Америка и људска права: Преживели Гвантанамо, па пребачени у Србију и Албанију - „И даље смо у затвору"

Мансур Адајфи није знао скоро ништа о Србији кад је делегација ове земље дошла да га посети 2016, у његовој 14. години у затвору у заливу Гвантанамо.

Једино што је Адајфи знао је да су српске снаге извршиле масакр над босанским муслиманима у балканским ратовима 1990-их.

Сви затвореници који је требало да буду пуштени из Гвантанама те године знали су тај део историје, каже Адајфи, и нико није желео да иде у Србију.

У том тренутку, Адајфи је у Гвантанаму провео читав свој одрасли живот - ухапшен је у Авганистану са 19 година и држан у притвору без подигнуте оптужнице до његове 32.

Претходне године, САД су званично ублажиле његов статус, признавши тако да није најјасније да ли је икада био повезан са Ал Каидом, и одобриле да буде пуштен под сложеним системом строго поверљивих споразума за пресељење притвореника у иностранство.

Адајфи је желео да иде у Катар, где је имао породицу, или у Оман, који је у Гвантанаму стекао репутацију доброг опхођења према бившим притвореницима.

Али кад је дошло време за његов састанак са делегацијом у за то одређеној просторији у Кампу број шест, Адајфи је затекао како га чека српски тим.

Саслушао их је, каже, а затим их љубазно одбио.

„Лепо сам им се захвалио, али сам рекао да знам за њихову историју."

Према Адајфију, шеф делегације га је уверавао да су муслимани добродошли у Србији.

Влада ће се према њему опходити као према властитом грађанину, рекли су - помоћи ће му да заврши образовање, пружиће му финансијску помоћ и средиће му издавање пасоша и личне карте.

Помоћи ће му да започне живот испочетка.

После састанка, Адајфи је рекао америчким званичницима у Гвантанаму да не жели да иде.

Али они су били искрени по питању његовог утицаја на читав тај процес, каже он.

„Изасланица Стејт департмента дошла је да ме посети после састанка са српском делегацијом и рекла ми: 'Мансуре, немаш избора. Идеш у Србију.'"

Адајфи има 39 година, харизматичан је и све време се смеши, са дечјим погледом на свет који приписује томе што је затворен у тренутку кад је тек постајао одрасла особа.

Његово дуго путовање до Београда започело је у Јемену, где је одрастао у руралном селу без водовода или струје.

Као тинејџер се преселио у главни град Сану да заврши школу и студира компјутерске науке.

Према његовим речима, отпутовао је у Авганистан 2002. по задатку као истраживач сарадник у ИТ-у, што му је уговорила његова образовна установа у Сани.

Четири месеца након што је Адајфи стигао, САД су извршиле инвазију на Авганистан и почеле да лове чланове Ал Каиде.

Леци су бацани из авиона обећавајући високе новчане награде за пријављивање осумњичених.

Адајфи каже да су кола којима је путовао у северном Авганистану упала у заседу екстремиста, свега неколико дана пре него што је требало да се врати у Јемен, и он је заробљен и уручен САД-у.

Адајфијева прва станица била је америчка „црна локација" у Кандахару, где каже да су га скинули голог, претукли га, саслушавали и оптужили да је египатски командант Ал Каиде.

Из Кандахара је авионом пребачен, са капуљачом преко главе и у оковима, у залив Гвантанамо.

Његових 14 година проведених у озлоглашеном затвору препричано је у Не заборавите нас овде, мемоарима које је објавио 2021.

У њима се детаљно наводе мучења, психолошка злостављања и смрт његовог брата и сестре док је био у притвору.

Сам је научио енглески од нуле у кампу, као и нешто мало компјутерских наука и теорије пословања.

Његова прича у књизи завршава се убрзо после његовог пуштања на слободу, док слеће у Београд једне мрачне ноћи у јулу 2016. и тајна служба га води у станчић у центру града, где је касније пронашао скривене камере за присмотру, каже он.

Адајфи је остао будан читаве те прве ноћи, питајући се шта га чека.

„Био сам исцрпљен, али нисам могао да спавам, био сам гладан али нисам могао да једем", каже он, седећи у садашњем београдском стану једне касне вечери у фебруару.

„Било је усамљености у Гвантанаму, али ова је била другачије врсте", каже он.

