Спорт, музика и Србија: Игор Тодоровић Згро и његова Енглеска - када љубав према фудбалу (и панку) преточиш у књигу

Фудбал и панк.

Прво спорт и „најважнија споредна ствар на свету", друго супкултура и музика која „није мртва", а заједно синоними за обећану и вољену земљу јунака ове приче - Игора Тодоровића Згроа.

„Колико сам пара потрошио на одласке у Енглеску, могао сам да купим пристојан стан у Новом Саду.

„Петнаест виза залепљено ми је у пет различитих пасоша, тридесет пута сам летео на Острво и то искључиво због фудбала и музике", гласе први редови Тодоровићеве књиге „Моја Енглеска" објављена у септембру ове године.

Фестивали, концерти, али првенствено утакмице - њих више од 80, били су једини разлози одласка овог Новосађанина у Лондон, Блекпул, Бирмингем и остале енглеске градове.

Све то, али и како се заљубио у Енглеску, „бубамару", Фудбалски клуб Партизан и панк, како је пратио острвски и југословенски фудбал у време када су се преноси слушали на транзисторима, како је три пута одбијен за визу и како се коначно домогао Велике Британије, описао је на скоро 300 страница његове прве самосталне књиге.

Разговор о књизи, музици, фудбалу и милион других тема, у трајању од око два сата, водили смо у пријатном амбијенту кафића Црни ован у центру Новог Сада, док су нас са зидова, па и плафона, надзирале музичке мајице, плоче, плакати, налепнице...

„Моја Енглеска"

Идеја о књизи о Игоровој Енглеској се није дуго кувала.

Једног дана позвао га је дугогодишњи пријатељ Димитрије Бањац, познатији као Ђорђе Чварков из хумористичке ТВ серије „Државни посао", који је претходно дао интервју за спортски портал Енглески фудбал и саопштио му да су „момци са странице" изразили жељу да попричају и са њим.

Интервју, који је објављен марта 2017. године, прочитао је велики број љубитеља фудбала, а међу њима и Страхиња Вујић власник „Јеж издаваштва" који га је две године касније контактирао и изнео му идеју о књизи.

„Предочио ми је да би хтео нешто у фазону тог интервјуа, да ја мало проширим и какав год концепт будем имао - може", говори за ББЦ на српском Игор Тодоровић Згро.

Испрва је, каже, био мало сумњичав јер - кога ће да занима „шта је неко из Новог Сада проживео и видео на тој и тој утакмици".

Међутим, разуверили су га позитивни коментари на друштвеним мрежама „људи који можда никада неће успети да гледају омиљени енглески клуб уживо".

„Такође код нас нико ништа слично није написао, постоје преводи навијачких књига и Ника Хорнбија, али све су то писали људи оданде", објашњава Згро док лагано густира пристигли воћни чај.

Пошто је пристао, уследио је мукотрпан полугодишњи посао слагања коцкица, потраге и пребирања по свескама, својеврсним дневницима са фудбалских, али и музичких догађаја.

„Требало ми је времена да повадим све те цртице, тезе, да нађем исечке из новина јер као манијак скупљам од малена све што има везе са енглеским фудбалом, панком и Партизаном."

Као доказ ове тврдње извадио је три велике свеске пуне улазница са фудбалских мечева.

Код куће је, каже, осталих десетак комада на чијим страницама су пописи концерата којима је присуствовао, кратки извештаји, многобројне карте и сет листе - уколико их је се докопао и остало.

Први тираж књиге је распродат, док је друго издање увелико у продаји.

„Ever fall in love with football and punk"

Љубав према фудбалу јавила се у најранијем детињству и то захваљујући деди.

„Деда ме је чувао као клинца док сам живео код железничке станице и са њим је тема била само фудбал - студирамо резултате, цртамо табеле, прогнозирамо шта ће бити у следећем колу, ко би могао да победи", присећа се Новосађанин.

Поред клупског фудбала, пратио се и репрезентативни.

Тако се на једном породичном рођендану 1982. године, уместо за трпезаријским столом, прослава одвијала пред малим екраном на коме је ишла утакмица Француске и Енглеске, групна фаза Светског првенства у Шпанији.

„Сви су навијали за Француску због Платинија, Босиса, Жиреса, а ја као клинац, терао контру и једини тог дана у соби навијао за Енглеску.

„Енглези су победили 3:1", осмехујући се прича Згро, који је тада имао осам година.

