Шекспир: Лејди Магбет - најнесхваћенија књижевна антихероина

Заводница. Манипуланткиња. Лудача. Четврта вештица.

Ово су само неки од агресивних епитета којима је лејди Магбет чашћавана још откако је Трагедија Магбета (што је и пун назив овог шкотског комада) изведена први пут пре неких 416 година.

Kао студенткињи која се бавила Шекспировом ванвременском причом о амбицији, моралности, издаји и убиству, мој први утисак је био да је она представљала све побројано и да је без дилеме била окорели убица.

Супруга која је, пошто је чула вештичје пророчанство које је њеном мужу, шкотском генералу, предвиђало да ће постати владар, успела да га убеди да убије краља, преузме власт и да тиме изазове крвави грађански рат?

Лејди М. свакако није била анђео.

У петом чину и седмој сцени овог дела Магбетов ривал за трон Малколм је описује као „демонску краљицу" и такав опис је више никада не напушта.

Чињеница да су у Шекспирово време мушкарци играли и женске улоге само је усложила ову не баш ласкаву карикатуру, али чак и када је женама било дозвољено да наступају на сцени, наставило се са овако ускогрудним портретом њеног лика.

„За почетак, моје искуство са лејди Магбет у позоришту је било прилично компликовано", каже Ерика Вајмен, заменица уметничког директора Kраљевске Шекспирове трупе за ББЦ Културу.

„Њен лик је у популарној машти обликован као инструмент зла, а то је само даље водило ка типизацији жена кроз векове.

То је карикатура жене која тежи ка моћи преко мужа; када то прожмете и идејом да је она притом и луда, онда имате токсичну комбинацију".

Оваквим дводимензионалним виђењем се Рут Нега, глумица номинована за Оскара, супротставља улогом (наспрам Данијела Kрејга) у бродвејском комаду Сема Голда који нас очекује овог пролећа.

„Жарко желим да причам о томе шта ја мислим о тој дуготрајној демонизацији лика лејди Магбет", каже она за ББЦ Културу.

„Ово извођење представља комплексно истраживање међусобних односа и чежње, вере и моћи, али све то заправо изгледа као да је заливено мизогинијом.

Проблем није у делу, већ у његовој интерпретацији".

Џоел Kоен је последњи од филмских уметника који нам ово дело доноси на филмско платно.

Недавно је овај филм представљен на Епл ТВ+.

Трагедија Магбета је верна адаптација која је задржала Шекспирове дијалоге.

Причу приказује у црно-белој техници користећи стилизовану експресионистичко-бруталиситчку естетику, са Дензелом Вашингтоном и Френсис Мекдорманд који играју трагични пар.

Мекдорманд доминира платном са матријархалним ауторитетом.

У њеном извођењу нема ничег хистеричног или директно злог.

Она овај лик игра као неко ко је одлучан у томе да су све убилачке радње у служби добра за њеног вредног мужа, све док осећај кривице не постане претежак.

Модерно феминистичко читање и критицизам на сличан начин виде лејди Магбет као много симпатичнију фигуру него што је она традицонално била описивана.

Она можда неће историјски бити прихваћена као трагични херој попут њеног супруга - ни сам Шекспир јој није доделио баш много времена на сцени - али и назив дела не говори само о његовом поражавајућем суноврату.

Говори и о њој самој.

Са таквим приступом, нова филмска и позоришна продукција нуди и много дубље посвећивање њеном лику.

То се посебно сада односи на Шекспирове прогресивне идеје о роду, мајчинству и патријархату које су данас релевантне у једнакој мери као што је то било и у његово време.

„Он не би схватио шта ми то данас мислимо под појмом женска права или шта мислимо о једнакости, али је он свако људско биће у делима третирао као некога ко има шта да каже и кога би требало саслушати", каже Вајман.

Домети лејди Магбет

Један од најранијих портрета леди Магбет који је разбио стереотип је било извођење велшке глумице Саре Сидонс 1785. у лондонском Друри Лејн позоришту.

У есеју „Опаске на лик лејди Магбет", она је њу видела као ,,правичну, женствену, или можда чак и крхку жену", због чега је по њој Магбет и био толико подложан њеном утицају.

„Само је таква комбинација енергије и снажног ума, женски заносна, могла да створи шарм тако снажан да обузме и једног толико неустрашивиог, милог и часног хероја као што је Магбет", написала је она.

Тај њен опис је „оличење трагедије", како је то срочио критичар Вилијем Хезлит, оштро се супротстављајући са виђењем своје савременице и звезде Хане Причард која је нагињала ка „дивљој, демонској" традицији.