Оно што је уследило Адајфи назива „Гвантанамо 2.0" - изоловано и спутано животарење у Србији, коју не сме да напусти и у којој каже да га прати полиција која упозорава свакога са ким жели да се спријатељи да га се клони.

Шест бивших притвореника из Гвантанама у различитим земљама - сви пуштени без подигнуте оптужнице - описује слична искуства.

То су живот у лимбу; ограниченост непостојањем докумената, уплитање полиције, и путна ограничења која их везују за земљу или чак само за један град, отежавши им да нађу посао, посете породицу или заснују везе.

„Добро дошли у наш живот", каже Адајфи.

„Ово је живот после Гвантанама."

Споразуми о расељењу разаслали су бивше притворенике широм планете - у Србију, Словачку, Саудијску Арабију, Албанију, Казахстан, Катар и друге земље.

Неки су имали релативне среће да их врате у њихове родне земље, међу којима је Велика Британија, док су други послати на страна места.

Адајфију је забрањен повратак у Јемен, где му живи породица, зато што је амерички конгрес одлучио да је безбедносни ризик вратити притворенике у земље које су проглашене нестабилним.

Јемен је такође одбио да изда пасош Адајфију, као и Србија, тако да он практично нема своју државу, оставши заробљен у Београду.

Споразум који га је тамо одвео, као и многе ствари у вези са Гвантанамом, остаје обавијен велом тајне.

„Не знам ништа званично, зато што Сједињене Америчке Државе не говоре ништа адвокатима", каже Адајфијева адвокаткиња Бет Џејкоб, Њујорчанка која про боно заступа девет притвореника из Гвантанама.

„Већину информација које поседујем о својим клијентима не могу да поделим са њима зато што су означене као строго поверљиве, а оно што имам у рукама већином је редиговано - петостранични документи са неколико речи које пливају у мору црнила."

Амерички Стејт департмент рекао је за ББЦ да је добио гаранције од свих трећих земаља да ће се према бившим притвореницима опходити хумано.

САД су добиле и „безбедносне гаранције са циљем ублажавања претње коју би бивши притвореник могао да представља после трансфера" и „оквире за осигуравање успешне реинтеграције бившег притвореника у друштво".

Стејт департмент повремено помаже око трошкова помоћи бившим притвореницима, рекао је портпарол - мада новчани износи и трајање те помоћи и даље остају нејасни.

Влада Србије није одговорила на питања ББЦ-ја.

За Адајфија, споразум о пресељењу делује као невидљива мрежа.

Он није сигуран где она почиње, а где се завршава.

Не може да напусти Србију јер нема пасош, а не може да оде ни из Београда ако унапред не поднесе захтев за дозволу за то.

Прати га полиција, тврди он, а пронашао је и софтвер за прислушкивање у мобилном телефону који је добио од власти.

Није му дозвољено да вози, тако да ретко одлази на молитве петком, зато што то подразумева дуго путовање аутобусом до најближе џамије.

Он има боравишну дозволу, а добио је и финансијску помоћ за станарину и даље образовање, али тешко му је да нађе посао зато што не може да објасни 15 година које је провео у Гвантанаму, тако да једва саставља крај с крајем.

Живи у стану који му је пронашла влада у предграђу града у ком има врло мало других муслимана и нема места за куповину халал меса.

Углавном једе сам код куће, а да би се изборио са усамљеношћу, вози се аутобусом до оближњег тржног центра.

Кад у ходницима прође поред младих породица, Адајфи често предуго зури у њих.

„То је јаче од мене", каже он једног дана, током шетње по једном таквом тржном центру.

„Осећам се као љуштура, празан изнутра."

Убрзо пошто је стигао у Београд 2016, Адајфи је дао први интервју америчким медијима и рекао им да није задовољан новим животом.

Као реакција на то, читани српски таблоид објавио је причу о њему преко читаве стране, називајући га „џихадистом Ал Каиде" и „осуђеним терористом" који је незахвалан земљи домаћину.

Они са којима је покушао да се спријатељи, полиција је упозорила да га се клоне.

Он има скриншотове разговора у Воцапу у којима му људи описују те интеракције.

Од његове прве усамљеничке посете кафићу, неколико недеља пошто је стигао, кад је полиција наводно испитала групу Либанаца за оближњим столом, до његове најновије интеракције, прошле године, кад је попио кафу са младим муслиманом ког је упознао у џамији.

