Позориште и култура - двадесет представа по којима ћемо памтити Дејана Мијача

Даскама које живот значе Дејан Мијач посветио је управо то - читав живот, постигавши у вишедеценијској редитељској каријери готово све што се може постићи.

Као професор Факултета драмских уметности иза себе је оставио генерације одшколованих студената, а као редитељ био је заслужан за готово 180 представа, међу којима је много култних.

Поједини комади Дејана Мијача, који је 5. априла преминуо у 87. години, толико су велики да су „потпуно променили слику српског театра", истиче редитељ Горчин Стојановић.

„Две су најзначајније - праизведба Путујућег позоришта Шопаловић у Југословенском драмском и после Родољупци из 1986. године", наводи Стојановић.

„То је прва верзија, два пута је радио тај комад", додаје.

Петар Божовић, великан српског глумишта, више пута је играо у Мијачевим представама.

Он посебно истиче Мрешћење шарана, по тексту Александра Поповића, којом је отворен Звездара театар и, како каже, „успостављен Воја Брајовић као изванредан глумац".

„Ту су и Родољупци, па Чудо у Шаргану у Атељеу 212, као и Апис у Народном позоришту, барем од представа у којима сам ја играо", истиче.

Како наводи, о раду и вредности Дејана Мијача тек ће се у будућности писати.

„Тада ће бити могуће упоређивање оног и садашњег времена, у коме ће Мијач, његов начин рада и његова педагогија бити висока лествица", наводи Божовић.

Биљана Србљановић, драматуршкиња, сматра да је Мијач био велики и значајан зато што је „у сваком тренутку био спреман да направи нешто потпуно ново и савремено".

„Знао је у чему је добар, али је себи увек говорио 'чекај, можда може и некако другачије' и онда би тако урадио - никада није био затворен ни за шта", наводи.

И она истиче значај Мрешћења шарана, за коју каже да је „најважнија представа у последњих 40 година".

„Не сећам се шта сам јуче јела, а могу да препричам сцене из те представе", каже уз осмех.

Покондирена тиква

Била једном једна госпа Фема, удовица са великим иметком, која је лудујући за ноблесом настојала да из занатлијског света побегне у више кругове.

Да би то урадила, потпуно се променила, чак је и научила по коју француску и немачку реч, али све то није било довољно.

Била је права - покондирена тиква.

Госпа Фема настала је из пера Јована Стерије Поповића, једног од најзначајнијих српских комедиографа, а прва представа о њеном животу одиграна је 1. марта 1842. године у Београду.

Готово 130 година касније госпа Фема била је једна од прекретница у каријери Дејана Мијача.

Горчин Стојановић наводи да је његова верзија Покондирене тикве из 1973. године „потпуно променила начин мишљења о Стерији као позоришном писцу".

„Истовремено је променила и начин на који се приступа класичним комадима из кључа времена у којем представа настаје, а не као музејским експонатима", сматра.

Србљановић додаје да је тај комад био „потпуни заокрет" у односу на дотадашња тумачења Стеријиног класика.

„Фема је до тада углавном третирана као негативка, каћиперка и сноб, а у ствари је само жена која жели да изађе из блата", сматра Србљановић.

„И то је Мијач направио - она не зна да чита књиге, већ чита журнале, само зато што нема библиотеку", додаје.

Током година Мијач се често бавио Стеријиним делима, режиравши представе по бројним његовим драмама:

Џандрљив муж (СНП, 1962), Женидба и удадба (Народно позориште Сомбор, 1975), Кир Јања (Удружење филмских уметника Србије, 1978), Лажа и паралажа (Књажевско-српски театар, 1980), Наход Симеон (ЈДП, 1981), Родољупци (ЈДП, 1986. и 2003).

Добитник је осам Стеријиних награда, које су међу најугледнијим у свету позоришта.

„Мијач је уз Стерију и Нушића увео модерни израз који није био нападан, већ је чувао традицију оног позоришта које има неке обрисе још од антике", сматра књижевник Божо Копривица.

Ко је Дејан Мијач

Мијач је рођен 1934. године у Бијељини, а гимназију је завршио у Ваљеву.

Прво уписује студије југословенске књижевности на Филозофском факултету у Београду, а потом позоришну и радио режију на Позоришној академији.

По завршетку студија, први ангажман добио је 1957. у Народном позоришту у Тузли, одакле неколико година касније прелази у Српско народно позориште у Новом Саду.

Стојановић из тог периода истиче представу Лажди пажди.

„То је био сценски приказ поезије Јована Јовановића Змаја, али не дечије и та представа била је прва свејугословенска објава Дејана Мијача у театру", наводи Стојановић.

Када је стигао у Београд, Мијач је радио у бројним позориштима - од Атељеа 212, преко Београдског драмског, до Звездара театра и Југословенског драмског.

„Ишао је степеник по степеник, али остала му је увек та горчина зато што га на почетку нису у Београду прихватили", каже Копривица.

„Ипак, мислим да је то било безразложно... Човеку то треба, прво играте у мањем тиму, па изађете на велику сцену, ништа то није ни ново, ни необично", додаје.

Током каријере, Мијач је био веома веома активан и у локалним театрима у Загребу, Сплиту, Сарајеву, Будви, Нишу, као и у Народном позоришту у Сомбору.

„У Сомбору је, опет по Стеријином делу, имао представу Женидба и удадба, која је у Југославији била апсолутни победник", наводи Стојановић.

