Случај Панда и Косово: Четврт века ћутања о убиству шест младића у Пећи

Те ноћи у кафићу „Панда" у Пећи, у тренутку када је сат откуцао 20.10, Косовом се увелико ширио ратни вихор, а група гимназијалаца је бег од стварности уз смех потражила у партији карата.

Одједном су лупила улазна врата, а на њима се појавила двојица мушкараца са фантомкама.

„Један је био виши, један нижи, били су у црном... Запуцали су, сећам се свега као да је јуче било", каже Никола Рајовић, који је тог 14. децембра 1998. био у „Панди".

Четврт века касније, Рајовић и даље „често враћа филм на ту ноћ".

„У почетку је било интензивније, сада више не сањам то толико... Прошло је готово 25 година, тако да пролази, иако се, наравно, не заборавља и никада неће проћи."

Те ноћи је убијено шест његових другова - Иван Обрадовић (15), Вукота Гвозденовић (16), Зоран Станојевић, Светислав Ристић (17), Драган Трифуновић (17) и 25-годишњи Иван Радевић.

„Од те трагедије нема нама живота", говори Звонимир Гвозденовић, отац убијеног Вукоте.

„Живимо, али у сталној патњи, врло, врло тешким животом, а највише нас убија то што не знамо ко су убице наше деце... Заиста немамо мира."

Тужилаштво за организовани криминал у Београду истрагу je покренуло 2016. и од тада је саслушано око 40 сведока, али починиоци и налогодавци још нису откривени и пронађени.

„Ми смо сада у ћорсокаку, зони сумрака где се ништа не дешава... Дошли смо до тачке где нема даље", сматра Иван Нинић, адвокат породица убијених младића.

Преостало је само да „буду саслушани људи из врха државне безбедности и председник Србије Александар Вучић", који је више пута јавно причао о случају „Панда", додаје.

Вучић је још 2013, као шеф Бироа за координацију служби безбедности, изјавио да „нема доказа да су злочин у Панди извршили Албанци, како се веровало".

У децембру 1998. је на Косову увелико у току био рат између српских безбедносних снага и Ослободилачке војске Косова (ОВК), а који ће трајати све до јуна 1999. године.

Вучић је нешто касније рекао да „не зна ко је убио српске младиће, али да зна ко није".

У недостатку званичних информација, круже бројне спекулације, пре свега, да су за смрт младића одговорне српске тајне службе, о чему је причао и Вук Драшковић, некадашњи лидер опозиције и председник Српског покрета обнове (СПО).

Државни званичници негирају ове тврдње - Небојша Стефановић, бивши министар полиције, изјавио је 2015. да МУП „нема никакве информације о томе", док је Ивица Дачић, тадашњи премијер Србије, годину раније истакао да је „опасно нагађати", јер се „без основа амнестирају албанске терористичке групе".

У данима после убистава у „Панди", ухапшено је тридесетак Албанаца, али нико није изведен пред суд.

Од тада до данас, породице жртава траже да убице њихових синова буду откривене, као и да их председник Вучић позове на састанак који им је обећао.

„Ако то што зна неће да подели са нама онда треба да подели са тужилаштвом... Да оде тамо и каже 'знам то, то и то'", каже Гвозденовић.

Сећање које не бледи

Тог 14. децембра 1998. Рајовић је имао непуних 19 година.

„Био је понедељак, добро памтим, играли смо лору (карташка игра)", присећа се.

„По четворо људи је седело за два стола, удаљена можда метар један од другог, ма ни толико."

Кафић је био недалеко од гимназије и средњошколци су често свраћали после часова и на великим одморима, објашњава.

„Дође покојни Иван Радевић до нашег стола, каже 'ајде, хоћу ја да играм' и све гледа у мене.

„'Ништа немој да ме гледаш, ја на устајем', одговорим му у шали, али кренем да губим и губим и губим, он почне да ме зеза, ја се наљутим и пређем за други сто", одговара уз благи осмех на питање ко је био најбољи у картама.

