Ирак, Америка и злочини: „Мрзео сам себе због злостављања људи у Абу Граибу“

Ирачка влада је у априлу 2014. године најавила „потпуно затварање" затвора Абу Граиб и пресељење његових затвореника у сарадњи са министарствима одбране и унутрашњих послова.

Озлоглашени затвор затворила је из, како је тврдила, безбедносних разлога.

Министар правде Хасан Ал Шимари саопштио је да је 2.400 затвореника пресељено у друге затворе у централним и северним покрајинама.

У време владавине Садама Хусеина, сматра се да је у њему умрло стотине затвореника.

Абу Граиб се нашао у центру скандала 2004. године, кад су на светлост дана испливала злостављања Ирачана која су тамо вршиле америчке трупе.

Ожиљци из једног од најмрачнијег поглавља америчке историје још су живи, као што објашњава један од људи уплетених у скандал.

Човек велик попут медведа Џереми Сивиц хода погрбљених рамена преко паркинга испред пицерије у Мартинсбергу, у Пенсилванији, желећи да је што мањи.

Држи руке у џеповима док стоји крај мене, напољу где можемо слободно да причамо о суровости из његове прошлости, без страха да ће нас неко чути.

Скандал о Абу Граибу избио је 28. априла 2004. године, кад су фотографије које су направили он и други војници у затвору приказане на ЦБС Њузу.

На сликама су се видели наги затвореници нагомилану у пирамиду, присиљени да опонашају сексуалне чинове и заузимају понижавајуће положаје.

На једној се види америчка војникиња Линди Енгланд како држи затвореника на каишу направљеном да изгледа као поводац.

На другој, призору који је дефинисао овај скандал, види се човек са платненом маском преко главе како стоји на кутији и држи електричне жице.

Сивиц је осуђен на годину дана затвора због непоштовања дужности, по тачкама оптужнице које се тичу настанка те фотографије и зато што није зауставио злостављање затвореника.

На паркингу, он описује лекције које је научио из овог скандала - понизност, саосећање и чињење праве ствари.

Док аутомобили тутње поред нас, склањамо се у ресторан и у њему проналазимо миран кутак.

Он каже да верује како је његове личне лекције научила и читава земља.

Као и многи други који су радили у Абу Граибу и постали умешани у овај скандал, Сивиц потиче из руралног дела земље која је нудила врло мало прилика за посао младима.

Сивиц је одрастао у Хајндмену, у Пенсилванији. Он се налази у „долини ништавила", како каже један мештанин, Роберт Клајтс.

Овај 73-годишњак каже да не постоји покривеност сигналом мобилне телефоније у пречнику од десет до петнаест километара.

Главна улица мирише на дизел и пиљевину камиона који превозе дрвну грађу кроз град.

Сивицова некадашња кућа, одмах до железничке пруге, огарављена је руина после пожара који је преживела и сада је празна са закованим прозорима.

Његова мајка Фреда радила је у Долар џенералу, малопродајном ланцу који нуди попуст на робу.

Отац Данијел, финишер гипсаних плоча, завршио је две туре у Вијетнаму и примио две медаље за учешће у борбама.

Данијел је умро 2017. године од рака плућа, а чланови породице поручили су у умрлици да, уместо да купе цвеће, ожалошћени могу да дају новац Фреди да би јој помогли да плати сахрану.

У средњој школи у Хајндмену, Сивица се сећају као љубазног и жељног да помогне.

„Био је лепо васпитано дете", каже Клајтс, док седи на одељењу за сухомеснате производе у супермаркету у Хајднмену.

„Неко би га замолио да уради нешто и он би то урадио. И какве год да су биле последице, то вам је било то."

„Пријатан младић", каже Херман Ролингс (86), корејски ратни ветеран који је разврставао његову пошту у поштанској служби.

Он верује да је Сивиц само следио наређења у Ираку и да је његова казна била нефер.

„Извукао је дебљи крај. Кад сте у позицији у којој је он био, радите оно што морате."

Ролингс ме гледа право у очи и каже: „Пакао, рат је пакао."

