Косово: „И даље не разумем зашто", сведочења породица страдалих у злочинима у Великој и Малој Круши

Албанац Берат Дураку имао је 15 година када је у марту 1999. у једном дану изгубио оца, четири стрица и једног рођака.

Само дан пошто је почело НАТО бомбардовање Југославије, српске снаге напале су Малу и Велику Крушу и оближња села, на правцу између Призрена и Ораховца, због сумње да је ту стециште припадника побуњеничке Ослободилачке војске Косова (ОВК).

Тадашњи режим Слободана Милошевића сматрао је борце ОВК терористима, јер су, као одговор на репресивну политику, нападали полицајце, војнике и цивиле, што је изазивало нову спиралу насиља.

Тако је у периоду између 25. и 27. марта 1999. у оба села - Великој и Малој Круши, убијено више од 300 цивила, међу којима је било жена, деце и старијих, наводи се у књизи Деценија сећања мреже Реком.

„Постојала су и два крематоријума у Kруши, где су тела спаљивана, и неколико масовних гробница.

„Покушавали су да сакрију злочин, одвозили су камионе пуне лешева и бацали тела у реку Бели Дрим", говори ми Берат Дураку, испред меморијалног комплекса масакру у Великој Kруши.

Према њиховим подацима, које наводе и косовски званичници, у Великој Kруши је убијено 241 људи, а више од 200 су били мештана овог села.

У Малој Kруши је убијено више од 100 људи.

Годишњице овог масакра се сваке године обележавају на Косову на највишем нивоу док се у Србији о њима готово никад не говори.

Говорећи о злочину у Круши, Никола Шаиновић, потпредседник Владе СР Југославије током 1999, скреће пажњу на злочине ОВК у Ораховцу, Ретимљу, Оптеруши и суседним селима над српским цивилима у јулу 1998. како би се сагледао шири контекст „косовског ланца трагедије".

„Један злочин не оправдава други, то је само слика једног драматичног амбијента у ком смо се нашли, у којој су обе стране, очигледно, направиле злочине великих размера.

„Било би добро кад говоримо о једном, да говоримо и о другом, јер се ради о комшијама", каже Шаиновић за ББЦ.

Он је пред Међународним кривичним судом за Југославију у Хагу осуђен на 18 година затвора за ратне злочине на Косову током 1999, а на слободи је после одслужене две трећине казне.

Затворени и четврт века касније

Пре одласка у Малу и Велику Крушу, упозорили су ме да тамо одавно није било новинара из Београда, ако их је и било уопште.

Уз помоћ колеге из Приштине, после неколико дана труда, нашли смо људе који су спремни да говоре за ББЦ.

Мала Круша је село на двадесетак минута вожње од Призрена ка Ораховцу, наизглед ни по чему посебно.

Брдовито месташце са зеленом пролећном травом, кућама без фасаде и понеким зидом, уместо ограде, личи на многа друга на Косову.

Ожиљак који га разликује - масакр од пре 25 година када је убијено 104 људи - и даље је утиснут и видљив и у избегавању мештанки да се сликају за медије, иако су срдачно разговарале са нама.

Седе за дрвеним столом у центру села, поред турбета - надгробног муслиманског споменика.

Поред њих је сеоско гробље, а 100 метара низ улицу и гробови страдалих у масакру, каскадно поређани и избетонирани, са пластичним цвећем и понеком албанском заставом.

Настављамо даље и за само неколико минута смо у Великој Круши, у којој је изграђен меморијални комплекс жртвама масакра.

Тамо је са породицом све до краја марта 1999. живела Бљерта Нали Гаши када су јој у једном дану убијени отац Џеладин Нали и више од 10 рођака.

У истом дану је изгубила 13 чланова породице, а имала је 13 година и данас, каже, не подноси тај број.

„Можда нисам била довољно велика да разумем зашто се нешто дешава, али јесам да запамтим како је било.

„А у ствари, ни данас не разумем зашто", каже Бљерта и заплаче.

„После 25 година, нико није осуђен за те злочине, а били су чиста неправда, живели смо нормалним животом, без било каквог луксуза, и никоме ништа нажао нисмо учинили", каже она у разговору за ББЦ.

Изостанак судског епилога

За злочин у Малој Kруши, у јуну 2020. осуђен је Дарко Тасић на затворску казну од 22 године, али му је Апелациони суд у Приштини у децембру исте године преполовио затворску казну на 11 година, подсећа КосСев.

