Русија и Украјина: Како је руска дипломатија изгубила утицај на Путина и зашто није успела да спречи рат

Инвазија на Украјину није била толико неуспех дипломатије колико илустрација небитности руског Министарства спољних послова у процесу доношења одлука у Русији Владимира Путина.

Годинама се смањивао утицај и ауторитет руских дипломата, а њихова улога сводила се на понављање агресивне реторике из Кремља.

ББЦ на руском питао је бивше руске и америчке дипломате, као и бивше инсајдере из Кремља и Беле куће, како је руска дипломатија завршила у таквој кризи и да ли има наде да се поново оживе канали и лични контакти који ће једног дана бити потребни да би се рат лакше привео крају и договорио трајан мир.

„Роботи са папирима"

Викторија Нуланд, једна од кључних особа америчког Стејт департмента у Русији, 12. октобра 2021. године приводила је крају једноипочасовни састанак у канцеларији у седишту Министарства спољних послова на тргу Смоленскаја у Москви.

За столом преко пута ње седео је заменик руског министра спољних послова Сергеј Рјабков, човек ког је познавала годинама и са којим је уживала у добрим разговорима један на један.

Али овај пут ствари су биле другачије.

Рјабков је говорио роботским гласом и деловао је као да чита званични став Москве са листа хартије.

Након што је изашла из зграде руског Министарства спољних послова, Нуланд је дала неколико кратких опаски новинарима, рекавши да су преговори били продуктивни и да јој је драго што се вратила у Русију.

Рјабков је такође описао разговоре као корисне, али је жалио што није постигнут значајнији напредак.

„Не можемо искључити ескалацију", рекао је он.

„Јасно смо то ставили до знања америчким колегама."

Приватно, Нуланд је била шокирана, према тврдњама двоје људи који су чули ту причу директно од ње.

Они су за ББЦ рекли да је описала Рјабкова и заменика министра одбране Александра Фомина, који је такође био присутан, као „роботе са папирима".

Било је то као да су водили разговор са људима који нису присутни у просторији, рекла је она.

Током састанка, Украјина чак није била на дневном реду.

Разговор се водио око рада дипломатских мисија у САД и Русији (од којих су обе претрпеле тежак ударац узајамним протеривањем дипломата), око хуманитарне кризе у Авганистану, као и сталне напетости у односима Москве и Вашингтона.

Тог лета су Владимир Путин и Џозеф Бајден у Женеви започели преговоре о контроли стратешког наоружања.

Неколико недеља након састанка са Нуланд у Министарству спољних послова, САД су саопштиле да имају доказе да се Русија спрема да изврши инвазију на Украјину, а следећи високи амерички званичник који је посетио Москву био је шеф ЦИА Бил Бернс.

Паралелне каријере

И Сергеј Рјабков и Викторија Нуланд посветили су дипломатске каријере односима Русије и САД.

Рјабков је кренуо од задужења у руској амбасади у Канади, провео је шест година у САД и завршио на разним дипломатским положајима високог ранга.

Постао је заменик министра спољних послова 2008. године и од тада је био задужен за односе са Вашингтоном.

Његове америчке колеге су га доживљавале као практичног и смиреног преговарача.

Чак и кад су се односи између две земље погоршали, комуникација са њим је и даље била могућа.

Нуланд се специјализовала за СССР још од осамдесетих, пребацивши нагласак на Русију после распада Совјетског Савеза.

У последњих 40 година, била је омладински вођа у летњем кампу у Одеси, провела је пола године са совјетским рибарима на рибарском бродићу на Руском далеком истоку, и служила на више од десет различитих дипломатских положаја.

Кад је стигла на састанак у Москви 2021. године, била је америчка подсекретарка за државне и политичке послове, што је трећи највиши положај у Стејт департменту.

Чињеница да је Нуланд уопште била у Москви била је последица успешних дипломатских цењкања.

