Готик супкултура у Србији и музика: Црно, па се и те како види, чује и траје

Ако сте претходних вечери, у ноћи пуног месеца, на улици срели особу у црном мантилу, дубоким чизмама, са тамном шминком око очију и упечатљивим накитом, не брините - није господар мрака гроф Дракула, већ вероватно један од припадника готик супкултуре.

Настала пре више од четири деценије у Великој Британији, ова поткултура која се развила из нешто старијег панка, одолела је зубу времена и раширила се читавим светом.

У Србију је стигла са благим закашњењем, крајем 1980-их, иако се готик рок, жанр око кога се развио читав покрет, свирао и раније, посебно у Новом Саду и Нишу.

„Што се тиче мог начина живота, мени је све подређено готику", говори за ББЦ на српском Маја Беквалац из Београда, припадница ове поткултуре још од почетка 1990-их.

Поред музике, неизоставног дела супкултуре, каже да се пронашла и у свим другим њеним аспектима - од готских романа и уметности, преко филмова и стрипова, до архитектуре.

Светски дан готик супкултуре, који се обележава 22. маја, српска сцена дочекује уз свега пар активних бендова и неколико клубова где се одржавају журке, али и неколико стотина доследних и верних готичара и готичарки.

Како је све кренуло?

Готик супкултура је настала у Великој Британији крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година 20. века.

Развили су је и обликовали фанови гот рока, деривата пост-панк музичког жанра, стварајући тако сопствену сцену и супкултуру која се убрзо проширила читавом Европом и западним светом.

Иако је музичка критика знатно раније сковала термин готик рок, овај музички правац, изузетно важан за саму супкултуру, дефинисали су управо пост-панк бендови Joy Division, Bauhaus, Siouxie and the Banshees, The Cure и други актуелни састави.

Међутим, за њу се везују и други музички правци, настали махом из пост-панк и гот рока, попут дарк вејва, индастријала, ЕБМ (Electronic body music), а постоји и изузетно популаран готик метал.

Ови звуци се данас могу чути на разним музичким фестивалима и клубовима где се окупљају готичари, а од тога није изузета ни Србија, додуше у далеко мањој мери.

Једно од готичарских места ходочашћа је свакако фестивал Wave-Gotik-Treffen који постоји од 1992. године и одржава се у немачком граду Лајпцигу.

Готичари, како гласи колоквијални назив за припаднике ове супкултуре, упоредо су креирали сопствени модни израз који се ослањао делом на панк еститку, а делом на стилове облачења из ранијих векова - на пример, готово читав 19. век и период владавине британске краљице Викторије.

Временом се и модни израз развијао, па сада постоји више различитих готичарских стилова одевања, али су основне карактеристике сви углавном задржали - мрачно и мистериозно.

Носе се мантили, корсети, дубоке чизме са платформом или високом штиклом, халтери, мрежасте рукавице и чарапе, кожне сукње, прслуци, сребрни накит, ланци, пирсинзи, као и контакта сочива разних боја.

Тамна шминка је саставни део имиџа, како код жена, тако и код мушкараца, и наноси се на уста или око очију, док се косе, као и нокти, фарбају углавном у црно или црвено.

Поред музике и моде, готик супкултура црпи инспирацију и из филмова - посебно раних хорора са вампирима, затим из књижевности, ликовне уметности, архитектуре, религије, митологије и другог.

Прво музика, па супкултура

И у Србији је, као и на многим другим местима у Европи, све кренуло од музике почетком 1980-их, да би се тек крајем исте деценије развило у супкултуру.

Иако готичари још нису шетали улицама Београда и других градова, актуелни светски гот рок, односно пост-панк састави су се увелико слушали.

Међу њима је био и легендарни бенд Joy Division, предвођен прерано преминулим Ијаном Кертисом.

Овај бенд је оставио неизбрисив траг на домаћој сцени, а њихов директан утицај евидентан је на другом албуму новосадске панк групе и пионира овог правца Пекиншке патке - „Страх од монотоније" из 1981.

