Косово: Како живе националне мањине и зашто ретко ко ту види будућност за децу

Сви велики проблеми осликавају се у животу мањина.

То се посебно огледа на Косову.

Двадесет две од конфликта и 15 година од проглашења независности, у средишту преговора о статусу Косова стално су Срби и Албанци, а готово никад животи њихових комшија из мањинских заједница.

Устав Kосова признаје албанску, српску, бошњачку, турску, ромску, египћанску, ашкалијску и горанску заједницу, а на Kосову живе и припадници црногорске и хрватске заједнице.

„Бољитка мора бити, јер Албанци морају да схвате да Косово није њихово, него је и српско и бошњачко и турско и горанско и црногорско, како год неко жели да се изјасни.

„Ми нисмо ниоткуда дошли, овде смо рођени, немамо никакву другу матицу, суседну државу са стране, него је Косово наша земља и нико нема право да вам одређује судбину на основу процента колико вас је", каже заменица косовског премијера Емилија Реџепи, прва Бошњакиња у историји Косова на тако високој позицији, за ББЦ на српском.

Косовски Бошњаци, углавном, не виде Босну и Херцеговину као сопствену државу, за разлику од Албанаца и Срба који махом матице препознају у суседној Србији и Албанији.

„Само заједничким снагама можемо да градимо ово друштво како треба.

„Ако једнонационално идемо напред, нећемо стићи ни до суседне куће, камоли суседне државе", додаје она.

Подељени градови и заједничке судбине

Ипак, сврставање у националне таборе се види од севера Косова где је читав град Митровица подељен на јужни - албански и северни - српски, па све до крајњег југа, подно Шар планине у ком живе Горанци.

Драгаш, варошицу на хиљаду метара надморске висине, не красе само чист ваздух и поглед на снежне врхове, на којима као да седе густи баршунасти облаци, већ и подељеност.

У пола гласа, они који нису желели да причају јавно, кажу ми да је горњи део улице где су општина, банке, кафићи и основна школа албански, а да је доњи део горански.

На улици у том доњем делу, наилазим на Горанца Арифа Хоџу.

Леденог и ведрог фебруарског дана док је температура била седам степени испод нуле, он је био један од ретких који су били спремни да говоре о животу у Гори.

Oвај медицински техничар, запослен у здравственом центру у Крушеву где десетак здравствених радника пружа негу за више хиљада људи.

Крушево је једно од 19 горанских села у најјужнијој косовској општини Драгаш, која је с две стране окружена Северном Македонијом и Албанијом.

„У зимском периоду је овде мало теже, посебно због честе несташице струје, у нашим селима горе према Шари, пошто електромрежа пролази кроз шуме и планине.

„Често се дешавају кварови због снега и ветра, а чим нема струје нема интернета, грејања, телевизије и осталог", описује он.

Снабдевање струјом хронични је проблем на Косову.

Због питања надлежности између косовских и српских система и често је то било тема бриселских преговора, а прошле године уведене су и привремене рестрикције због глобалне енергетске кризе - на сваких шест струје, били су по два сата у мраку.

„Овде је лепо с пролећа, кад је слава Ђурђевдан и те активности од првог маја до октобра.

„Тад има људи доста, долазе из дијаспоре, из свих крајева бивше Југославије и Европе, Гора буде пуна", каже уз сјај оку Хоџа.

Горанци

Медицинар који није отишао

Ариф Хоџа у здравству ради 38 година, а болница у Крушеву.

Тамо имају лабораторију, апотеку ЕКГ, како би пружили основну здравствену заштиту.

Он није напуштао Гору, али јесте његова сестра и многи рођаци - махом су у Немачкој, Италији, Аустрији и у Београду, Новом Саду, Загребу, Нишу.

„Код нас је проблем због пасоша, са косовским не можете, јер мора виза, али имамо и други хендикеп, имамо српске пасоше, које издаје Координациони центар у Крушевцу и не можете опет да путујете.

„То није фер, ограничено нам је кретање", каже, додајући да се на визу доста чека.

О визној либерализацији, која би омогућила грађанима Косова да путују у земље ЕУ без виза, много пута се говорило у Бриселу, али још није ступила на снагу.

Европска комисија је одобрила, али се чека да ту одлуку потврди Европски парламент.