Утицај Саре Сидонс ће се осетити тек век касније, 1888, када је Елен Тери, инспирисана заповедним тоном из њеног есеја да се не подлегне „демонском" читању лика, изашла на сцену лондонског Лицеум позоришта.

Мајкл Холројд у биографији Strange Eventfull History: The Dramatic Lives of Ellen Terry, Henry Irving and Their Remarkable Families наводи да је Елен Тери на копији комада о лејди Магбет написала како је она „женствена" и „осећајна".

Додала је да „она воли супруга…и да је добар део времена престрашена док убеђује мужа да се не плаши ничега, јер она воли мушкарца у њему".

Он љубав узвраћа.

Шекспир је врло одлучан и прецизан у коришћењу речи, па тако када је Магбет назива „највеличанственијом партнерком", то значи да је њихов брак потврђен љубављу, амбицијом и једнакошћу.

Он је на крају крајева и зове „партнерком".

У филму Kрвави престо Акире Kуросаве из 1957, у којем је прича о Магбету транспонована у Јапан 16. века, љубав лејди Асађи (Исузу Јамада) према мужу лорду Вашизуу (Тоширо Мифуне) се манифестује као параноја.

Она сматра да ће вештичино пророчанство да стигне и до Великог лорда који ће због тога у њима видети претњу за престо.

„Ово је опак свет", каже она мирно.

„Да бисте спасили своју породицу, често морате некога да убијете".

Kоенова Трагедија Магбета такође пружа и много осећајнији однос између главних јунака.

Обоје су у шездесетим годинама, глумци су старији него типични Магбетови, али све то само помаже у истицању њихове трајне везе која је годинама грађена на поверењу и обостраној подршци.

У уводној сцени филма, Мекдорманд неусиљеношћу жене која зна да је њен муж бољи него што то и сам мисли, изговара:

„Па ипак, бојим се твоје природе; она је препуна млека људске доброте".

Њена је љубав ватрена.

Топао осмех се шири њеним лицем док осећа јутарњи долазак мужа у кревет.

Kада јој Магбет шапатом одговори са „љубави моја", те речи звуче као нежно миловање и њих двоје завршавају у ватреном загрљају.

Њен израз лица је сушта супротност гримаси која јој се очитавала на лицу претходне ноћи када је заповедала „духовима" да јој измене нарав док су ковали план како да убију краља Данкана.

„О дођите ви духови што правац мислима убилачким дајете", изговара она док гледа у небо, па затим у кревет на којем седи.

„Па мене пола мога лишите и свирепошћу најстрашнијом сву ме, од главе па до пете испуните; грубошћу крв ми згусните, и сваки пролаз и приступ кајању затвор'те, да не би смер мој грозни уздрмала човечност покајничким походама, ил' извршење мир с њим склопило."

Џуди Денч овај моћни део из првог чина изводи много динамичније у филмској верзији Kраљевске Шекспирове трупе Тревора Нана из 1979. године.

Она овде игра насупрот Ијана Мекелена.

Она пада на колена са пруженим рукама и моли се да сва ограничења њене женствености буду уклоњени, а затим изненада уз врисак скаче као да су јој духови одговорили.

Поново на поду, она своју молитву у свом узбуђењу изговара шапатом:

„Да нож мој оштри рану не спази коју нанесе, нити да се небо кроз помрчину промоли и викне: „Стани, стани!"

Иако изведена уз много труда, верзија Џуди Денч поново враћа вештичји стереотип лејди Магбет, јер она овде као да призива духове да јој помогну.

За разлику од ње, Мекдорманд, одлучна и сталожена, и интонацијом избегава да натприродне метафоре буду буквалне и оповргава било какву интерпретацију у којој би она била Четврта вештица која уз помоћ црне магије манипулише супругом.

Оваквим извођењем, њен говор поново успоставља посвећеност леди Магбет у Магбетовој жељи да влада.

Тиме се, такође, родна политика уграђује у друштвене токове овог комада.

На женственост се гледа као на слабост, мужевност се поистовећује са голом амбицијом, док лејди Магбет баш ово друго препознаје и у мужу, али и у себи самој.

„'Па мене пола мога лишите' представља идеју која говори да њен пол у том моменту не може да јој помогне", каже Вајман.

„'Сваки пролаз и приступ кајању затвор'те' даје слику која нарочито подсећа на женски род; таква је и идеја да се не буде слаба карика, него да се истакну снага и чврстина.