Она је 2019. године стављена на руску црну листу, као одговор на одбијање САД да изда визу Константину Воронцову, заменику директора одељења за неширење и контролу оружја при руском Министарству спољних послова.

Воронцов је протеран из Брисела у пролеће 2018. године, после тровања бившег руског шпијуна Сергеја Скрипала и његове ћерке у Великој Британији.

Он је био један од скоро 150 руских дипломата проглашених персоном нон грата у скоро двадесет земаља као последица тог инцидента.

За руско Министарство спољних послова, Воронцовљев случај постао је огромно семе раздора.

Руска делегација је у комисији УН-а за разоружавање 2019. године прекинула седницу да би изразила протест због тога.

Борис Бондарев, бивши руски дипломата који је у то време радио као саветник у руској мисији у Уједињеним нацијама у Женеви, рекао је за ББЦ да је био зачуђен жаром са којим је Министарство спољних послова захтевало да Воронцов добије дозволу за улазак у САД.

Он је ситуацију описао као „јурњаву за мувом током које је спаљен читав стан".

Чак су и иранске дипломате молиле руске колеге да дозволе да се расправе међународна питања и да покушају да проблеме са Американцима реше приватно.

Али њихова молба била је игнорисана.

„То нам није било битно. Ми смо Руси и ми никад не грешимо", каже Бондарев, описујући приступ његових колега.

Лупање песницом о сто и причање којештарија

У децембру 2021. године, Борис Бондарев је добио мејл са званичним документом Министарства спољних послова у ком се детаљно наводи шокантно нови приступ односима са САД и НАТО.

„Прочитао сам га и помислио, каква је ово глупост, ово је ниво вртића", присећа се он.

„Један од услова био је да НАТО не сме да прима нове земље чланице… То не функционише тако!".

Документ који је добио Бондарев био је текст ултиматума Русије упућеног САД-у и НАТО-у.

У време кад је Запад отворено говорио о могућности да Русија нападне Украјину, Москва је захтевала „безбедносне гаранције".

Суштина захтева Москве била је да се НАТО уздржи од даљег ширења на исток, да не прихвата бивше совјетске земље као нове чланице и да врати трупе у Европи на ниво из 1997. године.

И сами захтеви и накнадно објављивање ултиматума били су до тада нечувени кораци у дипломатији.

Они нису изненадили само Запад, већ и многе људе у самом руском Министарству спољних послова.

Бондарев и његов шеф почели су да копају како би сазнали одакле је тај документ потекао.

Открили су да је осмишљен у Кремљу и да га нико у Министарству није чак ни довео у питање.

„Рекли су само: Разумемо, господине! Повиноваћемо се", каже Бондарев.

„То је уобичајена ствар за руско Министарство спољних послова - ми смо само мали људи и то нема никакве везе са нама."

Ултиматум је требало да се доведе у питање, тврди Бондарев.

„На пример, у вези са захтевом да се НАТО трупе врате на положаје из 1997. године."

Москва је изгледа заборавила да је 1997. године у Европи било стационирано 300.000 припадника америчког војног особља, за разлику од 5.000-7.000 из 2021. године.

„Сви су се понашали као да је Русија једина земља на планети, а да друге земље немају никаквих легитимних интереса", каже он.

Руски стручњаци су такође били изненађени овим ултиматумом.

„То уопште није начин на који је руска дипломатија функционисала, чак ни под Путином", каже Александар Габуев, директор Карнегијевог центра за Русију и Евроазију који се сада налази у Берлину.

Као прво, Русија је отворено одређивала границе испод којих неће ићи.

„Одмах се сатерате у ћошак и онда је теже пронаћи излаз", каже Габуев.

Као друго, Москва као да је тражила од НАТО-а да се претвара, упркос паду Берлинског зида и распаду Совјетског Савеза, да је алијанса изгубила Хладни рат.

Десетог јануара 2022. године, два руска заменика министара - Рјабков из Министарства спољних послова и Фомин из Министарства одбране - састали су се са Американцима на вечери у Женеви.