Тада се, каже, несвесно родила љубав према овој репрезентацији, њиховом фудбалу, али и самој земљи.

Наредно Светско првенство у Мексику 1986. године, знао је читав састав енглеске репрезентације напамет.

У то време је често одлазио код друга из комшилука, који је делио собу са старијим братом који је, гле чуда, слушао панк.

На једној половини собе су висили фудбалски реквизити, а на другој музички постери бендова The Clash, Sham 69, The Jam, Blondie, Madness, The Specials и других.

„Пусти нам нешто и каже 'слушајте ове Енглезе, ово је растурање' и тако сам се у шестом, седмом основне навукао и на панк", говори Згро, уредник програма новосадског Студентског културног центра (СКЦ).

Повратка није било - Енглеска и њени културни и спортски деривати, заувек су се увукли под кожу.

„Како сам заглибио у панк у другој половини осамдесетих, било је само да одем на једну утакмицу, један концерт тамо и ништа више, али је онда овде настао хаос, кренуо рат, санкције, па сам се запитао - хоћу ли се икад у животу докопати острва?".

И тих несрећних 1990-тих се заиста није ни дало.

Три пута ништа

Потписивањем Дејтонским споразумом крајем 1995. године завршен је рат у Босни и Херцеговини, после чега је, макар накратко, завладао мир на Балкану.

Од некадашње Социјалистичке Федеративне Републике остала је крња Савезна Република Југославија коју су чиниле Србија и Црна Гора.

Укидање санкција била је једина светла тачка тада, што је за младог Игора значило да ће коначно моћи да проба да се домогне Острва.

Исте године преко једне туристичке агенције из Новог Сада аплицирао је за летњу школу енглеског језика у Лондону.

Игор се тада увелико дописивао са неколико породица у Енглеској са којима је ступио у контакт преко фанзина - аматерске, нискотиражне новине које стварају фанови.

„Са фанзинима сам дошао у додир 1989. преко панка и четвртог броја Бољег живота који је радила новосадска матора панкерска екипа, да би тек касније, путем једног енглеског музичког фанзина, сазнао да постоје и фудбалски", истиче Згро.

У једном таквом навијачком штиву посвећеном лондонском клубу Челси - Chelsea Independent, објављено је и његово писмо и адреса.

Лиза, навијачица екипе са Стамфорд бриџа, са којом је почео да се дописује, предложила му је да по завршетку курса буде гост њене породице још десетак дана.

Припреме су кренуле, кофери паковани, ентузијазам растао, кад не лези враже, захтев за визу - одбијен.

„Агенција је зезнула ствар јер су они попуњавали формуларе, па су у делу где се уносе подаци о члановима породице, ставили погрешне податке моје рођене сестре", наводи Згро један од могућих разлога.

Наредни пут је покушао 1997, а затим и 1998, када је и трећи пут одбијен.

Та одбијеница га је, каже, заболела можда и више од оне три године раније, а њен горак укус и даље памти.

Његов омиљени домаћи клуб - Партизан - те јесени је гостовао енглеском Њукаслу у Купу победника купова, такмичењу које је после те сезоне и укинуто.

Клуб је обезбедио пут за 200 навијача, а само двојица нису добили визе.

Један од њих био је Згро.

„Звали су ме из Београда и питали - шта си ти богу и народу згрешио, да поред оваквих бараба и људи са досијеима, тебе одбију, а знамо да ниси инцидентан и из те хулиганске приче", препричава Згро овај готово филмски сценарио, жанр - црна комедија.

Да ствар буде гора, неколико сати пре него што му је јављено да виза није одобрена, испратио је целу његову панк дружину за главни град Мађарске - Будимпешту на „Vans Warped" турнеју где су свирали великани панк и ска звука Bad Religion, Lag Wagon, The Specials и други.

„Дупло голо - и концерт, и фудбал. И тада сам рекао не вреди више ни да покушавам, неће ми дати никада".

Четврта срећа

После кише, обично дође дуга, а Игорова се појавила лета 2001. године када му је у госте дошла Ема, пријатељица из Бирмингема и власница сезонске карте за Астон Вилу.

Са њом је такође ступио у контакт преко Вилиног фанзина, који је објавио његов коментар на недолично понашање Саве Милошевића према навијачима, после пораза од Блекбурна.

„Нема где нисмо ишли, шта нисмо обишли - пријем у Матици српској, музеји, библиотеке, винарије у Сремским Карловцима, прошпартали уздуж и попреко Београд."

