Бомбардовање 1999: Како је ваљевски „Крушик“ успео да се дигне из пепела

Балистичка техничарка Милка Николић има 54 године, од тога је 32 провела у фабрици наменске индустрије „Крушик" у Ваљеву.

Био јој је то први посао, одмах после средње школе, право са бироа за запошљавање. Прижељкује да у „Крушику" дочека пензију.

Била би то готово рекламна прича соцреализма, да се у међувремену нису десили рат, санкције, бомбардовање, транзиција и капитализам.

На „Kрушик" је, према подацима предузећа, у пролеће 1999. пало најмање 170 пројектила, што је урушило 92 одсто фабричких постројења. Повређено је шест радника обезбеђења, од којих двојица теже.

Као војна фабрика у којој су се производиле ракете, мине и разне врсте наоружања за југословенску војску и извоз, сматран је легитимним војним циљем током бомбардовања НАТО алијансе.

Генерални директор „Крушика" Владан Лукић каже да су рат и санкције током деведесетих ову фабрику бациле на колена, јер није могло да се извози, а Југославија није имала потребу за количином наоружања коју је могла да произведе.

„Бомбардовање је буквално разорило фабрику - неки објекти су потпуно уништени, као да никада нису ни постојали", наводи Лукић за ББЦ на срспком.

Селидба открила сву моћ „Крушика"

Пред почетак бомбардовања, радници су се спремали и износили машине на 50 локација у Ваљеву и околини.

„Говорило се да ће да почне и то је већ била свршена ствар", каже Николић.

Лукић прича како су машине одвожене по расположивим халама других предузећа, ресторанима, па и пољопривредним објектима - „практично свуда где је било одговарајућег простора и електричне енергије, довољне снаге".

Ваљево је тада видело „моћ Kрушика, какву све опрему поседује", каже.

„Радило би се док сирена огласи узбуну а затим се напуштала фабрика, са опремом натовареном на камионе. И тако у круг. Мало ко је мислио на опасност, јер је циљ био извући што више".

На почетку НАТО интервенције, запослени у „Крушику" су имали радну обавезу да долазе на посао.

„Не знам колико смо радили после 24. марта, али знам да јесмо. Добили смо налог да као војна фабрика, после проглашења ратног стања будемо на послу - морамо правити наоружање да се брани земља", прича Милка Николић.

Међутим, чим би сирене почеле да завијају, ишли су у склониште, где се плашила да ће се угушити.

„Тамо смо били залепљени једни за друге - није било вентилације, ничега. Укопано у земљу, а простор није предвиђен за тај број људи.

„Зато сам се, после неколико дана, сама вратила у погон. Знала сам, ако падне бомба - била ја ту или 300 метара даље, свеједно је", описује она.

Када је први пут са пет бомби гађан „Крушик", 14. априла 1999. у 5 сати и 30 минута - радници нису били на послу.

„Да смо сви били тамо, то би било масовно уништење. Нико није очекивао да ће и по дану бомбардовати", присећа се она.

„Крушик" је бомбардован 12 пута, најпре навођеним пројектилима, а два пута су НАТО авиони избацили и такозване „тепих бомбе".

Тепих бомби без најаве

У првом од та два „тепих" гађања у ноћи 2. маја 1999, поред зграде у којој је живео, тешко је повређен пензионер Драгољуб Тешић Теша, тада електротехничар у фабрици.

Његово насеље „Милорад Павловић", познатије као Колонија, удаљено је неколико десетина метара, преко пута фабрике.

„Оставили су нас да изгинемо. Молио сам да нас иселе, јер нисмо имали склоништа - подруми су нам због подземних вода у нивоу првог спрата".

Ово „сиротињско насеље", како га назива, те вечери је било празно - свако је отишао где је могао, он је одабрао да остане.

„То је рат, нисам могао да одем код неког у кућу да ме храни и да се купам, а не знамо колико ће да траје".

Зачуло се брундање авиона и због тога је изашао напоље.

„Први пут се те ноћи, 2. маја, сирене шизеле, нису огласиле. Касније сам чуо да ниједан наш авион није тад полетео", препричава он.

Када је раније причао новинарима о догађајима, бомбе бачене те ноћи описивао је као „бојлере са усијаним црвеним главама које лете".

Авиони су гађали „Крушик", али је пет бомби пало и на његову зграду, каже, јер се тепих бомбе распрше на удаљеност од пола километра.

Заклон је нашао у комшијској шупи.

„После ужасног блеска и детонације, погодио ме је огроман камен и поломио обе потколеничне кости. Једној бомби сам био на самом кратеру - није ми било суђено да погинем", истиче Тешић.

Срећа у несрећи је, напомиње, што НАТО није бомбардовао „Крушик" док су радници били у обавези да иду тамо.

„Ако може да се каже да је нешто добро било у томе, онда је то што су гађали кад људи нису на послу. Да јесу, док је трајала та сулуда радна обавеза - камионима би возили лешеве", наводи Тешић.

Камен по камен - нова фабрика

Кад су после бомбрадовања радници, а међу њима и Милка Николић, ушли у фабрику - 30. августа 1999. године - зграда је постојала у деловима.

„Све је било уништено, метални делови су поизлетали. Сећам се, само у једној просторија није кисло. Сва стакла су била попуцала, јер је бомба пала на мензу, а то је јако близу - ваздушном линијом стотинак метара.

„Нигде није било ограде. Ишли смо неким путељцима, газили смо преко одваљених цигала и порушеног бетона. Инфраструктура је била начисто порушена", каже Николић.

Присећа се да је сваку металну таблу требало шрафити, па су тек онда на сцену ступали стаклоресци.