„Зауставили су га и питали: 'Да ли познајеш Мансура из Ал Каиде?'", каже Адајфи.

„На крају сам му рекао да обрише мој број. Не желим да било ко настрада због мене."

После интервјуа за ПБС Фронтлајн 2018, Адајфија је привела полиција и претукла га, каже он.

Двојица пријатеља са његовог језичког курса такође су била ухапшена.

Полиција је пришла и жени из његове студентске групе пошто је разговарала са њим у библиотеци, каже он.

Он још увек чува поруке која му је она слала после, распитујући се зашто је полицајци у цивилу упозоравају на њега.

И тако Адајфи највише времена проводи сам у његовом стану.

Ретко се упушта у разговор са комшијама, а и у тржне центре одлази све ређе, каже он, будући да је виђен како се моли у отвореном дворишту прошле године и како га са лица места одводи полиција.

„После неког времена одустанете, повучете се", каже Адајфи.

„Али то значи да постанете изоловани. Сада углавном живим само у мојој глави."

Најближе пријатељима што Адајфи има у Београду је међународна мрежа бивших притвореника из Гвантанама којима је помогао да се повежу и које назива „браћом", а која комуницира преко разних Воцап група или путем телефона.

Садржај разговара у тим групама углавном је аполитичан, да би избегли да угрозе било кога у њиховим домаћим земљама.

„Певамо песме, причамо вицеве, размењујемо фотографије, поверавамо се о нашем здрављу. Делимо успомене на Гвантанамо - на одећу, храну", каже Адајфи.

„Помаже нам да истрајемо."

Међу бившим притвореницима са којима Адајфи највише разговара је Сабри Ал Кураши, земљак из Јемена који је провео скоро 13 година у Гвантанаму пре него што је силом пресељен у Семеју.

То је градић на бившој локацији за тестирање нуклеарног оружја на крајњем истоку Казахстана који он не сме да напусти.

Пребачен је у Казахстан 2014, са четири друга притвореника.

То су Асим Тахит Абдулах ал Калакија - који је умро кад му је отказао бубрег четири месеца после доласка - и Лофтија Бин Алија, који није могао да добије медицинску помоћ која му је била потребна за његово срчано стање и умро је од срчане болести прошле године пошто је депортован у Мауританију.

Сад кад више нема Бин Алија, Ал Кураши је сам у Семеју, где „живи у стању горем од затвора", каже он.

Он је писао казахстанском председнику и премијеру, америчкој амбасади и ИЦРЦ-у, тражећи од њих да га ослободе или врате у Гвантанамо, али није добио никакав одговор.

Казахстанска влада није одговорила на упите ББЦ-ја.

„Гвантанамо је био бољи од овога овде, зато што сам тамо макар гајио наду да ћу се једног дана наћи на неком бољем месту", каже Ал Кураши.

„Кад је стигла владина делегација из Казахстана, рекли су ми да ће се према мени опходити као према грађанину Казахстана. Али то је била лаж."

„Немам статус, немам личну карту, немам породицу и немам пријатеље. Заробљен сам овде и томе нема краја."

Ал Курашија полиција често зауставља кад напусти стан, каже он, и тражи му личну карту коју не поседује.

Понекад га одведу у полицијску станицу и приморавају га да чека седам или осам сати све док неко из ИЦРЦ-а не дође по њега.

Потребна му је специјалистичка здравствена нега за оштећене нерве на лицу пошто га је ударио полицајац у цивилу, када је једног дана одбио да скине јакну, каже он, али као и његов стари пријатељ Лотфи Бин Али, одбијена му је дозвола да путује у главни град да је добије.

„Отишао сам у полицијску станицу да питам шта се десило са човеком који ме је ударио, а они су ми рекли: 'Ућути, ти си нико и ништа овде, иди кући.'"

Овај инцидент најбоље сумира његов живот у Семеју, каже Ал Кураши - живот потпуно препуштен на милост и немилост локалних власти, које се према њему опходе као према осуђеном терористи.

„Прво вас заболи тај ударац", каже он.

„А онда вас заболи то што немате приступ правди. Немате никаквљ права."

Ал Караши никад није оптужен у Сједињеним Америчким Државама, које су тврдиле да је члан Ал Каиде и да је боравио у кампу за обуку у Авганистану.