Партије лоре су следиле једна за другом, праћене шалама и међусобним добацивањем.

„У једном тренутку ми падну цигаре, сагнем се да их дохватим и чујем врата како су лупила", каже Рајовић и застаје.

„Један је искорачио, други је држао врата... Један је држао пушку у пределу ногу, други у пределу главе."

Испаљено је више десетина метака.

Рајовић је лакше рањен - рикошет га је погодио у прст.

„Отишао сам право до станице полиције да све пријавим... У граду није било живе душе, напуштене улице потпуно.

„Вратио сам се одмах у 'Панду' и тешко повређеног Владу Лончаревића, ком је пола главе било отворено, а рука висила, убацили смо у кола и превезли у болницу.

„После смо пребацили и Зорана Станојевића... Он није преживео, Влада јесте."

Поред Рајовића и Лончаревића, те ноћи рањен је и Мирсад Шабовић, власник кафића.

Звонимир Гвозденовић је у тренутку напада био на послу, као чувар.

„Кренуо сам одмах према 'Панди', али ми нису дали да приђем", сећа се 65-годишњак.

Отишао је пред болницу, где је већ било људи, али му ни тамо нису дали да уђе.

„Другар из полиције ми је пришао и рекао 'Звонко, немој да идеш горе, немој... Боље га памти онаквог какав је био'."

Његов син Вукота, каже, убијен је једним метком у главу.

„Никада нисам добио обдукциони налаз, знам из приче човека који га је оперисао", благо одмахује главом, Гвозденовић док му се очи цакле.

Ћути, а онда каже да је „ноћ била паклена".

„Мешала су ми се разна осећања - туга, срџба, свашта ми је пролазило кроз главу."

Светислав Ристић, син његовог кума, одмах је пребачен у болницу у Приштини.

„Света је све време причао са кумом, све док није отишао на операциони сто... После зовем кума, питам 'како је Света', а он каже 'не питај, Света нам је преминуо'.

„Мој Вуле и он су били нераздвојни."

Неколико дана касније, жртве су сахрањене на гробљу у Пећи.

Опело је у центру града одржао патријарх Павле, тадашњи поглавар Српске православне цркве, чију фотографију Гвозденовић и данас држи у новчанику.

„Шест ковчега је било поређано", присећа се.

Комшије су долазиле у кућу да му изјаве саучешће.

Међу њима је било и Албанаца.

„Комшија Србин ме је питао да ли хоћу да их примим и заиста нисам могао да одбијем, без обзира на све.

„Нису ништа коментарисали, ни ко је ни шта је, само су рекли 'не знамо ко је'... Стварно су били коректни, не могу ништа да кажем.

„Дошли су и рекли 'gjynah (туга, грехота), жао нам је што је Вуле погинуо'."

Истрага и последице

Породицу Бајри из пећког насеља Затра је у рано јутро 17. децембра, три дана после убиства у „Панди", пробудили су повици.

Полиција је тражила Бехара Бајрија, осумњиченог да је припадник сепаратистичке Ослободилачке војске Косова.

Албанци са Косова, тада национална мањина, али већинско становништво покрајине, још су од раних 1980-их тражили независност у оквиру тадашње Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ), уз бројне протесте, сукобе и хапшења.

Када је у марту 1989. Србија укинула аутономију Косова гарантовану Уставом из 1974. и преузела надлежности и институције покрајине, само су ретки веровли да ће доћи до мирног решења.

Сукоби ОВК и безбедносних снага Београда били су све чешћи, и бројни цивили са обе стране били су жртве оружаног насиља. Српске власти су борце ОВК означиле као главне осумњичене за напад на „Панду".

„Блокирали смо Пећ и почели претрагу", каже Никола Шаиновић, бивши премијер Србије, осуђен пред Хашким трибуналом осуђен на 22 године затвора због ратних злочина на Косову.

