Интервју петком - редитељ Филип Чоловић: Потреба за мржњом и покушај борбе са властитим болом

Када су Меши Селимовићу партизани због наводне крађе током Другог светског рата стрељали брата, такође партизанског официра, писац се никад није изборио са болом.

То му је било инспирација да напише једно од најзначајнијих дела балканске савремене књижевности „Дервиш и смрт".

Када су хулигани на смрт претукли Федора Фримермана испред сплава „Саунд", његов старији брат Филип Чоловић најпре је написао књигу „Зима без брата", а затим и документарни филм „Потреба за мржњом".

„Ово ме је до те мере нокаутирало, био сам немоћан и морао сам да се упустим у тако нешто", каже редитељ Филип Чоловић у разговору за ББЦ.

То је ублажило бол, али он није нестао.

Можда би требало да их мрзим, али не могу.

Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав.

Ово што имам сад, зна само за тугу.

Овим речима писца Меше Селимовића, Чоловић започиње филм о сопственој патњи.

Пут ка оздрављењу

„Потреба за мржњом" је прича о томе како се ствара и шири мржња, и како остали на то пристају.

Представља интимну исповест редитеља који, кроз лични губитак и друге сличне случајеве, истражује корене насиља.

Проглашен је најбољим остварењем у категорији преко 50 минута на 68. Мартовском фестивалу, а жири га је уврстио и у такмичарски део Сарајево филм фестивала који траје од 13. до 20. августа, што ће бити регионална премијера.

Размишљао је, каже редитељ, да ли би адекватнији наслов требало садржи реч „насиље", јер је оно окосница приче, али је увидео да је „мржња права реч, иако прејака".

„Зашто клинци у основној школи имају потребу да мрзе неког, иако не знају ниједног Хрвата или Албанца, ко је њима усадио ту националну мржњу?

„Зашто насилници бирају слабије или децу и иживљавају се над њима, не постоји ту ниједан рационалан разлог", започиње причу Чоловић.

Друго, мржња је двосмерни процес, који је у филму мало ко приметио, додаје.

„Кад изгубите неког блиског као ја и као што су изгубили многи људи који говоре у филму, у вама се јавља одређена потреба и интензивна негативна осећања према онима који су ваше повредили или убили.

„Свашта вам пада на памет", признаје Чоловић.

Отуда цитат Меше Селимовића на почетку.

„Мржња само буди мржњу.

„Да би био насилник, мора да си у једном тренутку трпео насиље, али ми не смемо поклекнути и бити као они", додаје.

„Та победа људскости је јако важан аспект, сви ти актери који причају о деци, браћи, синовима, они су у ствари то победили.

„Ми морамо да утичемо на систем, превасходно на правосуђе, да кажњавају починиоце из превентивних разлога, да се такве ствари не би дешавале", истиче Чоловић.

Док разговарамо, овом човеку у црној мајици повремено заискри бол у очима, али му глас не задрхти.

Жели да говори.

Сматра да су дијалог и освешћивање да постоји проблем - први корак у решавању „муља" и насиља на које је српско друштво скоро огуглало.

„На сваку трибину сам се одазвао, свуда где смо причали о насиљу, јер сам сматрао да је то моја обавеза.

„Ако треба и поново да преживљавамо и да ми мајка поново плаче, сматрао сам да је то важно за нас све и да нема оздрављења и отрежњења без тога", каже 43-годишњак из Београда.

У филму се пита како се дошло до тога да „живот у мојој земљи тако мало вреди".

„Треба да пошаљемо слику да се насиље неће толерисати.

„То је оно где нажалост падамо", напомиње редитељ.

Невероватно болно нормални

Пет година је радио на филму у ком је он и наратор и продуцент и редитељ и један од главних ликова.

У филму се каже „сви мислимо да то нама не може да се деси", али свакодневне вести о насиљу и убиствима говоре супротно.

Чоловић саговорнике за филм углавном није познавао пре снимања, а испоставиће да сви имају нешто заједничко.

