НАТО бомбардовање Југославије 1999: Зашто држава не објављује број настрадалих цивила и колико је било жртава војске и полиције

Уместо да прослави 17. рођендан, тог 7. маја је сахрањен.

Никола Петровић је заједно са млађом сестром Маријом и баком Смиљаном 1. маја 1999. био у аутобусу Ниш експреса који је НАТО погодио на мосту код Лужана, 20 километара од Приштине.

Њих троје су међу 39 цивила погинулих у том нападу када је аутобус преполовљен од разарања, а тела настрадалих расута по околини.

Високи званичник НАТО-а Клаус Нојман изразио је жаљење због тог напада, али су из Алијансе саопштили да је мост био легитимна војна мета.

Ни данас, 23 године касније, нема званичног списка и тачног броја људи који су погинули у НАТО бомбардовању Савезне Републике Југославије.

Зашто тај списак не постоји, на питања ББЦ-ја нису одговорили Министарство унутрашњих послова, Министарство одбране, ни Кабинет председника Србије.

Док су представници ранијих и садашњих власти у Србији говорили да је у бомбардовању убијено око 2.000 цивила, неке домаће и међународне невладине организације наводе да је број настрадалих цивила око 500.

Погинули су Срби, Албанци, Роми и припадници других националности, али до данас није основано тело које би утврдило тачан број.

Директор Канцеларије за нестале Владе Србије Вељко Одаловић то правда истовремено немогућношћу сарадње са косовским властима, као и жељом да се из пописа не изостави територија Косова и Метохије и шири временски период сукоба.

Страдање

Николина сестра Марија Петровић је имала 15 година у тренутку смрти.

Те године, Никола је завршавао средњу школу, а Марија осми разред.

Били су у посети породици у Прокупљу и желели су да се врате пре рођенданске журке.

„Кад су се враћали, налетели су на проклету авијацију која је оставила утисак на наш цео живот.

„Године су прошле, али исто је нама, тешко је било много, нисмо се надали", каже мајка Зорица кроз сузе.

Код куће је те суботе била сама и вест је чула на радију, а знала је да деца треба да крену кући баш тим аутобусом.

Пала је на под и почела да плаче.

„Имала је тесто у рукама и, како је чула вест, испало јој је све из руке и рекла је 'то су деца'", препричава Драгиша.

До званичне потврде прошло је три дана, вест је сазнала од комшија, али ни телефонске линије нису радиле.

„Ја сам одмах знала, јер сам знала да треба да крену тад", каже мајка.

Драгиша је у то време био мобилисан у Драгашу, на граници са Албанијом.

Вратио се да идентификује децу у Приштини.

„Николу сам препознао по крстићу, а Марија је имала ланчић.

„И мајку сам препознао", каже Драгиша.

Чекање

Петровић је годину дана касније, 2000. био у Београду у Комитету за ратне злочине, предао документацију и рекли су му да ће га звати ако нешто додатно буде требало.

„Од тог до данашњег дана нико ме није звао, нити ми је неко јавио било шта", каже за ББЦ.

Очекивао је да то буде пут ка тужби или накнади штете, иако га „паре не интересују".

„Живим тако силом, да их обиђемо на гробљу, јер нема ко да их обиђе.

„Никола уместо да прослави рођендан, баш тај дан је сахрањен, на рођендан", каже Драгиша.

Према подацима Хјуман рајтс воча (ХРВ), организације која се бави људским правима, у бомбардовању СРЈ је страдало између 488 и 527 цивила.

У извештају ХРВ наводи се да је идентитет жртава познат у 69 од 90 случајева.

И организација Амнести интернешнал наводи податак од приближно 500 цивила.

Процена је да је број погинулих цивила приближно 495 цивила и 820 рањених, али није било доказа да се покрену поступци по оптужби за геноцид или злочине против човечности, наводи се на сајту Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ).

НАТО је признао да је правио грешке током бомбардовања, као и погрешне процене.

Избор одређених мета за нападе могле би бити предмет правне дебате, додаје се у извештају МКСЈ.

Најуређеније податке има невладина организација Фонд за хуманитарно право (ФХП) на чијем списку се наводи да је од бомбардовања страдало 452 цивила Албанаца, Срба, Рома, Црногораца и осталих.