Погледајте видео: Деценија после Арапског пролећа - шта се променило

Сивиц (42) носи зулуфе и кратку смеђу косу, и говори са акцентом који наговештава његово порекло из области Апалачије.

Он каже да је као дете сањао да постане војник баш као његов отац.

„Кад сам напунио 18 година, пријавио сам се и започео своју авантуру", каже он.

Постао је члан 800. војнополицијске бригаде, а 2003. године је послат у Ирак.

„Помислио сам: 'Човече, одох ја у велико игралиште са песком'", каже он смешећи се.

Недуго након што је Сивиц стигао у Ирак, додељен му је посао у Абу Граибу, затвору у Багдаду где је попунио упражњено место механичара и шофера.

У то време у затвору је држано око 2.000 ирачких мушкараца, жена и деце.

Многи су били невини и нису знали ништа о побуни - покупљени су случајно у рацијама.

У то време САД су одобриле примену сурових метода испитивања у затворским установама под контролом Америке.

Потпредседник Дик Чејни изјавио је недуго након напада од 11. септембра 2001. године да се сада прелази на „мрачну страну".

Са тим циљем на уму, вашингтонски званичници преформулисали су законе да би дозволили методе саслушавања који се одавно сматрају мучењем, и те технике су коришћене на затвореницима у Абу Граибу.

Затвореници су премлаћивани - неки на смрт.

На једној фотографији види се леш затвореника Манадела Ал Џамадија, ког је тамо држала ЦИА.

Његово тело је умотано у најлон.

Док стоји у пицерији, Сивиц описује догађаје којима је присуствовао у затвору.

Једне вечери у новембру 2003. године, помогао је стражару за ког каже да је био познат под надимком „Фреди" - Ајван Фредерик - да испрати затворенике до Блока 1A, затворског павиљона за опасне затворенике.

Кад су стигли тамо, видели су наге затворенике како леже у ходнику, нагурани на гомилу.

Чарлс Грејнер, Линди Енгланд и други војници стајали су око њих смејући се.

Фредерик и Сивиц су оставили своје људе на гомили.

„Сви говоре: 'Зашто ниси урадио ово? Зашто нису урадио оно?'", каже Сивиц.

„То се само дешавало и дешавало. Изгубите појам о времену и као да сте се нашли у великом вртлогу."

Усред какофоније, Сивиц је приметио да су „пластичне лисице", какве користи војска, везане сувише тесно на једном затворенику, од чега су шаке почеле да му отичу и попримају љубичасту боју.

Сивиц се окренуо Грејнеру и рекао: „Човече, овај тип ће изгубити шаке."

Овај је извукао универзалну алатку и завукао оштрицу испод затвореникових лисица и попустио их.

После тога, каже Сивиц, затвореник се опустио.

„Могли сте да видите како му се крв вратила у шаке", додаје он.

Грејнер је дао Сивицу фото-апарат и чучнуо поред човека са платненом маском преко главе у наранџастом комбинезону који је био склупчан на поду.

Једном руком Грејнер је нежно прихватио затвореникову главу, док је другу склупчао у песницу.

„Глава му је била у клинчу", каже Сивиц, описујући како је Грејнер држао затвореника и позирао за фото-апарат. Сивиц је сликао.

После тога га је Грејнер ударио песницом, каже Сивиц.

„Не знам због чега." Отима му се кратак смех. Потом уздише.

„То је једина фотографија коју сам усликао", каже Сивиц.

„Био сам присутан - на неки начин."

Он је загледан у даљину док прича шта се дешавало у затвору.

Резервисан је према томе, као да је неко други - а не он - био тамо те ноћи.

Кад су се појавиле фотографије из Абу Граиба на телевизији наредног пролећа, председник Џорџ Буш је изјавио: „Сазнаћемо све чињенице и утврдити размере тих злостављања. Они који су учествовали биће идентификовани. Одговараће за своје поступке."

Сивиц и 10 других војника осуђено је за злостављање. Грејнер је осуђен на 10 година затвора, Фредерик на осам, Енгланд на три.

Суђења су обелоданила злочине и хаотичне, међусобно повезане животе војника.

