Балкан и књижевност: Мирослав Крлежа, „ходајућа енциклопедија и путујући факултет“ око чијих ставова се и даље ломе копља

„Хрвати и Срби су исти комад кравље балеге које је точак историје пресекао по пола".

To je само један од бруталних цитата писца Мирослава Крлеже чији ставови и четири деценије после смрти изазивају бројне расправе.

„Крлежа није само један од најбољих писаца хрватских и јужнословенских простора, него и појава која далеко надмашује габарите земље у којој је рођен.

„Он је ходајућа енциклопедија, путујући факултет постдипломских студија историје, политике, књижевности", каже Дамир Пилић, хрватски новинар и писац, аутор књиге „Тито очима Крлеже".

Написао је десетине романа попут „Повратак Филипа Латиновића", „На рубу памети", „Заставе", путописа, новела, драма међу којима су најпознатије „Господа Глембајеви", „У агонији", „Леда", али и есеја, дневничких записа и поезије.

Упамћен је и као енциклопедиста и оснивач Лексикографског завода у Загребу који носи његово име.

Дежмекасти интелектуалац без дипломе, али и без длаке на језику, ведрих очију и разоружавајућег осмеха, познат и по надимку Фриц, провео је читав живот са једном женом и друговао са доживотним југословенсикм председником Јосипом Брозом шест деценија.

Док му у Србији поједини спочитавају хрватски национализам, у Хрватској некима смета Крлежино комунистичко одређење и југословенска оријентација.

Ипак, ни једни, ни други, не оспоравају његову књижевну величину.

Невољени пророк

Крлежина дела нису „окоштала", подједнако га је тешко читати као и пре 50 или 100 година, а готово истом снагом његово име и даље покреће полемике, оцењује лексикограф и писац Влахо Богишић.

Имајући у виду катастрофални распад Југославије крајем 20. века, Богишић примећује да елите у Србији и Хрватској немају, попут великих империјалних нација, намеру да доминирају над другим због освајања простора, већ за домаћу употребу.

„Србима су Хрвати као Баба Рога, и Хрвати Србима - потребни ради унутрашње доминације, то се фантастично добро види данас.

„А Крлежа је то прозрео и он је, за разлику од других, отишао у Београд више пута и покушавао деловати, метафорички говорим, и као српски писац", каже Богишић.

Крлежа је био невољени пророк, јер је „свима рекао све", оцењује Богишић.

У Србији је, „у тој средини говорио жестоко о њој, на исти начин као што говори о Хрватској у хрватској средини.

„Он је најжешћи критичар хрватске малограђанштине, хрватског великодржавља и импотенције у том смислу", каже овај Дубровчанин који је годинама био на челу Лексикографског института Мирослав Крлежа.

Пилић подсећа на Крлежину изјаву „где он сам говори да је изазвао ставовима непријатеље свуда".

`За Хрвате сам од почетка био Србин и унитариста, за Србе сам био франковац и усташа, за усташе опасан марксиста и комуниста, за марксисте салонски комуниста, за клерикалце и вернике антихрист кога треба прибити на срамни стуб, за малограђане сам крив после рата што је до свега овог дошло, за комунисте сам крив што нисам дошао у партизане, за војнике зато што сам антимилитарист, за антимилитаристе зато што сам бољшевик."

Од цркве до комунисте

Рођен је седмог дана, седмог месеца 1893. године у Загребу, тадашњој Аустроугарској.

Са баком је често ишао у цркву, учествовао је и у службама, али се као младић удаљио од Католичке цркве.

Војну академију у Будимпешти напушта 1913. када одлучује да се придружи српској војсци у Балканским ратовима, али га убрзо протерују због сумње да је шпијун.

У Аустроугарској је мобилисан током Првог светског рата и послат у Галицију, област на истоку Европе на простору данашње Украјине и Пољске, где су се водиле жестоке борбе са руском војском.

Због болести се враћа са ратишта у Загреб где пише коментаре, објављује прве књиге и учествује у зачецима комунистичког покрета у Хрватској.

У том периоду пише познате драме „Краљево" (1915), „Кристифор Колумбо" (1917) и „Микеланђело Буонароти" (1918), затим драме „Вучјак" (1924) и збирку антиратних приповедака „Хрватски бог Марс".

Истражујући за књигу, Пилић је сазнао да је млади писац позвао Јосипа Броза Тита, касније вишедеценијског југословенског лидера, да се прикључи Комунистичкој партији кад су се упознали 1919. године.

Тада се рађа пријатељство које је трајало пуних 60 година, уз много успона и падова, засновано на личним и породичним односима.

„Још двадесетих година, Крлежа је Титу помогао да његова прва супруга Пелагија са сином Жарком илегално напусти Југославију и оде у Совјетски Савез, док је Тито био у затвору.

