Меша Селимовић: Седам мање познатих детаља из биографије славног писца

Достојанствен и благ, уроњен у унутрашњи спокој и мир, налик на дервиша чију је славу проширио комунистичком Југославијом, Меша Селимовић је волео брзу вожњу, фудбал и због љубави остао без партије и политичких ловорика.

Највећу личну трагедију, убиство брата, преточио је тек две деценије касније у роман „Дервиш и смрт" који је освојио бројне награде.

Рукопис овог романа који се чува у породичним шкрињама писан је пола латиницом, пола ћирилицом, каже Селимовићев унук Никола Момчиловић за ББЦ на српском.

Родом из Тузле у Босни и Херцеговини, са дугогодишњом адресом у Београду, господственог држања, са наочарима и увек у уштирканим кошуљама, Селимовић је био страствени навијач Црвене Звезде.

„Бака (Дарка) је причала да је умро гледајући утакмицу, тад (11. јула) је било финале Светског првенства 1982. у фудбалу", каже његов унук.

Управо због љубави са Дарком, Селимовић је избачен из Комунистичке партије, услед строгих и крутих начела тадашњег морала.

Шекспировско књижевно дело

Селимовић је веома занимљива књижевно-историјска фигура, посебно због начина на који је обликовао најпознатије дело, уплићући више паралелних заплета, каже Марија Терзић са Института за књижевност и уметност из Београда.

„Главни јунак је дервиш, шејх (поглавар) текије мевлевијског реда (један од дервишких редова), и многи критичари обраћају пажњу на тај исламски део, а сам Селимовић је рекао да му то није била намера, већ метафора за ум ограничен индоктринацијом.

„А та ограниченост може бити припадност партији, религији, било чему и он је хтео да нагласи колико се човек припадањем једном систему у ствари отуђује од самог себе и сопствене људскости", каже Терзић за ББЦ на српском.

Она се у докторској дисертацији бавила паралелом Шекспировог Хамлета и Селимовићевог дела Дервиш и смрт.

„Мени је Мешина субјективност доста потресна јер је темељ тог романа његово лично искуство смрти брата, који је стрељан због нечег што и није био злочин.

„Узео је неке ствари из магацина одакле није требало, практично стрељан за пример, отуда феномен човека који је без кривице крив - у роману то је Харун, а у животу је његов брат Шефкија", каже Терзић.

Шефкија Селимовић, најстарији брат и партизански официр, крајем 1944. узео је кревет, ормар и столицу из ГУНД-а (Главне управе народних добара), због чега је изведен пред преки суд.

Осуђен је на смртну казну стрељањем баш зато „што је окривљени из познате партизанске породице", иако је намештај спремио за жену која се враћала из концентрационог логора.

„Фасцинантно је да је Меша чекао 22 године од историјског тренутка дешавања злочина до преобликовања у књижевни мотив за роман.

„Његово објашњење је да је чекао све то време да би горчина и туга ишчезле, да роман не би био потресна лична прича, већ да би био подигнут на ниво универзалности", каже Терзић, оцењујући да је тиме избегнута патетика.

Истражујући за докторски рад, утврдила је да је у време када је Шекспир писао Хамлета, изгубио најпре оца, а затим и једанаестогодишњег сина Хамнета.

И Хамлет и Ахмед Нурудин, као главни ликови, суочавају се са личним губицима.

Упркос очигледним разликама између средњевековне Енглеске, односно Данске и отоманске Босне, постоји заједничка црта идеолошког оквира који и једном и другом одузима право личног избора и слободне воље, сматра Терзић, професорка енглеског језика.

„И у Хамлету и Дервишу и смрти постоји неколико рукаваца, више слојева тих дела - психолошка критика и политички прагматизам.

„Занимљиво је да писац са овдашњих простора, из релативно мале културе, може да стоји раме уз раме са једним Шекспиром", каже Терзић.

Више о дервишима

Животни пут

Међу оснивачима листа Ослобођење

У августу 1943. у селу Трнави, крај Бијељине, које су партизани звали 'малом Москвом', нашла се јединица Меше Селимовића.

Он је, као члан пропагандне јединице Агитпропа Обласног комитета KПЈ за источну Босну, једући пасуљ за доручак, ручак и вечеру, са партијским друговима чекао тренутак за напад на град.