Поименични списак ФХП има 756 људи, укупно са борцима Ослободилачке војске Косова, припадницима Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије.

Погинулих припадника српских безбедносних служби било је 275, а бораца ОВК 29.

Колико је цивила и полицајаца и војника погинуло директно од НАТО авијације држава Србија никад није званично саопштила - увек се говори о збирним бројкама, заједно са људима који су страдали у сукобима на Косову.

На ова питања нису одговорили ни српски министри војске и полиције Небојша Стефановић и Александар Вулин.

Из Министарства одбране и Министарства унутрашњих послова су нас, у незваничном разговору, упутили на књигу „Јунаци отаџбине", чије је треће издање објављено 2019. године у издању војног медија центра Одбрана.

У тој књизи су, са фотографијама и кратким биографијама, објављени подаци о борцима који су пре, током и после бомбардовања 1999. погинули на различитим задацима.

Међу њима је 275 полицајаца и војника који су погинули директно због напада НАТО авијације.

Са изузетком од неколико људи, сви набројани налазе се и на списку ФХП-а, али није познато да је неко од званичника саопштио ту бројку.

Та терминолошка разлика - погинули током бомбардовања отвара могућност манипулације или непрецизног тумачења, јер оставља простор да се у жртве уброје и они настрадали током сукоба на Косову између албанских побуњеника и безбедносних снага режима Слободана Милошевића.

Подаци из књиге „Јунаци отаџбине"

Kњига има четири поглавља о припадницима полиције и војске

Жртве то заслужују

Вељко Одаловић, који је 16 година на челу Владине Комисије за нестала лица, разлог за непостојање таквог пописа види у карактеру сукоба на Косову који су претходили бомбардовању, али су се наставили и после почетка НАТО кампање.

„Нису све жртве само жртве НАТО бомбардовања, било је и локалних обрачуна, обрачуна са терористичким групама, других врста обрачуна где нису учествовали припадници НАТО.

„То су били сукоби легалних органа Републике Србије против терористичких банди које су све чиниле да буду, што би рекли, логистичка подршка НАТО на терену", каже Одаловић за ББЦ.

Потребно је томе систематски прићи, сматра Одаловић.

„То би требало да буде јединствена база свих жртава и са директним идентификацијама, не само персонално, већ и разлога и начина њиховог страдања.

„То захтева да се формира неко интерресорно тело и да крене према свим изворима и информацијама које су расположиве да дође до, што је могуће, тачнијих података, јер жртве то заслужују", истиче посланик из редова социјалиста.

Како каже, сви који су директно учествовали у НАТО агресији, војска, полиција и други органи, уредно су водили евиденцију о жртвама и тако нешто у архивама тих органа постоји.

Фонд за хуманитарно право у том послу „није превише промашио", додаје.

„Постоји увек проблем да се кроз невладин сектор не може увек најпрецизније урадити", наводи Одаловић, додајући да су имали добру сарадњу са Фондом.

„Ипак је ово нешто иза чега треба да стане државно тело и институције, али настаје проблем јер Албанци нису спремни да сарађују на овај начин са Србијом", каже Одаловић.

Упитан зашто не постоји број страдалих цивила на простору ван Косова, Одаловић каже „то није питање за мене".

„Није фер према жртвама делити их на било који начин, немамо права да територију Косова и Метохије, која је највише била бомбардована и где је агресија била најбруталнија, игноришемо и правимо селекцију", каже Одаловић.

„Најмање су ово бројке, све су то тешке судбине људи које треба објединити, пописати", каже Одаловић.

Према његовим подацима, и данас има 570 несталих лица српске националности и осталих неалбанаца, а највећи део њих је из периода НАТО бомбардовања.

Такође, око 1.050 косовских Албанаца се и даље води као нестало.

„И 10. јун је продужена НАТО агресија, ко је одговоран за злочине и страдање.

„Нису падале бомбе, али су Срби више тада убијани, него за време бомбардовања", каже Одаловић.

Резолуција 1244 усвојена је дан после потписивања Војно-техничког споразума из Куманова који је означио крај НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. године.

