Србија и Косово: Како је мартовско насиље пре две деценије променило живот и политику

Јутро 17. марта 2004. године за Љиљану Јовановић, тада 44-годишњу мештанку села Драјковце надомак Штрпца на југу Косова, било је као и свако друго.

Двадесет година касније, „ничег лепог не може да се сећа" из тог и наредног дана, када је Косово захватио највећи талас насиља после рата 1999. године, прича она за ББЦ на српском.

Отишла је на посао у локални дом здравља, не слутећи да може да дође до већих инцидената између Срба и Албанаца.

Тек када се вратила кући, чула је на радију да се Косовом шире немири после утапања тројице албанских дечака у реци Ибар недалеко од Косовске Митровице, за шта су наводно били криви Срби.

Стигло је вече, а са њим се и насиље из других делова Косова прелило на њено Драјковце.

„Чули смо пуцње, село је било нападнуто, а ми смо побегли код комшије, где смо били до један сат после поноћи, када је дошао КФОР (НАТО снаге) и извукао нас до оближњег Штрпца.

„Убили су тада практично испред куће Борка и Добрета (Добривоја) Столића, сина и оца, који су нам рођаци и живели су близу нас. Изашли да узму дрва и тако су завршили - стварно трагедија", препричава Јовановић.

Почетак мартовског насиља на Косову 2004. године Неџмедина Спахиуа, косовског Албанца и професора Факултета политичких наука у Приштини, затекло је у највећем косовском граду.

У Косовску Митровицу, где је живео и тада и две деценије касније, стигао је после подне, када су сукоби Срба и Албанаца већ започели.

„Тада је већ било учињено све што је учињено, било је убијених и рањених.

„Другог дана, 18. марта, све то се наставило, а ја сам покушао, колико је било могуће, да спречим то, што је наравно било јако тешко, јер је било касно да се било шта спречи.

„Наравно да је било и опасно, у тим тренуцима владало је безвлашће, а структуре УНМИК-а су се повлачиле и ситуација је била ван контроле", прича Спахиу за ББЦ на српском.

Између 17. и 19. марта на Косову су се догодила 33 насилна инцидента, у нередима је учествовало више од 51.000 људи, претежно косовских Албанаца, који су нападали косовске Србе, друге националне мањине и службенике УНМИК-а и КФОР-а, према подацима организације Амнести интернешнел.

Убијено је 19 људи - 11 Албанаца и осам Срба, а више од 950 је повређено, међу којима је било 65 припадника међународне полиције и 58 припадника Косовске полицијске службе (КПС).

Око 4.000 људи, претежно Срба, али и других мањинских народа на Косову, морало је да напусти домове, подаци су ОЕБС-а.

Више од 800 објеката је уништено или оштећено, међу којима је 29 православних цркава и манастира, додаје се у извештају те организације.

Насиље на Косову изазвало је низ масовних протеста у Београду, Новом Саду, Нишу и другим градовима током којих су запаљени муслимански верски објекти и нападане амбасаде.

'Kao да нас је погодио цунами'

Првог дана ескалације насиља, 17. марта 2004. године, Љиљана Јовановић приметила је чудну појаву у Дому здравља у Драјковцу, где је запослена и 20 година касније.

Око 10 сати пре подне њене албанске колеге колективно и без објашњења напустиле су зграду „узнемирене и уплашене", а тек касније је схватила шта се дешава, прича она за ББЦ на српском.

„Није било мобилних телефона, чула сам шта се догађа тек кад сам стигла кући, а како који комшија дође, био је у страху да нас не нападну и кренуле су да круже приче да су Албанци запалили манастире и цркве", прича Љиљана.

Исте вечери први меци испаљени су и у Драјковцу, убијено је двоје мештана српске националности, а у село су уз косовске Албанце брзо стигли и припадници КФОР-а из Финске.

„То вече смо у возилу КФОР-а брзо побегли до Штрпца, а ја сам се осећала сам се као да сам у цунамију, као да ме вода врти на све стране и не знам ни шта се дешава, ни шта ће да буде", описује Јовановић.

