Хондурас против Ел Салвадора: Фудбалски меч који је изазвао рат

Ел Салвадор и Хондурас су 1969. године били у четвородневном рату који је однео хиљаде живота и створио још хиљаде избеглица. Овај крвави сукоб познат је и као Фудбалски рат.

После 90 минута утакмице на стадиону Астека у Мексико Ситију било је 2:2. То је била трећа утакмица Хондураса и Ел Салвадора за три недеље. Улог је био велики - пласман на Светско првенство у Мексику 1970.

Ниједна селекција до тада није играла на Мундијалу.

Хондурас је у првој утакмици на свом терену победио са 1:0, у реваншу је било 3:0 за домаћина у Сан Салвадору. Насиље је обележило обе утакмице.

Како је одлучујући меч ушао у 11 минут продужетка, фудбалер Ел Салвадора Маурисио Пипо Родригез је утрчао у противнички казнени простор и савладао голмана Хаимеа Варелу.

„Када сам дао гол, мислио сам да они немају времена да изједначе", рекао је Родригез 50 година после утакмице.

„Био сам сигуран да ће нам мој гол донети победу".

Ел Салвадор је на крају сачувао тих 3:2. Играчи су потрчали једни другима у загрљај, руковали се и напустили терен.

А само три недеље касније, почео је рат.

Ел Салвадор је сличне површине као Велс, а 1969. је имао три милиона становника. Државу је контролисала земљопоседничка елита, па сиромашни земљорадници нису имали много права.

И у Хондурасу је била слична ситуација, мада је ова земља има пет пута већу површину од Ел Салвадора. Те 1969. Хондурас је имао 2,3 милиона становника.

Током целог 20. века становници Ел Салвадора су прелазили границу и ишли у Хондурас, јер је ипак било више расположиве земље за обрађивање.

Такође, људи су тих деценија покушавали да добију посао на некој од плантажу са воћем које су држале америчке компаније.

Процене су да је 1969. године око 300.000 грађана Ел Салвадора живело у Хондурасу.

Владајућа елита Ел Салвадора је чак и подржавала овакве врсте миграција, јер је тако смањивала притисак на сопствене земљишне поседе.

Међутим, доласци миграната из Ел Салвадора изазвао је бес код сељака из Хонудураса који су се борили да добију више земље. Зато је влада Хондураса усвојила закон о аграрној реформи како би покушала да смири напетости.

Власти се нису концентрисале на земљу коју поседује друштвена елита и америчке компаније, већ на ону коју су населили мигранти. Председник Хондураса Освалдо Лопез Арељано је донео одлуку о депортацији људи у Ел Салвадор.

Поврх свега, две државе су имале и нека нерешена питања око границе и острва у заливу Фонсека.

„У суштини, овај рат се водио због земље, било је превише људи на малом простору. А владајућа елита је у сарадњи са медијима само доливала уље на ватру", каже Ден Хагедорн, аутор књиге Рат од 100 сати.

Влада Ел Салвадора на челу са Фиделом Санчезом Ернандезом није имала решење за велики број људи који је депортован из Хондураса.

А друштвена и политичка елита Ел Салвадора на неки начин га је хушкала на рат. Новине су почеле да објављују запаљиве текстове о протеривању људи из Хондураса, па чак и вести о наводним силовањима и убиствима.

И онда, у сред тог нарастајућег таласа лудила и беса, састале су се фудбалске репрезентације две државе.

„Било је ту много важнијих политичких питања", рекао је Рикардо Отеро, мексички спортски новинар.

„Али, тако се потрефило да ове репрезентације одиграју три утакмице у квалификацијама за Мундијал 1970. године. То свакако није помогло. У Латинској Америци људи гледају на фудбал са много емоција - добрих и лоших".

„Осећали смо патриотску дужност да победимо за Ел Салвадор", присећа са некадашњи репрезентативац Родригез.

„Можда смо се сви плашили пораза, јер у оним околностима би то значило да смо осрамотили све који навијају за нас до краја живота.