„Невероватно је колико су сви ти људи болно нормални, саосећајни за друге.

„Могло је да се деси да бар један буде огорчен који ће свашта да каже, али не, они су сви са разумевањем и великим жалом и љубављу према својима", истиче он.

Иако би освета била природни спонтани одговор, они су изабрали други пут.

Желе да нешто промене и спрече да иста судбина задеси неког другог.

Који се случајеви помињу у филму?

Мајка није дочекала правду

Чоловић много времена проводи снимајући, тешко налази слободно време, али каже да то све чини за себе и породицу - супругу и два сина.

Сви други су му умрли.

Оца је изгубио са годину дана, затим очуха - Федоровог оца, брата у бруталном злочину који је тада потресао Србију и мајку три године касније.

„Убеђен сам да је моја мајка умрла онда кад сам јој саопштио да је Федор убијен, а да је у болници само престала да дише", каже у филму Филип.

Није дочекала правду, преминула је 2016. године, пре прве осуђујуће пресуде.

Судски поступак је трајао до пре шест месеци - осам година, и представљао је „мрцварење за породицу".

За то време, убице су већи део времена биле у кућном притвору, што им се рачунало у казну.

„Мени је било потпуно фрапантно, поступак породицу оставља на ветрометини.

„Цео тај систем се не труди да заштити породицу", каже Чоловић.

Дели утисак осталих саговорника да се ради на одуговлачењу таквих поступака.

„Као да је направљено све да се заштите насилници и омогући им се бржи излазак из затвора, да прођу некажњено, него што се штите интереси оштећених и породице.

„У већини ових случајева, насилници су прошли некажњено или са симболичним казнама", наводи он.

Апелациони суд у Београду донео је марта 2021. правоснажну пресуду којом је повећао казне затвора четворици бивших радника обезбеђења сплава „Саунд", јер су на смрт пребили Федора Фримермана 25. јула 2013. и нанели тешке повреде његовим пријатељима.

Лична прича

Филип је током суђења виђао братове убице.

„Трудио сам се да их не запамтим, да бих могао да наставим живот.

„Они су функционисали без икакве гриже савести, били су чак јако груби према мени и према мојој мајци", сведочи он.

Уверен је да је систем дао ветар у леђа таквом понашању.

„Да ли они знају да неће изаћи, да неће бити кажњени, али сам сигуран да би били другачији да се суд према њима поставио оштрије и цела држава.

„Да је наша политика у једном тренутку рекла 'разрачунавамо се са навијачима', сигурно је да не би било ни Беливука", додаје Чоловић.

Организована криминална група вође навијача Партизана Вељка Беливука оптужена је за свирепа убиства и друга кривична дела.

Када су хапшени пре око пола године, са њима је приведен и један од припадника обезбеђења коме се и даље суди за убиство Слободана Вукића у тучи 2015. испред сплава „Тилт".

Вукићева сестра је једна од саговорница у филму.

У филму „Потреба за мржњом" доста пажње посвећено је хулиганима и криминалу који се меша са навијањем за фудбалски клуб.

„Београд је мали, кад се нама све то десило - све се знало и ко држи поред сплав и који су то навијачи.

„Све се зна и све се пушта што буди један осећај одвратности у ономе ко кроз све то пролази". каже Чоловић.

Одакле потреба за мржњом?

Значајна пажња у филму посвећена је ратовима у бившој Југославији деведесетих година прошлог века, али и људима које Чоловић назива новим погрешним херојима који су у то време изникли.

„Имате сумрак да не знате шта је позитивно, шта је негативно.

„Ако је неко убијао недужне, он не може бити херој никоме. Тачка", изричит је Чоловић.

Као праве хероји истиче лекаре и просветаре који уче нашу децу.

Он је одрастао у време Југославије и био једна од последњих генерација Титових пионира.

Каже да га је као малог мајка учила да „милиционера пита ако се изгуби" и сматра да се у међувремену то поверење изгубило.

„Милицајац је био појам реда и мира и добри комшија.