Успели су, каже, да оду и на неколико утакмица, међу којима је било и гостовање Партизана у Крагујевцу, пуно догодовштина.

„Приђе она полицајки и пита - где може у тоалет, а ова прво не зна енглески, а друго кад је сконтала шта хоће, само што јој није показала на ливаду јер мокрог чвора нема", препричава Згро једну у низу занимљивости са овог путешествија.

Претпоследњи дан њене кратке посете Србији провели су у Београду, када јој је наједном пала идеја да скокну до Амбасаде Велике Британије и упитају зашто Игорови захтеви за визу упорно бивају одбијени.

Пошто су у том тренутку шетали поред београдског СКЦ-а, попели су се Ресавском улицом до зграде амбасаде, јавили се портиру и ушли унутра, где су наишли на једног службеника.

„Рекла му је 'добар дан, ово је мој домаћин, ми се дописујемо већ неколико година, па сам хтела да вас питам шта треба да учиним да му узвратим гостопримство."

Затачени радник амбасаде је казао да је потребно послати позивно писмо и прикупити осталу документацију, те да не види разлог поновног одбијања.

У наредним месецима уследила је читава акција прикупљања документације, израда плана одласка, дефинисање сатнице и напослетку предаја папира.

Почетком марта 2002. Згро је добио позив из британске амбасаде у Београду да дође на разговор.

Дотадашња искуства му нису уливала никакву наду, па је у зграду у Ресавској ушетао готово лежерно.

„'Аха, ви сте' - каже ми службеник од неких тридесетак година који држи формулар.

„Прочитао сам овде да 2. априла гледате Евертон - Болтон на стадиону Гудисон парк у Ливерпулу, па Вас само молим, донесите ми слике са утакмице и срећан Вам пут", прича Згро, док му очи и сада поигравају од среће.

Није могао да верује.

Стајао је тако забезекнуто, да би му службеник још једном поновио „срећан пут" и наставио даље.

Тетурајући се, изашао је из зграде, дошао до кума који га је чекао испред и рекао му: „Брате, идем!".

Ово је Енглеска - This is England

Прва дестинација коју је посетио по доласку на Острво 26. марта био је Бирмингем - код другарице Еме, а прва утакмица - гостовање Астон Виле Болтону.

„Знам све напамет - Астон Вила је водила, Болтон преокренуо и победио са 3:2", говори Згро.

Атмосферу са утакмице описује као „много другачију" него на српским стадионима.

„Када видиш са колико жара, са колико страсти, са колико смисла је све и та култура...".

У тих двадесетак дана колико је био, погледао је осам утакмица.

Стигао је и на меч нижеразредног Бамбер Бриџа и Алтринхема, недалеко од Престона, на западу земље, где се уверио да је интересовање за фудбалом у Енглеској велико и у такозваним бетон лигама.

„Било је нас 1.000 у пабу из кога се улази директно на трибину, међу њима и навијачи, играчи ван протокола, али и газда клуба са којим ме је упознао пријатељ.

„'Свака ти част дошао си да гледаш Бамбер Бриџ, а не седиш кући и пратиш Ливерпул - Бајер Леверкузен, четвртфинале Лиге шампиона'", цитира га Новосађанин.

Сутрадан су га поново срели док су пролазили поред његове куће.

Истрчао је напоље и поклонио му блатњав дрес са бројем 16.

„Сваки клуб у Енглеској има традицију, све се то негује, чува.

„Кад одеш у, на пример, Ковентри, ти видиш да су они по многим параметрима, миљама далеко од Звезде и Партизана заједно, пре свега у организационом смислу и неговању властите прошлости", објашњава Згро.

Управо је Ковентри успео да погледа при првом доласку и то против Милвола.

London Calling

Пошто је обишао Бирмингем и околна места, спустио се у Лондон, на југ града, где су га угостили Стјуарт и његова тадашња супруга Ребека, ватрена навијачица Милвола.

Први дан је, истиче, провео разгледајући стадионе.

„По повратку кући, Стјуарт ми каже: 'Склони ту Вест Хемову кесу, видим кола њеног кума испред, развалиће ме од зезања ако скапирају да сам те водио на њихов стадион'", препричава Згро, гестикулирајући рукама.

У соби су их дочекали Ребека која љуља бебу, и двојица старијих пријатеља - омалени Реј и дугокоси Рои.

„Ја седим и покушавам да похватам шта причају, потпуно други акценат, гутају, брзају, горе су се макар трудили да причају спорије и не користе сленг...".

