Србија и побуна ЈСО 20 година касније: Обичан протест и(ли) увод у убиство Зорана Ђинђића

Пре тачно 20 година почела је контроверзна побуна контроверзне Јединице за специјалне операције (ЈСО) - један од догађаја који су изазвали највећи потрес у петооктобарској Србији.

Побуна, током које су Црвене беретке, једна од најелитнијих јединица у земљи, отказалe послушност и, између осталог, блокиралe ауто-пут у Београду, трајала је од 9. до 17. новембра 2001. године.

Наводни повод било је учешће припадника ЈСО-а у хапшењу браће Бановић и њихово изручење Хашком трибуналу, због чега су тражили промене у државном врху.

„Нећу уопште да се сећам тoга - 20 година побуне није значајан, већ сраман моменат", каже кратко за ББЦ Зоран Мијатовић, тадашњи заменик начелника Државне безбедности.

У позадини тог случаја крију се све драме и поделе у Србији тог доба.

„Та побуна је веома важна, иако то можда не изгледа тако у први мах", каже Жарко Кораћ, у то време потпредседник Владе Србије.

„Она је почетак рушења владе Зорана Ђинђића и директно је довела до његовог убиства (12. марта 2003. године)", тврди он.

ББЦ новинари су контактирали неколицину функционера тадашње Демократске странке Србије (ДСС), међу којима и Драгана Маршићанина и Дејана Михајлова, али они нису желели да говоре о побуни ЈСО.

Председник ДСС-а у то време био је Војислав Коштуница, тадашњи председник СР Југославије.

Ни Раде Булатовић, тадашњи саветник Коштунице за безбедност, потом и директор Безбедносно-информативне агенције, као ни Аца Томић, некадашњи шеф Управе за безбедност Војске Југославије, нису желели да говоре за ББЦ.

Војислав Коштуница у то време није одмах коментарисао побуну - касније је дао чувену изјаву о лекарима и униформама - али је о њој говорио Зоран Шами, тадашњи потпредседник ДСС, који је преминуо 2016. године.

„Припадници ЈСО-а очигледно су повређени начином употребе ове јединице", навео је Шами, пренело је Време.

Учесници побуне - међу којима је био и Звездан Јовановић, непосредни извршилац атентата на Ђинђића - пред судом су ослобођени оптужби за оружану побуну.

„Ослобађајуће пресуде су апсолутно очекиване, тужилац ништа није успео да докаже", каже Божо Прелевић, тада саветник министра полиције, а током судског поступка адвокат Веселина Лечића, једног од осумњичених.

„Нису изнети никакви докази који указују да су мета били Влада Србије, аеродром, Народна скупштина, Министарство унутрашњих послова, премијер или било шта слично", додаје.

Међутим, Кораћ сматра да је ослобађајућа пресуда „срамота правосуђа".

Од побуне ЈСО прошле су тачно две деценије, а прича о њој и њеним последицама и даље изазива бројне дебате и контроверзе.

Погледајте видео: Ђинђић за ББЦ годину дана пре атентата

Шта се десило?

Двадесетак возила паркирано је насред ауто-пута код Сава центра у Београду.

Око њих мирно стоји седамдесетак људи у униформама, а сви на главама имају црвене беретке.

Реч је о Јединици за специјалне операције, чији су припадници током деведесетих учествовали на свим ратиштима.

Календар показује 12. новембар 2001, што значи у току је четврти дан побуне и ситуација у државном врху није нимало једноставна.

Те године су генерално биле далеко од једноставних.

У октобру 2000. у Србији долази до великих опозиционих демонстрација када је са власти свргнут Слободан Милошевић, председник Савезне Републике Југославије.

Припадници ЈСО-а тог дана су били на улицама, али нису ишли на демонстранте, чиме су пружили подршку опозиционој Демократској опозицији Србије (ДОС), наводи се документарном филму „Јединица", у продукцији листа Време.