Након што је пуштена из затвора, Енгланд се преселила у родни град Форт Ешби, у Западној Вирџинији.

Она сада тамо живи са родитељима и стара се о свом детету, Грејнеровом сину.

Док је Грејнер био у затвору, оженио се са Меган Амбул, још једном војникињом која је осуђена.

Након што је избио скандал, САД су изгубиле позицију моралне надмоћи, тврде многи од оних који су се борили у том рату.

Побуњеници који су нападали америчке трупе после 2004. године, према пензионисаном генералу Стенлију Мекристалу, тврдили су да су били разгневљени сликама из Абу Граиба.

Затвор је предат ирачким властима 2006. године, а осам година касније је затворен.

Неколико десетина бивших затвореника тужило је приватног предузимача, компанију која је запошљавала преводиоце за арапски језик, због њене улоге у злостављању.

Постигнут је вансудски споразум у вредности од пет милиона долара 2013. године.

Један од њихових адвоката Шариф Акил каже да је погодба донела „огроман осећај правде".

Након затвора у Кувајту, Немачке и Северне Каролине, Сивиц се вратио у Пенсилванију.

„Био сам лоша особа дуго времена зато што се нагомилало јако много мржње у мени - према самом себи."

Није могао да нађе посао као механичар па је почео да саветује зависнике од дроге и алкохола.

„Одлучио сам да искористим своја искуства из Абу Граиба да им говорим о животним изборима."

Причао им је о грешкама које је правио током рата, због којих је дубоко зажалио.

„Говорио сам: 'Да. То сам био ја. Али то није оно ко сам данас. Ја сам друга особа.'"

„Оно што се десило у затвору је страшно", додаје он.

„Али мислим да су људи научили нешто из тога."

Пронашао је неку врсту искупљења преко саветовалишта и успео да настави живот.

А опет, његов труд да помогне људима у Пенсилванији и искупи се за прошлост нуди врло мало утехе онима који су били изложени злостављању у затвору.

Многи од њих тврде да још осећају последице повреда.

Али Ал Каиси, који је постао познат као „човек са маском" (ово име се односи на слику затвореника са платненом маском преко главе који стоји на кутији), рекао је у снимку објављеном на Твитеру: „Сломило нам је психу."

Сивиц је у праву кад каже да се земља променила после Абу Граиба.

Мучење је забрањено 2009. године, недуго након што је Барак Обама преузео председничку дужност.

Војна саслушања ограничена су, а затвори звани „црне локације", места која је водила ЦИА и на којима су затвореници излагани суровим саслушавањима, затворени су.

Створен је нови правни оквир тако да починиоци, било да су радили за владу или војног извођача радова, могу лакше да се позову на одговорност.

А опет борци за људска права тврде да упркос променама у закону и политици владе, људи сада лакше прихватају идеју мучења него што су раније.

Фотографије из Абу Граиба су биле шокантне, али је згражавање временом попустило.

Упркос широкој осуди тих слика, „узнемирујући број" гласача касније је дало потврдан одговор кад је упитано да ли мучење икада може бити оправдано, каже Кетрин Хокинс, истражитељка која ради за Пројекат контроле владе.

Према скорашњем истраживању, две трећине Американаца сматра да мучење може бити оправдано.

Она и други верују да је Абу Граиб више од једног мрачног поглавља у прошлости земље.

„Коришћење мучења није остало у историји", каже Алберто Мора, који је служио као главни саветник Морнарице у Бушовој администрацији.

„Оно наставља да има одјеке."

Током изборне кампање 2016. године, Доналд Трамп је говорио да ће, ако буде био изабран за председника, вратити „вотербординг", технику испитивања коју забрањује федерални закон, баш као и методе које су „много горе" од вотербординга.

Он је променио став после избора, рекавши да ће попустити пред министром одбране Џејмсон Матисон, који је рекао да је мучење лоша идеја.

Али тадашњи Трампов саветник за националну безбедност Џон Болтон претходно је рекао да Американци треба да имају на располагању читав распон метода испитивања - и да је он отворен за могућност вотербординга да би се из некога извукла информација.