„Они су овај албум конципирали на преузимању Joy Division модела музичког израза и у одређеним тренуцима је у потпуности скинут 'Closer' (други албум енглеског бенда) фазон", говори Драган Амброзић, рок критичар и одговорни уредник програма београдског Дома омладине, за ББЦ на српском.

Он сматра да је „озбиљан корак ка готик естетици", начињен и на другом студијском албуму београдског њувејв/рок бенда Електричног оргазма - „Лишће прекрива Лисабон", објављеном наредне године.

„То не можеш да назовеш готик албумом, али су назнаке и први покушаји у том смеру код нас", додаје.

Наредни кораци који „кореспондирају са сентиментом готичара" наилазе, каже Амброзић, тек појавом београдских састава Екатарина Велика (ЕКВ) и Ван Гог.

„То нису класични готик бендови, али су имали нешто од те естетике у свом изразу."

Током осамдесетих пост-панк и гот рок тонови су се понајвише могли чути код Луне - новосадског састава где је певао лауреат НИН-ове награде Слободан Тишма, и у стваралаштву култне нишке групе Добри Исак и Тривалиа.

Мизар из Скопља (Северна Македонија) који је „следио жанр" је такође, тврди Амброзић, оставио јак утисак овде.

Иако су се блиски музички правци увелико свирали у Србији, готик супкултура је на југословенском простору, прво кренула из главног града Хрватске.

„Први пут смо чули за даркере негде средином осамдесетих и епицентар је био у Загребу.

„То је више био трач о једној самоубилачкој секти која заводи младе људе и облаче се у црно", прича Амброзић кроз осмех.

Даркер је заправо друго име за припадника готик супкултуре који се средином 1980-их користио у Загребу, а затим и даље проширио по Југославији.

Неколико година касније појавили су се и у Београду и то у чувеном клубу Факултета ликовних уметности - Академија, где почињу да се исписују прве странице буквара готик супкултуре у Србији.

Мрачне и златне деведесете

Серијал готик журки у клубу Академија, главном окупљалишту љубитеља мрачних тонова и месту где се градила ова супкултура у Београду и Србији, почео је 1990. године.

Један од ди-џејева био је тада и Милан Гавриловић Гавра, пасионирани љубитељ готик звука још од средине 1980-их.

„Биле су то вечери на којима су се окупљали углавном прави љубитељи мрачног звука, а наравно да је било и знатижељника од којих се већина убрзо прикључила готичарској екипи", говори за ББЦ на српском Гавра, ди-џеј са вишедеценијским стажом.

Он је неколико година раније боравио у Лондону, тадашњем центру ове супкултуре, где је посетио култне гот клубове Slimelight и Kit Kat и неколико концерта.

То је, каже, допринело да „та сцена постане део његовог живота заувек".

Многи београдски алтернативци тврде да су његове вечери на Академији биле од „суштинске важности за развој" домаће готик супкултуре у настајању.

„Људи који су долазили на моје вечери су углавном били љубитељи мрачне музике и то им је била прилика да чују омиљене песме, као и да се упознају са новитетима са сцене.

„Моду и начин облачења који обавезно прате сцену, нису могли у потпуности да испрате јер је била недоступна у Србији, али су у суштини били искрени фанови", додаје Гавриловић.

На његове журке знало је да дође и више стотина људи, што је била честа појава током 1990-их и на другим местима где се пуштала ова музика.

Те деценије је српска готик сцена била у зениту.

Тада се за њу заинтересовала и Маја Беквалац.

Она је крајем основне школе, почетком 1990-их, почела да слуша Joy Division, Sisters of Mercy и друге родоначенике правца, да би касније кренула да посећује и журке и остале готик догађаје.

„Увек сам доживљавала као да сам рођена и предодређена да будем то што јесам, ништа ме друго није занимало", говори ветеранка готик сцене у Србији.

Нова музика се тада откривала управо на журкама, у емисији Суспириа коју је на радио Политици водио недавно преминули ди-џеј Стиви и куповином касета испред Студентског културног центра (СКЦ).

