Рат у Босни и Херцеговини, 30 година касније: Бошко и Адмира - сарајевска љубавна прича из које се није много научило

Бошко Бркић и Адмира Исмић заљубили су се 1984, када је цео свет гледао у Сарајево због Зимских Олимпијских игара.

Убијени су 18. маја 1993. када је цео свет гледао у Сарајево због ратних ужаса града на Миљацки који су снаге босанских Срба држале у опсади.

Река је делила зараћене стране, а двоје тадашњих 25-годишњака, стицајем љубавних околности Србин и Бошњакиња, покушали су да побегну из града.

Иако је њихов прелазак, према бројним сведочењима био договорен са обе војске, кренули су од хале Скендерије левом страном реке и стигли само до моста Врбања.

Ту, на ничијој земљи, надомак слободе, зауставили су их меци.

Њихова тела данима су била остављена да леже на улици јер ниједна страна није преузела одговорност за смрт двоје ненаоружаних цивила.

Слика прострељеног загрљеног пара обишла је свет.

До данас за њихову смрт нико није одговарао.

Из њихове трагичне љубави, друштва на Балкану највероватније нису ништа научила, сматра Сњежана Ивандић Нинковић, активисткиња за људска права из Сарајева.

Сваке године се обележи годишњица убиства, помене се у медијима иста прича, а суштински се не мења ништа, каже она за ББЦ на српском.

Бошко и Адмира су прву годину опсаде Сарајева провели у граду, у коме је тада била и ова рођена Сарајка.

„Била сам мало старија од Бошка и Адмире и имала сам много пријатеља и пријатељица који су делили сличну судбину као они, без обзира на националност.

„Јако ми је жао што се ова прича помиње само једном годишње, што је постала предмет расправе на интернету и чак је злоупотребљавају у политичке сврхе", каже Ивандић Нинковић.

Како наглашава, сада се истиче то што је Бошко био Србин, а Адмира Бошњакиња, уместо да се покаже каква је била судбина свих „цивила који су тешко патили у рату".

„Њихова велика љубав коју су гајили једно према другом је највећа људска вредност коју би требало да негујемо, а нажалост то не радимо", додаје активисткиња.

Љубавници леже мртви поред Миљацке

вест коју је новинар Ројтерса Курт Шорк послао у свет

Курт Шорк, новинар Ројтерса је већ 23. маја 1993. објавио вест о младом пару који четири дана лежи убијен у Сарајеву и нико се не усуђује да дође по тела јер су на „ничијој земљи", близу војски обе зараћене стране.

Да је прво упуцан Бошко, па Адмира, која је допузала до њега, загрлила га и издахнула, испричао му је очевидац Дино, војник који је у близини био на положају.

Ово су делови његове приче:

Дино вири кроз рупе у врећама песка које служе као зид бомбардоване зграде и показује место где пар лежи и у јеку 14-месечног грађанског рата који букти у Босни.

Бошко је лицем надоле на тротоару, десна рука му је неспретно савијена иза леђа. Адмира лежи поред свог вољеног, са левом руком преко његових леђа.

У близини лежи још један леш, човека који је упуцан пре пет месеци. Тело мртваца је толико потрошено да му одећа изгледа шупља.

С једне стране, из Владе кажу да су српски војници упуцали пар, али српске снаге инсистирају на томе да су за то одговорне владине трупе предвођене босанским муслиманима.

„Баш ме брига ко их је убио, само хоћу тела да их сахраним", рекао је девојчин отац Зијах Исмић.

„Не желим да труну на ничијој земљи."

Мировне снаге Уједињених нација (УНПРОФОР), задужене за пружање хуманитарне помоћи у Сарајеву, тврде да су тела локално питање.

...

У земљи лудој од рата, Бошко и Адмира су били луди једно за другим.

...

„Љубав их је одвела у смрт.

„То је доказ да ово није рат између Срба и Муслимана, то је рат између лудака и чудовишта. Зато су њихова тела још тамо", рекао је Адмирин отац.