Директорка ЦИА под Трамповом администрацијом Ђина Хаспел у прошлости је водила једну „црну локацију", а борци за људска права тврдили су пред њено наименовање да она није погодна за улогу директорке због учешћа у програмима суровог испитивања под Бушовом администрацијом.

Хаспел: „Никад не бих вратила ЦИА-у на пређашњи програм саслушавања"

„У овим веома опасним временима, имамо најквалификованију особу, жену, коју демократе желе да ИЗБАЦЕ зато што је сувише строга према тероризму", твитовао је тада председник.

„Ђина за победу!".

Она је током поступка свог избора изјавила да неће почети поново да користи програм суровог испитивања и признала да је он био погрешан.

Али то је није спречило да буде изабрана за директорку.

Скоро двадесет година после скандала, Мора каже да није сигуран да су људи у Америци научили лекцију из понизности, онако како је описује Сивиц.

Мора ме подсећа да председник и многи политички лидери тврде да подржавају употребу мучења.

Закон против мучења је и даље на снази.

Али Мора каже да га брине да ако Американци буду учествовали у још једном правом рату као што је био онај у Ираку, опет ће почети да се служе мучењем.

„То је оно што представља Абу Граиб", каже он.

„Он представља могућност да начините грешку и да се после вратите употреби свирепости."

Погледајте видео: Како хришћани и муслимани заједно обнављају Ирак

Абу Граиб: Тамна мрља на прошлости Ирака

Мартин Асер, ББЦ Њуз

Америчке трупе истражују масовну гробницу после преузимања Абу Граиба у априлу 2003. године

Затвор Абу Граиб крије се иза високих зидина и велелепних кула стражара на главном ауто-путу западно од Багдада.

Овај квадратни километар пакла током језиве владавине Садама Хусеина повратио је део своје злокобности откако су америчке трупе преузеле установу, две недеље после рушења ирачког режима.

Огроман затворски комплекс подигли су западни предузимачи шездесетих година прошлог века.

Величине малог града, ова област је издељена у пет засебних зидом ограђених комплекса за различите типове затвореника.

У време пада режима 2003. године, комплекси су били подељени на оне за стране затворенике, дуге казне, кратке казне, тешке злочине и „специјалне" злочине.

Видео сам како су три стражара претукла човека на смрт палицама и кабловима.

Али мало је сумње да га је басистички режим користио као неограничену притворску јединицу за непријатеље и „непожељне" који су затварани, мучени и погубљени по вољи Садамових безбедносних снага.

За разлику од времена под америчком окупацијом, не постоје фотографије из Абу Граиба из Садамовог доба - али агенције за заштиту људских права сакупиле су бројна сведочанства о кршењима којима су људи тамо присуствовали.

Извештаји Амнести интернешенела пружају некакву представу о размерама бруталности - мада истраживачи признају да нису успели да саставе комплетну слику због тајновитости режима.

Поред масовних погубљења, затвореници су излагани екстремним мучењима - између осталог и употребу електрошокова, бушилица и упаљених цигарета на телима; чупање ноктију, премлаћивања, лажна погубљења и претње да ће родбина затвореника бити силована.

Локални становник Јехије Ахмед цитиран је у априлу 2003. године док се присећао сталних крика затвореника са друге стране затворских зидина.

Он каже да је присуствовао зверствима кад је улазио у комплекс да продаје сендвиче и цигарете.

„Видео сам како стражари туку човека на смрт палицама и кабловима. Кад су се уморили, стражари би се мењали са другим стражарима.

„Могао сам да гледам само минут а да ме не затекну како то радим, али сам све време чуо крике, и то је трајало сат времена", рекао је он америчком часопису Њузвик.

Бизарни украси

Писано је о томе да је у Абу Граибу држано око 15.000 затвореника, већина у бескрајним низовима једноспратних или двоспратних затворских павиљона.

На затворском муралу се виде Палестинци како славе док Садам обезглављује „ционистичку змију".

Сваки павиљон био је очекивано огољен, са мензом, собом за молитву, простором за вежбу и рудиментарном праоницом.