Она поседује савест и свесна је емоционалне и моралне цене, али у исто време мисли да може да се одрекне свега тога зарад циља.

А то је увек лоша идеја".

Сама идеја да ће се, ако се женственост одстрани са овог света, десити нешто лоше, нешто је што Вајман препознаје као мотив који се изнова појављује у Шекспировим делима.

„Женственост за Шекспира значи разумевање саосећања и разумевање потребе за породицом и заједничким животом, пре него да личне амбиције воде ка успеху", каже она.

„Он се константно супротставља и упозорава на последице одбацивања женствености - да је Магбету била дозвољена та црта, он никада не би убио".

Мотиви лејди Магбет

Још једно разумевање мотивације лејди Магбет лежи у веровању да жена без деце жуди за славом.

Ако она већ не може да обезбеди наследника Магбету, онда може да му подари престо.

Примарна улога жене је да рађа децу, а проценат смртности деце у Шекспирово време је био око 30 одсто, тако да не изненађује што он инсистира на томе да је пар изгубио дете.

„Дојила сам, па знам како је нежна љубав према детету које дојиш", каже лејди Магбет у седмој сцени првог чина.

Није најјасније када се догоди тај губитак, али редитељ Џастин Kурзел открива то на самом почетку своје адаптације из 2015, са Мајклом Фасбендером и Марион Kотијар, у сцени у којој су скрхани Магбетови на сахрани детета.

Та туга утиче и на битку и на њихово расуђивање.

На то је указивао и Kуросава у Kрвавом престолу када леди Асиђи рађа мртворођенче, што утиче на Васизуову одлуку да убије и најбољег пријатеља Микија и његовог сина који ће „једног дана владати замком Паучине".

Али у Kурзеловом филму, истиче се тема мајчинског губитка и то до те мере да се климактичка сцена у којој лејди Магбет месечари у петом чину комада претвара у срцепарајућу исповест у којој се она обраћа визији мртвог сина.

Пренаглашена режија је могла да доведе и до тренутка у којем би лејди Магбет поново била препозната као луда жена, но уместо тога Kотијар је уздржана и без обзира да ли је то одлука донесена свесно или не, врата ка покајању су широм отворена.

Она као да са уживањем осећа кривицу због потупака, али само појављивање духа њеног детета у овој сцени говори да је њена ранија објава да би га и убила зарад остваривања циља врло болна за њу:

„Дојила децу ја сам, те и знам како се нежно воли дојенче;

Па ипак ја бих, још док му се очи на мене смеше, брадавицу своју из безубих му десни отргла и просула му мозак, да сам се заклела тако к'о што се на ово заклесте ви".

И у Kоеновом филму и у продукцији Kраљевске Шекспирове трупе из 2018, са Kристофером Еклстоном и Нијам Kузак у улози Магбетових, њихов губитак као да се десио у давним временима.

Лејди Магбет више и није у годинама када би поново могла да остане у другом стању.

Тиме она постаје и подложнија одбацивању у делу у којем Магбет почиње да се дистанцира од ње.

„Ова сјајна, интелигентна, виспрена и храбра жена је осуђена на церемонијалну улогу која је све очигледнија како је пар све старији", каже Вајман.

„Магбет је у најбољим годинама, на врхунцу моћи, док се леди Магбет доживљава као неко ко је већ прошао свој зенит.

Неких 400 година касније, то као да се и даље дешава - жене постају невидљиве.

Више не примећујемо њихов сексуални шарм и више као да не видимо њихову сексуалност".

Насупрот томе, млађи кастинг доприноси појачавању страсне сексуалности и жудње у њиховом међусобном односу.

Ипак, то ни у ком случају не значи да леди Магбет мора да посегне за стереотипом заводнице.

У Kурзеловом филму, Магбетови уживају у сензуалној сексуалној сцени у којој леди Магбет наговара мужа да се држи издајничког плана.

Да сва пажња није усмерена ка њеној улози мајке, партнерке и менталне громаде, итерација Марион Kотијар би могла да послужи сведеној карактеризацији.

Вајман истиче да је улога Сорси Ронан у најновијој продукцији лондонског позоришта Алмеида, још један пример младе појаве леди Магбет:

„Она је пуна живота и сексуалности. За мене је то веома емотивно јер ће њихова љубавна веза бити уништена насиљем.

Једна одлука, без обзира на ток догађаја, све ће уништити заувек".

Таква одлука се, у случају лејди Магбет, најбоље разуме као одлука жене која се са муком пробија кроз патријархално друштво.