„И то је представа која је сомборску позоришну сцену лансирала у ондашњу југословенску орбиту, из које она више није изашла", додаје.

А током каријере бавио се и педагошким радом.

Предавао је прво при Драмском студију Српског народног позоришта у Новом Саду, а 1974. прелази на Факултет драмских уметности у Београду.

Позоришну режију је тамо предавао све до пензије.

„Био је толико модеран, специјалан тип, дрндош, наџак, знао је да те на пробама уједе речима и исече на комаде, а опет су сви трчали код њега", каже Србљановић.

„Био је и одличан глумац, све представе је радио тако што је глумио глумцима како да глуме - ми гледамо пробе и мислимо се 'па овај човек може да игра све'."

Пучина и Путујуће позориште Шопаловић

Књижевник Божо Копривица каже да је „био склон" Дејану Мијачу јер су били пријатељи.

Описује га и као великог познаваоца спорта, као и честог госта на утакмицама Партизана.

„И на фудбалским и кошаркашким", каже Копривица, иначе велики навијач црно-белих.

„Испунио је своју судбину, што би рекао Црњански, али људе треба памтити по ономе што су оставили иза себе", додаје.

Како наводи, њему је веома драга представа Путујуће позориште Шопаловић, по тексту Љубомира Симовића.

„Ту памтим како је одиграо Миша Јанкетић", наводи.

„Миша је до тада углавном играо хероје, а овде је издржао улогу пијанца - изврсна представа."

Копривица истиче и да је Мијач био познат по томе да је „успевао да уђе у ритам и интонацију писца, а да остане у сопственом рукопису".

„Тај спој између класичног и модерног мало ко има од редитеља", наводи.

Као један од примера Такве представе истиче Пучину из Југословенског драмског позоришта, рађену по тексту Бранислава Нушића.

Та представа је, попут Покондирене тикве, била даљи искорак у савременом тумачењу домаћих класичних дела.

„Од те помало заборављене и не тако цењене мелодраме, направио је урнебесну трагикомедију и значајан жанровски помак од писца који се свуда игра", каже Стојановић.

„То је једна од класичних представа српског театра", истиче.

Погледајте видео: Узбуђење и нелагода - како гледати перформанс

Голубњача, Вишњик, Скакавци

Мијач је током каријере позориштем изазивао и прилично бурне реакције.

После представе Голубњача из 1982. године, по тексту Јована Радуловића, у Српском народном позоришту, било је проблема са властима.

Представа је забрањена, али је живот наставила после селидбе у Београд, где је одиграна чак 250 пута.

Неколико година касније режирао је у Југословенском драмском и Ружење народа у два дела, по драми Слободана Селенића, док Копривица истиче и представу О Троилу и Кресиди, по Шекспиру.

Главне улоге у тој представи играли су Небојша Глоговац и Катарина Жутић.

„То је био неки секси Шекспир, како бих рекла", наводи Србљановић уз осмех.

Копривица посебно памти и Псећи валцер по делу Леонида Андрејева, а „као једну од најбољих" посебно истиче Трг хероја Томаса Бернхарда.

„Та представа је трајала четири сата и сећам се једном да су из управе Атељеа 212 избројали да је до краја извођења 138 људи изашло из сале.

„Али они који су остали су прави позоришни завереници".

Како наводи, Бернхард је један од најбољих писаца 20. века, али га у прози „морате издржати", што онда важи и за представу.

Биљана Србљановић као једну од најзначајнијих истиче и представу Вишњик, по комаду Антона Павловича Чехова.

„Она му је практично била и последња представа", каже кратко.

„Тада је већ био више него зрео редитељ, али је био у пуној снази - ипак, знао је да ће да се повуче, а могао је да направи још 10 представа", додаје.

Из активног позоришног живота Мијач се повукао 2011. године.

Иначе, режирао је три представе по драмама Биљане Србљановић - Америка 2део (Атеље 212, 2003), Скакавци (ЈДП, 2005), Барбело, о псима и деци (ЈДП, 2007)

„Јако волим нашу заједничку представу Скакавци, то је можда и најбољи мој текст", каже Србљановић.

Стуб театра

И то, наравно, није све од значајних представа које је режирао Дејан Мијач.

„Биле су ту, рецимо, Лажни цар Шћепан Мали, по Његошу, а у одличној драматизацији Слободана Стојановића, пре тога Ружење народа у два дела Слободана Селенића...

„Мијач је направио скоро 180 представа тешко је то пребројати", каже Стојановић.

Велики број њих, додаје, остале су трајна вредност.

Ипак, време ради оно што најбоље зна - пролази, тако да их многи никада неће гледати у тим поставкама.

„Постоје снимци тих представа, што није исто као и уживо бити тамо, али се ипак може на неки начин, ако ништа друго, осетити шта је то било као позоришни чин", закључује.

Копривица наводи да му је због једне ствари веома жао.

Тридесет година је, истиче, убеђивао Мијача да напише књигу о свом животу, што је он упорно одбијао.

„То би била енциклопедија позоришта", каже кратко.

Мијач је постао академик САНУ у новембру 2021, а медији данас о њему пишу као о „стубу театра" .

„Он сигурно јесте један од стубова, али срећом театар не стоји само на једном стубу", наводи Божовић.

На питање који посебан тренутак из сарадње да Мијачом памти, Божовић истиче то што је она увек била „музички тотално усаглашена".

„Тонски јасна, што би се рекло музичким језиком", наводи уз осмех.

„У сваком случају... Збогом, драги Дејане", додао је кратко.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитер и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]