„Тај однос је био толико чврст да је успевао да амортизује све њихове политичке несугласице", каже Пилић.

Од 1919. са писцем Августом Цесарцем, Крлежа је покренуо и уређивао авангардни часопис Пламен, поричући митове хрватске културе, али и критикујући тежње српске политике, пише хрватска енциклопедија.

Часопис је био забрањен, а Kрлежу је полиција надзирала све до краја Другог светског рата.

Док је у Хрватској на власти био усташки режим близак нацистичкој Немачкој, Крлежа је у Загребу био у својеврсној изолацији.

Читао је и писао, али дела није објављивао.

Неколико пута је био хапшен, а усташе су му нудиле неколико значајних позиција у друштву, па и ректорско место на Универзитету.

Све те понуде је редом одбијао - и оне које су долазиле лично од усташког поглавника Анту Павелића.

Али, главу је сачувао.

Партизански покрет отпора није благонаклоно гледао на писца, који је раније промовисао комунистичке идеје, јер им се није придружио у борбама.

„Пред крај рата, приликом улазака партизанских јединица у Загреб, Тито је посебно одредио јединицу да пази на Крлежину кућу да се не би догодило да настрада, било осветнички од Немаца и усташа који су се повлачили, било од неке усијане главе која му није опростила што није отишао у партизане", каже Пилић.

Подршка је свима показана и за дочек 1945. у Београду, када је пред 700 званица Тито позвао Крлежу како би сви добили поруку да је он његов пријатељ.

Колико је Тито ценио Крлежу показала је и сцена када је 1960-их југословенска делегација посетила једну афричку земљу.

Пилић наводи да је лидер земље домаћина захвалио што су ту и председник и „књижевник који је лепо и верно следио идеје друга Тита", на шта се Броз успротивио рекавши: „Не, ми смо следили Крлежине идеје".

„Тито је Крлежи дао на важности на међународном нивоу.

„Захваљујући Крлежином утицају на Тита, Југославија је била либералнија од осталих социјалистичких земаља источне Европе", оцењује Пилић.

Историчар Иво Голдштајн у књизи „Контроверзе хрватске повијести 20. стољећа" пише да је „Тито ценио Kрлежу и Kрлежа је ценио Тита".

„Била је то `једна посебна интелектуална симбиоза` која је потрајала до смрти: било је то пријатељство двојице људи који су знали да се у многим мање важним стварима нису сложили, а и нису могли сложити, али су преко тога прелазили ради виших циљева.

„Било је ту и обостране жеље да се пред другима представе као широки људи - Тито као особа која има врхунског интелектуалца за пријатеља, а Kрлежа као онај којему је пријатељ и председник Републике", пише Голдштајн.

Пилић оцењује да је „Крлежа био фасциниран Титом јер је био реализација његовог књижевног лика Петрице Керемпуха, борца за народну правду".

„Он (Тито) није био филозоф и теоретичар, али је био оперативац и у стању покренути масе, а с друге стране, Тито је у Крлежи гледао не само пријатеља, већ и учитеља", каже Пилић.

Броз је имао два учитеља - Мошу Пијаду, током робијања у затвору Лепоглава, а касније Крлежу, додаје.

„Тито је волео позвати Крлежу на Брионе и онда би му на неком оточићу Крлежа држао предавања о свему што Тито није стигао прочитати и научити до тада.

„И Тито је усвојио велики део Крлежиних запажања", каже Пилић.

Умео да му каже `ти си непоправљиви либерал, али не могу без тебе`, цитира новинар, додајући да је ипак Тито, уроњен у реал-политику био свестан да нешто од ставова и не може применити.

Пред крај Титовог и сопственог живота 1979. Kрлежа је изразио зебње које су се, такође, показале пророчким да ће смрћу Тита и заједничка држава кренути низбрдо.

„А што ће бити када он затвори очи?

„Kуд који, мили моји! Могуће је да се све страсти поновно разбуктају на овој балканској племенској вјетрометини, и да опет изазову узајамне макљаже, јер у бити ништа се овдје није промијенило у посљедњих двије стотине година", пише Крлежа, а цитира историчар Голдштајн.

Хрватски националиста и југословенски федералиста

Крлежино стваралаштво могло би да се подели на три периода - антиратна дела, затим она из тридесетих година у којима је пренео кључне идеје попут романа „На рубу памети", једини роман писан у првом лицу једнине, где бунтовни доктор права долази у сукоб с друштвом, јер једино у таквом отпору види смисао живота, уз много сарказма и ироније.

Трећи период је, по тумачењу Влаха Богишића, „озбиљна хрватска прича", оличена у роману „Заставе", такозвани хрватски „Рат и мир".