Сутрадан је са супругом децу преместила код рођака у Беревце, оближње село у којој је ситуација била мирнија, а њих двоје су се вратили у Драјковце.

„Имали смо стоку коју смо морали да хранимо, али смо са првим мраком бежали у Беревце - нисмо смели да преспавамо код куће, иако је војска била у дворишту и чували су нас.

„Наша кућа није страдала, хвала Богу, а нису ни комшијске", прича 64-годишњакиња.

Нешто северније, у селу Бресје надомак Косова Поља, са непосредном опасношћу суочавала се породица Невенке Величковић, данас 52-годишње директорке Дома здравља „Вождовац" у Београду.

Величковић је од 2003. била је на специјалистичким студијама у Београду, а 15. марта 2004. стигла је у Бресје са ћерком, сестром, сестрићем и братом у посету родитељима.

Наредног дана „наслутила је да нешто није како треба и осећала се тензија", присећа се Невенка у разговору за ББЦ на српском.

„Поред наше куће пролази магистрални пут Косово Поље-Пећ, а преко пута је био Дом здравља у којем сам претходно радила.

„Поред ограде Дома здравља угледала сам групу Албанаца како се савијају и скупљају каменице и тада сам схватила да ће кренути на Дом здравља.

„,Највише ми је сметало што сам међу њима препознала и полицајце из КПС-а, који су у томе учествовали", препричава.

Одмах је рекла сестри да са децом пређу у стричеву кућу, близу њене али нешто даље од магистрале, верујући да ће тамо бити безбеднији.

У среду 17. марта насилни инциденти избили су у Косову Пољу и околини, а међународне безбедносне снаге убрзо су стигле и у Бресје.

„Међународна полиција је окружила наше куће како би нас заштитили, а кроз главу ми је пролазила само безбедност деце и каква је могућност да се спасемо", каже тада 32-годишња специјализанткиња медицине.

Тренутке када су групе косовских Албанаца стигле надомак њене куће описује као „безнађе", које је трајало „сат или сат и по времена", уз повике, претње и каменице које су летеле ка кући.

Војници КФОР-а и УНМИК-а убрзо су им рекли да жене и деца напусте кућу споредним путем и упуте се ка оближњем селу Угљару, док ће мушкарци остати.

„Кућа мог стрица, одмах до магистрале, већ је горела.

„Ми смо кренули споредним путем ка Угљару, рекли су нам да деца буду на поду, а да на прозоре са леве стране ставимо торбе и јакне, јер су имали информације да су снајперисти у зградама преко пута.

„Био је то јако тежак тренутак - напуштате дом, а не знате да ли ћете се икада вратити", прича Величковић.

После једне ноћи у Угљару, пребачени су у Грачаницу, општину са претежно српским становништвом, а Невенкини родитељи су стигли дан касније.

„Они нису хтели да напусте наше село, гледали су из прикрајка кућу, иако нису смели да јој приђу.

„Никада нећу заборавити призор оца који је 19. стигао у Грачаницу и рекао нам да су сви наши живи и здрави, али да више немамо дом.

„Као да се преко ноћи преполовио и није више био исти човек као пре тога", препричава 52-годишњакиња.

О узроцима и 'искрама'

Први насилни инцидент забележен је 15. марта рањавањем тада 18-годишњег Јовице Ивића у селу Чаглавица, шест километара удаљеном од Приштине.

Ивић је рекао да су на њега пуцали Албанци.

Убрзо су Срби блокирали путеве у Чаглавици и суседној Грачаници, који су Приштину повезивали са Скопљем у Северној Македонији.

Током блокада, дошло је и до наводних напада на албанске путнике који су намеравали да прођу туда, као и на ирске припаднике КФОР-а, послате да уклоне блокаде, пише у извештају Хјуман рајтс воча.

Уследили су и протести Албанаца, а наредног дана, 16. марта, три албанска дечака удавила су се у реци Ибар, наводно бежећи од Срба који су их јурили са псима, према изјави четвртог, јединог очевица.

Међународна истрага није успела да докаже одговорност Срба за смрт дечака, о чему је ББЦ извештавао.

