Ратни злочини и Балкан: Ко је био Павле Стругар и зашто се први предао трибуналу у Хагу

„Као патриота сам отишао на дубровачко ратиште, а сада као патриота не желим да због мене трпи Црна Гора".

Овако је само 15 данa пре него што је отишао у Хаг за недељник Време 2001. године говорио Павле Стругар и додао: „Тешко земљи куда војска прође".

Он је био први официр Југословенске народне армије (ЈНА) који се пре 20 година добровољно предао Механизму за кривичне судове у Хагу, тада Међународном суду за ратне злочине у бившој Југославији.

Стругар је 2005. осуђен на седам и по година затвора због гранатирања језгра хрватског града Дубровника 1991.

Само неколико дана пре добровољног одласка на суђење, из Тужилаштва у Хагу рекли су да „очекују да се генерал ускоро сам преда или да га црногорске власти изруче".

Добровољне предаје по оптужбама за ратне злочине на Балкану, често су имале политичку димензију, каже за ББЦ Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право.

„Са једне стране имамо добровољне предаје, које су унапред биле договорене, а са друге, признања за злочине", каже Кандић.

„Питање је колико су се ратни злочинци искрено кајали, а колико је то био само прагматизам, како би се добила мања казна".

Карла дел Понте или саосећање

Дубровчани памте јесен 1991. године као најгоре дане у животу Старог града.

Гранате су падале на Дубровник у нападу којим је командовала некадашња Југословенска народна армија (ЈНА), чији је задатак до тада био одбрана граница Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ).

Овом акцијом је командовао тада генерал потпуковник Павле Стругар, командант Друге оперативне групе ЈНА, чији је штаб био у Требињу.

Становници Дубровника провели су близу 240 дана под опсадом ЈНА у којој је страдало 116 цивила, погинуло је и 194 хрватских бораца и 165 припадника ЈНА из Црне Горе,подаци су Центра за суочавање с прошлошћу Документа из Загреба.

Деценију касније, поново у јесен, главна тужитељка Карла дел Понте посетила је тадашњу Југославију.

Против Стругара је већ била подигнута оптужница и издата потерница за његово изручење.

Дел Понте је тада приговорила Југославији због „уздржаности југословенске владе према сарадњи са хашким трибуналом", пренео је Глас Америке.

Ипак, Стругар је одлуку да оде у Хаг објаснио надом да ће „саопштити аргументе и скинути са себе тешке оптужбе".

„Желим да пред домаћом и хрватском јавношћу објасним како су се одвијали догађаји у време мог ангажовања у дубровачкој операцији", рекао је тада Стругар.

Он је додао да су му „страдања тешко падала" и да се „саосећао са Дубровчанима", али да га је „умиривало уверење да је својим поступцима доприносио да она не буду много већа".

Осим изјава званичника суда у Хагу да Југославија мора да сарађује, Наташа Кандић каже да нема конкретних доказа да је Павле Стругар „добио конкретне бенефиције од државе за себе или породицу добровољном предајом".

„Детаљи никада нису били познати јавности, од почетка успостављања сарадње са Механизмом за кривичне судове у Хагу", каже она.

Ко је био Павле Стругар

Тактика Биљане Плавшић

Неки од осумњичених политичара и учесника у сукобима у бившој Југославији током 1990-тих су на суђењима признали почињене злочине.

Тако се 2001. године Хашком трибуналу добровољно предала и Биљана Плавшић, бивша председница Републике Српске, једног од два послератна ентитета Босне и Херцеговине.

Она је у децембру 2002. године пред судом у Хагу признала да је учествовала у прогону босанских муслимана, Хрвата и другог несрпског становништва.

„Наш подухват је за жртве имао небројене невине људе", рекла је тада Плавшић.

Седам година касније, ово признање је повукла.

Злочине је, образложила је, првобитно признала „само зато да би остале тачке оптужнице, укључујући геноцид, биле одбачене и да би избегла суђење које би иначе трајало најмање три године".

„Случај Биљане Плавшић отворено показује колико су нека признања била искрена", каже Кандић.

„Прво је прихватила сва кршења Женевске конвенције која су утврђена, а онда је рекла да у те злочине не верује и да неће да сведочи".

Овакав потез некада високе државнице, сматра Кандић, показује колико оптужене за ратне злочине „није било срамота да изговарају оно што не мисле пред судом само да би боље прошли".

Према њеним речима, такав је случај Момира Николића, бившег помоћника команданта за безбедност и обавештајне послове војске РС, оцењује Кандић.

Он је признао да је наредио убиство неколико стотина муслимана у селу Кравица, код Сребренице и групе у селу Сандић близу Брчког, али се касније предомислио и повукао изјаву.

„Момир Николић је чак признао злочине за које није одговоран због личног прагматизма", објашњава Кандић.

„Надао се лакшој казни, али се то није догодило".

Хашком трибуналу се добровољно предао и Војислав Шешељ, некадашњи лидер Српске радикалне странке, у фебруару 2003, на суђење по оптужбама за убиства, нехумана дела, прогоне на политичкој, расној и верској основи, истребљење и нападе на цивиле на територијама Хрватске и Босне и Херцеговине.

„Искрено кајање, извињење и самокритику" Кандић каже да је видела само у случају сведочења Горана Стопарића, бившег припадника српске паравојне јединице Шкорпиони.

Он је сведочио да су Шкорпиони и људи у паравојним јединицима Жељка Ражнатовића Аркана, осумњиченог за ратне злочине и касније убијеног, били корисне јединице за Државну безбедност Србије.

„Стопарић је рекао да је отишао у рат под утицајем говора Војислава Шешеља и да је веровао да је српски народ у Хрватској угрожен", каже Кандић.

„Онда је рекао да је на терену видео шта се догађа и да је схватио да је направио грешку".

Пред Механизмом за кривичне судове у Хагу оптужена је 161 особа, а окончано је 125 поступака.

Од њих је 91 осуђена, а укупно 59 је издржало казну.

Једина жена којој се судило била је Биљана Плавшић.

Укупно девет људи је умрло после суђења или током издржавања казне, док је 19 ослобођено оптужнице.

Добровољно самом суду или властима у Србији предало се 27 оптужених који су се налазили у Србији, подаци су Београдског центра за људска права.

Укупно 19 оптужених признало је кривицу пре Механизмом за кривичне судове у Хагу, подаци су овог суда, што значи да је сваки осми осуђени признао да је крив за ратне злочине.

Многи од њих су изразили и писано кајање, али су суду достављали и детаљне податке о сопственим и злочинима других.

Погледајте видео о Ратку Младићу, ратном команданту снага Срба у Босни, осуђеном на доживотну казну затвора

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]