Између осталог, потврдила је „приврженост свих држава чланица (Уједињених нација) суверенитету и територијалном интегритету Савезне Републике Југославије" - државе која више не постоји, али је наложила повлачење југословенске војске и полиције са Косова и Метохије - стављајући ову територију под међународну управу.

„После 10. јуна је продужена НАТО агресија и продужени злочин, јер је НАТО дошао на Косово и Метохију, а наша војска и полиција су се повукле.

„За време њиховог мандата се десио највећи погром", каже српски политичар.

Зато предлаже да се попишу жртве од 1. јануара 1998. до краја 2000. године, која би обухватила све три фазе - пре, током и после НАТО бомбардовања.

Све те фазе обухвата и књига коју је издала Војска Србије.

Прво издање књиге Јунаци отаџбине објављено је 2000. и предговор је писао тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић.

Исте године, у Парку пријатељства на Новом Београду подигнут је споменик жртвама НАТО бомбардовања „Вечна ватра".

Слободан Милошевић: 'Срећан вам мир'

О „херојима који су дали живот за отаџбину", говорио је тадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић одмах после бомбардовања и грађанима поручио: „Агресија је завршена, мир је надвладао насиље".

„Драги грађани, срећан вам мир", рекао је.

Тада је саопштио да је погинуло 462 припадника Војске Југославије и 114 припадника полиције Републике Србије.

Најавио је да ће имена погинулих којима се „не можемо одужити" бити саопштена, али се то никада није десило.

Ниједна влада Србије 23 године није направила списак жртава

Тачан број погинулих нису утврдили ни социјалисти, али ни владе које су водиле Србију после демократских промена 2000. године, баш као ни напредњаци који су на власти од 2012. године.

Када је обележавано 10 година од почетка бомбардовања 2009. Влада Србије одржала је посебну седницу, која је почела минутом ћутања, а у школама је одржан посебан школски час.

Те године је председник Србије Борис Тадић у Савету безбедности Уједињених нација рекао да је „током три месеца свакодневног бомбардовања градова и села погинуло 2.500 цивила, међу њима било је 89 деце, док је рањено 12.500 људи".

Према тадашњим подацима српске владе, број погинулих војника и полицајаца је 1.002.

„Сама чињеница да званичног списка нема увек ће отварати могућност различитих злонамерних манипулација.

„Заиста је срамотно да се никад нису пописале све жртве", рекао је 2017. некадашњи министар одбране из редова демократа Драган Шутановац, за недељник Ескпрес.

Оснивачица Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић каже да до пре седам или осам година није постојала упадљива реторика о жртвама током НАТО бомбардовања у Београду.

То је почело, сматра, са влашћу напредњака.

„Властима које су смениле Милошевића питање НАТО жртава није било у првом плану.

„Напор те нове демократске власти био је враћање Србије у међународне оквире и институције и окончање изолације у којој се држава налазила", каже Кандић.

Лидер Српске напредне странке и тадашњи премијер Александар Вучић је 2015. године на обележавању годишњице почетка бомбардовања испред зграде порушеног Генералштаба у центру Београда током пригодног програма поручио: „Не тражите од нас да заборавимо".

Церемонија је симболично почела у 19.58 сати интонирањем химне „Боже правде", уз симулирање звука сирена, док су рефлекторима показивана места која су бомбардована, а окупљени грађани палили свеће.

Прецизну бројку је тада дао министар полиције Небојша Стефановић, али само за погинуле полицајце.

„Данас одајемо пошту свим жртвама припадницима МУП-а, а посебно се сећамо жртава 167 полицајаца који су животе дали у марту, априлу, мају и јуну", рекао је Стефановић.

Годишњице НАТО агресије обележене су и сваке наредне године у Варварину, Грделици, Алексинцу, а затим у Нишу и Београду.

Вучић је о жртвама „током НАТО бомбардовања" говорио много пута и касније.

„Претрпели смо", рекао је 2017. у Грделици, „штету од око 130 милијарди долара што је више и од оне у Другом светском рату, а погинуло је 2.000 цивила и више од 1.000 војника и полицајаца за три месеца убијања и бомбардовања".

Тих хиљаду војника и полицајаца је помињао и 2013. када је био министар одбране, али у књизи Јунаци отаџбине током тог периода је свега 774 погинулих, убрајајући и све настрадале у борби са такозваним „албанским терористима", како се у књизи наводи.

