Добри Исак, музика и Ниш: Шта југословенски Џој Дивижн крије иза тамних наочара

Поред укусног бурека и запажених партија фудбалера Радничког у Европи, Ниш се почетком осамдесетих могао похвалити и малом, али изузетно квалитетном музичком сценом у настајању.

Неки нови клинци са тамним наочарама и дугачким капутима окренули су леђа једноличном хард року, ухватили гитаре у руке и почели да стварају музику по узору на тада актуелне светске бендове.

У таквој атмосфери појавио се и нишки пост-панк састав Добри Исак - недовољно препознат у датом тренутку, а довољно квалитетан да се његова музика и данас, скоро четири деценије касније слуша, можда и са више интересовања него док су постојали.

„Једно од питања које смо ми тада постављали је зашто свирамо?

„Ето зато, због неких таквих људи налик нама који седе у собама и имају искуства за која мисле да су само њихова, а у ствари у тој музици виде да има и других који су прошли кроз сличне ствари", говори за ББЦ на српском Предраг Цветичанин, доктор социологије, некадашњи певач и гитариста групе Добри Исак.

За нешто мање од четири године рада, Добри Исак је објавио један албум на касети - „Ми плачемо иза тамних наочара", којим је завредио култни статус.

Забележили су и виђеније наступе у Нишу, Београду, Скопљу, Сплиту и Загребу, да би 1986. окачили гитаре о клин.

Интересовање за овим готово заборављеним бендом опет је завладало 2009, када је њихов албум поново издат на диску за независну дискографску кућу Пушмајкар (ПМК) рекордс.

Недавно је њихов албум поново објављен и на плочи у тиражу од 500 примерака - 200 за Србију и 300 за Хрватску.

Ниш, осамдесетих...

Рокерски Ниш, почетком осамдесетих захватила је (пост) панк и њувејв грозница.

У град су долазиле многе звезде тадашње новоталасне сцене, публика је расла, а настали су и нови састави који су баштинили такав звук, попут група Флеке, Арнолд Лејн и Алхемија (Arnold Layne & Alhemia), Романтичне боје и осталих.

Године 1983, појавио се и бенд интересантног назива који ће, како се касније испоставило, оставити дубоки траг на домаћој рокенрол сцени и постати значајан и ван локалних оквира.

Звали су се Добри Исак.

Бенд је основао Предраг Цветичанин, а главни узор био им је Велвет Андерграунд (Velvet Underground), амерички рок састав предвођен Луом Ридом, активан од средине шездесетих до средине седамдесетих година прошлог века.

„Ми смо хтели да звучимо као они у осамдесетима, па су ми сви новоталасни и пост-панк бендови били блиски по томе колико су били блиски Велвету", објашњава Цветичанин.

Прва постава бенда се разишла када је већина отишла у војску, да би се потом певачу и гитаристи Цветичанину придружили Милош Миладиновић на басу и Саша Марковић Маркиз за бубњевима.

Њих тројица ће чинити језгро бенда током четворогодишњег рада, док ће се на месту другог гитаристе смењивати, између осталих, Дејан Красић и Цветичанинов брат Ненад.

Уследиле су и прве свирке у Нишу са разним новоталасним бендовима, на најразличитијим местима у граду - од факултета до великих концертних простора.

„Били смо баш несрећни што Ниш нема концертне, ни медијске потенцијале као што их имају Београд, Загреб или Љубљана, али кад упоредим са овим данас, то је било фантастично", наглашава Цветичанин.

На моменте полетна, али махом мрачна и меланхолична музика Доброг Исака и текстови сличног сензибилитета, у целини осликавају тадашњу градску атмосферу, у каквој су живели и стварали.

„Оно што је нас болело, мислим да је то у песмама очигледно, то је наш град, коме припадате у потпуности и коме не припадате уопште", истиче универзитетски професор.

Каже да је Ниш тада био индустријски град у пропадању, па тако проналази сличност са британским местима „где се рађа рокенрол".

„Град који је јако насилан, без обзира на круг невероватних људи, генерално прост и сиротињски у позитивном смислу речи - не толико сиромашан, колико у страху да проба нешто друго и храбрије.

„То је био извор већег дела оног што смо ми радили", објашњава Цветичанин.

Од Књажевца до Загреба

Прву запаженију свирку ван родног града имали су на Омладинском фестивалу у Књажевцу 1985, који им је донео наступ у Сплиту на Данима Нових омладинских новина (НОН).

Свирали су и у Београду, а неколико пута и у Скопљу са пријатељским саставом Падот на Византија, одакле ће касније настати бендови Мизар и Анастасија.