„Кад би дали безвизни режим за Косово сигурно би отишло најмање још 30, 40 одсто становништва", одокативно процењује Ариф.

Себе описује као ентузијасту који је желео да остане, иако је могао да оде било где, јер говори немачки и медицинар је.

„Нисам хтео намерно због ових људи, јер ми покривамо четири села, посебно је то било важно у време пандемије", каже он, док у кеси држи сертификате са стручних семинара, који су му потребни да обнови лиценцу за рад.

„Нама је интерес да овде останемо, немамо где да носимо Гору, то остаје ту", каже уз осмех.

На питање како живе Горанци, показује ми руком низ улицу у правцу где стаје превоз за ђаке из Драгаша у школу у село Млике, коју похађа „цела Гора".

„И мени су деца ишла тамо, није баш најбоље, али опстајемо".

Деца су му одрасла, још живе у Гори, али не задуго.

„Само чекамо прилику да се ожене и нормално, као сва друга деца и омладина да оду вани, нема друге", каже Хоџа.

Угоститељ који се вратио

Даље низ улицу су пекара, кафићи, бензинска станица.

Улазим у једну од кафана и угоститељ Сенад Ајридини ми каже како је лепо живети у Драгашу, „међу својима".

Он је Горанац из Драгаша, као и многи сународници једно време је живео у Београду, али се вратио у родни крај.

„Да те не лажем, око 70 одсто људи одлази, млади највише", каже овај 37-годишњак.

Посебно је поносан на лепоту Горе која их окружује.

„Природа овде је најбоља, нема фабрика, нема ништа, све је чисто", додаје Ајридини.

Годинама је радио као конобар, а затим је постао власник кафића Лаки паб (Lucky pub) на чијем улазу су две провидне кугле са златним рибицама, попут оних из цртаних филмова.

Унутра дрвени шанк и карирани столњаци и свега неколико столова за седење, за којима су мушкарци.

Ајридини истиче да не служе алкохол, али домаћински нуди кафу и чај.

Како каже, и од једне плате у Драгашу може „лепо да се живи".

„Добар је живот, мирно је, нико те не дира, радиш.

„Само школства да има мало више и здравство да буде мало јаче", каже он.

Додаје да некад за лечење морају и до Призрена, Приштине, Грачанице, чак и 600 километара удаљеног Београда.

Безбедност која није увек постојала

Годинама је мирно у горанским местима, али није било тако у време конфликта.

Албанци, којих је сад у Гори дупло више него Горанаца, замерају комшијама традиционалну наклоност званичном Београду.

„Они су редовно страдали у ратовима и сукобима који нису били њихови и у којима су желели да остану по страни.

„У бољим случајевима, наметана им је друга вера или туђ језик. У горим ситуацијама - следила су убиства, бомбашки напади и прогони", пише у тексту Времена о Горанцима као „ничијем народу".

Ту се наводи податак да је од 1999. до 2006. убијено 11 припадника ове заједнице, а починиоци нису били пронађени.

Угоститељ Ајридини живи са супругом која је домаћица и ћерком, али баш због школе не види да ће остати у Драгашу.

„То мало теже, постоје основна и средња школа, али више нема", каже Ајридни, додајући да они који желе да упишу факултет највише бирају Косовску Митровицу.

Он је студирао Правни факултет и стигао до четврте године, али није било новца да настави школовање.

Људи који желе да раде, додаје, могу да нађу посао, али и даље многи живе од социјалне помоћи.

Од око 33.000 становника општине Драгаш, колико их је било по последњем попису, више од 1.500 редовно прима социјалну помоћ, подаци су Програма Уједињених нација за развој.

Политичар који сме да прича

Становници Горе подељени су, не само између Београда и Приштине, већ су и додатно распарчани.

То је један од разлога зашто не само обични људи, већ и горански политичари некад заобилазе медије, објашњава ми Неџмидин Сејдилар, општински одборник у Драгашу.

„У Гори после рата постоје две политичке струје, једна која представља бошњачку заједницу и друга која представља горанску заједницу, а има максималну подршку Београда", каже Сејдилар, представник треће опције и члан Покрета за Гору.