Сједињене Америчке Државе представљале су прва заменица државног секретара Венди Шерман и државна подсекретарка за контролу наоружања Бони Џенкинс.

Састали су се да би говорили о руском ултиматуму.

„Било је грозно", каже Бондарев.

„Американци су рекли - хајде да преговарамо. Али, уместо тога, Рјабков је одмах кренуо да виче - 'Треба нам Украјина! Не идемо никуд без Украјине! Покупите све особље и вратите се на границе из 1997. године!' Шерман је Челична леди, али мислим да је чак и њена вилица пала на то."

Бондарев, који дуго познаје Фомина и Рјабкова, такође је био изненађен.

„Фомин никад није одавао утисак некаквог уштогљеног војника или на било који начин одбојног човека. Био је нормалан тип, који је причао смешне анегдоте из времена док је служио у Африци", каже он.

„Рјабков је одувек био веома љубазан и заиста пријатан саговорник. А сада је лупао песницом о сто и причао којештарије. Толике је године проучавао Америку, а сад је одједном схватио да су они непријатељи и да морамо да идемо у рат са Украјином?"

Након што је започела руска инвазија на Украјину, Бондарев је постао највиши рангирани службеник руског Министарства спољних послова који је поднео оставку из протеста због рата.

Шпански лист Ел Паис објавио је 2. фебруара 2022. године реакције Вашингтона и Брисела на захтеве из Москве.

НАТО је понудио преговоре о захтевима да се не користе офанзивни ракетни системи и трупе у Украјини, и о ширим питањима стратешке безбедности у Европи.

САД су такође предложиле ограничавање нуклеарног наоружања, а Американци су чак били спремни да преговарају о томахавцима које су распоредили у домету удара на Русију у Пољској и Румунији - што је одавно забрињавало Москву.

Александар Габуев је био у контакту са великим бројем руских дипломата у то време и каже да су они били пријатно изненађени америчким предлозима: „Види ти то, сада треба да седимо још неколико месеци у Женеви и само ставимо на папир идеалне споразуме који ће заиста појачати безбедност", рекли су они, присетио се он.

Према Габуевљевом мишљењу, тада је било могуће да Кремљ извојује велику дипломатску победу, мада уз мало уцењивања, али је Путин већ донео одлуку да иде у рат и тако су, на крају, преговори са НАТО-ом били само параван.

Председник је потом саопштио да је алијанса игнорисала „фундаменталне руске захтеве".

У овој фази је постајало све очигледније да Путин сам повлачи конце и да више није могуће користити дипломатију за покушаје да се натера да се предомисли.

Бивши званичник Беле куће рекао је за ББЦ да су још од 2010. године америчке дипломате примећивале да су њихове руске колеге све незадовољније опадањем властитог утицаја и одсуством било каквог ауторитета кад се ради о питањима која су посебно важна Путину.

Како су године пролазиле, било је све више и више таквих питања.

Бен Роудс је служио као заменик Савета за националну безбедност у администрацији Барака Обаме од 2009. до 2017. године.

Он је такође био писац говора за америчког председника.

Роудс је за ББЦ рекао да не мисли да би било каква нова дипломатска стратегија могла да промени односе између САД и Русије, јер она не би променила Путина.

„У томе је трагедија свега. Понекад напросто постоји граница", каже он.

„Верујем да је Путин прешао на веома тамну страну и да више не може да се врати."

„Таоци протокола"

„Русија је спремна на сарадњу са НАТО-ом... између осталог и придруживање алијанси."

Данас је тешко поверовати, али ове речи је изговорио управо Владимир Путин у коментарима ББЦ-ју у марту 2000. године.

„Не могу да замислим своју земљу изоловану од Европе", рекао је он.

У августу 2023. године, више нема потребе да се замишља такав сценарио.