Погледајте видео о петооктобарским променама

Годину дана касније Милошевић је ухапшен - у чему су припадници ЈСО-а такође учествовали - а 28. јуна 2001. и изручен Међународном кривичном трибуналу за злочине у бившој Југославији.

Тај догађај изазвао је велику буру у ДОС-у, широкој коалицији чији су носиоци били Демократска странка (ДС) и Демократска странка Србије.

Тада долази до првог отвореног сукоба лидера две странке и најистакнутијих личности ДОС-а, Зорана Ђинђића и Војислава Коштунице, који се противио Хашком трибуналу.

У интервјуу за Време од 5. јула 2001. године, Коштуница је изјавио да је Хашки трибунал „пристрасан" и да је заправо „суд одређених сила и интереса, више амерички него међународни".

„И пре одласка Слободана Милошевића у Хаг, за мене је та сарадња била мучна, а после овога што се десило још је мучнија", изјавио је Коштуница.

Коштуница је тада навео да би сарадња била лакша да је донет закон о сарадњи са Хагом, а који би „максимално заштитио права и достојанство државе и појединца".

Ђинђић потом у новембру одлази у САД, на састанак са тадашњим америчким председником Џорџом Бушом, а припадници ЈСО-а учествују у хапшењу близанаца Предрага и Ненада Бановића.

Припадници ЈСО-а су управо тај догађај навели као разлог побуне, истичући да нису знали кога хапсе и због чега.

„Испало је да су браћа Бановићи бивши припадници или блиски сарадници Црвених беретки из рата у Босни", пише Милош Васић у првом наредном броју Времена.

„Изгледа да је настала велика забринутост међу старијим саставом ЈСО-а: 'Ако Хаг тражи, а МУП Србије хапси такве, да не дође и на нас ред?' Требало је нешто предузети."

ЈСО је 9. новембра отказао послушност команди, повукао припаднике из обезбеђења министара у Влади Србије и прекинуо све комуникације са надлежнима.

На конференцији за медије ЈСО-а у Кули, речено је да је „јединица обманута и наведена на извршење незаконитог и противуставног акта, мимо своје воље".

„С обзиром да закон о сарадњи са Хашким трибуналом још није донет, сваки такав акт сматрамо незаконитим, противуставним и одбијамо свако наређење издато у том правцу", навели су.

Пут између Новог Сада и Суботице блокирали су 10. новембра, а два дана касније и ауто-пут кроз Београд.

Тада је пред њих изашао Зоран Мијатовић, тражећи да чује захтеве.

Тражили су смену министра полиције Душана Михајловића и доношење Закона о сарадњи са Хашким трибуналом.

„Моја и Горанова оставка никада није тражена и то сам сто пута причао, али медији сваки пут објаве да јесте", каже Мијатовић за ББЦ, помало изнервиран питањем.

Војислав Коштуница, председник Југославије и врховни командант војске, нешто касније је изјавио да је револт ЈСО-а „сасвим оправдан и нормалан".

„Значи, рецимо, када протестују лекари они изађу у белим мантилима, а када протестују припадници ЈСО они изађу у својој опреми и својим возилима", изјавио је Коштуница.

„Мислим да је то сасвим у реду и да је то њихов начин како они то испољавају".

Шта је Јединица за специјалне операције?

Јединица Ресора државне безбедности Министарства унутрашњих послова, чији је статус увек био „веома занимљиво правно и професионално питање", написао је Милош Васић у Времену.

„Како се изразио један искусни полицајац, 'ЈСО нит' је војска, нити је полиција - то је ништа, али добро наоружано и плаћено, безобразно и уображено, недодирљиво и потенцијално опасно'", навео је.

„Другим речима Црвене беретке су биле паравојна формација", додаје се у тексту.

Њени припадници били су активни на свим ратиштима током деведесетих.

Језгро јединице чинили су припадници две паравојне групе тог доба - Српске добровољачке гарде и Книнџи, наводи се у „Јединици".