На једвите јаде Игор успева да разазна да Рои говори о претходном викенду и концертима на северу Енглеске и у Шкотској.

Испоставило се да је реч о култном енглеском панк саставу Anti-Nowhere League са којима је Лондонац ишао на мини-турнеју.

Међутим, у даљем току приче, Рои је поменуо да и он има бенд, а на Игорово питање о ком саставу се ради, дочекала га је запањујућа информација.

„Ја човече све време за столом седим са Рои Пирсом, певачем групе - Last Resort", узвикнусмо Згро и ја, готово истовремено.

Каже да је уследила тишина, а онда громогласни смех.

„Рои се загрцнуо и кренуо да ме грли, нису могли да верују неко у Србији слуша Last Resort, а ја њихов први албум A Way Of Life - Skinhead Anthems знам напамет", додаје.

Ребека га је потом провела по кући да види њене слике које висе са зидова ходника са Џо Страмером из гупе Клеш (The Clash), Сагсом из Меднеса (Madness), као и једну са утакмице против Нотингем Фореста, после које су ишли на концерт бенда Sham 69.

„И онда заправо сконташ да она ту води главну реч".

Престоници ска музике Ковентрију у походе

Сутрадан је Милвол играо са Ковентријем у гостима.

Из Лондона је, каже, пошло 50 аутобуса, али је он ипак кренуо колима са Стјуартом, ћерком Реја кога је синоћ упознао и двојицом њених другова, од око двадесетак година, који имају забрану уласка на стадион.

„Језиви ликови - руске крагне, печати по прстима, избачени златни ланци и капути, нашмркани од синоћ", говори Згро, као да препричава сцену из филма Трејнспотинг.

По доласку у Ковентри сели су у један паб, који су на позив одмах напустили кроз задња врата и отишли до центра, у други локал, где их је чекао „мозак операције" Реј са екипом.

Он је заправо био један од вођа навијача, а Згро га је описао као стално насмејаног, брзог чичицу налик Дел Боју из серије „Мућке".

Испред паба је била полиција која је убрзо по њиховом доласку обавестила радника обезбеђења на улазу да је време за покрет.

„Један из екипе је пришао великом редару и у џеп му је тутнуо кинту, после чега је нас 14, 15 одвео на спрат у неку просторију да се склонимо.

„Циљ је био да останемо сами, без полицијске пратње".

Каже да му у том тренутку ништа није било јасно, док му Стјуарт није рекао да је због прозивки Ковентријевих навијача преко интернета, Реј одлучио да им се реваншира уживо.

„Ја питао ко иде, а он ми каже 'нас 14' - Стјуарт са којим се дописујем неколико година, Реј кога знам од синоћ, и још десетак ликова које знам 10 минута", говори Згро.

Први кадар ове филмске приче одиграо се у пабу прекопута.

„Прилази један момак из Рејеве екипе диџеју кога је претходно замолио да утиша музику, узима микрофон и каже: 'Даме и господо, Милвол је стигао - да ли су ту оне кукавице које су нас прозивале?'", препричава Згро.

Пошто нису наишли на особе које су тражили, наставили су даљу потрагу по оближњим пабовима.

Док су пролазили поред Belgrade Theatre - позоришта у Ковентрију које носи назив по главног граду Србије, зачуле су се полицијске сирене.

Кренула је бежанија по оближњим подземним пролазима, да би их на крају полиција опколила и ухватила.

„Руке горе, шири ноге, а мени кроз главу пролази - је*оте где сам ја и шта ми ово треба у животу, док се Реј и још један лик смеју и добацују полицајки."

Држали су их, додаје, десетак минута док није наишла колона навијача Милвола из супротног смера, са којима су дошли до стадиона.

Милвол је ту утакмицу добио 1:0.

Те сезоне су се борили за улазак у највиши ранг такмичења, али су изгубили од Бирмингема у плеј-офу.

Пораз је довео до великих нереда у јужном Лондону, а један од првих ухапшених био је педесетпетогодишњи Реј Еверест.

Најстарији хулиган, како су га медији назвали, добио је пет година затвора пошто је „кунг-фу потезом ударио полицијског коња".

Бетонска џунгла

Дан после гостовања у Ковентрију, Згро је отишао на још једну утакмицу којој је претходио инцидент.

Играли су лондонски тим Чарлтон атлетик и Саутемптон.

„Улазимо у паб код Гринича у 11 преподне и сви ми изгледају као фина дечица наспрам ове багре од синоћ", осмехујући се говори Згро.