Из Фонда за хуманитарно право су истакли да су процесуиране углавном особе нижег ранга при оружаним формацијама, док је, са изузетком неколицине, упадљив изостанак суђења високопозиционираним официрима у чијим су се зонама одговорности овакви злочини догађали.

А били су, тврди се, „систематски и свакодневни".

У само једном дану, 26. марта 1999. године, поред масакра у Малој Kруши, и у оближњој Сувој Реци, Ландовици, Целини и другим местима убијено је укупно скоро 700 цивила, подсећа ФХП.

Међународни кривични суд за Југославију у Хагу (МKСЈ) је у осуђујућим пресудама на више суђења утврдио постојање државног плана чији је циљ био протеривање значајног броја косовских Албанаца, како би се обезбедила трајна српска контрола над Kосовом.

Постојање плана утврђено је, између осталог, и на основу примене једнообразне матрице злочина, некажњивости за почињене злочине и уништавања личних докумената косовских Албанаца на прелазима према Албанији, наводи ФХП.

Како је почело?

Током 1998. интензивирали су се сукоби албанских побуњеника са српским снагама, а због све већег броја случајева протеривања и страдања цивила, како је образложено, да би се спречила хуманитарна катастрофа, НАТО алијанса започела је бомбардовање Југославије 24. марта 1999.

Почетак НАТО кампање, неки Албанци су дочекали срећни, надајући се да ће то променити ситуацију набоље, каже Бљерта Нали Гаши.

„Мислили смо да ћемо бити слободнији, и ми као деца смо осећали те стеге, нисмо имали слободу кретања, нисмо могли да се образујемо, нисмо имали елементарна људска права и нормалан живот.

„Али, већ 25. марта смо схватили да се све потпуно мења, али нагоре, када су српске снаге ушле у Крушу", каже Бљерта.

Њихова кућа је била на брежуљку на крају села и ту су се комшије и фамилија окупили да се склоне од полиције и војске.

Кад је пао мрак, отишли су у шуму недалеко одатле да се сакрију, али су их српске снаге опколиле тенковима.

И данас памти колико је била престрављена када је чула тенкове спремне да пуцају.

„Родитељи и старији су нас покрили ћебадима и телима.

„Тенкови су се примицали и, кад би стрес и притисак дошли до врхунца, они би их зауставили и то су сатима понављали", препричава ова данас 38-годишња мајка троје деце.

Око поноћи су се вратили у кућу и спавали, колико је ко могао.

У зору их је пробудио упад српских снага које су претражиле целу кућу и натерале их да изађу у двориште.

Раздвојили су, каже, жене и децу на једну страну, мушкарце на другу.

„Није им била стратегија да нас убију у планинама, јер би неко вероватно могао да побегне.

„Опколили су нас код куће, одвојили мушкарце и жене, малтретирали нас, физички и психички, и нису оставили никог од мушкараца живог", прича Бљерта, данас запослена у општини Ораховац.

После упада у село, заједно са мајком, сестрама и родбином избегла је у Албанију, одакле се вратила после три месеца, у јуну 1999. а бројни мушкарци из њене породице и комшилука су страдали.

ББЦ документарни програм Панорама је у априлу 1999. објавио видео снимак Сељамија Хељшамија из болнице, који је напад у Великој Круши преживео тако што су га покрила тела убијених у масакру.

Са Косова је избегао сакривен под ћебадима на трактору, којим су превожене жене, деца и старци.

Слично је искуство и Берата Дуракуа, са којим разговарам у Великој Круши, испред великог споменика на ком су уклесана имена убијених и несталих цивила и војника, наспрам којег је гробље.

После првобитне неповерљивости према медијима и договора у кафани која је била склониште ОВК, како пише на табли, Дураку и локални званичници показују ми Меморијални комплекс.

У уређеном амбијенту налик амфитеатру, поред десетина белих мермерних гробова са именима, међу којима је и жена која је била трудна у то време, налазе се и гробна места за неидентификоване жртве прекривена травом.

Kада су српске снаге ушле у село и одвојиле мушкарце, Дураку је као тинејџер послат у групу са женама и децом.

Наређено им је да предају новац и вредности и да оду у Албанију.

Kренули су, али су се, каже, успут изгубили и склониште нашли у подруму једне од спаљених кућа његовог рођака, где нису имали ни храну, ни воду.

„Нисмо знали шта се напољу дешава, нити шта је са нашим људима из села.