Српску добровољачку гарду основао је Жељко Ражнатовић Аркан, криминалац, политичар и председник ФК Обилић, убијен у јануару 2000. године у Београду.

Ражнатовић је био и оптужен пред Хашким трибуналом за ратне злочине.

Книнџе су паравојна формација која је учествовала у рату у Хрватској, на подручју Крајине - њен први командант био је Драган Васиљковић, познат и као Капетан Драган.

Васиљковић је у Хрватској осуђен за ратне злочине, а после 13 година затвора, почетком 2020. године, пуштен је на слободу.

Последњих дана Васиљковић пажњу јавности привлачи петицијом за ослобођење Звездана Јовановића, осуђеног за убиство Зорана Ђинђића.

Припадници ЈСО-а учествовали су и у сукобима на Косову 1999. године.

„Ти људи имају кредит код мене", изјавио је Ђинђић у интервјуу из новембра 2001. године, непосредно после побуне.

„Ко је ухапсио Милошевића - они. Ко га је послао у Хаг - они.

„Питање је да ли би та ствар тако ишла и да ли би земља могла пред светом да се појави као демократска власт, да није било подршке и тих људи."

Међутим, Ђинђић је тада изјавио да они „наравно да нису под контролом, ту нема никаквог спора", као и да је тачно да је побуна „била ситуација на ивици".

Ђинђићеву сарадњу са Јединицом, Васић је описао речима „садити тикве са ђаволом".

Први познати командант био је Франко Симатовић Френки, а после њега Милорад Улемек Легија, касније осуђен на 40 година затвора због, између осталог, убиства Ђинђића.

Окидач је повукао Звездан Јовановић, такође део јединице и такође осуђен на 40 година затвора.

Припадници ЈСО-а учествовали су и у убиству Ивана Стамболића - Милошевићевог блиског сарадника, касније противника - као и у покушајима атентата на Вука Драшковића, лидера опозиционог Српског покрета обнове (СПО) и убиству четири члана те странке.

После убиства Ђинђића јединица је расформирана.

Погледајте видео: Ко је Милорад Улемек Легија

Последице

„Оно што је преломило тај догађај била је подршка Војислава Коштунице", каже Кораћ.

Наводи да су се припадници ЈСО плашили да ће и они бити изручени у Хашки трибунал, а „иза њих су стајали људи који су се такође бојали Хага".

„Тај антихашки лоби је у јавности имао властите таблоиде и рушио је Ђинђића, а ово је била прва демонстрација силе против нас", каже.

Кораћ зато протест ЈСО назива државним ударом.

„Када они под оружјем, које су могли да оставе код куће, изађу на улице, то је апсолутно државни удар, а наишао је на подршку тада најпопуларнијег политичара у Србији - Коштунице.

„То је кључ свега - антихашки лоби је тада први пут видео да има подршку унутар Владе и ДОС-а, а то је Коштуница… Схватили су да нису сами", додаје.

Међутим, Божо Прелевић, један од коминистара полиције са почетка двехиљадитих, а који је током поступка бранио припадника ЈСО-а Веселина Лечића, са тим није сагласан.

„На сам дан протеста сам дао изјаву да то не може да буде ни оружана побуна, ни државни удар", каже Прелевић.

„Реч је протесту, који није у складу са Законом о Министарству унутрашњих послова и са којим ја нисам сагласан, али није реч о државном удару", наводи.

То је, истиче, утврдио и суд.

„Годинама су саслушавани сведоци и нико није могао да потврди ни да су они на ауто-пут дошли са муницијом, ни да су имали план напада, који је неопходан", каже.

„Занимљиво је и питање како су тамо дошли - најавили су то локалној полицији, саобраћајци су их пратили до Београда, стали су тамо, после прошли испод моста Газела, окренули се и вратили назад", додаје.

Све то, наводи, указује да се ради о незаконитом протесту, који је „можда утицао на смену Петровића и Мијатовића".