Прича која је обишла свет, али на Балкану нема табле

Ходајући некадашњим мостом Врбања тражим било какву ознаку или таблу која би обележила место страдања, како су медији прозвали, „сарајевског Ромеа и Јулије".

Нисам је нашла.

Мост се од 1999. зове Мост Олге и Суаде, јер се Суада Дилберовић и Олга Сучић сматрају првим жртвама рата на подручју Босне и Херцеговине које су ту изгубиле животе.

Само на градском гробљу Лав, надомак Кошева, где су по други пут сахрањени, на надгробном споменику у облику срца стоји слика Бошка и Адмире.

Првобитно су током рата покопани у Лукавици, на страни коју су држале снаге босанских Срба.

Постојала је иницијатива да се направи табла са њиховим именима, али је и ту дошло до политизације и неслагања, каже Сњежана Ивандић Нинковић.

„Лично мислим да је одлука родитеља да се сахране на једном месту највећи чин љубави.

„Ми бисмо у Сарајеву могли постављати јако много спомен плоча, али би то онда био град мртвих, а не град живих", каже она, додајући да је важно чувати сећање на такве приче.

Траг им се још више затро у Србији.

Двориште породичне куће Бркића, у којој су до прошле године живели Бошкова мајка и брат, зарасло је у шибље и коров.

На улазу у село Ђунис, код Крушевца, уз раскрсницу са леве стране је лишћем сакривен улаз у двориште.

Паучина по прозорима и по набујалој трави разбацани неотворени рачуни за струју, показују да ту већ неко време нико не живи.

Поштанско сандуче одшкринуто, а на њему залепљени плаво-бели знак Уједињених нација.

Иако је Радмила Бркић, Бошкова мајка, преминула прошле године, умрлица нема.

Пре неколико месеци, из те куће је у крушевачки Дом за старе отишао и Бане, Бошков старији брат.

Социјални радници су проценили да би га интервју узнемирио.

На пумпи ми кажу да су Бркиће многи знали, али да су живели повучено.

Са њима се највише дружио комшија Радољуб Цветковић Цвеле, који ме ненајављену срдачно прима у кућу.

Како каже, Бошков отац Драган Бркић, који је преминуо пред распад Југославије, одрастао је у том крају.

Он је радио за Уједињене нације, па отуда налепница у селу 17 километара удаљеном од Крушевца, објашњава ми за столом у дневној соби на ком су и хеклана шустикла и телевизор.

„Он је радио прво у фабрици Закићево у Крушевцу, где је био директор, одатле одлази у Сарајево и тамо је упознао Раду и венчао се са њом.

„Тетка Рада је била фина жена, права госпођа."

Седамдесетих година су њих двоје са два мала сина отишли у Сарајево, али су редовно долазили код бабе и деде на село.

„Памтим и Банета и Бошка, како не памтим, ту смо се играли као деца, ја сам био старији од њих, они су били клинци, били су добри", каже 66-годишњак из Ђуниса, који се последње три деценије дружио са Банетом.

Бане је јако тешко поднео братовљеву смрт јер су били везани, с малом разликом у годинама, додаје, а није се женио ни заснивао породицу.

„Бошко је био много добар, миран, друштвен, ма феноменалан, а Бане је био добар, али више ћутљив, на деду Станоја.

„Бошко је релативно ретко долазио ту, три-четири пута, тамо нашао ту девојку, забављали се, а Бане је и пре проводио више времена овде", каже Цветковић.

На почетку рата, и мајка Рада је била у Сарајеву, али је конвојем изашла неколико месеци касније и после стигла у околину Крушевца.

„Бане се вратио пре рата, кад су почеле барикаде у Сарајеву, а Бошко је остао с девојком.

„Нисам је упознао, само преко слике, показивала ми тетка Рада, а они нису могли да се извуку", каже Цвеле.

Обе породице су одобравале њихову љубав, додаје.

„Они су се заволели тако, он Србин, она муслиманка, али љубав нема границе.

„Тужна прича", каже седокоси домаћин прозирно плавих очију.