Међутим, на њиховом врхунцу, у првој половини 1986, забележили су и два значајна наступа на фестивалу Yu Rock моменат (YURM) у Загребу, прво у полуфиналу, а затим и у финалу на препуном Тргу републике.

У финалу су свирали као трио, а бину су делили са бендовима Лет 2 (касније Лет 3) из Ријеке, Октобар 1864 из Београда, Мизаром из Скопља и још два загребачка бенда.

„Похвалили су нас у часопису Полет, да су наши текстови били најбољи, као и да нас је публика зачуђујуће добро примила", присећа се социолог.

Каже да је тај концерт уједно био и раскрсница.

„После тога снимате плочу и постајете профи бенд или се распадате, а ми смо имали много претпоставки за распад, добру музику и мишљење да је та музика питање живота и смрти.

„Мени је сада са 59 година смешно то, али тада није било", додаје Цветичанин.

Распаду бенда, каже, допринело је и то што нису ни имали властите инструменте, сталног четвртог члана, као ни менаџера „који би ишао по медијима и дискографским кућама".

На том месту је неформално био пријатељ састава Саша Марковић, помажући им око организације свирки и путовања.

Последњи концерт су одржали неколико недеља касније, средином 1986. године у нишкој Синагоги, уз подршку група Арнолд Лејн и Алхемија и скопског Мизара.

Маркизова соба и Радио Ниш

Албум „Ми плачемо иза тамних наочара" изашао је 1984. на касети за нишки Студентски културни центар (СКЦ).

Тим издањем чланови Доброг Исака су уједно покренули и продукцију Студенткулт у оквиру које је објављен низ музичких и литерарних издања.

Албум је сниман помоћу штапа и канапа - део у соби бубњара Маркиза, применом „непознате технике са два дека", а квалитетнији остатак у студију Радио Ниша.

„Имајући у виду услове, то звучи невероватно", каже Цветичанин.

Иако је тираж био само 100 комада, касета је допрла до свих делова Југославије првенствено захваљујући љубљанском ШКУЦ-у (Штудентски културни центер) преко кога је дистрибуирана.

Ова касета је 1987, када бенд већ увелико није постојао, некако доспела и у руке Драгана Амброзића, рок критичара и новинара, који је тада писао за часопис Студент.

„Једна од првих касета која ми је стигла поштом била је од мени потпуно непознате групе Добри Исак из Ниша.

„Ни сад не знам ко ми је то послао, а не знају ни чланови бенда, што је најсмешније", говори Амброзић за ББЦ на српском.

Оно што је чуо, каже, допало му се.

„Мене је једноставно дирнула њихова искреност за коју ми се чинило да је проживљена, препознавање градских ситуација, људи и односа, као и једна вештина причања рокенрол прича која је чучала у тим песмама."

Каже да је био уверен да „такви бендови недостају", те је „сматрао одговорним подржати их - без обзира што није знао ко су и чиме се баве".

А сазнао је после неколико година када их је упознао.

Југословенски Џој Дивижн

Док је убрзо после распада бенда лежао у болници због тешког облика мононуклеозе, која има симптоме леукемије, Цветичанин је објавио књигу превода текстова групе Џој Дивижн (Joy Division) - „Светла у подруму душе".

„И мислим да се ту повезала идеја о Добром Исаку и Џој Дивижну", сматра он.

Многи љубитељи нишког бенда пореде их управо са овим британским саставом, првенствено због сличности Цветичаниновог и вокала певача Џој Дивижна - Ијана Кертиса.

„Ништа то није намерно, ја сам баритон, а и вероватно од хиљаду сати слушања свега тога, просто ушло у уво."

У њиховом песмама виде се, каже, и други утицаји, јер „ништа мање нису волели" и друге британске бендове попут Gang of Four и The Cure.

Тајна веза Скопље - Ниш

Група Добри Исак највише је сарађивала са скопским пост-панк и гот рок бендовима Падот на Византија и, касније, Мизар.

Временом су пријатељства са бине пренета у свакодневни живот, па је тако Предраг Цветичанин постао близак пријатељ са Гораном Трајковским чланом ових састава.

Део нераздвојне дружине били су, каже Нишлија, и браћа Златанов - Методиј, тадашњи песник, а данашњи митрополит Америчко-канадске епархије Македонске православне цркве у Детроиту и Кирил - онда рок фотограф, сада иконописац.

Са њима се дружио и Јован (Невен) Ћулибрк, епископ пакрачко-славонски Српске православне цркве.

„Заједничке тачке су били управо бендови које смо слушали - Joy Division, The Cure, Gang of Four, Psychedelic Furs и други", наглашава професор.

Стално су били у контакту преко телефона, а виђали су се скоро сваке друге недеље, углавном на Охридском језеру.