Ухапсиле су га пакистанске безбедносне снаге у наводном скровишту Ал Каиде у Карачију, али он негира да је икада био члан те групе.

Током његовог притвора у Гвантанаму, Ал Кураши је почео да слика, насликавши велики број радова који су накнадно заплењени.

Покушао је да настави ову праксу у Семеју.

„То је једино што ме спречава да полудим", каже он.

Није му дозвољено да наручи ништа преко интернета, тако да је његов приступ бојама и платну ограничен.

Замољен је да приложи радове за изложбу слика бивших затвореника, али нема казахстанску личну карту и због тога не може да потврди аутентичног својих радова и да их пошаље.

„Питао сам ИЦРЦ да ли да спалим своје слике?", каже Ал Кураши.

„Рекли су ми да је њихов посао само да се старају да имам кров над главом и да имам храну, и то је то."

Пре седам година, Ал Кураши је био ожењен, у браку уговореном преко породице, за жену из Јемена, коју никад није срео зато што му није било дозвољено да напусти Семеј, а она не сме да путује у Казахстан да живи с њим.

Молио је разне казахстанске власти за дозволу да иде, али његова ситуација остаје непромењена.

„Чекам седам година да ми почне живот", каже он.

Кроз затворенички камп у Гвантанаму прошло је укупно је 779 мушкараца.

За злочин је оптужено њих 12.

Осуђена су само двојица.

Према анализи података америчког министарства одбране из 2006. коју је спровео правни факултет Универзитета Сетон Хол, само пет одсто од 517 затвореника који су боравили у затвору те године ухапсиле су америчке снаге.

Осамдесет шест одсто њих ухапсили су или Пакистан или милитантска коалиција Северне алијансе у Авганистану, и „предала Сједињеним Америчким Државама у време кад су САД нудиле високе новчане награде за хватање осумњичених непријатеља".

То је била и Адајфијева судбина, каже он - нашао се на погрешном месту у погрешно време.

„Био сам део пакет аранжмана", каже он, „продат сам САД-у, а потом сам продат и Србији."

Током седнице административног панела Гвантанама за евалуацију 2007, седам година од почетка његовог притвора, Адајфи је изјавио да је „џихадиста" и „син" Осаме Бин Ладена" и да му је „част бити непријатељом Сједињених Америчких Држава".

Он сада тврди да је тај испад био његов протест.

Административни панели за евалуацију такође су била псеудо судска пракса на којој нису били присутни адвокати притвореника.

„Нисмо разумели панеле за евалуацију, мислили смо да је то само још једно саслушавање", каже он.

„За нас је све било саслушавање. И зато сам помислио, данас ћу да их поразим, данас ћу им рећи да сам њихов непријатељ."

Адајфи се у том тренутку већ истакао као неформални лидер осталих притвореника - организујући штрајкове глађу и друге протесте.

Стекао је међу стражарима надимак „насмејани бунџија".

Такође се посветио образовању, научивши сам течно да говори енглески од нуле, и да пише.

Написао је мемоаре о Гвантанаму двапут.

Прва верзија, написана на прокријумчареним комадима папира, конфискована је и уништена.

Кад је схватио да су правна писма привилегована, седео је сатима у учионици кампа, ногу везаних за под, и писао писма, која су касније постала основа за његову књигу.

Адајфи сада ради на новој књизи која бележи борбу у његовом постпритворском животу у Србији.

Један зид његовог београдског стана прекривен је самолепљивим подсетницима живописних боја на којима се описују догађаји који ће чинити њен садржај.

У белешкама се налазе саслушања полиције, осујећени покушаји да се спријатељи и пронађе жену, као и напори да скрене пажњу америчког председника Џозефа Бајдена на своју патњу.

Он сваки дан комуницира са другим бившим притвореницима - са њих укупно више од сто - на разним онлајн и Воцап чет групама.

Многи се суочавају са истом врстом ограничења као Адајфи.

„Сједињене Америчке Државе су створиле јединствено ужасну ситуацију за те људе", каже Дафне Евијатар, директорка за безбедност и људска права при Амнести УСА.

„Многи од њих су мучени и нису добили никакво признање, никакву одштету, никакву праву рехабилитацију", каже она.

„Пребацити их потом у другу ситуацију, у којој су спутани, не смеју да путују, не смеју да зарађују за живот, не могу да наставе са животима - то је бескрупулозно."