Описе да су Бошко и Адмира били „сарајевски Ромео и Јулија", њихови родитељи су одбацивали, тврдећи да њихову љубав ниједна породица није бранила.

Како је све почело?

Бошко и Адмира су ишли заједно у разред Треће гимназије у Сарајеву.

Како се родила та љубав и данас се јасно сећа Бошков друг из Сарајева Амир Шуловић.

„Ја сам отишао у војску у Београд, а он је мени писао писма да су се смували, то је за Нову `84. на `85. годину било.

„Бошко је кад су кренули у школу већ причао о њој, каже, `једино са њом има најбољи контакт, једино она нормална, остале су све уфуране`", препричава Шуловић и од срца се насмеје.

И Адмиру је, каже већ тад, знао из града, виђали су се по концертима, на клизању у спортским халама Скендерији и Зетри.

„Памтим је, јако је лепушкаста била, комуникативна, паметна."

Тања Богдановић, Адмирина најбоља пријатељица из школских дана, која их је обоје знала јако добро, испричала је за Радио Сарајево како су било врло различити.

„Адмира је била другачија од свих нас.

„Волела је моторе и знала је поправити ауто... била је помало дивља: обично се девојке нечега боје, али Адмиру ништа није могло уплашити", рекла је пријатељица.

Током 1980-их, у Сарајеву је таквих парова било много, они ни за статистику нису били посебни.

У последњој предратној, 1991. години у Босни и Херцеговини склопљена су 2.893 брака где су супружници различите националности, неспретно названих `мешовитих бракова`, што је око десет одсто од укупног броја, писало је Време.

По броју оваквих бракова, у БиХ су традиционално предњачили Мостар и сарајевска општина Центар са 30 одсто од укупног броја склопљених бракова, док је у целој Југославији прво место увек припадало Вуковару.

„Сматрам да то није била нека додата вредност, то је био само ниво културе и образовања, знак живота и традиције једног Сарајева које је неговало то, да смо пре свега људи, па тек онда долази неки други идентитет - религиозни или национални", каже Сњежана Ивандић Нинковић.

С киме ће људи делити живот је приватна ствар, коју свако за себе треба да одабере, а не да се тиме баве политичари и „верске поглавице", каже Ивандић Нинковић.

Како Амир Шуловић данас каже, такве везе су биле „најуобичајеније могуће, реалне и нормалне".

„Исти случај је био и са мном, само се моја веза после реинтеграције Сарајева одселила, ту смо се разишли.

„Она је била Српкиња, били смо од 1988. до рата скупа", каже Шуловић.

Породица те девојке је, додаје, заменила стан у Вогошћи, надомак Сарајева која је постала део Федерације Босне и Херецеговине, за стан на Палама, које су припале Републици Српској, другом ентитету после склапања Дејтонског мира.

Да дочара како је изгледало предратно Сарајево, користи пример сопствене зграде.

„На мом спрату, а пре рата то нико није гледао, нити је ико бројао крвна зрнца, у два стана живели су муслимани, у два Срби и у два Хрвати, и тако читава зграда.

„Сад на мом спрату живи једна старија муслиманка, ја, један се издаје и два стана су празна, нема деце", додаје Шуловић.

Њихову генерацију обележио је и долазак рокенрола, а са музиком ишло је и експериментисање са наркотицима, каже, па је дрога узела свој данак.

„Многи од мојих другова су страдали, оклизнули се и нису живи, пионири смо и у том што не ваља били, покусни кунићи".

Он је данас без посла, нема довољно стажа за пензију, а здравствено није у могућности да ради физичке послове.

Док разговарамо преко видео позива, окреће телефон да ми покаже пун сточић лекова - то му је свакодневна терапија.

Како каже овај 57-годишњак, њихова генерација је потпуно уништена, а на лицу му се виде бразде прошлих времена.

Његов глас на махове надјачавају песме три птичице из кавеза који виси на зиду.

„Имао сам цео живот птице и у рату су ми угинуле, после нисам дуго имао.

„Узео сам опет, лепше ми овако у стану, кад ме ујутро буде", каже уз топлину Шуловић.

