Женевска конвенција: Када се у рату знало ко је цивил, а ко војник

Чим су талибани почетком августа 2021. почели да преузимају власт у Авганистану, организација за праћење људских права Хјумен рајтс воч саопштила је да су „по кратком поступку погубили заточене војнике, полицајце и цивиле повезане са авганистанском владом".

„Погубљење по кратком поступку било кога у затвору, било цивила или борца, озбиљно је кршење Женевских конвенција", рекла је тада Патриција Госман из ове организације.

И не само то - прва помоћ рањеницима на бојишту, размена заробљеника, разликовање цивила и ратника, права избеглица у рату - све ово су права која нису одувек постојала.

Њихов темељ поставила је Женевска конвеција, први пут усвојена као документ 22. августа 1864, када је швајцарска влада позвала и друге земље да прихвате правила за побољшање стања рањеника на бојном пољу.

И Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу надлежан је био да кривично гони оне који су починили или наредиле тешке повреде Женевских конвеција, стоји у опису суда.

Током ратова на Балкану 1990-их нису се поштовале бројна људска права у рату, каже Наташа Кандић из Фонда за хуманитарно право за ББЦ на српском.

„Хапсили су се цивили и одводили у логоре, убијали рањеници, злостављали војници, а за бројна дела појединци су одговарали у Хагу.

„Након свих тих злодела, питање које се данас поставља јесте - да ли на Балкану знамо која је разлика између цивила и војника у рату?"

Како су настале Женевске конвеције

Рат постоји од када и човечанство, али јасна правила нису одувек постојала, а још мање су штићена људска права рањеника, цивила и самих бораца.

Један од оснивача Црвеног крста, Андри Динан, био је 1859. године сведок оружане борбе у Солферину, када су се сукобиле аустријска с једне и италијанска и француска војска, са друге стране.

„Чињенице да рањеницима није била пружена медицинска помоћ и нега је на њега оставила веома снажан утисак", каже Вишња Шијачић из Фонда за хуманитарно право.

„Овај догађај је толико утицао на Динана да је он дао свој допринос оснивању Црвеног крста, а потом и закључењу Конвенције".

Конвенција о побољшању судбине војних рањеника у рату је тако постала први међународни документ ратног права, чија је сврха заштита рањеника и болесника.

„Интересантно је да је Конвенција усвојила знак црвеног крста на белој основи као знак препознавања и заштите санитетског особља", додаје Шијачић.

„Усвајањем ове Конвенције почиње развој читавог корпуса права - Женевског права, чији је циљ заштита угрожених категорија лица у оружаним сукобима".

Након прве, Женевске конвенције су неколико пута допуњаване.

Тешка кршења Женевске конвеције:

Извор: Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу

Балкан и права у рату

Србија је приступила Конвенцији о побољшању судбине војних рањеника у војскама у рату 1876. године.

Ипак, према речима Наташе Кандић, активисткиње за људска права, ни 120 година касније, Балкан није усвојио ова правила током сукоба 1990-их.

„Највише се то показало код заштите деце, цивила, нејаких у рату", каже Кандић.

„Иако је међу наоружанима било пуно оних који су завршили војску и морали су знати одредбе Женевских конвенција, то их није спречило да не поштују те одредбе, као ни да оснују логоре за цивиле.

„Само мали број рањеника у овим ратовима је завршавао у болницама, што показује да су најчешће убијани и нису поштоване одредбе прве помоћи", каже Кандић.

На територији Босне и Херцеговине, посебно је био „заступљена пракса да се за логоре за цивиле користе приватне куће", каже Кандић.

„То су биле гараже, шупе и служиле су за заточавање цивила", каже она.

„Друга пракса, такође недозвољена, је била да се цивили затварају у објекте културе и угоститељске објекте и да се од тога праве логори".

За борбе на Косову је својствено да су хуманитарци после сукоба тешко могли да утврде места заточења која је формирала Ослободилачка војска Косова (ОВК).

„Проблем је био и што их Србија није признавала", каже Кандић.

„Ипак, и у случају српске војске, која је била регуларна формација, цивили су се хапсили и држали, супротно правилима, по затворима, а онда су колективно 10. јуна 1999. пребачени у Србију.

Још једна од одредби Женевске конвеције, да и сами војници као заробљеници имају одређена права, такође се често кршила, каже Кандић.

„У логорима и затворима су и војници прво злостављани пре него што су вршена испитивања у циљу добијања војних података", каже она.

„Све то се годинама скривало од Црвеног крста, као независних посматрача на терену".

Као пример добре праксе Кандић наводи случај размене заробљеника у августу 1992. године, када је у Неметину код Осијека из сабирних центара Југославије ослобођено 714 хрватских затвореника.

Тада је из хрватских затвора ослобођено око 240 Срба, највише цивила, али и припадника Српске војске Крајине и бивше ЈНА.

„То је био принцип сви за све, а размена је извршена под покровитељством управо Црвеног крста", каже Кандић.

Хаг као гарант

И Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу имао је задатак да изведе пред суд одговорне за тешка кршења међународног хуманитарног права на територији бивше Југославије.

Суд је из Женевских конвеција као тешке повреде издвојио правила „о заштити цивила који не учествују у борбама, болесних и рањених припадника оружаних снага, ратних заробљеника у време рата, који више не могу да се боре".

„Осуђени починитељи нису војници који су се борили за домовину, своја села или породице него заповедници који су убијали ратне заробљенике заштићене Женевском конвенцијом", рекао је главни хашки тужилац Серж Брамерц 2017. године изрицања пресуде Ратку Младићу.

„Нема ништа херојско у спаљивању села, исељавању људи из њихових домова или подстицању војника на масовно спољно насиље".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]