„Наша прва реакција је била да је злочин у Панди била освета ОВК за заседу дан раније, приликом покушаја продора границе преко Албаније, када је заробљено девет, а погинуло 35 припадника ОВК, што је био њихов највећи појединачни губитак те 1998. године".

Дан после напада, Шаиновић је био у Пећи где, како каже, на улицама „скоро да уопште није било људи".

„Осећала се атмосфера страха, сви су се позатварали у куће.

„Полиција је, на основу процена и обавештајних података ко би све могао да има везу са ОВК, почела претресе кућа и, када сам стигао, речено ми је да је већ неколико људи приведено, да је нађено неко оружје, да ти људи нису тренутно у некој формацији ОВК, али да их испитују."

Закључак полиције био је да је за „Панду" највероватније одговорна група ОВК из села Лођа, недалеко од Пећи, са којом су српске безбедносне снаге током 1998. већ имале неколико сукоба, додаје.

Као један од аргумената за ту тврдњу истиче да је „ОВК била врло локална структура" и „никада нико из Призрена и других градова није долазио да напада било кога у Пећи".

„Није било друге групе ОВК толико моћне да изведе тако дрзак напад и злочин", сматра.

„Било ко да има везе са стрељањем дечака у 'Панди' свакако заслужује смртну казну."

У наредних неколико дана ухапшено је више од 30 Албанаца из Пећи.

Међу њима су били Бехар Бајри, Агрон Колчаку и Влазним Перђеђај.

Четврт века касније, за ББЦ на српском кажу да и данас имају психолошке проблеме због злостављања које су претрпели у затвору.

„Како време пролази, осећамо све више и више последица", каже Перђеђај, који је у тренутку хапшења имао 19 година.

„Сваки пут, кад дође децембар, нађем се са осталим бившим затвореницима и траума се врати."

У јуну 1999. године пребачени су у затвор у Лесковцу, граду на југу Србије, да би убрзо били ослобођени за напад на „Панду" због недостатка доказа.

Осуђени су на годину дана затвора због кршења закона о јавном реду и миру, али су се брзо вратили кућама.

„И данас имам бројне емоционалне, психичке и физичке последице", каже Колчаку.

„Три пута сам у међувремену хоспитализован на психијатрији због најнехуманије тортуре које сам доживео у затвору... Тешко је живети са тим, и даље идем на терапију."

Највеће последице има Бајри, кажу обојица.

„Његово психичко здравље је из године у годину све лошије", каже Хајдар Бајри, млађи брат Бехара, за ББЦ на српском.

„Постао је велики терет за породицу, агресиван је, не можемо да га држимо под контролом, често нас и туче... Прекасно је за њега, сада је у дубокој тами, ништа не може да врати његов живот."

Понашање му се, додаје погорша сваке године када се приближи датум злочина.

„Једне ноћи су га пронашли како спава испред 'Панде'".

Шта се крије иза Панде?

Док полако испија кафу и пали цигарету, Гвозденовић се присећа живота у Пећи после убиства сина.

„Што се тиче Срба у Пећи, већ су тада провејавале неке приче да су за све одговорни наши, али нико у том моменту није могао да поверује", каже и слеже раменима.

„Потиснуто је то некако због целокупне ситуације и рата, мислили смо да је све решено.

„Они (Албанци) што су починили злочине, починили су их, то је неспорно, али не треба им приписивати нешто што нису урадили, иако све то треба и истрага да покаже."

Истрагу о злочину у „Панди" прво је водило Тужилаштво за ратне злочине, али је надлежност потом уступило Тужилаштву за организовани криминал.

„Знамо да то нису Албанци извршили", изјавио је кратко Владимир Вукчевић, некадашњи тужилац за ратне злочине, за ББЦ на српском.

Иван Нинић, адвокат породица убијених младића, каже да је до данас саслушано 39 људи - чланова породица, активних и пензионисаних полицајаца и јавних личности који су помињали овај злочин, али да истрага још „тапка у месту".