Сви директни летови из западних земаља у Русију су забрањени, руским званичницима и компанијама у државном власништву су уведене санкције, широка коалиција земаља пружа војну помоћ Украјини, Русија је искључена из Савета Европе, а Међународни кривични суд у Хагу издао је налог за хапшење Путина због илегалне депортације украјинске деце.

„Заиста смо разговарали о томе да ли да се придружимо НАТО-у или не", каже извор који је радио у Кремљу почетком 2000-их.

„Била је то Путинова иницијатива, нико га није приморавао. Атмосфера је била либералнија тада. Званичници нису само желели да удовоље - сви су се трудили да решавају праве проблеме."

Током Путинова прва два председничка мандата, па чак и током периода владавине Дмитрија Медведева, руске дипломате могле су да се похвале значајним достигнућима, тврди Александар Габуев.

„Оне су 2003. године договориле смену власти без крвопролића током грузијске револуције.

„Наредне године смо решили територијалне спорове са Кином и коначно демаркирали границу.

„Током 2003. године, преговарали смо са Европљанима у четири области (привреда, право, наука и безбедност), а касније и о начинима модернизације земље. Током Медведевљевог периода, дипломате су решиле територијалне спорове са Норвешком."

Међутим, чак и током тих година, у руске дипломатске кругове успевали су да уђу људи са „ограниченом креативношћу и критичким размишљањем", присећа се још један извор који је радио у Кремљу 2000-их.

„Министарство спољних послова је полувојна организација, где је креативна компонента апсолутно минимална.

„Људи се служе специфичним језиком Министарства спољних послова у којем нема личних имена. Све се пише у пасиву. Амбасадори увек говоре о себи у трећем лицу.

„Овај жаргон сугерише дистанцираност. Ви сте попут војника у војсци."

Двехиљадитих су многе дипломате већ биле „таоци протокола", каже овај бивши званичник Кремља.

Он се сећа како је почетком двехиљадитих путовао у Вашингтон у склопу званичне делегације.

Американци су у последњи час предложили измену редоследа састанака ради њиховог практичнијег одржавања.

Јуриј Ушаков, тадашњи руски амбасадор у САД (данас Путинов саветник за спољну политику) био је скандализован, присећа се овај извор.

„'То је провокација!', викао је он. 'Имали смо унапред договорени распоред! Не можемо да пристанемо на ово; то је кршење протокола!'".

Године 2004, како каже извор из Кремља за ББЦ, званичник председничке администрације предложио је Путину да Сергеј Лавров буде именован за новог шефа дипломатије.

Он је био, рекли су, особа са „међународном перспективом и властитим ставом".

Разумео је и САД и Европу, и сматрало се да је интелигентан и занимљив човек.

„Лавров је био много другачија особа тада", каже овај извор.

„Током година се много променио."

Бивши дипломата Борис Бондарев каже да Лавров није имао другог избора него да се промени да би остао усклађен са Путином.

Не постоји земља на свету у којој министар може да има другачије мишљење од председника и да сачува посао, каже он.

Лавров је успео да сачува посао скоро 20 година.

Пред само избијање рата, и Путин и Лавров су поновили руске замерке НАТО-у како су их они доживљавали - да су Русију „лагали" и да је добила лажна обећања западних земаља и о ширењу НАТО-а и о шансама Русије да уђе у алијансу.

Кад је ББЦ разговарао са руским амбасадором у Великој Британији, он је поновио сличан став.

„Одмах је требало да наступимо строже према Западњацима, да реагујемо много оштрије на ширење НАТО-а, које се одиграло 1997. године", казао је он.

Нови Хладни рат

Први сигнал да започиње нови Хладни рат наступио је 2007. године са говором који је Путин одржао на Конференцији о безбедности у Минхену.

У тридесетоминутној тиради, Путин је агресивно оптужио западне земље за покушај изградње једнополарног света.

Константин Косачев, данас заменик председника Савета Федерације, тада шеф Одбора за међународне послове Државне думе, чуо је тај говор уживо.