За Адајфија једини пут у нови живот после Гвантанама је да пронађе жену и заснује властиту породицу.

О томе размишља ноћу кад нема више ничега што би му одвраћало пажњу.

Али напори да упозна некога у Србији нису уродили плодом.

Његова вера захтева да се ожени муслиманком и да је упозна на традиционалан начин, преко њене породице.

Али његови покушаји да се интегрише у муслиманску заједницу у Београду били су неуспешни, због распрострањеног страха у заједници, каже он, да ће бити повезани са тероризмом.

Адајфи јесте успео да са упари 2019, са женом у иностранству, каже он.

Била је из добре породице, и они су комуницирали годину дана док је од српских власти тражио дозволу да отпутује како би се срео с њом.

Она је била његова прва љубав, каже он.

На крају је преклињао власти да му дозволе да оде до ње, каже он, али су оне то одбиле.

После свега, њена породица је изгубила стрпљење и она се удала за другог мушкарца.

„Највећи бол који сам осетио није био на црној локацији, није био пре 15 година у Гвантанаму, већ када сам изгубио неког кога сам волео", каже Адајфи.

„У Гвантанаму вас муче, али не могу да допру до ваше душе. Љубав је бол која вам додирне душу, и онда много пропатите."

У јулу 2004, више од две године пошто су први затвореници стигли у Гвантанамо, Пентагон је покренуо прву званичну евалуацију статуса притвореника и одобрио пуштање 38 мушкараца на слободу под статусом „НЕЦ", илити „не-непријатељски борци".

Статус је практично признавао да ти људи нису повезани са Ал Каидом или Талибанима, и да нису предузимали непријатељске акције против САД-а.

Међу њих 38 било је пет Ујгура који су ухапшени у Авганистану за које САД кажу да су били осумњичени да су чланови Покрета за независност источног Туркестана - мала милитантна група која се бори за независност кинеске регије познате и као Синђан.

Није било могуће послати људе назад у њихову родну земљу Кину, где држава прогања Ујгуре, па су САД склопиле споразум са Албанијом да их прихвати.

Они су коначно пуштени 2006. и слетели су касно увече у главни град Албаније Тирану.

Њихова првобитна радост што су слободни спласла је чим су одведени право у суморни избеглички камп на ободу града, где ће провести више од годину дана.

„То је као неки други свет", каже Абу Бакер Касим, педесетдвогодишњи Ујгур који сада живи мирним животом са породицом у сиромашном и оронулом насељу надомак Тиране.

„Пет година смо провели у Гвантанаму, на врућини, и одједном смо се обрели у Албанији, на великој хладноћи."

„Сваки дан смо се облачили слојевито и јели безукусну храну међу незнанцима у кампу."

Касим негира да је икада био члан Покрета за независност источног Туркестана.

Он је путовао у Турску преко Пакистана кад су га заробили милитанти, каже он, и испоручили САД-у.

Као и Адајфи, Касим и други бивши притвореници одређени за Албанију добили су обећање о финансијској помоћи, пасошу, држављанству и становима који су спремни за њих, кажу они, само да би открили другачију реалност на терену.

„Гвантанамо је у оно време имао шест кампова, а избеглички камп у Албанији био је седми", каже Закир Хасам, Узбекистанац задржан у притвору у Гвантанаму између 2002. и 2006.

„Било је четири-пет људи по просторији, бодљикаве жице око кампа, и нисмо имали новца нити добре хране", прича Хасам.

„Власти су нам рекле да је њихов једини задатак да нас чувају и политички и физички, и то је то."

После годину дана проведених у избегличком кампу и низа протеста, бивши притвореници у Тирани премештени су у станове.

Они су сада отишли даље са својим животима после Гвантанама од Адајфија и Ал Курашија, и на неки начин су имали више среће.

Неколицина се оженила или поново оженила.

Каим и Хасам имају децу. Они користе месечну финансијску помоћ да плате станарину и рачуне, и имали су успеха у интеграцији у локалне заједнице.

Имали су велику срећу што су завршили у већински муслиманској земљи.

Али на неке друге начине, они живе под истом врстом ограничења као и бивши притвореници у Србији, Словачкој и Казахстану.

Немају пасош и радне дозволе, не могу да путују и законски зарађују за живот да би допунили скромну финансијску помоћ.