„Први је утисак да је лоше одрађен увиђај и да је било доста пропуста у раду и те 1999. године, али и након 2000, јер нико није схватао озбиљно тај предмет", сматра он.

Разлог види у „пренаглашеном утицају државне безбедности - у чијим архивама је истина о случају похрањена - и дубоке државе на власт и друштвене процесе".

„Неко од 1998. до данас саботира и контаминира истрагу", тврди Нинић.

Ради се о „кривичном делу тешко убиство, са запрећеном казном од 40 година затвора" и убијено је шесторо људи, „што је велики терет на плећима државе и друштва", оцењује.

„Без разрешења 'Панде' не можемо да досегнемо ни 'д' од демократије, 'Панда' је нека наша мера вредности и спремности да се изборимо са реликтима прошлости."

Да је за злочин у Панди одговорна ОВК веровало се све до 2013. године, када је Александар Вучић изјавио да „има много страшних ствари с којима ћемо морати да се суочимо, као на пример убиства Србија у кафићу Панда".

„Нема доказа да су га (злочин) извршили Албанци, како се веровало", рекао је Вучић.

Годину касније, рекао је да „постоје информације које наводе на помисао да истрага о убиству младића у Пећи није обављена на најпрофесионалнији начин" и да је било „чудних ствари са документацијом".

Потом је 2015. истакао да је „готово сигуран шта се десило", али да за то нема доказа, па „бауљамо у мраку".

Да надлежни „знају шта се догодило" и да ће породице настрадалих „дочекати истину" најавио је 2016. године, додајући да сада „имамо и имена".

А онда је и 2017. поновио да има „одређене информације" о злочину, али да „није тужилац, па не може о томе да говори".

До тренутка објављивања текста Вучић није одговорио на питања ББЦ-ја на српском о сазнањима која има у вези са случајем.

„Крајњи конзументи тих порука нису ни грађани Србије, ни међународна заједница, већ актери догађаја у Панди - наручиоци те ликвидације и непосредни извршиоци", сматра Нинић.

„Поручио им је 'будите добри, знам све'."

Зато је поред захтева тужилаштву да Вучић буде саслушан, поднет је захтев и за саслушањем „тандема из врха државне безбедности" - Јовице Станишића и Франка Симатовића, каже.

Станишић је на челу Службе безбедности био од 1991. до 1998. године и један је од кључних актера ратова на подручју бивше Југославије.

Осуђен је крајем маја 2023. пред Механизмом за кривичне судове у Хагу на 15 година затвора за злочине током ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Симатовић, у то време главни оперативац Службе, такође је осуђен на 15 година затвора.

„Врх државне безбедности никада до сада није саслушан о овом случају", указује Нинић.

Вук Драшковић је 2014. за злочин у „Панди" такође оптужио тајну службу, али Станишићевог наследника на њеном челу - Радомира Марковића и Милорада Улемека Легију, некадашњег команданта Јединице за специјалне операције (ЈСО).

Све је, тврди Драшковић, урађено по налогу Слободана Милошевића, бившег председника Србије и СР Југославије.

Милошевићу се пред Хашким трибуналом судило за ратне злочине, између осталог и на Косову, али је преминуо 2006. године, пре доношења пресуде.

Злочин је извршен како би ОВК „била представљена као терористичка организација" да се „распале антиалбанске страсти" и оправдају будуће акције српских снага, говорио је Драшковић.

Марковић је од 1998. до 2001. био на челу Ресора државне безбедности, претече садашње Безбедносно-информативне агенције.

Осуђен је 2008. на 40 година затвора за покушај убиства Драшковића, када је страдало четворо чланова његовог СПО-а, док је првостепеном пресудом на 30 година затвора осуђен и за убиство новинара Славка Ћурувије 1999. године.

Вучић је 2014. изјавио да „не постоје релевантни докази да је Раде Марковић издао наређење да се младићи убију".

