НАТО бомбардовање 1999: Како се у грчком АЕК-у данас сећају фудбалског меча против Партизана у Београду

„Авиону сломићу ти крила, да не летиш, она би ту била", одјекивало је стадионом Партизана тог 7. априла 1999, две недеље по почетку НАТО бомбардовања Југославије.

Праћени тада популарном песмом групе Рибља чорба, док су се трибине полако пуниле, а заставе вијориле на ветру, фудбалери црно-белих и атинског АЕК-а загревали су се за утакмицу.

Тик уз њих се простирало дугачко бело платно на којем је црним словима писало „Зауставите бомбардовање, зауставите рат".

„После 25 година сам сигуран, данас можда и више него пре, да је та утакмица у Београду најважнија у историји АЕК-а", каже Димитрис Мелисанидис, председник АЕК-а током 1990-их, у разговору за ББЦ на српском.

У јеку бомбардовања, Мелисанидис и челници грчког клуба покренули су иницијативу за пријатељску утакмицу са Партизаном како би „показали саосећајност према српском народу и помогли му".

АЕК, један од највећих клубова Грчке, основан 1924. године, до краја бомбардовања остао је једини страни клуб који је дошао у тадашњу Југославију, поново кажњену међународним санкцијама због сукоба на Косову.

Мелисанидис каже да му, када се сети тих дана, „прво падне на памет веома бурна реакција грчке владе због одлуке да идемо за Београд и притисак који смо трпели".

„Нимало им се то није свидело, желели су да одустанемо од пута и покушавали да нас уплаше причама да је могуће да наш аутобус буде бомбардован", присећа се 72-годишњи Мелисанидис, један од најбогатијих људи у Грчкој, који је 2013. поново преузео руковођење АЕК-ом.

Каже да се нимало није уплашио.

„'Ако ће да нас бомбардују, нек нас бомбардују', рекао сам им.

„Мој отац се јесте уплашио, тражио ми је да не водим и брата, иако је он желео, како би му барем један син остао."

Организација

Црно-бели су сезону 1998/1999 почели веома добро.

У Купу победника купова, некадашњем европском такмичењу, избацили су енглески Њукасл, а потом и одиграли чувени двомеч против италијанског Лација, који је био за нијансу бољи.

Били су први у првенству Југославије, у којем су играли клубови из Србије и Црне Горе, са два бода више од актуелног шампиона Обилића.

Међутим, лига је због сукоба прекинута десет кола пред крај.

Напета ситуација на Косову са краја осамдесетих и почетка деведесетих, током 1998. прелази у отворени сукоб српских безбедносних снага и Ослободилачке војске Косова (ОВК).

После пропалих мировних преговора званичника Србије и косовских Албанаца у француском Рамбујеу и Паризу, НАТО 24. марта 1999. почиње бомбардовање Југославије.

Повод за интервенцију, спроведену без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, према званичним обавештењима Алијансе, било је спречавање даље хуманитарне катастрофе и прогона Албанаца на Косову које су спроводиле српске безбедносне снаге.

Све је стало, па и фудбал.

Рибарски чамац спаса: Сећања преживелих на бомбардовање Моста слободе у Новом Саду

Неколико дана по почетку бомбардовања зазвонио је телефон челника ФК Партизан.

„У почетку су мислили да се шалимо, нису веровали", наводи Мелисанидис.

„Било им је невероватно да би неки тим могао да дође у Београд у таквом тренутку, док њихову земљу бомбардују и када нико није имао храбрости да стане уз њих, али АЕК јесте."

Одмах истиче да њега „политика не интересује".

Међутим, када су видели „бомбардовање и патњу српског народа", одлучили су да реагују и помогну како најбоље могу и „пошаљу поруку мира", каже.

Жарко Зечевић, један од најтрофејнијих челника у историји Партизана, поступак грчког клуба назива „херојским чином".

Да ли га је он изненадио?

„Право да ти кажем јесте... У време када око нас падају бомбе, јавља се неко ко хоће да игра са нама утакмицу", каже Зечевић у разговору за ББЦ на српском.

Грчки клуб је све иницирао, а Партизан организовао, објашњава.

„Тај пријатељски гест који не може да се заборави - кад су сви били окренути против нас, они су дошли", додаје Иван Ћурковић, тадашњи председник Партизана, за ББЦ на српском.

Пут

Међутим, ни долазак није био једноставан.

„Питали су нас из управе ко хоће да иде, али и рекли да ко неће, не мора", присећа се Бобан Бабунски, тадашњи првотимац АЕК-а и бивши македонски репрезентативац, за ББЦ на српском.

„Неки заиста нису хтели, били су уплашени, па лудост је била да идемо да играмо тамо где је бомбардовање", додаје бивши фудбалер Вардара.