Права посластица биле су и готик вечери у КСТ-у, за које су она и другарица шиле нове или преправљале старе хаљине.

„Није било наручивања путем интернета, нити се ишло у иностранство по гардеробу, сналазиш се како знаш и умеш", наводи Маја, иначе правна саветница у једној државној агенцији.

Било је то плодно време за супкултуру и на другим пољима, па су, каже, крајем деведесетих изашла и два фанзина које су радили, између осталих, и ди-џеј Стиви и Александар Богићевић, такође ди-џеј, али и вокал готик групе Авангарда.

Као ни данас, ни тада, додаје, није било много бендова који су баштинили овај звук, а поред њих, активан је био још и панчевачки састав Fancy Frogs (раније Punk It Up).

Готик свадба и ескапизам

Да је супкултура саставни део човека, те да људи не бирају ону којој ће припасти, верује Љубица Долашевић Чургуз из Београда.

Она је већ у детињству била фасцинирана филмовима са одређеном готик еститиком, попут црне комедије Породица Адамс, хорор комедије Битлђус или драме Едвард Маказоруки.

Ипак, добродошлицу у готик поткултурни свет касније су јој пожелели гот рок класици - Sisters of Mercy, The Cure, Joy Division, Bauhaus, Clan of Xymox и други, у чији се „мрачни, гитарски звук" заљубила у основној школи.

Листа се временом проширила, па се данас на њој налазе и бројни метал бендови, али и они који комбинују тај правац са гот рок звуком, попут немачког састава Lacrimosa, чију је песму Alleine zu zweit Љубица одабрала за свадбени плес.

„Већина мојих гостију су љубитељи мрачнијег звука, тако да су они засигурно уживали, али срећом и остатак породице је одрастао на квалитетном року и били су одушевљени избором музике и свадбеним плесом", говори Долашевић Чургуз за ББЦ на српском.

Ипак, пројектна менаџерка у једној америчкој фирми сматра да „сваки припадник готик супкултуре највише ужива у мрачној естетици".

„У свему. У физичком изгледу, у уређењу ентеријера, у филмовима и серијама, у свему физичком што се налази око нас.

„Не могу да кажем да нисам једна од оних који управо у овоме проналази вечну инспирацију", додаје Долашевић Чургуз.

Са друге стране, Милицу Милошевић из Костолца за готик супкултуру везују „добри људи, музика, естетика, стил одевања и шминкања", али и многи други елементи.

„За мене лично представља ескапизам у свој одраз сопства, изражавања, осећаја света, као и начина да се другачије представим", говори 29-годишња андрагошкиња за ББЦ на српском.

Највише јој се ипак допада то што пружа „могућност да се изразиш на мноштво начина", као на пример кроз одређену врсту шминке или неког дела гардеробе.

Готик Србија и свет после 2000.

Почетком новог миленијума готик звук се могао чути и у емисији Industrial soundtrack на радију СКЦ коју је, између осталог, водио и Мајин супруг, Ненад Беквалац.

За разлику од супруге, он у готик воде није упловио преко метала, већ панка, али је још раније, као дечак, заволео готик естетику гледајући старе хорор филмове.

„Први пут када сам дошао на Академију имао сам 15 година, старија екипа ме увела баш на једну од првих готик вечери, пуштао је ди-џеј Гавра", присећа се за ББЦ на српском Ненад Беквалац, стручни сарадник за страни филм у Југословенској кинотеци.

Он је 2016. и 2017. године поводом Светског дана готик супкултуре - 22. маја, управо у Кинотеци организовао дводневни програм где су пуштани црно-бели филмови са готик тематиком.

„Тако сам ја обележио и мислим да су још у пар наврата за тај датум пуштали музику и то је то", додаје дипломирани драматург и аутор култне емисије Шок коридор.

Овај готичарски празник се слави од 2009. године, када је ББЦ Радио 6 у недељи обележавања различитих музичких супкултура, емисију о готику пустио баш 22. маја.