Овај скуп догађаја Хјуман рајтс воч назива „искрама које су изазвале пожар", али мишљења о поводима и узроцима ескалације насиља су веома различита и 20 година касније.

За Невенку Величковић,, смрт тројице албанских дечака био је „покретач насиља".

„Они (Албанци) су тог јутра организовано кренули из Приштине ка Чаглавици, где су биле блокаде, и тада нам је било јасно да ће бити немира, али нисмо могли да претпоставимо да ће бити паљене куће и да ће страдати недужни људи", сећа се Величковић.

Неџмедин Спахиу сматра да је низ догађаја био повод" за избијање немира, али не и стварни узрок - а то је, по њему, незадовољство албанског становништва потезима цивилне мисије Уједињених нација (УНМИК).

„УНМИК је тада имао многе надлежности у рукама, привремена администрација је погрешно вођена и нису довољно познавали менталитет становништва на Косову, па су биле потребне само искре како би ситуација измакла контроли", објашњава Спахиу.

Ејдан Хехир са Универзитета у Вестминстер подсећа да су представници међународне заједнице на Косову пропустили низ прилика да предупреде мартовско насиље.

„УНМИК је требало да уради много више како би показали да се иде јасном стазом ка независности, али то није учињено", сматра британски стручњак за међународне односе.

Подсећа и да je ова организација 2003. године усвојила политику „стандарда пре статуса", којом албанско становништво Косова није било задовољно.

„Већина косовских Албанаца је сматрала да је циљ те политике одржавање непромењеног стања на Косову - УНМИК је постављао стандарде и оцењивао да ли се поштују, па је у недоглед могао да доноси негативну оцену и настави да управља Косовом.

„Дакле, збрка око статуса Косова била је јасан узрок насиља, а када се на то додају високе плате чиновника УНМИК-а и њихов став, људи су постали веома љути", појашњава Хехир.

Погледајте и ову причу:

Да ли су КФОР и УНМИК могли боље?

Недељу дана пре избијања насиља на Косову, Неџмедин Спахиу је страховао од инцидената.

Заједно са колегом српског порекла предочио је страхове и међународним безбедносним снагама када је у касарни КФОР-а држао предавање командантима НАТО снага.

„Почетком марта смо КФОР упозорили на опасност од нереда и потребу да буду спремни, али је изгледало да нису то схватали озбиљно", присећа се.

Када су нереди почели да измичу контроли „сви су нбили затечени", каже Горан Свилановић, тадашњи министар спољних послова Србије и Црне Горе.

„Мој утисак је да је ерупција насиља дошла као изненађење, вероватно је да су процене биле да се ништа неће догодити и да су биле погрешне - како нас у Београду, тако и људи који су у име међународне заједнице били задужени за безбедност.

„Сходно томе, реакција у циљу заштите људи и имовине била је недовољна", каже Свилановић за ББЦ на српском.

Деловање КФОР-а и УНМИК-а још оштрије је оценио Хјуман рајтс воч, њујоршка организација за заштиту људских права, која је у јулу те године објавила опширан извештај о данима насиља на Косову 2004. године, оценивши да „нису успели да заштите" становништво и објекте.

„Чини се да међународна заједница потпуно пориче неуспехе на Косову", навели су.

Професор Хехир истиче да су се многи службеници КФОР-а и УНМИК-а „понели кукавички", у чему су француски и италијански војници предњачили.

„Могли су да ураде више како би заштитили нападнута подручја и требало је то да учине, али очигледно је да нису желели да угрозе сопствену сигурност на тај начин", сматра Хехир.

У извештају Хјуман рајтс воча италијански војници критиковани су за пропусте уништавања последње преостале православне цркве у Ђаковици и паљење 32 српске куће у Белом Пољу.

Француске трупе одбиле су да заштите српске становнике села Свињаре, иако је њихова база била удаљена неколико стотина метара од села, у којем је свих 137 кућа спаљено, што је из базе могло да се види голим оком, додаје се у извештају.

Пропустили су и да обезбеде мост у Косовској Митровици, који раздваја Србе и Албанце, као и да спрече уништавање 69 ашкалијских домова у селу Вучитрн, смештеном између две француске базее.