Ипак, већина је пристала да крене за Београд.

Он је помислио, „кад могу управа, председник и сви други, могу и ја".

„Имао сам другове у Београду, где сам служио војску, тако да сам се чуо са њима и знао да су све време били у бункерима и чекали да се, не дај боже, нешто деси", прича бивши фудбалер и отац Давида Бабунског, који је касније наступао за Црвену звезду.

Није било нимало лако стићи до Београда, у то време изолованог санкцијама.

Решење је била Будимпешта, мађарска престоница коју су многи у то време у Југославији користили за авионске доласке и одласке.

Део делегације фудбалера АЕК-а и клупски званичници су тамо слетели, да би потом аутобусима кренули за Београд.

Педесетак навијача је право из Атине кренуло аутобусима за Југославију.

„То је најупечатљивије путовање у мојој тридесетогодишњој новинарској каријери", каже Јанис Кифонидис, репортер који је тада пратио АЕК, за ББЦ на српском.

„Никада га нећу заборавити", додаје кратко, показујући сувенире које чува и 25 година касније - беџ тагрет са нацртаном метом, често виђену у Југославији током бомбардовања, и заставицу Партизана.

Сви новинари којима је понуђено да иду у Београд су пристали.

„Заиста је била јединствена шанса доживети тако нешто, а сви знате и за љубав коју овде имамо према српском народу, да Србе сматрамо браћом."

Посебно памти дочек по преласку мађарске границе.

„Неки људи су плакали уз пут, поред села где смо стали, заиста је било јединствено."

Мелисанидис каже да му је та слика „стално на уму".

„Поред пута су нас људи дочекали, послужили нас хлебом и сољу... Никада то нећу заборавити, било је веома емотивно."

„Кад смо ушли у Београд, осетио сам пре свега понос због одлуке да дођемо, знао сам да смо донели праву одлуку."

Брат није био са њим. Испунио је очеву молбу.

Утакмица

Стадионом Партизана тог 7. априла одјекивала је и песма „Моји другови" Момчила Бајагића Бајаге.

Проћелави мушкарац са брковима, уз помоћ једне жене, при дну трибине, а пред бројним камерама, запалио је америчку заставу.

„Тако омрзнут симбол на нашим просторима протеклих дана", рекао је тада у преносу спортски коментатор РТС Недељко Ковињало.

Фудбалери Партизана и АЕК-а су по изласку на терен преузели велики транспарент „стоп бомбардовању и рату", испраћени снажним аплаузом.

„АЕК, АЕК, АЕК", чуло се са трибина.

„Ево, доживели смо да са Партизановог југа први пут навијачи скандирају противнику", каже Ковињало у преносу.

Састави

ПАРТИЗАН: Никола Дамјанац, Вук Рашовић, Бранко Савић, Милан Стојаноски, Александар Станојевић, Александар Вуковић, Владимир Ивић, Саша Илић, Ђорђе Томић, Ненад Бјековић, Матеја Кежман.

Тренер: Љубиша Тумбаковић

АЕК: Илиас Атмацидис, Јанис Калицакис, Бобан Бабунски, Харис Копицис, Елвин Цеколи, Еврипидис Казавос, Тони Савевски, Христос Маладенис, Бранко Миловановић, Демис Николаидис, Парис Зубулис.

Тренер: Олег Блохин

На стадиону се по топлом пролећном дану, чему сведочи велики број људи у кратким рукавима, или без мајици на трибинама, окупило нешто више од 10.000 људи.

У свечаној ложи стадиона познатог и као ЈНА, по Југословенској народној армији, снимљен је и велики број познатих лица.

Међу њима су били председник Фудбалског савеза Југославије Миљан Миљанић, градоначелник Београда Војислав Михајловић, грчки амбасадор Панајотис Власопулос, али и Мирко Марјановић, тадашњи премијер Србије и бивши председник Партизана.

„Нон-стоп радимо, али нашао сам времена да видим ову утакмицу, пре свега зато што се ради о гостовању тима из пријатељске земље, а зато и што иначе волим овај спорт", изјавио је Марјановић током меча.

Марјановић је премијер био у два мандата током власти Слободана Милошевића, касније оптуженог пред Хашким трибуналом за ратне злочине током деведесетих, између осталог и на Косову, али који је преминуо 2006. године пре доношења пресуде.

Пред сам почетак меча, интониране су и химне.

Грчка је испраћена аплаузима, док је током „Хеј, Словени", некадашње химне Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), тада и химне СРЈ, било и звиждука.

Најватренији навијачи Партизана, окупљени на јужној трибини, певали су четничку песму „Од Тополе, па до Равне Горе".

Главни судија Дејан Делевић каже да му је „тај меч остао у памћењу за цео живот."