Послије напада и упада у Бијељину, из града смо изнијели штампарске тигл-машине и све што је потребно за штампање новина. Тада смо покренули лист Ослобођење.

Ослобођење, које је на амблему имало звезду петокраку и поднаслов Смрт фашизму-слобода народу, данас је лист са најдужом традицијом у Босни и Херцеговини и ове године слави 80. рођендан.

У првом броју Ослобођења, припемљеном ручном штампаријом, Селимовић је објавио чланак о православној цркви у Совјетском Савезу, према подацима које је чуо на радио станицама Москва и Слободна Југославија, записао је у мемоарима.

Због развода и љубави избачен из Партије

Када је после рата срео Дарославу Дарку Божић, жену која ће му бити животна љубав и подршка, већ је био у браку и имали су дете.

Дарку је упознао случајно, у његовој канцеларији у Београду.

„Млада и лепа жена мислила је да ће затећи бркатог партизана опасаног пиштољчином, а тамо је угледала младог човека у кошуљи, насмејаног", причао је Селимовић касније.

Већ тад је, каже, био „ухваћен".

Љубав на први поглед учинила је да остави породични дом.

Са Дарком, за коју у књизи Сјећања каже да је „његов добар дух", остао је до смрти и добили су две ћерке.

У њеном слабом тијелу лијепог лица била је толика снага воље и толико храбрости, да ме увијек запрепашћивала: она ме бранила од невоља 'живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко пред тешкоћама писања, вјеровала у мене кад су сви сумњали, усмјеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу.

Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац (ни то не би била никаква трагедија, констатујем само чињенице).

Међутим, живот са Дарком и пре формалног развода од прве супруге био је тема партијског састанка јер се радило о важној фигури партизанског и комунистичког покрета.

Да би се расправило о његовом случају, у пролеће 1947. заседали су комитети за културу и школство и науку Владе Федеративне Народне Републике Југославије.

Чланови организације, а нарочито другарице, постављали су недозвољено и неукусно индискретна питања (»О чему сте све тачно разговарали? - јесте ли се љубили? - шта сте још радили?« и сл.).

Kад ми је напокон све досадило, рекао сам изнервиран: - Ако мислите да се иживљавате на мени, нећу то дозволити. И напустио сам састанак огорчен.

Искључен сам из Партије, а доцније отпуштен с посла!, записао је Селимовић у „Сјећањима".

После свега, Селимовић и Дарка су продали готово све што су имали да би возом, поневши мало хлеба и качкаваља на пут, кренули у нови живот у Сарајеву.

Тамо је Селимовић обављао низ високих дужности у култури - био је директор Босна-филма и главни уредник у издавачком предузећу „Свјетлост".

Ћерке Маша и Јесенка су се родиле у Сарајеву и тамо завршиле школе, а тек 1970-их се породично враћају у Београд.

Унук Никола Момчиловић каже да су се бака и дека обожавали до краја живота, што му је „све слађе како је старији".

„Бака је била ћерка официра краљеве гарде, као девојчица је живела у Шибенику у вили са базеном и тениским тереном, имала је коња који се звао Љиљан, ишла на балове код краљице.

„Сећам се да ми је певала песме Тамо далеко и Боже правде кришом у купатилу, она је увек била велики антикомуниста, а Меша убеђени комуниста и левичар и то њима ништа није сметало", каже Момчиловић.

Комунисти су направили револуционарни отклон од Краљевине Југославије која је сматрана буржоаском, па и непријатељском новоуспостављеном поретку, те је пишчев други брак и зато био неподобан за партијске другове.

Заплакао у телевизијској емисији уз севдалинку Јосипе Лисац

Искусни хрватски новинар Доброслав Силобрчић разговарао је 1975. са Селимовићем у емисији „Гост уредник" која је скоро пола века касније поново емитована на Хрватској радио телевизији.

Емисију са Селимовићем, у којој је говорио о позиву писца као својеврсном „духовном стриптизу, у ком се човек обнажује", Силобрчић памти и по дирљивом гесту.

Међу гостима је била и певачица Јосипа Лисац која је отпевала севдалинку Омер беже.

Док је она гласом дочаравала време турских бегова, писац је заплакао, препричава Силобрчић за ББЦ на српском.

„Понашао се невероватно умилно и пристојно, нисам ни очекивао да ће ме тући, али је Меша био јако угодан", каже уз осмех.