Пошто се Добри Исак распао, Цветичанин је основао издавачку кућу „Дом", која је објавила први макси-сингл групe Апореа, претечу Анастасије Горана Трајковског.

Повратак отписаног

Буђење из вишедеценијског сна музике Доброг Исака наступило је 2008.

До Горана Лончаревића, студента психологије у Нишу, некако је стигао диск са нарезаним мп3 албумима, међу којима се поткрао и „Ми плачемо иза тамних наочара".

„Одушевио сам се оним што сам чуо, нисам могао да верујем да је такав бенд постојао у Нишу, као и да га нико није поменуо, иако сам се дружио и са старијим Нишлијама", говори Горан Лончаревић, власник независне издавачке куће Пушмајкар (ПМК) рекордс за ББЦ на српском,

Родила се идеја за реиздањем.

Одмах је отишао до локалне продавнице са дисковима где је од власника, старог панкера, сазнао да је у том бенду свирао и певао професор са Филозофског факултета Предраг Цветичанин.

„Морам да признам да сам потпуно заборавио на Доброг Исака, од 1986. до 2009. много се ствари дешавало", каже Цветичанин.

После неколико недеља преговора ипак је договорено да се албум поново објави, са новим омотом и неколико необјављених песама.

„Требало је да буде 16 издање по реду, али пошто је Пеђи то баксузан број, а 17 срећан, онда је тако и било", додаје Лончаревић, који је прескочено издање назвао „невидљивим".

Тираж од 150 дискова брзо је распродат, па је уследило друго издање, а онда и плоча.

У сарадњи са шведском издавачком кућом Не! Рекордс „Ми плачемо иза тамних наочара" први пут је изашао на винилу.

„Била је то моја идеја, скупио сам довољно средстава као мали издавач, предложио Пеђи и нашао суиздавача", додаје Лончаревић који сада живи у Београду.

Недавно је овај, сада већ култни албум, доживео и друго реиздање на плочи.

Овог пута суиздавач је Шарени дућан (Blind dog records) из Хрватске, а плоча је изашла у 500 примерака, од тога 200 за српско тржиште, која је скоро распродата.

„База фанова се повећава јер се појавила нова генерација која је открила бенд, тако да је на промоцији у Београду, поред савременика Доброг Исака, било и младих људи од 16, 17 година", наглашава Лончаревић.

„Синоћ си сањао да си пас"

Лончаревић је 2016. издао и албум посвећен Добром Исаку, такозвани трибјут, на коме 16 бендова из Србије и Хрватске обрађују песме нишког састава.

На издању под именом „И ми плачемо иза тамних наочара" нашао се и београдски Хоркестар са обрадом „Синоћ си сањао да си пас".

Та песма се на репертоару овог самоорганизованог хора налази већ петнаест година, а на идеју да га уврсте дошла је бивша диригенткиња Драгана Алексић.

Она је „случајним стицајем околноси дошла до албума" и моментално се „заљубила у Доброг Исака", препричава певачица Хоркестра Ружица Врховац.

„Зашто је од свих песама са албума изабрала ту? Суштински је та песма на неком нивоу је револуционарна, има јасан позив на бунт", каже Врховац за ББЦ на српском, позивајући се на речи Драгане Алексић.

Диригенткиња Алексић је без претходног искуства урадила и аранжман за песму која је и данас, каже Врховац често на концертном репертоару.

„Људи веома добро реагују јер је то јако добра песма и захваљујући Драгани на изузетно добар начин преточена у хорску верзију", додаје певачица и новинарка Радија 202.

Хоркестар је 2017. године објавио и спот за „Синоћ си сањао да си пас" у коме њихови чланови на знаковном језику показују речи песме.

Ипак без поновног окупљања

Драган Амброзић, рок критичар и одговорни уредник програма београдског Дома омладине, сматра да на домаћој сцени „многе вредне и лепе ствари из осамдесетих нису имале срећу да буду препознате као такве у своје време", што је био случај и са нишким даркерима.

„Неке од тих тема и стилова можда су дошли прерано за нашу тадашњу публику, тако се тек сад испоставља да је Добри Исак био у корену неких савремених интересовања и естетике која је сада актуелна", додаје.

Стога је, каже, добро што се и данас сазнало за њих, јер је „боље и тако него да оду у потпуно заборав".

Иако многи прижељкују, идеја о поновном окупљању бенда не постоји.

Цветичанин каже да није проблем што нису свирали годинама, већ једноставно „нису више исте особе".

„После свега што ми се дешавало немам много контакта са особом која је писала те песме", додаје.

Стога би, каже, то све личило на неку техничку вежбу, што њихова музика никада „није била".

„Али с обзиром да је све ово ненадано, мислим да је тако још боље."

Погледајте видео: Жене које предводе тајну хеви-метал сцену

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]