„Ратна ситуација, бомбардовање, чуда, узбуне, страдања и онда - фудбалска утакмица", каже Делевић за ББЦ на српском.

Партизан је повео у 14. минуту преко Матеје Кежмана, али је АЕК изједначио у 27, када је стрелац био Парис Зубулис.

„Играло се нормално, било је и дуела, шанси, шутева, одбрана, дриблинга", прича Делевић, иако признаје да се две и по деценије касније не сећа крајњег резултата.

Да се током меча огласила сирена за ваздушну опасност, поштовао би се „протокол".

„У случају да дође до нечега, план је био да се иде у свлачионице, а да се навијачи евакуишу испод трибина, тамо сместе и сакрију", каже Делевић, данас званичник Фудбалског савеза Србије.

Уместо протокола, све је „ишло спонтано, вођено емоцијама".

„Као да су се у неком тренутку и чуле сирене негде у даљини, али то није ометало играче и нас да се бавимо фудбалом", каже.

Полувреме је завршено резултатом 1:1.

Док су играчи одмарали, грчки и српски званичници су на атлетској стази стадиона Партизана посадили и једно дрво маслине, као симбол мира.

Меч је настављен, али није дуго потрајао.

Прекинут је после петнаестак минута игре, када су на терен утрчали навијачи оба клуба, носећи заставе Србије, Македоније и Грчке.

„Чини ми се да су навијачи уласком на терен завршили утакмицу", каже Ковињало у преносу.

„Да је такмичарска утакмица, морали бисмо се наљутити због њиховог геста, али у овој ситуацији треба и њих разумети", додаје.

'Наставак'

Дејан Делевић, бивши судија

Током меча ми је пришао један од грчких играча да ми пренесе поздраве Кироса Васараса, чувеног грчког судије, иначе мог великог пријатеља.

„Знате ли Кироса, пита ме'.

„Како не, па били смо заједно у соби кад смо полагали за лиценцу за међународне судије", одговорим му.

После сам контактирао са Киросом, па су и судије имале меч.

Дошли су месец-два касније у Југославију, да одиграмо утакмицу на терену Радничког са Новог Београда.

Судије Србије против судија из Грчке.

То је био као неки наставак меча АЕК-а и Партизана.

Четврт века касније

По завршетку меча, грчка делегација упутила се ка мађарској граници.

Кифонидис, данас главни уредник грчког спортског канала Космоте ТВ, добро памти и тај тренутак.

„У повратку је сунце почело да залази, стизала је ноћ и... Не бих рекао да сам био уплашен, али мислили смо сви 'ух, шта ће сада бити'".

Стигли су без проблема до Будимпеште, потом и до Атине.

„Прошло је 25 година, али мислим да смо тада људима у Србији дали нешто наде и снаге, видели су да их људи воле и да имају некога на њиховој страни."

Навијачи Партизана и АЕК-а у наредним годинама били су у блиским односима, али су временом избледели.

Црно-бели су данас пријатељи са навијачима солунског ПАОК-а, а Звездини са Олимпијакосовим.

Бабунски, данас помоћни тренер у Саудијској Арабији, долазак 1999. у Београд, где се, како каже, увек осећао као код куће, памти као лепо искуство.

„Увек смо се лепо осећали када долазимо да играмо у Београду, било на ЈНА или на Маракани, и испоштовали смо то и са АЕК-ом, иако је тада већ било 'вруће'.

„Живели смо пре тога у истој држави и на неки начин смо осећали као да се све то и нама дешава."

АЕК, освајач 13 титула у Грчкој и полуфиналиста некадашњег Купа УЕФА из 1977. године, у међувремену je упао у велике финансијске проблеме.

Клуб је 2013. прогласио банкрот и завршио у трећој лиги, када почиње детаљна обнова, предвођена Мелисанидисом, који тада постаје његов власник.

У АЕК се враћа и Душан Бајевић, некадашњи репрезентативац СФРЈ и једна од највећих легенди у историји атинских жуто-црних, са којима је као тренер освојио три титуле, али овог пута као извршни директор.

За пет година АЕК прелази пут од треће лиге до Лиге шампиона, уз титуле у Грчкој - 2018. и 2023. године.

„Сада отварамо музеј историје АЕК-а на стадиону, где ће бити посебан одељак о утакмици против Партизана", каже Мелисанидис, поново је називајући „најважнијим тренутком у историји клуба".

Због чега?

„Не само из фудбалских разлога", одговара одмах.

„АЕК није обичан фудбалски клуб, АЕК је историја, основале су га грчке избеглице и његова дужност је да учествује у таквим акцијама и изван фудбала.

„Зато је другачије бити навијач АЕК-а."

Погледајте видео: Ноћ када је горео Генералштаб

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]