Већ наредне, 2018. у Алексинцу председник Вучић говорио је о „2.500 убијених у 2.500 удара".

Најдаље је отишао директор Канцеларије за Косово и Метохију Владе Србије Петар Петковић, изјавивши 24. марта 2021. да је за „11 недеља убијено 3.500 људи".

Скупштина одбила иницијативу за оснивањем комисије

Медији у Београду су објавили почетком 2021. да ће на „иницијативу председника бити покренута комисија која ће утврдити тачан број настрадалих током агресије НАТО".

Требало је симболично да почне рад 24. марта.

Ипак од ње се званично одустало.

Посланици Скупштине, у којој су напредњаци имали апсолутну већину, одбили су 19. октора 2021. овај предлог, поднет годину дана раније.

Последњи пут је председник Вучић о жртвама говорио у мају 2022. на конференцији са немачком министарком одбране Кристин Ламбрехт.

„Молим за мало поштовања према овој земљи у којој је 82 деце убијено током агресије 1999. године и наша деца су нама важна и вредна", рекао је Вучић.

На питање ББЦ-а на основу ког списка је председник говорио о погинулој деци, нису одговорили из Председништва.

ФХП: Међу погинулима 101 млађи од 18 година

Наташа Кандић каже да су Фонд за хуманитарно право и Реком мрежа помирења позивали све који имају податке да им доставе о жртвама које нису на њиховом списку, али да им се нико није јавио.

„Постојећа власт води такву политику у којој се жртве НАТО бомбардовања мере хиљадама и зато се, почевши од 2012, а посебно од 2015. (...), тај број из године у годину стално повећава", каже Кандић за ББЦ.

На свако помињање жртава нудили су, каже, линк ка списку погинулих које су пописали именом и презименом и има их 756.

„Оно што може бити су још две или три жртве које су погинуле кад је бомбардован воз у Грделичкој клисури, а да су у питању Роми.

„Остала је сумња да их има још, али нема нико ко то може да потврди или да нас упути где да нађемо податке", каже Кандић.

Од 452 цивила на списку - 218 су Албанци, 204 Срби и 30 Рома, Египћана, Бошњака, Црногораца.

Млађих од 18 година је 101 и то Албанаца 66, српске националности их је 25.

„Млађих од 14 година, што су да кажемо деца, укупно је 66 од ових 101.

„Албанаца 47, српске националности 15, Рома и других четворо", каже Кандић.

„Када председник каже 82, неко каже 78, они то говоре као да је реч о деци српске националности, међутим кад се имена саберу, види се да је највише албанске деце.

„Та албанска деца су страдала 14. априла кад је НАТО бомбардовао избегличку колону из Ђаковице", каже Кандић.

Вучић је 2021. поменуо да је страдало „16 деце од две до 17 година из породица Ахметај и Хасани".

Мештани села око Ђаковице погођени су у региону места Меја и Бистражин, које је претходно српска полиција истерала из кућа и наредила им да иду у Албанију, додаје Кандић.

Према подацима МКСЈ, тада је убијено између 70 и 75 цивила, а сто рањено.

НАТО је тврдио да је колона избеглица ишла у пратњи српских војних возила.

„Деца су страдала и у селу Кориша, када су српске снаге истерале из села албанске цивиле, који су кренули ка Албанији, пао је мрак и они су се зауставили у том селу.

„У њему се налази некадашње стовариште војске и ту су смештени, по неким сведочењима намерно да би провоцирали напад, јер је то било типовано као војни циљ", каже Кандић.

У нападима на Бистражин и Коришу погинуло је 140 цивила, од чега је било 40 деце млађе од 16 година.

„Непримерено је говорити да је више страдало ове националности, него неке друге када су у питању жртве уопште, а посебно када су у питању деца.

„Нажалост, албанска деца су страдала одговорношћу српских снага, када су морале да напусте домове и нашле се у избегличким колонама", каже Кандић.

Нема политичке воље

Жртве се посматрају као колективне, уместо да добију име.

Незаинтересованост за то Кандић препознаје не само у Србији, већ у целом региону, осим Црне Горе.

Како каже, нема политичке воље да се попишу жртве, ни национално ни регионално.