„Данас полицију везујемо за корупцију, за негативно, јер је полиција служила да буде против грађана, за разбијање демонстрација, за водене топове и неке јако негативне ствари", наводи.

„Полиција и правосуђе су под патронатом политике, што буди ново неповерење."

Политика је одиграла кључну улогу и у ратовима деведесетих и распаду Југославије који су започели најновију спиралу насиља на овим просторима.

Да су се појединци тад побунили, можда би све било другачије, уверен је Чоловић.

„Поново се људи нису јавили, нису се снашли, то је био шок.

„Бошњак Аднан, ратни војни инвалид, у мом филму каже `Нисмо се много ни бунили против пушака`, шта би било да су их побацали, али тога није било", каже Чоловић описујући период ратова када је „убијана људскост" у људима.

Међутим, као додатно отрежњујуће следе сцене насиља, пребијања, хапшења „у мирнодопском периоду".

Уз радосну песму „Београде, Београде, сви воле твоје насмејане улице" смењују се сцене протеста 5. октобра 2000. године, убиства премијера Зорана Ђинђића, насиља на протестима услед хапшења осуђених ратних злочинаца Ратка Младића и Радована Караџића, пребијање ЛГБТ људи на парадама, паљење џамија и амбасада и тако редом.

Све то задесило је Србију у последње две деценије.

Ипак, Чоловић себе сматра патриотом, воли Србију, воли Београд и навија за Партизан.

„После свега сам остао у земљи, значи баш је много волим, а није да нисам имао прилике да одем".

Говорећи о патриотизму, цитира стихове песме Домовина Љубивоја Ршумовића које је учио у школи.

„Домовина се брани лепотом и чашћу и знањем, домовина се брани добротом и лепим васпитањем.

„Наш највећи проблем је тај што много више ћете наћи људи који ће нашу земљу бранити животом, него лепим васпитањем, не схватајући да је одбрана земље и једно и друго", каже Чоловић.

Вратити достојанство професија

Зна се шта је исправно понашање и то важи и за децу и за одрасле, као одговорне појединце у том систему чија је обавеза „да очисти сопствено двориште".

Најпре, рад с младима, образовање и васпитање, а затим да свако у свом домену мора да врати достојанство професије.

„Да сваки новинар буде заиста новинар, сваки судија заиста да буде судија, тужилац, полицајац и да видите како ће у року од две недеље да се створи неки систем.

„То исто важи и за редитеља, кад му се понуди да уради нешто лаког садржаја да то уради с мером, има одговорност, да не подилази, да се труди посебно ако га гледају милиони", каже Чоловић, који тренутно ради на гледаној серији „Камионџије".

Режирао је и бројне игране серијале за Школски програм РТС-а.

Дубоко је уверен да његов предлог није утопија, већ једини пут за спас друштва.

„Ако су у стању ови људи који су се појавили у мом филму, који су заиста неког изгубили, да говоре, онда је мањи проблем плашити се да ли ћеш добити отказ ако се побуниш.

„Закопали смо се, не знамо шта су наше обавезе у јавном животу и да имамо одговорност да се побунимо против ненормалног, а људи су у обавези да се ограде и кажу нећу да учествујем у томе", закључује.

Како у насилном друштву васпитавати децу?

„Алтернативе нема, уколико не желите да вам деца постану насилници", одговара у даху.

Цитира жену која је рекла да су јој два највећа страха - да јој неко малтретира дете и други, да њено дете не постане насилник.

„Дете као дете мора да се избори за себе, чопор је такав, али постоје правила - зато смо људска бића.

„Ако учите дете да узвраћа на тај начин, то води у трагедију", каже Чоловић.

Филм се завршава тако што синовима чита одломак из Малог принца - желео је да остави светло на крају тунела.

„Насилници су увек или људи који су пролазили кроз тако нешто или занемарена деца, која имају вапај за пажњом.

„Кључ је у томе, деца којој пласирате љубав и пажњу не мислим да ће сутра напрасно да одлуче да буду насилници", закључује Чоловић.

Погледајте видео о сећању на рат у Босни

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]