Из КФОР-а су одбацили тврдње да су њихове трупе на Косову заказале, наводећи да су „урадили највише што се могло да деескалирају сукоб, спасивши много живота".

Из УНМИК-а су извештај назвали „широком осудом без намере да се разуме колики је изазов насиље на Косову представљало за војнике".

Упркос бројним критикама, реакција међународних безбедносних структура за неке Србе била је сламка спаса тог 17. марта.

Љиљана Јовановић каже да су у њено село Драјковце „брзо дошли Финци из КФОР-а и стварно су нас бранили, били су пред сваком капијом, брзо су нас и пребацили у Штрпце".

Када се следећег дана вратила са супругом како би нахранили стоку, затекла је финске и украјинске војнике како чувају српске куће у селу.

„Нисмо смели да преспавамо код куће, са првим мраком смо бежали у Беревце, али је војска била у дворишту и чували су нас, па не могу да кажем да сам имала примедбе на њих", каже Јовановић.

Иако јој је породични дом запаљен 18. марта, а кућа њеног стрица дан раније, ни директно искуство са међународним војницима Невенке Величковић није било негативно.

„Нас је КФОР тог дана спасио и могу само да им упутим захвалност.

„Да их није било, кућа у којој смо били би изгорела тог дана и због њих смо данас ту где јесмо", прича докторка.

О политици, намерама и 'немоћи'

Јап де Хоп Шефер, тадашњи генерални секретар НАТО-а, упозорио је 22. марта албанску већину на Косову да их „насиље неће приближити остварењу њихових политичких циљева".

„Заправо, биће потребно много више да их остваре", изјавио је Холанђанин.

Јап де Хоп Шефер није одговорио на питања ББЦ-ја на српском о мартовском насиљу на Косову и политичким последицама ових догађаја.

Осуде су стизале и из Београда, одакле је тадашњи премијер Србије и Црне Горе Војислав Коштуница поручио да су мартовски догађаји открили „праву природу албанског сепаратизма", која је према његовом мишљењу била „насилна и терористичка".

Коштуница је сматрао да је насиље било „унапред планирано и координисано", називајући га „покушајем погрома и етничког чишћења".

Затражена је хитна седница Савета безбедности, поштовање резолуције 1244 УН и реакцију свих надлежних међународних институција „у складу са њиховим мандатом", присећа се Горан Свилановић.

„Али, све је то било недовољно и касно, јер се насиље већ догодило", сматра.

Свилановић верује да су мартовски догађаји „показали нашу немоћ да реагујемо на терену и утичемо директно на догађаје".

„То је била једна нова реалност. Не кажем да је то био први пут када смо увидели ову немоћ, али је она тада свима постала очигледна", објашњава.

Вук Драшковић је у априлу преузео управљање Министарством спољних послова од Свилановића.

У прву дипломатску посету отишао је у Вашингтон 5. маја, где је америчким државним секретаром Колином Пауелом разговарао о косовским дешавањима.

„Колин Пауел је погром назвао злочином који се више никада не сме поновити.

„Рекао је да Албанци морају знати да њихова наводна освета за злочине Милошевићевог режима над њима је, такође, злочин и никаквог алибија нема нити га може бити", сећа се Драшковић у писаној изјави за ББЦ на српском.

Касније је у разговорима са Мартијем Ахтисаријем, специјалним изаслаником УН за Косово, „мартовски погром наводио као императив за формирање нових општина са српском и неалбанском већином на Косову, са највишим степеном локалне самоуправе, између осталог и њихову полицијску и судску власт" каже Драшковић.

„Сугерисао сам и успостављање заштићених зона око српских цркава и манастира. Све ово Ахтисари ће уградити у свој план".

Професор Спахиу сматра да насиље није донело политичку корист Косову, као и да циљ није било протеривање косовских Срба из места у којима су живели.

„Они који су осмислили ове догађаје, урадили то на штету косовског друштва, пре свега албанског становништва, које је на крају и платило највећи цех - било је далеко више албанских него српских жртава", каже Спахиу.