Наредне године су ди-џејеви Cruel Britannia и martin oldgoth путем друштвене мреже Мајспејс промовисали идеју о покретању овог празника на глобалном нивоу, што је наишло на позитиван пријем осталих готичара.

Нови миленијум је готичарима у Србији донео још једну новину - концерте страних бендова који раније нису долазили.

Ди-џеј Гавра је са неколико пријатеља 2005. године основаo концертну агенцију Night Promotions, преко које су организовали концерте бројних великана гот рока и других сродних праваца.

Dioarama, Covenant, VNV Nation, Clan OF Xymox, Diaray Of Dreams, Combichrist, Aesthetic Perfection, Novus UK, Gothika и Assemblage 23 само су неки од састава које су довели за седам година колико је постојала агенција.

Велики светски састави и даље посећују Србију, али је домаћа, ауторска сцена далеко од задовољавајуће.

Један од ретких готик рок бендова који још свира је Asphalt Chant из Београда.

Готик журке се и даље организују на разним местима у Београду, а најчешће у клубу Вртоглавица, који је последњих десетак година постао својеврсно стециште престоничких готичара.

„Сцена код нас никада није замрла као што се десило у многим већим и богатијим градовима широм света, успела је да се одржи и једина разлика коју примећујем је да данас готичари имају где да купе гардеробу и да се адекватно обуку", шалећи се додаје ди-џеј Гавра.

Предрасуде

Готик супкултура је на удару разних стереотипа и предрасуда.

Склоност ка самоповређивању, припадност одређеним сектама и сатанизам, нацистичка идеологија и сексуални фетишизам, само су неке од њих.

Међутим, готово ни једна од тих предрасуда није утемељена у стварности.

„Мотив самоповређивања имамо већ у панку, а и раније је постојао код неких песничких покрета у деценијама пре рокенрола, док су, на пример, егзистенцијалисти у Француској носили црну гардеробу", објашњава Драган Амброзић.

Новинар сматра да људи из овог покрета „изражавају један став према свету и друштву" који је „потпуно легитиман и није аутодеструктиван, већ управо супротно".

„Они покушавају да сачувају неку своју емотивну унутрашњост, чистоћу и невиност пред оваквим корумпираним светом коме смо окренути, верујући у неке више ствари", додаје.

Милица Милошевић се још у нижим разредима средње школе сусрела са дискриминацијом по питању супкултурног опредељења.

„Сећам се да је наставница знала да ме изгрди због поцепаних панталона и црних мајица са бендовима, јер су били исувше црни за младу особу", присећа се андрагошкиња.

Ни ван школе често није наилазила на разумевање околине, па је тако добијала разне злонамерне коментаре по питању модног израза, на пример - да ли се тако облачи због нечије смрти.

„Смета ми када људи и даље мисле да су готичари затворени, да се не смеју и да су секташи, а заправо смо најнормалнији људи који само воле мало другачије да се изражавају", истиче Милошевић.

Не допада јој се ни то што готик супкултуру појединци везују за „разне фетише" и што „има доста сексуализације".

„Она је дефинитивно усмерена више на жене, због екцентричног изгледа који неке људе наводи на свакојаке бесмислене предрасуде да су жене у готик субкултури ниског морала и слично", додаје.

Међутим последњих година, захваљујући томе што је „готик ушао у мејнстрим", углавном добија позитивне коментаре.

„Људи се одушеве да ли неким мојим изгледом, начином шминкања или дељењем неког доброг бенда", закључује она.

И Љубици Долашевић Чургуз су на улици упућивани негативним коментарима на које је, каже, „увек одговарала осмехом".

„Додуше, више сам у Лондону налетала на људе са злобним коментарима јер они повезују готик са нацизмом, што је, наравно, врло ружна предрасуда", додаје Београђанка.

Ипак, и она је недавно наишла на подршку случајних пролазника.

„Добиле смо по ружу од једног господина током готик фото-сесије који је био одушевљен оним што види.

„Имам много сличних прича и увек се трудим да памтим само позитивне ствари."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]