„А онда ме је та песма коју је Јосипа певала измамила сузице из очију, било је јако лепо".

Селимовић је на њега оставио „невероватно добар утисак" и описује га као „јако скромног и великог, заиста сјајног".

„Био је врло читљив, паметан и врло способан, једноставно био је велики писац."

Дело Селимовића важно је за српску културу и књижевност, оцењује професорка Терзић, додајући да је питање `чији је Меша` које се некад у јавности поставља бесмислено и представља машење поенте.

„Не потиче из Србије, али је по личном убеђењу, и то стоји у архиви Српске академије наука и уметности, српски писац мухамеданске вере.

„Међутим, својатање, које професор Александар Јерков назива `политичким безобразлуком`, потпуно је погрешно јер се тиме унижавају не само књижевници, већ и њихова дела", каже Терзић.

Никола Момћиловић каже да је његов деда после рата био атеиста, није славио муслиманске празнике, али је долазио код ћерке и зета на славу, по православним обичајима.

Волео брза кола

Меша Селимовић је био љубитељ брзих аутомобила.

„Волим брзине. Појурио бих ја и са 120 на сат, али не да жена. Сметају ми спора кола, волим стартне аутомобиле", рекао је пре око пола века.

Момчиловић зна за ту причу, иако се не сећа деде за воланом.

Имао је шест година кад је писац преминуо.

„И мајка и тетка су имале положен возачки са 18 година и ниједна данас не вози, он је инсистирао да науче, али оне нису делиле ту страст", каже уз осмех.

Љубитељ фудбала

Фудбал је био велика страст писца.

У тузланском радничком клубу „Слобода" играо је леву полутку, играча средине терена.

За време студија у Београду, носио је дрес БУСК-а - Београдског универзитетског спортског клуба.

Та љубав се провлачи кроз све генерације породице.

Отац Николе Момчиловића затекао се једном приликом на породичном ручку код Селимовића, преко заједничких пријатеља, и тако упознао будућу супругу Машу.

Баш тада се чекао резултат утакмице у којој је играла Црвена звезда, а младом госту је било непријатно да затражи да се укључи телевизор да виде резултат.

„Онда је Меша одреаговао - `па и ја чекам, ја сам исто велики Звездаш` и онда су заједно одгледали утакмицу", сећа се Никола.

Сматрао себе лошим говорником

Селимовић је био врло самокритичан, судећи по мемоарима.

На моју велику жалост, мада волим људе који лијепо причају (том Хасановом дару у »Дервишу и смрти« посветио сам доста простора), ја нисам умио да усмено испричам неки догађај колико-толико организовано, и све до данас, цијелог живота, толико заплетем оно што хоћу да кажем, да се људи с чуђењем згледају, нарочито ако хоћу да кажем о ономе што пишем. У почетку сам био несрећан због те мане, као да сам мутав или глух.

Послије сам увидио да способност причања и дар писања ријетко кад иду заједно, и тешко се налазе код једног човјека, чак се, изгледа, искључују, забележио је у мемоарима.

Селимовића је можда карактер спутавао у говорништву, сматра његов унук.

„Као неко ко не воли да се истиче, онда не воли ни да глуми, јасно ми је зашто није волео да говори јавно.

„Мада, све што сам ја прочитао и послушао његових интервјуа, звучао је концизно и јасно и усредсређено", каже.

Додаје да је дуго памтио само дедин лик, али не и глас.

Момчиловић сматра да би му требало посветити више пажње као уметнику.

„Моја бака је била убеђена да је с намером скрајнут, а он је био тако благе нарави и помирљивог става.

„Иако левичар, комуниста и члан покрета отпора који је дошао после рата на власт, он, ипак, није био уз ту власт", закључује Момчиловић.

Момчиловић се сећа дана кад је писац умро, 11. јула 1982.

Породица се окупила у Старом Граду на хрватском острву Хвару, где су ишли на летовање.

Одмах после утакмице, када је Италија, победивши Западну Немачку постала првак света, уследио је ТВ дневник.

„То је била прва вест на Дневнику, тако смо сазнали, нисмо имали телефон у тој кући, а телеграф ваљда још није стигао.

„Био је код куће у Београду, то му је био други или трећи шлог, а памтим га углавном тако што је већ био у кревету, непокретан, али расположен за причу", присећа се Момчиловић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]