„Од 26. марта, кад смо ушли у подрум, тамо сам био са више од 50 људи", каже Дураку.

После два дана су изашли и затекли празно село, а он је отишао и до његове куће.

„На трећем спрату, у једној од соба, видео сам тело мог убијеног оца, до пола карбонизовано, запаљено.

„Био сам потпуно збуњен и изгубљен", прича овај 40-годишњак из Велике Круше.

Вратио се групи жена и деце и заједно су отишли најпре у село Ноговац, а одатле у Албанију, где ће као избеглица провести наредних три месеца.

Вратили су се после потписивања Кумановског споразума 12. јуна 1999. године, којим је окончано НАТО бомбардовање и договорено повлачење српских снага с Косова.

Затекли су потпуно уништено и запаљено село.

Данас је у центру села скоро потпуно готов музеј и читав меморијални комплекс.

План је да на једном месту буду сакупљена и приказана сведочења преживелих, докази, снимци, како би посетиоци и истраживачи могли да се изблиза упознају са масакром који је село искусило.

Сваке године, места страдања обилазе и косовски званичници и представници породица несталих.

Косовски премијер Аљбин Kурти је 2023. одатле поручио да су Мала и Велика Kруша „велико сведочанство геноцида Србије", пренео је КосСев.

Скривање злочина

Да се пре четврт века радило на прикривању злочина, показују и извештаји међународних организација.

У анализи Хјуман рајтс воча о злочинима на Косову наводи се да су у Великој Круши, мушкарце Албанце увели у једну српску кућу у Малој Kруши, где су их убили из аутоматског оружја.

Затим су жртве, њих најмање стотину, покрили сламом и запалили, наводи се.

Тимови за судску медицину Трибунала за ратне злочине у Хагу пронашли су 14 тела у Малој Kруши, али су пријавили очигледне доказе о прекопавању гробова, цитирано је обраћање тужитељке Карле дел Понте Савету безбедности Уједињених нација новембра 1999.

Зграда у којој су се десила убиства била је разнета експлозивом, а истраживачи ХРВ посетили су Малу Kрушу 9. јуна 1999. и пронашли велики кратер на месту где се, по речима мештана, догодио масакр, пише у књизи „По наређењу: Ратни злочини на Косову" (Under Orders: War Crimes in Kosovo).

Увид о злочинима у Малој Круши Никола Шаиновић, Милошевићев блиски сарадник, добио је из сведочења у Хагу.

„Ради се о великој трагедији", каже и објашњава да су се на простору западно од Суве Реке ОВК бригаде сукобљавале са српским снагама, што су потврдила документа са суђења.

„Трибунал је пресудио да су се најтежи злочини, убиства цивила, десили као деловање појединаца или група изван подухвата за који је нама суђено.

„Косово је, као ратом захваћено подручје, пуно оружја читаво време, пуно разних људи у шареним униформама, сведоци и преживели из Мале Круше су помињали имена, како познају људе (који су их напали)", каже Шаиновић, додајући да не оправдава оне који су чинили злочине.

„Ти људи, који су то урадили, ставили су нам блато на лице."

Како је утврђено, за време сукоба 1998. и 1999, Шаиновић је био Милошевићев изасланик за Косово и део такозване заједничке команде која је на основу налога из Београда усмеравала акције српске војске и полиције у тадашњој јужној српској покрајини.

На питање зашто се у Београду готово никад не помињу ови злочини над албанским цивилима, он одговара да је то део балканске трауме, да се увек говори о једној страни.

„Нулта ствар је попис догађаја, и једних и других.

„Не желим да смањим трагедију, напротив, она је већа, зато су последице тако дубоке", истиче Шаиновић.

Борба жена у селима без мушкараца

Дубину трагедије највише су осетиле жене и деца, која су се вратила у Малу и Велику Крушу после злочина.

Најмање 150 жена су остале удовице, а више од 500 деце су остали сирочад, док се и даље 130 људи води као нестало, наводи Реком.

Многи нису успели да идентификују чланове породица, а дешавало се и да буду погрешно идентификовани, те су породице морале да пролазе кроз болан процес поновног отварања гробова.

Идентификација је првобитно била заснована на традиционалним методама, препознавањем одеће или личних предмета, али је замењена ДНK анализом.

За ова места се у наредним годинама говорило да су „села без мушкараца".

За разлику од уобичајеног занемаривања улоге жена у временима сукоба, када се истичу само хероји и жртве, „сећање на масакре у Круши нуди јединствено сочиво кроз које се може сагледати рат на Косову", каже Јора Љумези, истраживачица људских права, ауторка извештаја о Косову у монографији Рекома.