„А нисмо знали да колики ће историјски значај да има тај трећи гол. Да ће га користити као симбол рата".

Шта се, дођавола, дешава?

Тог 27. јуна, док су се играчи спремали за утакмицу у мексичкој престоници, Ел Салвадор је прекинуо дипломатске односе са Хондурасом.

Министар унутрашњих послова Ел Салвадора Франсиско Хозе Гереро рекао је да је око 12.000 сународника напустило Хондурас после утакмице.

Енглески Гардијан тада је објавио да су ти људи прогнани из Хондураса због фудбалске утакмице.

Дан после меча, америчка новинска агенција УПИ објавила је текст уз наслов - Фудбалски рат у којем је Ел Салвадор победио са 3:2.

Како се наводи у том извештају, утакмицу је обезбеђивало око 1.700 мексичких полицајаца како би спречило сукоб навијача две репрезентације.

Навијачи Ел Салвадора са трибина су током меча викали: „Убице, убице".

„Странци су сматрали да је тај трећи гол започео рат. Али, рата би било све и да није било тог поготка", сматра Родригез.

У данима после утакмице, погранични инциденти постали су све чешћи. А 14. јула војска Ел Салвадора ушла је на територију Хондураса, а авијација је бомбардовала градове.

Господин Хагедорн, који је у то време служио у америчкој војсци у области Панамског канала, сео је у бази за сто на којем је био телепринтер.

„Кад год би била проглашена нека врста узбуне, та машина би кренула да штампа гомилу порука. Добро се сећам - тада је без престанка штампала обавештења. Питао сам се, шта се, дођавола, дешава".

„Пажљиво смо погледали информације и схватили да је Ел Салвадор напао Хондурас".

Пољски новинар Ричард Капушћински био је један од ретких страних дописника на тој територији када је рат почео. Исте вечери је послао прве извештаје о борбама у граду Тегусигалпа.

А за то је користио једини телепринтер у земљи. Претходно је морао да сачека да председник Хондураса Арељано преко истог телепринтера обавести америчког амбасадора да је почео сукоб.

Капушћински је касније писао о времену проведеном у Хондурасу у мемоарима „Фудбалски рат" који су објављени 1978. године.

У тој књизи се присетио и графита на којима је писало „Нико не може да победи Хондурас" и „Осветићемо се за оних 3:0".

До тренутка када је реаговала континентална Организације Америчких држава и осигурала примирје, у сукобу је погинуло око 3.000 људи. Већина су били цивили из Хондураса.

Многи су због борби остали без домова, а после притиска међународне заједнице, војска Ел Салвадор се у августу 1969. повукла из Хондураса.

Али ту није био крај патњама. Деценијама је граница била затворена, а није постојала ни трговина између две државе.

Мо Хјум, предавачица на Универзитету у Глазгову, рекао је да су Фудбалски рат изазвали унутрашњи проблеми Ел Салвадора - малобројна елита крупних земљопоседника и велики број обесправљених сељака.

И деценијама касније Ел Салвадор су мучили слични проблеми.

„Значајнија друштвено економска питања касније су проузроковала и грађански рат у Ел Салвадору који је трајао од 1979. до 1992", објаснила је Хјум.

Током тог рата животе је изгубило око 70.000 људи.

Између две земље и даље постоје напетости, као и нерешена погранична питања, упркос aодлуци Међународног суда правде.International Court of Justice (ICJ) ruling on the issue

Али човек који је постигао одлучујући гол за Ел Салвадор, не памти ту утакмицу по мржњи.

„За мене ће тај гол увек бити ствар спортског поноса. Али сигуран сам да су политичари искористили ту победу да величају слику Ел Салвадору", каже 73-годишњи Родригез.

Упркос ономе ште се десило после меча, фудбалери Ел Салвадора „задржали су велико поштовање" према противницима из Хондураса.

„Ни они, ни ми те три утакмице нисмо гледали као на окршаје непријатеља, већ као дуеле спорстких ривала", закључио је Родригез.