У општини Драгаш, подела између заједница косовских Бошњака и Горанаца је порозна, пошто обе заједнице деле одређени број кључних карактеристика, а главна која их раздваја јесте политичко опредељење, наводи се у извештају Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Иако се и данас где год оду трбухом за крухом Горанци „држе заједно", проблем је што су код куће разједињени, додаје Сејдилар, мада подржава постојање различитих политичких ставова.

„Људи се прибојавају да кажу шта мисле јер се плаше да ће сутра бити са једне или друге стране прозвани, а можда могу изгубити и бенефиције које имају.

„То је највећи страх тренутно, јер десе се малтретирања, шиканирања, деси се да бенефиције изгуби човек који нема никакву заштиту", каже политичар и бизнисмен.

Овај власник компаније зе постављање камера и безбедносних уређаја додаје да се „утеривање страха у бирачко тело" најчешће дешава у предизборној атмосфери и то с обе стране.

„Дође неко и каже 'мораш да гласаш за мене, иначе нећеш примати социјалну помоћ, неће бити дечијег додатка, остаћеш без посла'", каже Сејдилар, чија је адреса једно време била у Аустрији и Мађарској.

Служи се мађарским и немачким, а течно говори енглески и албански, што показује и успутним поздрављањем с познаницима.

Средњу школу је завршио 2003. по општем моделу УНМИК-а, пре него што се и образовни систем поделио на косовски и српски модел.

Како истиче, безбедносна ситуација у Драгашу је сада добра, али страх у мањинским заједницама постоји „као и свуда на свету".

„Али економска ситуација је у нашој општини је катастрофална за све, не можемо ту изузети албанску заједницу у тој кризи.

„Исељавање је присутно у већим процентима у албанској него код нас, ми смо се иселили колико смо могли", поручује Сејдилар.

Горанци су деценијама важили за„печалбаре", ишли су трбухом за крухом из Горе, досељавајући се у бројне градове бивше Југославије, као и читаве Европе.

Познати су као вредни и поштени радници, често врхунски посластичари, крајичком ока увек окренути завичају, о чему је ББЦ раније писао.

Ипак, Горанце присвајају готово сви бројнији народи у региону, каже Сејдилар, од Македонаца, преко Срба, до Бугара.

„Постаје проблем, јер од толиког својатања ми сад не знамо коме смо ближи.

„Имам податак да је бугарска заједница предала захтев скупштини Косова да их признају као заједницу, уз то су однели петицију од 600 потписа од тога је 98 одсто потписника из Горе", каже он.

Додаје да „никад није познавао Бугарина из Горе".

„Нисам познавао ни Србина из Горе, ни Албанца, нити Македонца из Горе, ни Бошњака све до после рата.

„Сад морам да признам да постоје сви они, јер је опредељење индивидуална ствар", каже овај 39-годишњи политичар.

Ромкиња која није била дискриминисана

Из Горе вијугавим путевима, пролазећи видиковац са ког се види шарпланински врх Љуботен, идем преко Призрена ка Грачаници, општини поред Приштине.

Тамо ме чека Ромкиња Нађија Градина, из имућне породице, која живи овде са ћерком и ради као медицинска сестра.

На питање како живе Роми, одговара „како ко".

„Они који раде, имају бољи живот, они који не раде и живе од социјалне помоћи, имају мало мање добар живот.

„Има и оних који немају права на социјалну помоћ, јер немају документацију, и не раде нигде, ја стварно не знам како они живе", каже чланица невладине организације Ромска иницијатива.

Градина истиче да је број таквих људи невидљивих за систем, био много већи до пре пет година, али постојање организација које долазе на терен и помажу им да добију личне карте и да се пријаве, то се мења.

И питање дискриминације, које је једно од највећих изазова за ромску заједницу, не погађа све подједнако.

„За себе не могу да кажем да сам било кад била дискриминисана, стварно нисам, нисам се осећала увређено или повређено.

„Постоје и људи који стварно јесу, има тога у здравству и приликом запослења", каже Градина, која има 11 година стажа у болници по косовском систему.

Ипак, за 12-годишњу ћерку не види будућност на Косову, одсечно каже.

„Што се мене тиче, нема проблема, али што се мог детета тиче - не.

„Она је сад у пубертету, не може да размишља много, па не причамо о тим озбиљним стварима", каже 38-годишња мајка уз смех, али се нада да ће се то за неколико година променити.