У то време није било формалних политичких односа између Београда и Приштине, па нису ни могли да буду нарушени, али су ови догађају „погоршали ствари у будућим односима", каже.

„Сматрам да би проглашење независности Косова дошло и раније да тога није било, јер би косовско друштво било спремније, међуетнички односи би били бољи, а и међународни фактор би био спремнији да то подржи", оцењује професор.

Ејдан Хехир, међутим, мисли да је мартовско насиље „на неки чудан начин заправо убрзало пут ка независности Косова", проглашено четири године касније.

„Идеја о заувек замрзнутом статусу Косова на некаквој ничијој земљи очигледно више није била одржива, па је Запад, пре свих Америка, погурао причу о независности", указује Хехир.

Корист из немира су извукли и појединци на српској страни, оцењује он.

„Нажалост, српски националисти, неодговорни политичари и неки чланови Српске православне цркве непрестано користе 2004. годину као 'доказ' да Албанци мрзе Србе и желе да их протерају са Косова.

„То је потпуно погрешна тврдња, јер није тачно да су учесници у нередима представљали целу албанску заједницу, али штета је начињена, слике из 2004. су врло моћне и то је осетно и данас", појашњава професор.

Две деценије касније: Ћутња, заборав, успомене и отворена питања

Љиљана Јовановић и данас живи у Драјковцу и још ради у истом Дому здравља..

Људи у том селу, били Срби или Албанци, „не гледају много на политику, говоре једни другима 'добар дан' и немају међусобних проблема", препричава 64-годишњакиња.

Али од 2004. њена породица не обрађује земљу и продала је стоку, па сада живе само од њене плате.

„Плашили смо да идемо да радимо на имање, јер је около шума, нисмо се осећали безбедно, посебно са децом.

„Сада нема сукоба, али никад не реци 'никад'. Поверење се изгубило", каже Љиљана.

Ове године Љиљана иде у пензију.

„Синови немају посла, па ћемо можда морати да се иселимо, јер тешко са пензијом можемо да преживимо", брине она.

Невенка Величковић се после мартовског насиља вратила у Бресје два месеца касније.

„Родитељи су се вратили пар месеци после тога, први спрат куће је потпуно изгорео, док је други био пун гарежи, па су наставили да живе у суседном Угљару.

„Имала сам потребу да видим кућу и та слика ми је остала урезана као веома болна, можда и болније искуство од 17. и 18. марта.

„Било је то згариште нашег дома, туга, гареж, слика немоћи, неправде, бола и туге", каже.

Данас јој највише смета „неправда са којом се суочила њена породица, али и генерално српски народ на Косову" и критикује „спору правду" пред косовским правосуђем и некажњавање починиоца.

„О томе се данас готово и не прича и као да се није ни десило", сматра Величковић.

Професор Спахиу указује да на „велику загонетку" - да се „ни данас не зна ко је предводио протесте".

Према подацима ОЕБС-а, до априла 2008. осуђено је укупно 301 људи за мартовске немире, а 86 њих на затворске казне, најдуже у трајању 16 година.

Суђења је обележило застрашивање сведока, измене исказа очевидаца, одуговлачење косовске полиције са подношењем извештаја, одлагање саслушања, искључивање етничких мотива злочина и превелики број изречених условних казни, оцењује Центар за хуманитарно право.

Тадашњи косовски председник Хашим Тачи рекао је 2017. године да га је „срамота због догађаја из марта 2004. године".

„Ко год је то починио биће кажњен.

„Није у традицији Албанаца да угрозе културно-историјске споменике, да угрозе имовину, да попале куће, да угрозе децу, жене и старије особе. Увек ће таква дела бити кажњива. Стварно не желим да се тако нешто понови", рекао је Тачи.

Неџмедин Спахиу каже да се ипак нешто позитивно родило из мартовског насиља.

„Међуетнички односи су много бољи данас него тада, друштво је сазрело довољно да разуме да тако нешто више не сме да се догоди и та свест је вероватно једино позитивно што је проистекло из ових догађаја", закључује Спахиу.

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]