„Ово није слобода", каже Касим.

„Хвала Богу што више нисмо у затвору, али ми нисмо слободни", додаје он.

Касимова жена „купује најјефтиније поврће, најјефтиније вође, оно које је почело да се квари", каже он.

„Не можемо да приуштимо да купујемо на пијаци, јер бисмо остали без новца за 15 дана. И тако штедимо где год можемо."

„Ми смо овде сами, ми смо странци, немамо породицу која може да нам помогне."

Финансијска помоћ им помаже да се одржавају на површини, али их оставља и у тешкој ситуацији, зато што важи само за бивше притворенике, не и њихове породице.

Кад је Касимов пријатељ и бивши колега притвореник Ала Абд Ал Максут Мазрух умро од ковида пре пет месеци, његова жена Хатиџа примила је писмо од албанске владе у ком се обавештава да ће финансијска помоћ бити моментално укинута.

Речено јој је да ће јој стан, који јој је издала влада и у ком живи са њихово троје мале деце, бити одузет у септембру.

Као и Касим, Ала је био пуштен без подигнуте оптужнице 2005, пошто је проглашен „не-непријатељским борцем".

Хатиџа је лично отишла у министарство унутрашњих послова, каже она, да се бори за властити случај, али јој није дозвољено да уђе, а није добила ни одговоре на поруке.

Она не може да приушти адвоката.

Да би издржавала троје деце мораће да нађе сталан посао, док се истовремено стара о њима.

Њен највећи страх је да неће моћи да скући и прехрани децу.

Њен други највећи страх је да ће она бити прогањана у будућности зато што им је отац био у Гвантанаму.

„Плашим се шта ће бити са мојом децом сутра и прекосутра", каже она.

„Плашим се да ће их пратити стигма Гвантанама."

Албанска влада није одговорила на захтеве за коментар на овај чланак.

„Наш највећи проблем је што немамо личну карту", каже Хасам.

„То утиче на сваки аспект живота."

Нема никаквих избора, не можете да бирате где ћете да живите, не можете да отпутујете да видите породицу у иностранству, не можете да изаберете где ћете да радите - сви траже личну карту и документе и ваш радни историјат, каже он.

Хасам одлази сваке недеље на огромну бувљу пијацу где тражи електронску и механичку опрему коју може да купи, поправи и препрода - покварене паметне телефоне и лаптопове, радио уређаје, бушилице, било шта што може да отвори и поправи.

Али улови - и марже - су танки.

Двосатна посета бувљој пијаци једног фебруарског викенда донела је само један сет оштећених звучника.

Он изнад свега жели да може да нађе неки добар посао, заснован на његовим механичарским вештинама, и да може боље да прехрани двоје аутистичне деце, која тренутно не могу да добију одговарајућу негу.

Он је 2020. открио да је његово име наведено у „World Check-у" - глобалној бази података која му ништа није значила у оно време, али је банке свуда у свету користе да провере да ли њихове муштерије имају кривичну прошлост.

То што се налази на овој листи може да ограничи особу на начине који она не види, а Рефинитив, компанија која стоји иза ње, не обавештава оне који се налазе на њој.

Те године се испоставило да су многи бивши притвореници из Гвантанама додати у базу података, многи од њих под категоријом „тероризам", упркос томе што никад нису оптужени за тај злочин.

Сада, уз помоћ британске адвокатске канцеларије, они полако успевају да добију мале исплате.

Хасам је добио 3.000 долара. Касим је добио 3.000 долара.

Мансур Адајфи још није добио исплату, али он оспорава ту понуду.

„Кад узмете у обзир да адвокати узимају 30 одсто, то није много", каже он.

Прошлог месеца, Адајфију је без објашњења ускраћен новчани трансфер преко Вестерн јуниона.

Он је ту службу користио да шаље мале количине новца кући породици у Јемену како би помогао у плаћању месечних здравствених трошкова своје мајке, каже он, као и да добија донације и исплате за рад из иностранства.

Позивајући се на политику компаније, Вестерн јунион је рекао да не може да открије Адајфију или ББЦ-ју зашто му је била ускраћена та услуга.

Портпарол је рекао да компанија „схвата своју регулаторне и уговорене обавезе веома озбиљно" и контактирала је Адајфија поводом овог случаја.

Адајфи је убеђен да је у питању Гвантанамо.