На преговоре са ЈСО у Кули прво су отишли Ђинђић и Чедомир Јовановић, тада један од најближих Ђинђићевих сарадника.

„Држава је сувише озбиљна ствар да бисмо се поигравали њоме", изјавио је касније Ђинђић.

„Онај коме је држава дала мандат да користи оружану силу и носи оружје, има изузетну одговорност и не може да се понаша као било ко други.

„Господа из те специјалне јединице ће морати да науче да се понашају у складу са описом радног места, или бирају неко друго радно место или другу државу у којој могу тако да се понашају", говорио је председник владе.

Касније је у Кулу отишао и министар полиције Душан Михајловић - такође у Јовановићевом друштву - чију је оставку ЈСО тражио.

Михајловић је тада и написао оставку.

„Каже да ће је прочитати на конференцији за новинаре", пише Јовановић у аутобиографији „Мој сукоб са прошлошћу" и потом се обратио Михајловићу:

„'Па нису ти новинари дали мандат - мандат ти је дао Зоран Ђинђић, а изгласала те је посланичка већина, коју ја представљам, и једини људи којима можеш да поднесеш оставку смо Ђинђић и ја'.

„'Пошто Ђинђић сада није овде, дај ми твоју оставку", навео је и згужвао папир са оставком.

Нудио је Михајловић оставку и Ђинђићу, који је није прихватио, али је ипак је дошло до неких промена.

Горан Петровић је смењен са места шефа Државне безбедности - уместо њега постављен је Андреја Савић, а за његовог заменика Милорад Брацановић.

„Савић ту суштински није битан, већ Брацановић, који је био Легијин човек и његов заменик у ЈСО", каже Кораћ.

„Може се рећи да су Легија и људи иза њега, јер он ништа није сам радио, тада директно почели да контролишу Државну безбедност".

То значи, сматра Кораћ, да је побуна ЈСО „у потпуности успела" и да је Ђинђић „у том сукобу политички поражен".

У јануару 2003. године, после сазнања да мафија добија податке који су државна тајна, Ђинђић смењује Савића и Брацановића, пише Инсајдер.

Неколико дана касније, Милорад Улемек Легија оглашава се отвореним писмом, у којем Влади Србије поручује: „Одбројавају вам се последњи дани", додају.

У фебруару је код хале Лимес у Београду покушан атентат на Ђинђића, а 12. марта 2003. Ђинђић је убијен испред улаза у Владу Србије.

За његово убиство осуђени су припадници ЈСО-а и Земунског клана.

Улога Земунског клана у побуни ЈСО

Земунски клан је била организована криминална група, која је учествовала у убиству Зорана Ђинђића.

Реч је о клану који је био умешан у читав низ убистава, отмица и пљачки у Србији почетком 21. века.

Његови лидери били су Душан Спасојевић, звани Шиптар и Миле Луковић, звани Кум.

Обојица су убијени у полицијској акцији после атентата на Зорана Ђинђића, а утврђено је и да је и Улемек био један од кључних људи Земунског клана.

Милош Васић из Времена, у књизи „Атентат на Зорана Ђинђића", наводи да је Спасојевић био један од главних организатора побуне ЈСО.

То закључује на основу пресретнутих телефонских разговора између Спасојевића и непознатог мушкарца, за којег се претпоставља да је Душан Маричић Гумар, тадашњи командант ЈСО-а.

************

Спасојевић: „Зови овога и реци му да каже ономе да нема шансе да попусти. Све захтеве морају да испуне. Нема силе, осим Коштунице, ако он нареди".

НМ: „Мислиш да прекину? Он то неће да уради („Он" је Легија)

Спасојевић: „Вероватно сутра долазе за Београд. И нема шансе да одустану док овај (Душан Михајловић) не оде."

Суђење

Специјални суд у Београду ослободио је 2018. године бивше припаднике ЈСО-а оптужби за организовање побуне.

Поступак се водио против седам људи - Милорада Улемека Легије, Звездана Јовановића, Веселина Лечића, Драгише Радића, Владимира Протића, Драгослава Крсмановића и Миће Петраковића.