У њему је пресек друштва пре и после Првог светског рата, осликавајући ауторове заносе и младалачке заблуде, хрватско национално питање кроз пропаст Аустроугарске и настанак Југославије, као и Крлежину филозофију историје.

Kрлежа је и у култури увек имао у виду хрватске интересе и најважније идеје Анте Старчевића, једног од идеолога хрватског национализма, сматра историчар Горан Милорадовић.

„Био је он, у појединим фазама, и Хрват и Југословен, и социјалиста и комуниста, и националиста и космополита, и унитариста и федералиста, и књижевник и политичар, и господин и друг Kрлежа.

„Али, кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, важна нит - нит правашке идеологије (...), чији је циљ изградња хрватске нације и стварање независне хрватске државе", пише Милорадовић, научни сарадник београдског Института за савремену историју.

Крлежа јесте био хрватски републиканац и државотворац, оцењује Влахо Богишић који је докторирао 2016. у Новом Саду радом Мирослав Крлежа у српској књижевности - проблем књижевности као идентитета у српској и хрватској култури 20. стољећа.

Симпатије према Старчевићу, на чије идеје су се позивали и усташки лидери, не треба му замерати, као и неком у Србији што воли Вука Караџића, напомиње, „то је исто".

„Није Старчевић крив што су се идиоти, разбојници и кољачи надовезали на њега, али нису се само усташе надовезале.

„Крлежа је био Хрват и југословенски федералиста, али за потпуно и фундаментално етаблирање хрватске нације, а кад то кажете већинском делу српске јавности то их збуњује", каже Богишић.

Српска историчарка Латинка Перовић је, на основу пишчевих дневника из 1950-и и 1960-их које је приредио Богишић, „написала текст колико је Крлежина мисао о бољој Србији блиска данашњим аргументима за ту Србију".

„Крлежа је сматрао да Срби, за разлику од Хрвата имају реалну основу државне традиције и та основа када се постави на здраве критичке темеље може бити од помоћи свакоме.

„Али је уочавао ретроградне кочнице, што је важно за данашње време, које су биле сличне и у социјализму", каже Богишић.

Крлежа је веровао у заједничку цивилизацијску и језичку традицију јужнословенских простора, без обзира на верски раскол, сматра.

Отуда и брутални цитат о крављој балеги.

Говорио је да је то „језик који Хрвати зову хрватским, а Срби српским", оцењује Богишић.

Проблем настаје, ако би неко рекао да је Крлежа писао српским језиком, а неко из Хрватске да је (српски писац) Бора Станковић писао хрватским језиком, рекао је Богишић за РТС.

И поред високог угледа у комунистичкој Југославији, када је Крлежа 1967. потписао Декларацију о називу и положају хрватскога књижевног језика, у партији је то оцењено као напад на братство и јединство, због чега је морао да напусти позицију члана Централног комитета Савеза комуниста Хрватске.

„Ту се није много радило о језику.

„Крлежа је био против да се кроз варијанте крене у језичку унификацију која је пут у политичку, а да се претходно не договори да смо политички једно", указује Богишић.

И у тој епизоди је Тито одиграо важну улогу.

„Кад је било око Декларације, Крлежа је дошао код Тита да му објасни и узрујао се како ће се оправдати пред њим.

„Тито му је рекао, по сведочанствима, `Крлежа, дај се молим те смири, пусти Декларацију, можеш ти мени говорити до ујутро 'Живела Хрватска', али немој да те удари кап`", цитира.

Иако се последње деценије живота није много експонирао у политичком животу, Крлежа је заслужан и што Фрањо Туђман, генерал Југословенске народне армије и историчар, као хрватски дисидент не буде осуђен на 15 година затвора, већ на три.

И то је средио код Тита, каже Пилић.

Туђман ће 1990. постати први председник Републике Хрватске, после проглашења независности.

Ублажена оштрица критике

О значају који је Крлежа имао у комунистичкој Југославији говори и списак његових функција у том раздобљу.

Иако није имао формално завршену школу, био је потпредседник Југословенске академије наука и уметности, председник Савеза књижевника Југославије, посланик Сабора СР Хрватске и Савезне скупштине, члан Српске академије наука и уметности, а добитник је и неколико одликовања.

Многи су Крлежи тих година замерали да је тада његова критичка оштрица отупела и да је одабрао живот са привилегијама, цинично помињући да је постао „Глембај", богаташ из једног од његових најпознатијих дела.

Љубав за читав живот

Љубав каква се ретко помиње у његовим романима Крлежа је имао уз супругу, глумицу Лепосаву Белу Кангргу.

„Бела је била његова покретачка снага, волео је да јој испуњава жеље, јер ју је волео", каже Весна Вукелић Хорватић, кустоскиња Музеја града Загреба, за ББЦ на српском.

