од њих је кандидатура за домаћина Олимпијских игара младих 2032".

„Корисни" пројекти, попут бициклистичке стазе и планинског туризма, треба да буду добар пример за будућност, каже Ћосић.

Како живот побеђује поделе

Невидљиву линију ентитета пре неколико година прешла је и мајка Селме Баралић када се из сарајевског насеља Ченгић вила преселила у Источно Сарајево уз уштеду приликом продаје и куповине стана.

Када је посети, Баралић често иде и у куповину, јер тамо „има финих продавница, којих код нас у граду нема", а и цене су ниже.

„Имам пријатеље који иду у Лукавицу на пијацу да купују свињске производе, пре свега домаће, које ми у граду немамо, јер се могу купити само у великим трговинама", додаје.

Селмина мајка није једина, јер због разлике у ценама изнајмљивања и куповине некретнина све више Сарајлија одлучује на селидбу у Источно Сарајево, писао је портал Klix.ba.

Доказ је укупан број Хрвата и Бошњака у Источном Сарајеву, њих „између 1.000 и 1.500", каже градоначелник Ћосић.

Кранови и грађевинске машине уобичајен су пејзаж у општини Источно Ново Сарајево, а довикивања радника и гласни ударци чекића свакодневница.

Готово све зграде, пословне, стамбене и јавне, изгледају ново, а улице су простране, за разлику од тесних путева који се усецају кроз центар Сарајева, у котлини између неколико планина.

Остављам ауто на добро обележеном паркингу у стамбеној четврти изграђеној у овом веку.

Поред мене из кола излази мушкарац и каже да је паркирање „џаба", што у Сарајеву скоро да је немогуће.

У једну од зграда се 2013. доселила Влатка Тривић, 72-годишња професорка књижевности у пензији.

Предност је, каже, што „нема гужве и буке, а насеља су уређена према потребама људи, има дивних паркова и стаза за бицикле".

Радује је и све већи број нових суграђана хрватског и бошњачког порекла што „примећује и по презименима у зградама њеног комшилука".

„Како је моја мајка говорила: 'Најлепше је шарено цвеће, једнобојно не ваља'", уз благ осмех каже Тривић.

Често одлази у Сарајево, где је некад живела, у позоришта, биоскопе и на изложбе.

„Овде ми недостаје културних манифестација, позориште је обећано 2018. године, али још није завршено, а само повремено имамо промоције књига, мада нису то познати аутори или великани."

Преко ентитетске линије само аутомобилом

Одлазак у Сарајево за Сару Лучић подразумева аутомобил, јер редовне линије јавног превоза не иду преко границе ентитета.

Када прелазе из једног у други град, таксисти морају да скидају рекламне табле.

Ена из Добриње и њен момак из Источног Сарајева не би „тек тако" могли да се виђају да он нема ауто.

Тројелбусом или „комерцијалом", приватном аутобуском линијом, може се само до ивице Кантона Сарајево, а онда следи преседање у Источном Сарајеву, стотинак метара даље.

„Аутобус на који можеш да преседнеш је нередован и то није решење", каже Ена.

Хтела је да изнајми електрични тротинет, али је невидљиви зид ентитета поново био непремостив.

„Тротинет можеш да возиш само у општинама града Сарајева, али не смеш да прелазиш ентитетску линију", прича Ена.

Научила је да препознаје тренутак преласка, каже уз ироничан осмех.

„Пут који делом пролази кроз један, а делом кроз други ентитет, буде обновљен у једном, а не у другом - тако знаш да си прешао ентитетску линију, другачије и не би."

Погледајте и ову причу:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]