Црна Гора и ратни злочини: Зашто је све више резолуција о геноциду

Није се осушило мастило потписа посланика црногорске скупштине на Резолуцију о геноциду у Сребреници, а пред заступницима се налази нова резолуција о питањима из прошлости.

Владајућа странка Демократе, која је подржала усвајање Резолуције о Сребреници, тачно месец дана након претходног гласања поднела је предлог да Скупштина усвоји Резолуцију о геноциду у Пиви и Велици.

У предлогу резолуције, Демократе наводе да је „према непобитним доказима, од стране истих нацифашистичких формација на простору Пиве, почетком јуна 1943. монструозно и неселективно убијено око 1.290 цивила, међу којима око 550 деце, а у Велици, 28. јула 1944, око 550 цивила, међу њима деца и остарела лица".

„С обзиром на то да је, поред осталог, злочин обухватао масовна и неселективна убијања невиних, ненаоружаних и небрањених људи, без обзира на њихов узраст, и да је тиме био срачунат на истребљење целих група, ови злочини имају неспорно геноцидно обележје.

„Међутим, истраживања о злочинима почињеним у Пиви и Велици нису била, деценијама уназад, спроведена у мери у којој жртве ових непочинстава и начини њихових страдања заслужују, а свакако је активност државних установа и институција у овоме била недовољна и неадекватна", навео је посланик Демократа Владимир Мартиновић.

У црногорском парламенту на чекању од децембра 2020. године је и предлог резолуције такође владајућег Демократског фронта који је позвао на осуду геноцида у Велици, надомак Плава у источној Црној Гори.

Шта се десило у Пиви 1943. године?

У јуну 1943. године, у јеку Другог светског рата, нацистичке снаге на простору Балкана спроводе акцију која је у историји позната као Пета офанзива, у немачким плановима названа операција „Шварц".

„Активне немачке снаге су прошле кроз Пиву, водиле су борбу са партизанима на Сутјесци, Волујку.

„Казнена јединица Принц Еуген, формирана углавном од фолксдојчера из Војводине и претежно муслиманског становништва из Херцеговине, деловала је у позадини, а има података да су јој командовали аустријски официри из Првог светског рата", каже никшићки публициста Веселин Матовић који је о догађајима у Пиви 1943. снимио документарни серијал.

Историчар Миле Цицмил наводи да је постојао јасан план усмерен против цивила.

„То су биле десетине хиљада војника, неко би се и спасио да то није било унапред организовано."

Оно што ће уследити у јунским данима 1943. године показаће да је организација била изузетно сурова.

„Нека документа показују да су они имали задатак да туда прођу по принципу спржене земље - да локално становништво не би могло да помаже партизанске, а ни четничке јединице.

„Становништво се повукло у збегове, али су се после позива да се људи врате кућама и обећања да им се ништа неће десити, жене, деца и старци то и учинили", каже публициста Матовић.

На више од петнаест стратишта широм пивског региона, окупатори су окупили становништво, а онда их на изузетно свиреп начин масовно убијали.

Историчар Миле Цицмил пописао је до сада око 1300 жртава убијених у само десетак дана, од чега је 522 страдало у Долима, месту највећег злочина.

„Свако то име за мене је велико.

„Јако ми је важно да сви буду пописани, без обзира на веру или покрет у коме су учествовали, да свима буде одата пошта", каже он.

У злочинима су нестајале читаве породице и братства, спаљена села, а постоје записи и да је у Долима убијено више од стотину деце млађе од седам година.

Погледајте видео о 25. годишњици геноцида у Сребреници

Како је страдало становништво Пиве?

Мирко Вуковић једини је комунистички одборник у општинским скупштинама у Црној Гори данас.

Родом из Плужина, административног центра пивског предела, и сам је 1943. године остао без чланова породице - тих дана су у Плужинама страдале његова тетка и њена деца.

„Нема ниједне породице, ниједног братства које живи на овим просторима, а да није некога изгубило.

„Криви су били што су се нашли у зони непријатељских дејстава, али и што су били родољуби, што су живели поштено и часно у суровим пределима мада је становништво у потпуности били антиратно опредељено, није ничим изазивало непријатеља", говори он.

Образац обрачуна са цивилима био је веома сличан на свим локацијама страдања, али се стратиште у Долима издваја по свирепости.

У три повезане долине, доведено је више од пет стотина људи и подељено у три групе - деца у једну, жене у другу, а старци у трећу долину.

„Погром је био планиран јер су, према причи јединог преживелог Милоша Гломазића, већ била постављена митраљеска гнезда која су били задужена за егзекуцију доведених.

„Да би жалост била већа, прво су побили децу, а тек онда мајке које су гледале смрт деце, па су их све заједно превукли у исту јаму и само мало затрпали земљом и лишћем да би тако уплашили и оно мало људи који су остали живи", каже Вуковић.

Историчар Миле Цицмил у књигама детаљно описује како су цивили затварани у колибе, стрељани или живи спаљивани.

У мноштву трагичних прича, издвајају се и оне херојске.