Међутим, углађени Лондонци су се моментално прегруписали када им је дојављено да је заказана туча са супарничким навијачима на железничкој станици Мејз хил (Maze Hill) и пошли на мегдан.

Згро је посматрао окршај двадесетак метара удаљен од епицентра лудила.

„Наспрам озбиљних хулигански туча - врло бенигно уз пар удараца шакама и исто толико шутева, без тежих повреда, разбијених глава и осталог", описује Згро.

Ипак, овај сукоб назван „Битка код Мејз хила" (Battle of Maze Hill) представља једну од највећих истрага по питању фудбалског хулиганизма у Енглеској.

Судски епилог је био - 17 људи осуђено на укупну казну затвора од 38 година.

Црно-бела љубав

Како то да сте се као Новосађанин, поред живе Војводине, определили за Партизан?

Деда за Партизан, ћале за Партизан, а и одувек сам имао ту неку контра варијанту.

Цело обданиште навијало за Звезду или Вошу, једини сам у тој групи био за Партизан - и где год си, био си мањина, па онда и са панком.

У старом крају, код железничке станице, већина је навијала за Партизан, Звезду или Вошу.

Али кад сам се преселио на Ново насеље 1987, од двадесетак људи из ближе екипе, седморица их је навијала за Хајдук из Сплита, а нису сви били Хрвати.

Које бисте Партизанове утакмице издвојили?

Много тога сам погледао, али рецимо кад сам први пут отишао у Београд - сезона 1985/86, прво коло против Слободе из Тузле.

А ту је и наредна сезона и прво коло против Спартака из Суботице пред 35.000 гледалаца.

Тада су у Партизан дошли Милко Ђуровски, Фадиљ Вокри и Срећко Катанец, а ја дете 12 година.

Две године касније сам гледао најбољу европску утакмицу Партизана против Роме - добио Партизан 4:2.

А дерби?

У септембру ми је био 100 дерби који сам гледао - 1:1, на ЈНА.

Од 1988, 1989. до данас, пропустио сам укупно пет и то два због бојкота, остало због короне, мада сам један пред празним трибинама и гледао као акредитован новинар из ложе на ЈНА.

Први дерби ми је био у октобру 1986. када је Партизан добио и више детаља са тог дербија памтим, него са оног који је одигран јесенас.

Игорова панк верзија

Још једна велика Игорова животна пасија је панк музика, са чијим динамичним тоновима се такође упознао у основној школи, током осамдесетих.

Први концерт на који је отишао одржан је у Економској школи с јесени 1988. године где су, између осталих, свирали крагујевачки састав КБО! и новосадски бендови Флуорел тачкаш, Капетан Леши и његов вечни фаворит - Врисак генерације.

„Вратио сам се кући препун утисака и записао их у свеску. Од тада сам забележио сваки концерт на којем сам био", наводи Згро.

У најлепшем сећању из тог периода, како каже, остала му је и прва новосадска свирка КУД Идијота, његовог омиљеног југословенског бенда, у „Атријуму".

Школске дане су му обележили британски панк бендови другог таласа GBH и Discharge, док је почетком 1990-их био „навучен" на енглеске хардкор саставе Heresy и The Stupids - који је деценијама касније успео да доведе у родни град.

Први фанзин на коме је у том периоду радио био је Info Zine, да би се убрзо потом укључио у рад култног новосадског фанзина Три другара, док данас уређује Out of The Darkness.

Поред тога био је члан редакције навијачких публикација Коп и Српски навијач, а писао је и за бројне фанзине посвећене Партизану - Дај гол, Ми смо гробари, PFC Historical и друге.

Почетком деведесетих се латио и микрофона - прво кратко као вокал хардкор-грајд састава Бука за децу, а онда, од 1993, и као певач групе No Speed Limit.

Бенд је снимио неколико издања, а распао се после смрти гитаристе Љубе 2005. године.

СКЦ НС, концерти, To Be Punk, Explosive…

Згро је 2006. године објавио прву књигу под називом „Новосадска панк верзија" коју је написао у сарадњи са Савом Савићем, новинаром и једним од првих панкера из Новог Сада.

Показаће се да му је ова књига отворила врата у свет посла којим се данас бави - уредник програма новосадског СКЦ-а, који подразумева и организовање концерата.

Све је почело 2007. године када су га из ове институције контактирали како би им помогао да за Дан победе над фашизмом - 9. маја, на Трг слободе, доведу легендарни британски састав Peter and the Test Tube Babies, изузетно вољен у овом граду.