Улемек је 2007. осуђен на 40 година затвора за убиство премијера Зорана Ђинђића, a 2016. је такође негирао да су он и ЈСО одговорни за „Панду".

Његов претходник на челу јединице, познате и као црвене беретке, која је учествовала у свим ратовима током 1990-их, па и на Косову, био је Франко Симатовић.

Лист Недељник је у међувремену, позивајући се на „добро информисане обавештајне кругове", 2014. објавио да је за злочин у Панди одговорна британска тајна служба МИ-6, а све као „припрема за ескалацију сукоба на Косову".

Вучић је то такође негирао.

Зоран Анђелковић, током 1990-их председник Привременог Извршног већа Косова и Метохије, такође сумња у тврдњу да је мотив за напад на „Панду" био пораст напетости на Косову.

„Срби никако нису имали разлога за то", каже Анђелковић за ББЦ на српском.

„Атмосфера је већ била наелектрисана, сукоби са ОВК су трајали целог лета у великој антитерористичкој акцији, ОВК је већ имала озбиљне нападе на појединце, киднаповања... Шта још треба да се дода како би се направила нова тензија?"

Агрон Колчаку се не слаже.

Српске власти су желеле да га „прогласе за терористу и искористе за монструозни злочин који су они починили", верује он.

„Српска држава је убијала и своју децу, само да би могла да протера и убије што више Албанаца", тврди и Перђеђај.

Будућност

Године пролазе, али разрешења злочина у кафићу „Панда" још нема.

„Никада нисам успео да се отарасим тог случаја... Живи у мом уму, у читавом мом бићу", каже Колчаку.

„Имао сам само 26 година, никада нисам схватио зашто сам баш ја затворен."

Влазним Перђеђај мисли да случај неће бити решен пре свега зато што су починиоци део режима.

„Једног дана ћу тужити Србију за сву патњу коју је нанела мени и мојој породици, иако не верујем у правосудни систем Србије", каже.

Кафић „Панда" у међувремену је продат, али је и даље напуштен, док се на зидовима још виде рупе од метака.

Перђеђај апелује да се никада не руши.

„Нека стоји као доказ и Србима и Албанцима о злочинима који су почињени и историји патње невиних људи због поступака политичара".

Породице убијених младића и даље трагају за истином.

„Ишли смо и од амбасаде до амбасаде, писали дописе, нико се никада није огласио", каже Гвозденовић.

„Само нас је примио Габријел Келер (некадашњи амбасадор Мисије ОЕБС-а на Косову) и рекао нам да нема сазнања да су то починили Албанци."

Гвозденовић се из Пећи одселио 1999, пола године после смрти сина.

Данас живи у Београду као подстанар.

Ради и даље као чувар, иако је већ неколико година у пензији.

Недостаје ли му Пећ?

„Како да не, како да не", каже са сјајем у очима. „Па то је мој град, моја младост је тамо."

У Пећи данас живи тек неколико Срба, док их је пре три деценије било око 18.000 у целој општини.

Гвозденовић у родном граду није био неколико година.

„Мој син и син од Трифуновића су још доле, остале четири породице су остатке њихове деце пренеле у Београд."

Од четворо деце остала су му два сина - ћерка је преминула неколико месеци по рођењу, Вукота је убијен, а и супруга му је преминула пре неколико година.

Лице му се разведри кад прича о Вукоти.

„Био је као сваки младић, волео је да се зеза, опуштен... Навијао је за Партизан, на мене, а средњи син је за Звезду, теча га заразио", каже уз осмех.

Никола Рајовић се оженио, има четворо деце, живи у Београду, и бави се грађевином.

На убијене другове често помисли.

„Како да не, сваке недеље када одем у цркву, прво упалим свећу за њихову душу.

„За Свету, једног и другог Ивана, Зорана, Вулета и Драгана."

Додатно извештавање: Сербезе Хаџију

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Погледајте видео: Независност Косова, 15 година касније - поделе, нормализација и тајни предлог

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]