Јаглика Аџић, седамнаестогодишња девојка, отргла се немачким војницима који су је злостављали и ускочила у пламен - тамо су већ бачени чланови њене породице.

Девојчица Софија Кандић могла је да избегне смрт јер је извела овце на пашу када су јој заробљени брат и сестра, али је и она ускочила у пламен када је видела страдање својих најближих.

Како је до сада живело сећање на ову трагедију?

После ратних дејстава, државна комисија, чији је један од чланова био и академик Љубомир Тадић, отац каснијег председника Србије Бориса Тадића, пореклом из Пиве, послата је да сачини записе о страдањима цивила.

„Комисија после рата сачињавала је записнике, сакупљала изјаве сведока.

„Истрага је била доста добра, чак и са записницима шта је опљачкано - колико стоке, крава, волова, чак и кокошака", каже публициста Веселин Матовић.

Ипак, место највећег страдања у Долима дуго није имало већих споменичких обележја.

„У основној школи смо долазили на стратиште, ту су се држали историјски часови, рецитали", каже данас пензионер Мирко Вуковић.

На том месту, 1977. године подигнут је меморијални комплекс који сачињавају споменици у три долине и централни споменик три руке које показују на небо.

Почетком 2000-тих, у споменичку целину додати су крст и саграђена црква, а 2017. Српска православна црква канонизовала је жртве злочина у Пиви, заједно са жртвама злочина у Велици, побијених 1944.

„Ни у оно, комунистичко време, нико не би бранио некоме да ожали ове мученике, свештенику да дође и служи опело.

„То је сад постало модерно и цркви, и држави, и партијама - сви сад баштине Јаглику Аџић", каже Вуковић.

Ипак, о страдањима у Пиви зна се далеко мање него о сличним стратиштима широм бивше Југославије.

„Ми смо знали само Крваву бајку Десанке Максимовић, а крвава бајка била је и у Пиви", подсећа он на песму којом је опевано страдање крагујевачких ђака у парку Шумарице 1941. године.

Ипак, и сам комуниста, Вуковић каже да прича о злочинима није адекватно причана.

„Ако се нешто прикрива, тињаће и разбуктаће се - а овде је помало прикривано да се не би нарушавали односи братства и јединства.

„Боље је било да се то одмах нашло у уџбеницима, требало је о свему да се научи."

Публициста Веселин Матовић каже да постоје записи да је командант казнене дивизије осуђен на смрт и стрељан, двојици муслимана је суђено, док за остале нема података о процесима.

„Тешка би и нетачна реч била да су злочини скривани, мада је комунистима изузетно била важна идеологија братства и јединства и њено очување.

„То није било лако када се зна да су део казнене јединице чинили муслимани са простора Гацка који су превасходно служили као водичи јер су добро познавали терен и људе, док је после злочина наступила велика пљачка, а роба је ишла пут Гацка."

Матовић каже и да му је, радећи на свом документарном запису, изгледало и да сами житељи пивског простора не чувају сећање на страдања у којима готово ниједна кућа није била поштеђена.

„Рекли да су им старији људи и родитељи говорили да не причају о толико мучном сећању - да се трауме не би преносиле на читаве генерације.

„То је веома мудар народ који сигурно није заборавио страдања, али је ово био једини начин да се настави живот."

Шта би се променило Резолуцијом о геноциду?

Предлог Резолуције најоштрије осуђује геноцид у Пиви и Велици, изражава најдубљи пијетет према свим жртвама, позива на подршку преживелима и породицама настрадалих, оцењује да се о злочинима не зна довољно и позива да се 7. јун и 28. јул прогласе за дане сећања на жртве.

„Доношење некаквих резолуција о томе, без обзира ко их доноси и како гласе, за мене је хипокризија, лицемерје и бесмисао.

„То раде политичке странке због властитих интереса, а тим мученицима и њиховим потомцима то не треба већ је потребно да сви ми знамо за то, да то знање уђе у уџбенике, и да се тим жртвама укаже поштовање", сматра публициста Веселин Матовић.

Представници Демократа нису одговорили на позиве ББЦ на српском да одговоре на додатна питања о својој иницијативи.

Тачно месец дана пошто су гласали за Резолуцију о геноциду Сребреници, Демократе су Скупштини Црне Горе упутили овај предлог.

Резолуција о геноциду Сребреници поделила је владајућу већину у Црној Гори, па је изгласана уз помоћ Демократске партије социјалиста Мила Ђукановића, док је против усвајања била највећа странка владајуће коалиције Демократски фронт.

Ратне злочине у лето 1995. на простору Сребренице у којима је страдало више од осам хиљада Бошњака међународни судови су у десетинама пресуда окарактерисали као геноцид.

„Да није било Сребренице, нико не би причао о Долима.

„Све је тук на утук", закључује Мирко Вуковић.

Док стоји на месту највећег страдања у Долима, одаје пошту пивским жртвама.

„Овде треба тихо доћи, поклонити се, и тихо отићи."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]