„Можда средња буде овде, али факултет, ако здравље и финансије дају, желим да буде у Србији или у иностранству.

„Ако има могућности, ја сам та која ћу дати детету крила да полети, а моје руке ће увек бити отворене, ако жели да се врати", каже топло Нађија.

Оне живе у лепој кући у центру Грачанице, општине са српском већином, а само 500 метара даље је насеље Ромска махала која сасвим другачије изгледа.

У њој се смењују трошне куће, гараже, и понека има два или три спрата са фасадом.

Помоћ стиже од међународних организација из иностранства, а и држава улаже како би се проблеми сиромаштва и становања смањили, али недовољно да се искорене, напомиње Орхан Бутић из организације Глас Рома, Ашкалија и Египћана (ВОРАЕ).

Већинско становништво посматра Роме, Ашкалије и Египћане као једну заједницу, иако су засебне и имају различиту културу и традицију.

Заједничка им је дискриминација са којом се суочавају.

„На албанском се Циганин зове 'мађуп'.

„Кад из већинске заједнице виде било кога са тамнијом кожом, он их називају увредљиво - 'мађуп'", описује Бутић.

Влада Косова усвојила је и нову Стратегију за побољшање живота Рома, Ашкалија и Египћана 2022-2026. године, али је важно сачекати да се види примена, напомиње он, док разговарамо у Приштини.

Роми

Ашкалије

Египћани

Активиста који је искусио дискриминацију

Ове три заједнице заједно броје 35.000 људи.

Имају четири посланика у косовском парламенту - два Рома и по једног Ашкалију и Египћанина.

Први пут је један члан владе из редова египћанске заједнице - Ељберт Красинићи је министар за локалну самоуправу.

Али и поред тога, и даље има примера да Роме не желе да услуже у угоститељским објектима, да аутобус не стане кад види да они чекају, као и приликом запошљавања, набраја Орхан Бутић.

„Било је и примера сегрегације, током једне прославе у школи у Пећи.

„Славили су Дан азбуке, а деца из заједнице Рома, Ашкалија и Египћана су били одвојени у једном делу сале да не учествују са вршњацима", каже Бутић пример из косовског система образовања.

Слично је и у српском систему.

У Гњилану се настава одвија у приватној кући, где наставу похађа одељење само ромске деце.

Овај факултетски образован припадник ромске заједнице са 15 година стажа у невладином сектору, дискриминацију је и лично искусио.

Кад је једном у старој одећи после радова око куће, отишао у продавницу - нису хтели да га услуже.

Кад је поново отишао у новој гардероби, то се променило.

Због свих таквих случајева, њихова организација је покренула акцију „антициганизам", коју је касније подржала и Влада Косова, омогућивши онлајн анонимно пријављивање дискриминације.

Становништво Косова по националној припадности, попис 2011. године, који су бојкотовали Срби у општинама на северу

УКУПНО: 1.739.825

Подаци Агенције за статистику Косова

Зачарани круг сиромаштва

Један од многих проблема са којим се сучовају Роми јесте језик, јер углавном живе у енклавама са Србима, па уз матерњи ромски говоре српски, али не и албански.

Даље, као што Београд не признаје дипломе из косовског система, тако и Приштина не прихвата дипломе из српског система.

Све то доводи то тога да Роми који су завршили школу у општинама са српском већином не могу да се запосле у косовским институцијама.

„Већина људи у невећинским заједницама су запослени на пословима попут градске чистоће или физичким пословима, а не административним", истиче Бутић.

Пошто често нису у могућности да нађу боље плаћен посао, припадници мањинских заједница остају у зачараном кругу сиромаштва.

То се јасно види и у начину животу и становања.

„Живимо у 21. веку, и даље неки људи немају најосновније услове за живот.

„И даље домаћинства немају купатило и топле воде у кући или живе у страћарама без услова", каже Бутић.

Породице које се муче да преживе, често не виде образовање деце као приоритет или не могу да им приуште услове за живот и учење.

Према последњим статистикама, којима ВОРАЕ располаже, од деце Рома, Ашкалија и Египћана до четвртог разреда, односно петог по косовском систему, школу је 2021. похађало 85 одсто деце.

„То значи да 15 одсто не иде у школу, а даље још опада.