Сарајево осамдесетих: 'Најлепше године'

На питање да ми опише живот у Сарајеву осамдесетих, Амир Шуловић као из топа одговори:

„Јао, па то су најлепше године, најлепше године мог живота.

„Олимпијада је била шлаг на торту, чуј, а мени 18 година", каже Шуловић који је у то време радио, сарађивао са људима из читаве Југославије, али и целог света.

Док су трајале Зимске олимпијске игре, овај рођени Сарајлија био је на планини Бјелашници и није се враћао кући колико му је „добро било".

Бошка је упознао 1975. кад се доселио на Кошевско брдо, живели су зграда до зграде, каже, и показује ми руком ка прозору.

„Ту смо се као деца упознали и нераздвојни смо били.

„Он је био враголаст, несташан, дете од зијана, а и лафац", каже Шуловић, сликајући портрет несташног, а добродушног Бошка.

Дружили су се поред зграде, играли фудбал и кошарку, а затим, као момци, ишли заједно на летовања и зимовања.

Отићи на хрватско приморје, Пељешац поготову, њима је било „као на излет" с врећама за спавање.

„Нама је море било близу, на воз и за два и по сата смо тамо.

„Стално смо ишли и путовали, тад се могло", каже Шуловић.

Омиљена дестинација била им је Трпањ на Пељешцу, где су били и загребачки и београдски камп, позоришне сцене, а свако вече свирала група Други начин, каже и запева стих „лиле су кише на стаклене кровове града".

Сарајево под опсадом

Данас Амир живи сам у згради која је током рата погођена 17 пута, а једна граната је погодила и његов стан.

„Могу вам показати, закрпљено је, али се сада види", каже станар улице која се данас зове Мухамеда Хаџиајхића, а у време кад су он и Бошко друговали била је Мухамеда Џуџе.

„Мухамед један, Мухамед други, не знам шта су мењали, коме сметао тај Џуџа, ваљда је био партизан", каже уз осмех.

Суседна, Бошкова зграда, током рата је цела горела.

„Док није почело баш да пуца, ми овде нисмо били свесни да ће бити рата.

„Ма какви, ко ће на кога пуца, ја на Бошка, Бошко на мене, нема шансе, нисмо веровали да се то нама може десити, можда смо због тога и платили цену", каже Шуловић.

Он је у рату био припадник полиције, јединице за обезбеђење лица и објеката.

„То сам преко везе успео, кад сам видео да гину ни за шта, дај да се склоним, да не идем.

„Чувао сам Председништво и личности, нисам имао борбена дејства", каже Шуловић.

У рату, Бошко није желео да буде мобилисан ни на једној страни, једно време је живео у стану код Адмириних, а један период је Амир његову мајку и Бошка примио у сопствени стан.

И мајке су им се дружиле, како каже, није било „испирања мозга" као данас.

Током рата, људи који су желели да побегну тражили су различите начине да изађу, а у то време се и плаћао излаз, каже Сњежана Ивандић Нинковић.

Хиљаде људи у Сарајеву је три и по године живело под сталном претњом експлозија граната или хитаца снајпера.

Снаге босанских Срба пуцале су на град са околних брда од априла 1992. до повлачења после потписивања мировног споразума у Дејтону, крајем 1995. године.

„У Сарајеву је било разних људи који су, слично као што су хтели Бошко и Адмира, отишли у срећу, наставили живот негде далеко изван Босне и Херцеговине и никад се нису вратили."

Њих двоје у томе нису успели.

„Знам да се препричавало по Сарајеву да двоје младих људи лежи на мосту и било је питање ко ће доћи по њихова тела да се извуку, могу мислити како је било њиховим родитељима.

„То је нешто што је страшно, али у току рата у Сарајеву је било толико жртава да су Бошко и Адмира били једна таква прича, а у истом дану је можда погинуло троје мојих пријатеља на другом крају града", каже активисткиња.

У најдужој таквој опсади једне престонице од Другог светског рата, живот је изгубило више од 10 хиљада људи.