„Радило се једно по једно, као да отпочетка градимо фабрику", каже и присећа се да је су се и сами запослени трудили да оспособе шта су могли.

Многи су, каже, у то време узели 24 лична дохотка, мислећи да „од тога нема ништа".

Данас, 20 година касније, холдинг компанија „Kрушик" је обновљена и има милионски вредне уговоре за извоз широм света, а Милка Николић је шефица контроле квалитета и има једномесечну унуку Тамару.

На истом месту ради цела њена породица - супруг Зоран, а од пре две године придружиле су им се и ћерке Јелена и Александра. Овакве „Крушик" породице нису реткост у граду на Колубари.

Лукић је у овој фабрици непрекидно већ 33 године. На челну позицију дошао је прошле године, када је „Kрушик" забележио рекордан извоз.

„Пре две године, извоз је био мало испод 100 милиона долара, а 2018. године - 105 милиона - у поређењу са доступним подацима од раније, то јесте рекорд, по извозу, мада има оних који кажу да је долар 1980-тих година био јачи и да треба израчунати вредност, да би поређење имало смисла", каже Лукић.

Фабрика данас има 3.214 радника - колектив је подлмађен.

„Већина су млади који треба да уче и стасавају. Деведесете су оставиле празнину, тако да искусни мајстори и руководиоци имају преко 55 година, а треба да их замене радници између 20 и 30 година", истиче Лукић.

Зашто се млади овде запошљавају?

Плата од око 50.000 динара (420 евра) у граду где је, према последњим подацима, за 2017. годину, просечна зарада износила 337 евра, довољан је мамац да се млади Ваљевци боре за радно место у „Крушику".

Управо то је један од кључних разлога зашто је Милкина ћерка Александра Бошковић, као несвршени економиста, 2016. закорачила у барутну радионицу фабрике.

„Циљ ми је била солидна плата и радно време од осам сати", каже и наводи да уз „излазицу" може код лекара у радно време, добија слободне дане за испите, „све то су погодности, које су мени биле пресудне".

Појединци јој замерају што „у суперлативу прича о `Крушику`, као да се тамо праве бомбоне".

„Све то стоји, ми правимо оружје - свесни смо тога, али ако не радим ја, радиће неко други. Фабрика постоји и без мене, а мој опстанак је у питању - можда је себично, али тако је".

Извоз оружја „увек легалан"

Медији су писали у више наврата да је и оружје произведено у „Крушику" завршило у ратним подручјима - где је по међународним конвенцијама забрањено извозити војну опрему.

Лукић каже да су невладине организације често постављале и питања у вези са робом коју је Kрушик производио осамдесетих и која је била широм тадашње СФРЈ, а „ко зна којим каналима, из бивших република, завршила на кризним подручјима".

Он тврди да је извоз „Крушика" увек легалан, а фабрика сарађује са више од 70 земаља света.

„Услов за извоз су дозволе свих надлежних министарстава Репубике Србије, а и још неких органа, као и сертификат крајњег корисника - шта се дешава са робом коју легално испоручимо, на пример, купцу са Блиског истока није наша одговорност нити смо у могућности да то пратимо", истиче Лукић.

„Крушик" ове године слави 80. рођендан

„Били смо град у граду"

Милка Николић се запослила 1986. године, као балистичарка, када је у „Крушику" радило скоро 10.000 људи.

„Имали смо невероватну инфраструктуру. То је био град у граду. Све смо имали, амбуланту, очног, ушног лекара, гинеколога, стоматолога, хитну службу стално, мензу".

Напомиње да је то била уштеда и за фабрику - радник све то заврши, а не напушта посао.

„Мени је то значило сигурност, гајила сам децу, правила сам кућу. А и сада је то ствар престижа. Службеница у банци ме је недавно питала `колико ми то у Крушику зарађујемо`, јер се они осећају деградирано у односу на нас".

Због специфичности радног места, ишло се на рекреације - плаћен боравак на планини или мору - бринуло се о здрављу запослених, каже Николић.

Захваљујући „Крушику", протеклих деценија изграђена су читава стамбена насеља, одмаралишта, али и зграде Дома културе и Дома синдиката.

Име „Крушик" носили су и носе не само фудбалски клуб и стадион, већ и бројни други спортски тимови, као и културно-уметничко друштво.

„Током 1990-тих јесте можда било мање посла, али инфлаторна година је била страшна - јаве нам у девет да тај дан примамо плату, вредност 200 грама кафе, кад изађемо с посла у 15 сати за те паре не можете да купите ни 100 грама.

„Сад имамо посла, али смо прошли и године кад није било ничега", каже Милка Николић.

Александрин отац и Милкин супруг Зоран има најдужи „Крушик" стаж у породици - 36 година.

За то време се „саживео са машином - по звуку зна шта јој је", кажу оне, а Зоран додаје да „ситуација сад није лоша у фабрици, али је било гадних периода".

„Било је више ружних ствари, него лепих".

Честе су критике да „Крушик" запошљава људи са партијском књижицом.

„За компанију као што је Kрушик, у државном власништву, увек се помињало партијско запошљавање, не само данас већ и у претходним временима", истиче Лукић.

Многи у Ваљеву, пре свега бивши радници, сматрају да њихова деца и унуци треба да имају првенство у запошљавању, док је његов став да знања и вештине треба да буду основни критеријум.

„При томе заборављају да су, захваљујући привилегији да раде у Kрушику, добили станове, школовали децу и примали пристојне плате, много веће од осталих у граду, ипак, сматрам да треба пружити свима подједнаке шансе", закључује Лукић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]