Крлежа је први пут видео Белу крајичком ока 1909. године на прозору једне куће и девојка дуге плаве косе му се урезала у памћење.

Она је била дете из мешовитог брака, одгајана у православној и у католичкој вери.

У Загребу су живели у комшилуку, али се нису сретали, све до судбоносног упознавања 1917. године, прича кустоскиња која је организовала изложбу о Крлежином приватном животу и његовој љубави са овом глумицом која је трајала деценијама.

„Њихови родитељи су били против везе, али се они нису обазирали на то. Венчали су се 1919. тајно, без породица, само са кумовима, а кажу да је наишао и Моша Пијаде", каже Вукелић Хорватић.

Иако их неки, посебно због друштвеног утицаја у комунистичкој Југославији, доживљавају као пар који је цео живот живео „са златном кашичицом у устима", Бела и Крлежа нису увек били богати.

„Постоји сјајан цитат Крлеже који каже `од мираза Бела је имала црвену чашу, а ја свилени кишобран, заједно ни 100 килограма`", каже Вукелић Хорватић.

Живели су у изнајмљеној собици код Белине колегинице, а ишли свако код својих родитеља на ручак.

Њена породица је младог писца и заљубљеника у Октобарску револуцију и лењинистичке идеје сматрала пропалицом.

Првих година су живели од њене учитељске плате, али пошто тај позив није волела, одлучила је да постане глумица.

Бела је волела жуте руже и њихов дом је увек био је испуњен цвећем.

Преминули су исте године, Бела у априлу 1981, а Крлежа, који се од супруге опростио венцем од жутих ружа, осам месеци касније.

Сахрањени су заједно на загребачком гробљу Мирогој.

О деци

Крлежа је једном рекао да није осећао инстинкт да буде родитељ.

„Знам све моје у породици и нисам желео да ми деца ни на кога личе", казао је једном Kрлежа.

И сестри која је желела да има децу поручио је да је „глупа, јер свако зна правити децу, ај ти направи кишобран".

Ове анегдоте само показују какав је био Крлежа, али Весна Вукелић Хорватић сумња да је то прави разлог.

„На питање новинара зашто немају деце, Бела је врло јасно рекла `па Крлежа је једном ногом у затвору, другом у гробу`, што је било истина.

„Ниједној власти Крлежа није одговарао", оцењује кустоскиња.

Ко данас чита Крлежу?

Крлежина дела се данас не читају довољно, али су представе по његовом тексту на репертоарима главних позоришних кућа сјајно посећене, сматра Вукелић Хорватић.

„Млади Крлежу перципирају углавном као писца кога је тешко читати, а морам признати да га ни ја у гимназији нисам волела читати", каже уз осмех.

„Он није писац за широке масе, његову књигу не можете читати на плажи, то није лако штиво, морате се концентрисати на то, свака његова реч има тежину", додаје.

Критика друштва је неопходна ради општег бољитка, тако да је Крлежина заоставштина чисто богатство, оцењује хрватска глумица Бојана Грегорић Вејзовић за ББЦ на српском.

„Крлежа као сјајан писац представља темеље књижевности.

„Без Крлеже би наше друштво било знатно другачије и знатно сиромашније", каже Грегорић Вејзовић, која је играла у неколико представа по његовим делима.

Каже да је његово писање „безвременско и увек актуелно", а ликови нису црно-бели, већ „прошарани свим оним што човека чини рањивим".

„Крлежино промишљање о људима и начину живота су невероватно савремени и данас.

„Радећи Леду добро сам се насмејала кризи средњих година, коју тако духовито описује, његови ликови никада нису једносмерни, имају јако пуно слојева, њих и волите и мрзите у истом тренутку, гледате их са подсмехом и са дивљењем", додаје глумица.

У „Леди", драми писаној 1932, играла је Мелиту, средовечну, докону даму из високог друштва која се удала из користољубља, а жели да побегне с љубавником.

„Јако волим да играм Крлежу, свиђају ми се његове логорејичне реченице.

„Младим глумцима на Академији Крлежина реченица понекад представља проблем, али глумачка зрелост с годинама доноси лакоћу у усвајању тих реченица", каже Грегорић Вејзовић.

Крлежа је био кум њеном деди на венчању, али је била премлада да га упозна, прича глумица.

Успомену на то пријатељство и данас чувају кроз књиге Крлежиних дела које је редовно поклањао пријатељу и руком писао посвете.

„Велики људи су заправо увек врло једноставни.

„О Крлежи се у нашем дому увек причало као о сјајном саговорнику и једноставној особи, када сам постала средњошколка спознавши ко је господин о ком су деда, бака, отац, стриц причали, схватила сам величину живуће енциклопедије коју је представљао, у једноставности своје сјајне личности", каже Грегорић Вејзовић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]