„У Круши (...) жене су преузимале централне улоге док су мушкарци били одсутни.

„Упркос томе што су трпеле бол у срцу због губитка вољених — мужева, деце и очева — жене из Круше су показале непоколебљиву одлучност да поново изграде сопствене животе и обезбеде породице после рата", наводи Љумези у писаном одговору за ББЦ на српском.

Храброст и активизам жена, као и издржљивост, у Круши нису били појединачни случајеви, већ су цветали унутар заједнице, додаје она.

О њиховој борби снимљен је и вишеструко награђивани филм „Кошница", редитељке Бљерте Башоли, по истинитој причи о Фахрије Хоти из Велике Хоче, чији се муж и даље води као нестао.

У конзервативној средини овог забаченог косовског села, Хоти је организовала комшинице, махом удовице, да се удруже у задругу, праве и продају ајвар маркетима широм Косова, како би могле да преживе, борећи се са крутим патријархалним нормама и противљењу преживелих мушкараца.

Шкотски форензичар: Ужасан ниво зверстава

Роберт Мекнил је шкотски форензичар са вишегодишњим искуством у прикупљању доказа испитивањем посмртних остатака, који је на Косово дошао јула 1999. као део тима истражитеља МКСЈ.

Био је присутан током ексхумације тела у Великој Круши, где је „осетио кнедлу у грлу" приметивши да су на 23 сандука чланови исте породице - Хоти, испричао је за сајт Балкан Инсајт.

Овај истражитељ је учествовао и у испитивању посмртних остатака убијених у Сребреници, током рата на подручју Босне и Херцеговине, где су српске снаге извршиле геноцид над муслиманским становништвом.

„Ниво зверстава био је прилично ужасан, посебно кад испитујете свежа тела и видите како су се према њима опходиле убице.

„Према многим жртвама су се односили веома окрутно, пребијали су их (...) за мене је то био шок, навикао сам на убиства, али не на окрутност на какву сам наишао на Косову и Босни", каже Мекнил у разговору за ББЦ из дома у Глазгову.

Међу жртвама је било и деце, додаје.

Радили су у привременој мртвачници у околини Ораховца, без правих услова за рад.

Као бизаран начин збуњивања истражитеља и прикривања злочина, наводи и примере да су жртве пресвлачене, што је отежавало идентификацију, иако одећа никад није једини начин да се жртве идентификују, додаје.

„Преживели и породице жртава очајнички су желели да сахране вољене и одлучили смо да одвојимо, очистимо и изнесемо одећу на столове да жене могу да виде и препознају", каже Мекнил.

Сећа се жене која се расплакала одмах препознавши мокар џемпер свог супруга док се сушио.

Џемпер је добио као награду за бригу о животињама од Светске фондације за природу и није се одвајао од њега, испричала му је, тражећи да јој га предају.

То му је, каже, „натерало сузе на очи".

„У нормалним околностима морали бисмо да кажемо не, јер је џемпер требало да буде послат у Хаг као доказни материјал, али у овом случају, патолог и ја смо се сагласили да она треба да има тај џемпер", каже Мекнил.

Џемпер је имао рупу од метка спреда високо изнад срца, а позади ниско у доњем делу леђа, што показује да је упуцан одозго, а можда је био и на коленима, описује ми показујући рукама по телу.

Очеве ствари пронашла је и породица Бљерте Нали приликом велике ексхумације 12. августа у Великој Круши.

Њен отац је био Џеладин Нали, наставник у школи „Бајрам Цури".

Знао је да се нешто спрема и рекао је укућанима пре напада да у једну кесу спреме слике и нешто одеће и, захваљујући томе, и данас их чува.

Бљерта каже да се претпоставља да је убијен негде између Велике Круше и оближњег села Целине.

Од повратка у село, живела је са мајком и две сестре, првобитно у једној соби, јер је цела кућа била порушена.

Она и сестра су завршиле школу и запослиле се, а мајка се бавила ручним радом, јер нису имале много земље да обрађују.

Сналазиле су се како су могле, али их је 1999. заувек обележила.

„Данас, ја сам за то да живим у демократији, можда и за заједнички живот са Србима, али унутра има нешто што ми не дозвољава да им опростим", закључује Бљерта док показује руком на груди.

Исмет Дураку, Бератов отац, и даље се води као нестао.

Шеснаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]