Дуга сенка његовог вансудског притвора пала је на толико различитих делова његовог живота да је он сада види свуда.

„Прати вас свуда где год да пођете", каже он са жаљењем.

„Америка вас казни 15 година, а онда вас остатак света кажњава до краја живота."

Једне вечери у фебруару, неколико дана после 20. годишњице његовог доласка у Гвантанамо, Адајфи је спремао стан да би одржао видео презентацију групи студената у америчкој држави Вирџинији о сликарству које је настајало у Гвантанаму.

Преместио је мали радни сто испред своје омиљене позадине за Зум - зид прекривен лепљивим подсетницима који исцртавају структуру његове нове књиге - узео наранџасти свилени шал са чивилука и обавио га око врата.

Наранџаста је била прва боја коју је Адајфи угледао кад му је уклоњен повез преко очију у Гвантанаму.

То је боја комбинезона који су људи били присиљени да носе, а постала је симбол америчког кршења људских права у кампу.

Укључио је јефтину фотографску расвету коју је купио на интернету за овакве врсте појављивања и она је осветлила један кутак његовог стана.

Адајфи ретко одбија понуду да даје интервјуе или држи говоре - он мора да промовише књигу и сматра да је његова одговорност да едукује млађе генерације о Гвантанаму.

И то доводи људе у његов живот, макар накратко.

Адајфи је одржао уводни говор о каталогу слика које су насликали притвореници у Гвантанаму и сталној борби уметника да изнесу сопствена дела из затвора са собом.

Потом је позвао студенте да постављају питања.

Многе школске и факултетске групе са којима говори имају врло нејасну представу о томе шта се десило у Гвантанаму и како је читава прича започела, а Адајфи мора стално да се подсећа да већина није била ни рођена кад је он први пут послат тамо.

Адајфи је вероватно, у овом тренутку, чуо већ свако питање које може да се постави о Гвантанаму.

Али он весело одговара на свако од њих.

„У ком тренутку сте се предали?", пита га један студент.

„Нема предаје, истог тренутка кад се предате, изгубили сте", каже Адајфи.

„Ми сликамо, они нам одузму слике. Ми пишемо, они униште наше речи. Ми ступамо у штрајк глађу, они га прекину."

"Ми поново ступамо у штрајк. Написао сам књигу двапут. Први пут кад су ми је одузели, то ми је сломило срце. Али написао сам је поново."

Адајфи је завршио рукопис у Београду, уз помоћ америчког писца, и он је објављен крајем прошле године.

Такође је завршио мастер из пословања - његова теза била је анализа успеха и неуспеха бивших притвореника приликом повратка на тржиште рада где год да су били послати.

Гвантанамо и даље окружује Адајфијев свет - једва да постоји нешто што ради а што није истраживање или битка са последицама његовог боравка у притвору.

Кад је онлајн час завршен, Адајфи је угасио фотографску расвету и вратио ствари на место у стану.

Било је касно увече, али је желео да прича.

Разговор се поново окренуо породици и у једном тренутку Адајфи је почео да опонаша оца који покушава да окупи малу децу и натера их да се лепо понашају.

Ускоро се занео у тој фантазији, скочивши на ноге да појури имагинарног сина и ћерку по соби, сијајући уз осмех док је дозивао њихова имагинарна имена.

Потом се пренуо, застао и сео, ућутавши се на неко време.

За Адајфија, претварање ове фантазије у нешто опипљиво биће једино право бекство из Гвантанама.

Све до тог дана, он је закључан у овој необичној фази живота коју дефинише тај дуги притвор.

„Шта год да урадим, прати ме сумња", каже он потиштено.

„Људи просто не могу да верују да би Америка погрешила."

У априлу је Адајфијева адвокатица примила увијени мејл од владиног човека задуженог за њега, у ком јој се саопштава да је влада „завршила са Мансуром" и да је „програм окончан".

Она је питала владиног човека да ли то значи да ће ограничења Адајфијеве могућности да ради, вози и путује бити укинута.

Овај је одговорио да ће се о томе расправљати на следећем састанку званичника.

Скоро шест година откако је Адајфи послат у Србију, било је то прво признање - мада прећутно - да та ограничења уопште постоје.

Они сада чекају да им се поново јаве.

Погледајте видео о нападима на Америку 11. септембра 2001.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]