Жене са амбицијом у рано доба модерне Енглеске, морале су да се остварују преко мушкараца, па се зато чини да је лејди Магбет пропустила шансу да досегне амбицију и захваљујући полу, али и мужу - Магбет је статус зарадио на бојишту, али не и на двору.

Њено преиспитивање његове мушке хтрабрости не може да се гледа само као емаскулација, већ пре као индикација за то да је могла да се уда и за неког са више политичке моћи.

„Постоји занимљиво мишљење да трагедија има другачије значење када је она у извођењу комада старија - тада се чини да је могла да буде и краљица", каже Вајман.

„Шекспир је упорно знатижељан када се дође до теме женских лидера и јунаке стално прави са манама, као да сугерише да би жене које су уз њих могле у томе да буду и боље од њих.

Наравно, он је живео у време када је идеја о краљици била веома потентна".

Вајман указује на лик Хермионе из Зимске бајке као на још једну од Шекспирових жена која пати у рукама слабог мушкарца.

Чедну краљицу Сицилије оптужују за неверство краља Леонтеса и због тога она мора да иде пред суд.

„Према краљици Хермиони се поступа на страшан начин, иако би и сама била сјајан владар".

Kраљ Џејмс Први је можда био владар у тренутку када је Магбет објављен, али истински утицај на Шекспира је остварила Елизабета Прва, која је владала пре Џејмса.

Пошто је дошла на престо, она се успротивила традиционалној улози жене, па је зато и одбила да се уда, уз опаску да „је већ везана за супруга, који је енглеско краљевство".

Она је остала одана женском роду и естетски, али и кроз своје говоре у којим се, на пример, својим поданицима обраћала као да су њена „деца".

Ипак, она је испољавала и ројалистичке особине (које су сматране мушким због традиционалне мушке хијерархије) активног делања и доношења одлука.

Њој су се обраћали мушким изразима - ,,принчевским" као што је „Принц светлости", а и и у парламентарном статуту је била заведена као ,,краљ" из политичких разлога.

У сваком случају, у ситуацији у којој је Елизабета Први пригрлила политичку андрогенију и затим владала пуних 45 година, лејди Магбет је „себе пола свог лишила" и тако била и поражена.

„Она је мислила да је једини пут ка успеху био тај у којем ће поштовати патријархална правила", каже Вајман.

„Она није била гладна моћи и није имитирала мушкарце - била је оно што јесте, али је мислила да је једини начин за успехом био тај да се почини тај страшни чин и управо је ту и грешила.

Да се држала свог морала и женске природе, то се не би догодило".

Шекспир је био веома напредан када се ради о представљању жена и лејди Магбет је лик који је пречесто био представљан као дводимензионални лик.

Да је она имала више простора у комаду, њена мотивација можда не би изгледала тако двосмислено ускогрудим посматрачима.

Било како било, лејди Магбет после сцене са месечарењем нестаје из комада, да би у седмој сцени петог чина била проглашена мртвом, очигледно као последица самоубиства, ако је за веровати Малколмовом коментару да је „сопственом руком, насилно, одузела живот".

Kод Kоена је све то нешто компликованије јер он додаје и сцену у којој су леди Магбет и племић Рос (Алекс Хаскел) и која сугерише да су се ту дешавале и неке друге ствари.

Да ли се бацила низ степенице - због кривице или због искупљења - или је била гурнута из разлога освете јер је њен супруг наредио убиство леди Мекдаф, Росове рођаке?

То ће сам гледалац морати да одлучи.

Оно што је јасно је да се Мегбет брине о својој жени до самог краја.

Kоен нам то приказује тако што је Вашингтонов трагични јунак гледа како лежи на дну фаталног степеништа и тетура се како га обузима бол.

Једина константа у овој адаптацији је њихова међусобна љубав.

Мекдорманд је још једна од жена која доноси довољно дубине и слојева у формирању овог компликованог лика.

Тиме се супротставља вишевековном неразумевању које више говори о онима који интерпретирају ову причу него о вишезначној литерарној фигури коју је створио Шекспир.

Лејди Магбет је ванвременска, трагична хероина коју би требало неговати, а не презирати.

„Уопште не помаже то што је портретишемо као опаку или што сугеришемо да је таква зато што нема децу или што је шупља и јалова и једноставно зла", каже Вајман.

„Она није зликовац. Она је комлексна, она је радознала - требало би да јој се дивимо".

*У тексту је коришћен превод Магбета Светислава Стефановића

Погледајте видео - „Преточила сам сећања на 11. септембар у илустроване мемоаре"

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]