Ћелије су биле језиво претрпане, са и до 40 људи у просторима од четири пута четири метра.

Једини украс који је нарушавао сиву репресивност окружења били су бизарни идолопоклонички портрети Садама Хусеина и натписи са његовим „мудрим изјавама".

На сликама је могао да се види како ослобађа Палестину и доброћудно председава над грандиозним инфраструктурним пројектима у Ираку, док натписи позивају затворенике да одржавају хигијену и буду лојални арапској нацији.

Можда најизразитије иронична слика, имајући у виду мрачну природу његовог режима, био је монументални портрет на главној капији.

Насмејани Садам у пословном оделу и са исламском архитектонском позадином поручује: „Нема живота без Сунца и достојанства без Садама."

Нови режим

Сасвим случајно, док сам извештавао за ББЦ Њуз, нашао сам се у Абу Граибу 22. априла 2003. године, баш на дан кад је америчка војна полиција стигла да преузме установу након пада режима.

Био је тек благо похаран, углавном вандализован, и војни полицајци - резервисти предвођени пуковником са Флориде - дошли су да обезбеде локацију „као могући центар њихових операција".

Стотине жртава Абу Граиба сахрањене су у нумерисаним гробовима на оближњем гробљу

Ни пуковник ни ја нисмо имали представу да је овој мало познатој заоставштини ружне прошлости суђено да постане једна од најживописнијих и најупечатљивијих локација „новог" Ирака.

Америчке трупе нису знали ни име ни некадашњу функцију сета координата на мапи које су добили.

Сећам се да сам се питао да ли шаљу погрешну поруку Ирачанима сместивши се у самом срцу таме Садамовог режима.

Као да смо желели да потцртамо ту поенту, док су се војни полицајци раширили по комплексу, налетели смо на остатке вероватно последњих жртава Садамове ноћне море у Абу Граибу.

Близу дела са странцима налазио се полузакопани три недеље стари леш - једног од двадесетак затвореника наводно убијених у затвору док се режим клатио на ивици пада.

Готово фарсично, командујући официр прогласио је локацију „местом злочина" и наредио хапшење пет-шест локалних цивилних полицајаца које је њихов командир послао да сарађују са америчким војницима.

Америчка злостављања

У месецима који су уследили, затвор Абу Граиб претворен је у Багдадски централни затвор, у којем је држано и до 5.000 Ирачана које су ухапсиле америчке снаге због разноразних прекршаја.

Затвореници су били држани у две области под шаторима - логорима Виџилант и Ганси.

Њих је у мају 2004. године заменио логор Аваланш, изграђен на бетону да би смањио проблем са прашином.

А ту је био и Хард сајт, америчко име за стари комплекс затворских павиљона реновираних према спецификацијама америчке војске.

Тамо су слати проблематични затвореници и озбиљнији случајеви, и где су се, према свим сведочанствима, дешавала најозлоглашенија злостављања и сликане фотографије.

Хајдар Сабар Абед се идентификовао као један од жртава америчке тортуре.

Он је за ББЦ рекао да је ухапшен јер код себе није имао личну карту и да је одведен у Хард сајт Абу Граиба пошто се потукао са ирачким затворским службеником у једном од шаторских логора.

„Исекли су нам одећу и рекли да мастурбирамо на једну војникињу. Али ми нисмо пристали на то, па су нас претукли", рекао је он.

„Терали су нас да се понашамо као пси, стављајући нам повоце око врата. Звизнули би и ми бисмо морали да лајемо као пси. Мислили смо да ће нас убити."

Саставни део злостављања био је прављење фотографија понижених затвореника, што је било и како је скандал избио на видело.

Америчка коалиција је злостављање објаснила као дело „неколицине трулих јабука" које не представљају америчку војску.

Критичари су тврдили да затворски чувари мора да су делали по наређењима са виших инстанци и тврде да је то била рутина којом су смекшавани затвореници пред испитивање, али коалиција је то негирала.

Када што је Абу Граиб коначно затворен 2014. године, многи Ирачани су се питали зашто то није урађено много раније.

Можда ће вас занимати и овај видео: Убиство Гадафија и шта се десило после

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]