„Од петог до осмог или шестог до деветог имамо 65 одсто деце која се школују, у средњем свега 30 одсто деце, види се тренд како опада", наводи Бутић.

И закони, али и примена

Из ВОРАЕ су апеловали на домаће и европске званичнике да у преговоре, попут оних о формирању Заједнице српских општина, бар помињањем укључе и мањине.

„Нигде се не помињу друге заједнице, сем Срба и Албанаца.

„Било које политике које се потписују, ако се не напомену и друге заједнице онда је веома велика вероватноћа да се искључе из програма", каже Орхан Бутић.

А и кад постоје програми и стартегије често буде проблематична примена.

Закон о државној служби на Kосову прописује да 10 одсто радних места у јавним институцијама морају да попуне припадници мањинских заједница, али је примена и даље спора.

Од 22.000 наставника, само су 22 из заједница Рома, Ашкалија и Египћана, пренели су локални медији.

Бошњакиња која је заменица премијера

Све мањинске заједнице формално су ресор Емилије Реџепи, задужене за питања мањина и људска права.

Као Бошњакиња она верује у равноправност народа и залаже се за добре међуљудске односе и као политичарка, али и приватно.

„То кажем као неко ко је одрастао са Србима и живео са Албанцима у Призрену и чије су комшије Горанци, Роми, Турци, моја деца константно са њима живе, раде и функционишу.

„Такав је Призрен као град, где се може видети разноликост народа свих и чути различите језици", каже Реџепи, у кабинету у стакленој вишеспратници, згради Владе Косова у Приштини где завршавам обилазак.

Као неко чија је најбоља другарица била Туркиња, Реџепи је уверена да тој политици нема алтернативе тој политици, посебно не на Балкану.

„Ми смо сви људи пре свега, можемо се разликовати по нацији, вери, етничкој групацији, језику, али оно основно што нас спаја је људскост и у том духу морамо живети заједно", каже политичарка, чији преци већ 200 година живе у Жупи, у околини културно најшаренијег косовског града Призрена.

У том духу напомиње и да за њу не постоје други застава и грб, осим косовских, показујући на жуто-плаву заставу Косова испред урамљеног портрета актуелне косовске председнице Вјосе Османи.

Многи Албанци ту заставу не доживљавају као сопствену, па се широм Косова виоре албанске народне заставе - црни двоглави орао на црвеној позадини, а Дан албанске заставе се обележава као државни празник.

Турци

Бошњаци

Муслиманска вера Бошњаке спаја с Албанцима, а босански језик са Србима.

„Увек морате да се правдате ко сте, шта сте, одакле сте, што је апсурдно.

„Зашто бисмо се некоме правдали да ли смо Бошњаци, Срби или Албанци?", пита заменица премијера.

Влада чија је чланица ради на сузбијању дискриминације, али и мржње међу народима, која, како каже, и даље постоји, услед болне прошлости.

Током конфликта, Бошњаци су били у посебно незахвалном положају, јер су за обе стране били могући савезници непријатеља.

А Реџепи била је на Косову и пре и за време и после рата, са породицом, тада супругом и две ћерке, син јој се касније родио.

Најпре су, каже, били на удару српских, затим албанских снага.

„Имали смо проблем од србијанских паравојних снага, зато што средина у којој ја живим је близу касарне, ту је била војска, у нашим улицама су биле све те разне струје, али смо то преживели.

„Па су онда дошли после рата разноразни људи који су се претварали да су глумци, па су нас малтретирали што говоримо другим језиком", описује Реџепи.

Остала је са породицом у Призрену све до данас.

Мултикултурализам као неминовност

И кад је била посланица у неколико мандата у Скупштини Косова и касније, већ 15 година сваки дан путује до Приштине.

Одрастала је у Југославији и школовала се на српско-хрватском језику и напомиње да је мултикултурализам одлика савремених и европских и балканских држава.

А Бошњаци, каже, могу са свима и моги бити „мост" различитих култура, ма колико то некад било тешко, додајући да је више пута сама на састанцима „улетала" чим види напетости између Албанаца и Срба.

„После свега што се десило у Босни и Херцеговини, затим на Косову, Бошњаци могу бити спона Албанаца и Срба.

„Они то некад не желе, а сами не могу", каже Реџепи.

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]