„Знао сам за блискост екипе из Београда, где су већ свирали, и самог певача Питера, па сам позвао Зорана Ђуроског Ђуру, сада тонца бендова Cock Sparrer и Ruts DC, да ме повеже са њима", прича Згро.

Тај пионирски концерт, каже, био је за њега велика ствар, јер поред тога што се први пут нашао у улози организатора, успео је и да упозна и хероје из детињства и схвати да су то „нормални људи, а не некакве звезде".

Наредне године је поново био укључен у организацију истог догађаја, само што је залогај био далеко већи - довести ветеране и један од најпопуларнијих панк бендова на свету The Damned.

Менаџер састава је испрва тражио да се 50 одсто високог хонорара уплати пред пут.

Међутим, цела ствар је висила о концу јер је каснио новац од пројекта који је СКЦ Новог Сада добио.

„На крају сам позвао друга у Лондону који је имао код себе одређену своту и знао за читаву проблематику и упутио га на менаџера, да се нађе са њим и да му уручи новац.

„После сат времена ме зове друг и даје ми Енглеза који ми каже: 'Све је у реду, нећу сада узети новац, видимо се сутра'", препричава Згро.

Уследиле су нове перипетије око промене локације одржавања концерта, али су The Damned на крају одсвирали концерт за памћење.

„Када само са њима пробили лед, од тих, условно речено, великих бендова, после је све било лако", осмехујући се говори Згро.

Наредне, 2009. године, када је постао уредник програма новосадског СКЦ-а, довео је још једно звучно панк име - The Adicts, који су засвирали пред великим бројем људи на Тргу слободе.

Уследио је плодан период организације концерата, као и To Be Punk фестивала, који траје и данас.

„Мени је сваки долазак било кога драг, од најмањих бендова који свирају пред 50 људи, анонимних, до тих великих имена", наводи Згро.

Ипак, у мору концерата које је организовао, издваја наступ великана британског ои звука Cock Sparrer, одржаном на новосадском сајму 2019. у оквиру To Be Punk фестивала.

Својеврсна круна његовог рада била је када му је допао шака магазин „Viva Le Rock" где му је, посредно, упућена јавна похвала певача Колина МекФаула.

„Има неких концерата који те једноставно одувају и не можеш да верујеш да су се десили - један од таквих је био у Новом Саду, мени један од топ три наступа икада", цитира га Згро.

Он такође ради и као један од менаџера Explosive бине на Егзит фестивалу, чије припреме за наредну годину лагано теку.

Иако је више од стотину бендова довео у Нови Сад, каже да никада није имао непријатно искуство.

„Када све утаначиш и договориш на време, нема ту непријатности", закључује Згро.

England belongs to me

Услед густог фудбалског распореда, приликом првог Тодоровићевог одласка у Енглеску, није било места за концертне авантуре.

Међутим, сваки наредни одлазак, био је прилика да се надокнади пропуштено, па је тако већ крајем децембра 2002. године успео да погледа Madness - ска јунаке из детињства у Бирмингему.

„Десет хиљада људи је певало све и један текст од момента када се бенд појавио на бини", присећа се Згро.

На најпознатији панк фестивал у Европи - Rebellion (тада Wasted) у Блекпулу, први пут је отишао 2006. године.

Тамо је срео и чувеног енглеског фудбалера Сјуарта „Психа" Пирса, са ким се касније и упознао.

„Напокон сам му пришао 2010. када смо разменили пар реченица.

„Рекао ми је да је гледао другаре из бенда Resistance 77, а да после планира да слуша састав The Lurkers, омиљени бенд из детињства", кроз осмех говори Згро.

Даљи планови

Маратонски разговор се приближио крају и дошао је ред да се растанемо.

Док ми потписује књигу, каже да је у њој само део „материјала за шпанску серију" који има.

„Нека идеја је да за пар година из тих осталих одлазака извучем best off, а ту ће ми бити потребно више времена да стварно одаберем шта мора да уврстим.

„Тек сад крећу одласци на концерте, Блекпуле, упознавања са члановима бендова, доласци бендова овамо, силна познанства, гомила утакмица".

У том наставку би требало да се нађу и сећања са утакмица његовог омиљеног енглеског клуба - Челсија, које у првој тури није стигао да погледа.

А што се тиче концерата - заказивања увелико трају, тако да новосадска панк публика, баш као и ова фудбалска, могу мирно да спавају.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]