Убијено је 1.601 дете.

Гранате и снајперски хици, као и вести о мртвима постали су свакодневица.

Живот у подрумима и склоништима одвијао се у несташици хране и воде, без струје и грејања, уз неумољиви осећај апсурда, сведочили су грађани Сарајева за ББЦ на српском.

Да су погинули Бошко и Адмира, Амир је чуо преко радио везе јер телефона није било, само токи-воки.

То је била једна у мору ружних вести које су тих дана стизале до њега.

„Човек огугла сваки дан чујеш погинуо овај, погинуо онај, знао сам се запитати `сваки дан неко познат фали, пала граната овде, па кад ће доћи ред на мене`.

„Ништа то није била изненађујућа вест, ружно је рећи, али постане нормално", описује Шуловић.

Нагледао се, каже, много чега.

„Пођем кући, а локва крви испред зграде, пала граната, ајао тих сцена ружних...

„И сад ми се враћа некад, неке слике по ноћи, то не признају ни доктори, а то је у ствари ПТСП (посттрауматски поремећај), сањам `пала линија, крв, бежи`, пробудим се сав мокар", каже сетно.

Љубав која је превазишла све

О Бошку и Адмири су последње три деценије написани бројни новински текстови и снимљени филмови.

Сарајевски бенд Забрањено пушење опевао је трагичну причу судбину двоје младих који су ставили „љубав испред застава".

Бошкова мајка Радмила је у једној емисији изјавила да је њен син због Адмире остао у Сарајеву, иако је могао да изађе.

„Говорио му је један његов друг `изађи`, а он каже `шта ћу с Адмиром`, он је никада не би оставио.

„Ето, тако су и завршили свој живот, није хтео да је остави, а она није хтела да остане, а да он изађе, то никако, говорила је `идем са њим, он је остао због мене`", испричала је Радмила, додајући да их је десетак корака делило од српске стране - где су упуцани.

„Код њих је превладала та љубав која је превазишла све, и ратове и пуцњаве и све."

После недељу дана, извукли су их војници снага босанских Срба.

Ко их је убио и данас се не зна поуздано, мада су се и нека имена помињала, али нико није процесуиран.

Шуловић каже да, по његовим сазнањима, „ко је први пуцао, бог драги зна, а онда је кренуо општи хаос".

„Киша метака и граната, једни кажу једно, други друго.

„После се не гледа где се пуца, масовна пуцњава била", каже он.

Како су му рекли, постоји и могућност да нису загрљени погинули, већ да су их тако војници приближили и ставили тела једно преко другог, мада су родитељи годинама причали романтичнију верзију.

Затворени у прошлости, али 'нормални верују'

Друштва на Балкану су се затворила у прошлости, а кад људи оду у Аустралију или на Нови Зеланд, јако лако склапају бракове и везе са људима који су другог етничког порекла или религијске припадности, каже активисткиња за људска права са три деценије искуства.

Све то води само до нових размимоилажења јер многи су одавно отишли далеко и наставили да живе живот као и пре рата, додаје.

Поделама доприносе и политичари, школски системи, као и бројни медији који шире дезинформације и зато је кроз искуство престала да буде оптимисткиња.

„Ми причамо ту причу 30 година, али није и неће се научити, јер не можемо променити свест људи."

Када је њена генерација славила 30 година матуре у Сарајеву, од 300 присутних некадашњих гимназијалаца само педесетак и даље живи у Сарајеву.

„Не мислим да је боља ситуација у Београду или Загребу, свуда се много инсистира да будемо етнички чисти и пуританци.

„Важно је да машете заставама, а не да размишљате да до вас живе дивни људи који деле ваше вредности и могу бити бољи пријатељи него они који су вам браћа по крви", каже Ивандић Нинковић.

Три деценије су прошле, сведоци умиру и старе, а прича о Бошку и Адмири постаје магловитија и нејаснија.

Поуке, углавном, нису извучене.

На питање верују ли људи данас у љубав у Сарајеву, Шуловић уз осмех каже:

„Нормални верују."

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]