„Имају слободу да стално повећавају, плаше новим жртвама, оптужују друге за жртве и истрају у националистичком дискурсу.

„Отуда не само невољност, већ и чврста одлучност да се жртве не именују и да се то стално најављује", каже Кандић.

Шта даље?

Наташа Кандић је уверена да ће једног дана бити основана регионална комисија која би направила заједнички попис жртава, али да таква намера на Балкану још не постоји.

„Мислим да озбиљно и не постоји намера државних органа да се баве пописом жртава, јер знају да смо ми то урадили, али доћи ће тренутак када ће се прихватити тај наш попис", каже она.

За сваку жртву имали су бар по пет независних извора,које су прикупљали још током бомбардовања на основу чланака, сведочења, књига, а захваљујући могућности да податке прикупљају и на Косову и у унутрашњој Србији.

Како каже, тога су свесни и државни органи у Србији и зато никада нема полемике о подацима.

Евиденцију о жртвама на Косову је до 2016. водио Институт за ратне злочине, који је објавио податке о албанским жртвама, али ни ту нема издвојених жртава НАТО бомбардовања.

„Ту нема ни ромских, ни жртава после јуна 1999. године, док у нашој бази постоје жртве све до 2000. године.

„Најкомплетнија база података је код нас и ту нема сумње ни код државних органа, јер ми једини имамо приступ свим жртвама", каже Кандић.

Консолидована листа страдалих Приштине и Београда је оно што је потребно, јер то жртве заслужују, сматра Вељко Одаловић.

„То је посао који треба да се уради, држава је та која треба да одреди механизам и онога ко ће то да ради.

„То је оно што верујем да ће се урадити, али у овим односима са Приштином то је врло комплексно урадити, бојим се да не подигнемо превелико очекивања, а да онда не урадимо у зид на административној линији", закључује Одаловић, коме је од прошле године забрањен улаз на Косово одлуком власти у Приштини.

Укупне бројке

На основу обимне документације, Фонд за хуманитарно право прибавио је податке да је током сукоба на Косову било укупно најмање 13.500 жртава.

У Kосовској књизи памћења Фонда за хуманитарно право забележени су злочини над различитим етничким заједницама.

Према ФХП, укупно 13.535 људи је убијено или нестало током рата на Kосову у периоду од 1. јануара 1998. до 31. децембра 2000.

Ова бројка се заснива на анализи 31.600 докумената из различитих извора, међу којима је и велики број изјава жртава и сведока ратних злочина.

По броју убијених 10.812, косовски Албанци чине највећи број жртава, затим Срби 2.197, док Роми, Бошњаци, Црногорци и други неалбанци чине 526 жртава.

„Први пут у историји Балкана, бројке су замењене именима која не дају простор за манипулацију, минимизирање или преувеличавање.

„Свака прича у књизи кореспондира са животом људи о којима говори", наводи се на сајту.

'Морамо да се боримо, само да бисмо отишли на гроб'

Како дани пролазе, Драгиши и Зорици из Грачанице све је теже.

Пензионерске дане прекрате радом у баштици поред куће.

И даље чекају да званичници објаве тачан број жртава.

„Волео бих да се то утврди", каже Драгиша.

Овог 1. маја Драгиша Петровић је први пут отишао на мост где су му деца убијена, да по њему прошета, иако је на само 20 километара удаљености од куће.

Од прошле године ту је постављена спомен плоча на којој су само имена жртава албанске националности док су за остале остављене три тачке.

У Грачаници су 1. маја 2022. другари Марије и Николе подигли спомен плочу поред Основне школе Краљ Милутин, поставили цвеће и уредили простор.

„Они су се једини сетили", каже отац.

Никола би, каже Зорица, данас био свој човек, имао би 40 година, имао би породицу.

Марији је рођендан био 7. јуна, 38 година би напунила.

Маштала је да студира медицину.

Чим у кући погледа слике деце, сачувани крстић и ланчић, крену јој сузе и данас, каже јецајући.

Да би прешла мост и колима или аутобусом „мора да се накљука лековима".

„Живот тече, напето је, како која година већ је и здравље попустило.

„Морамо да се боримо, само да бисмо отишли на гроб", каже мајка.

Можда ће вас занимати и ова прича

Четрнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља.

Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]