Против Душана Маричића поступак је раздвојен, јер је вештачењем утврђено да због лошег здравственог стања не може да прати суђење.

Драгомир Герасимовић, председавајући судског већа, изјавио је да на основу доказа и исказа сведока није закључено да је реч о побуни, већ о протесту.

Он се позвао и на стенограм са седница Владе Србије, којима је председавао премијер Зоран Ђинђић, када је констатовано да није угрожена безбедност државе.

На тим седницама је, како се наводи, коришћена реч протест, а не побуна.

Жарко Кораћ објашњава да постоји две врсте бележења дешавања на седницама Владе Србије - снимају се тонски и води се стенограм.

Међутим, оне су тајне и не постоји увид јавности у те седнице, истиче.

„Дејан Михајлов, тадашњи секретар Владе Србије, извукао је поједине реченице са те седнице и вешто конструисао да је Ђинђић умањио значај побуне", наводи.

„То су буквално истргнуте и монтиране реченице", додаје.

Михајлов, некадашњи званичник ДСС-а, за ББЦ на српском каже да то није истина.

„Уколико је то толико важно (Кораћ) може да тражи укидање ознаке поверљивости, да цела седница буде доступна јавности и да се једном за свагда на те лажи стави тачка", изјавио је Михајлов.

О побуни ЈСО-а није желео да говори.

Кораћ додаје да Ђинђић у јавности „јесте умањивао значај побуне ЈСО", али да му је „приватно и те како било јасно шта се збива".

„Ниједан политичар не воли да у јавности оставља утисак да је политички поражен", каже кратко.

Герасимовић је у прилог пресуди рекао да Влада приликом побуне није прогласила ванредно стање, да службе безбедности нису стављене у борбену готовост, као и да није била угрожена безбедност грађана.

Годину дана касније Апелациони суд потврдио је ослобађајућу пресуду, чиме је она постала правоснажна.

„Мислим да нема суда који би са тако прикупљеним доказима било кога осудио", каже Прелевић.

Како наводи, читав поступак је био заснован на „лошем мишљењу о Коштуници Чедомира Јовановића, Бебе Поповића и Срђе Поповића."

Срђа Поповић био је адвокат и борац за људска права, а у суђењу за атентат на Ђинђића био је заступник његове породице.

Владимир Беба Поповић био је један од најближих сарадника премијер Ђинђића, а сматра се једним од најутицајинијих људи у политици, медијима и маркетингу у Србији и Црној Гори.

Током деведесетих водио је политичке кампање ДОС-а, а после 5. октобра именован је за секретара Бироа за комуникације у Влади Србије.

„На почетку читавог поступка за побуну ЈСО тужитељка Загорка Доловац је врло јасно и писмено обавестила суд да догађај нема никакве везе са убиством Ђинђића", каже Прелевић.

„Многи кажу 'они су ослободили убицу премијера' - да, али не за убиство премијера".

Шта даље?

Од побуне ЈСО-а прошло је тачно 20, а од убиства премијера Ђинђића 18 година.

Политичка позадина оба догађаја никада није расветљена.

„Ако погледате фотографије са ауто-пута у Београду, видећете у гро плану Звездана Јовановића у униформи", каже Кораћ узбуђено.

Колико су се Србија и перцепција о побуни ЈСО-а променили за две деценије?

Утолико што они који су се бојали да ће бити изручени Хагу данас суштински имају власт у Србији, сматра Кораћ.

„Не говорим директно о људима који данас воде Србију, али ратни злочинци се проглашавају за хероје, по повратку из Хага им се приређују свечани дочеци, осуђени генерали на насловним странама таблоида причају о победи над НАТО пактом, чланови су владајућих партија...

„Ђинђић је само био препрека на том путу - Србија је направила пун круг".

Погледајте и видео: Све тајне личне библиотеке Зорана Ђинђића

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]