Био је то, рекао је он за ББЦ, „дубоко личан говор", који је одражавао Путинову „визију како би требало да се граде односи између Русије и Запада".

Према Косачеву, у том тренутку је „Запад пропустио фантастичну прилику да успостави сарадњу са Русијом".

Западне земље, са друге стране, мисле да је Русија била та која је пропустила ту шансу.

Господин „Све ће бити у реду"

Мајкл Мекфаул, стручњак за Русију и бивши амерички амбасадор у Москви, некада је описивао себе као „господина Антискептицизам" и „Господина 'Све ће бити у реду'".

Он је исто годиште као и Константин Косачев и, током њихових дугих каријера, обојица су се преобратили из романтика који верују у велики потенцијал дијалога између својих земаља у непомирљиве противнике који су уверени у немогућност сарадње у садашњим условима.

Мекфаул (59) је тренутно професор на Универзитету Стенфорд и редовно саветује Бајденову администрацију.

У једноипочасовном разговору са ББЦ-јем, три пута је истакао да више није млад и да се још сећа времена када су односи између Вашингтона и Москве били другачији.

Данас је Мекфаул уверен да САД имају само два инструмента за јачање националних интереса: да пошаљу што више оружја Украјини и да уведу што више санкција Русији.

Косачев се слаже да су односи између две земље у дубокој кризи.

„Дипломатија просто не постоји, сва комуникација је прекинута", каже он, али за то криви искључиво америчку страну.

„Нисмо ми довели до прекида односа."

Мекфаул је рођен у америчкој држави Монтани у време када је, према његовим властитим речима, напетост између САД и Совјетског Савеза била веома висока.

Године 1981, кад је почео да студира на Стенфорду, за америчког председника је изабран Роналд Реган.

Две године касније, Реган је одржао славни говор у ком је назвао СССР „злом империјом".

Упркос томе што у то време никад није био у Совјетском Савезу, Мекфаул је на Стенфорду започео студије са хипотезом да кад би Американци могли боље да разумеју совјетски народ и више комуницирају са њима, могла би и да се смањи напетост у њиховим односима.

На факултету се одмах пријавио на курсеве руског и пољског језика.

Константин Косачев је испрва поздравио Мекфаулово наименовање 2012. године за америчког амбасадора у Русији.

Раних 2010-их, он је био шеф Одбора за међународне послове Државне думе и, за разлику од многих других депутата Думе тада и сада, није се тамо нашао случајно.

Косачев је рођен у дипломатској породици и још увек се с носталгијом сећа детињства које је провео иза „капије амбасаде" у Шведској.

Кад је био у шестом разреду школе, већ је одлучио да ће поћи очевим стопама, стећи дипломатско образовање и на крају постати дипломата.

Лавров и Хилари Клинтон су 2009. године притиснули славно црвено „дугме ресета" у односима две земље.

Мекфаул, који је тада већ постао специјални асистент Обаме у Националном савету за безбедност, учествовао је у осмишљавању тог „ресета".

Заједно са тадашњим замеником шефа руске председничке администрације Владиславом Сурковим, Мекфаул је предводио Руско-америчку радну групу за грађанско друштво.

Пре него што се придружио Државној думи, Константин Косачев је радио у совјетском и тадашњем руском Министарству спољних послова, баш као и у амбасади у Шведској.

Служио је и као саветник за међународна питања код неколико премијера, укључујући Јевгенија Примакова и Сергеја Киријенка.

И он је учествовао у „ресету" руско-америчких односа и хвалио је Мекфаулов „савестан и креативан" рад.

Бивши писац говора за Обаму Бен Роудс присећа се тих година и истиче да су током тог периода САД и Русија постигле много тога.

Постизале су споразуме, као што је дозвола Американцима да снабдевају трупе у Авганистану преко Русије, потписали су нови споразум СТАРТ, разговарали о приступању Русије Светској трговинској организацији и увеле санкције Ирану.

Али увек се у позадини над све надвијао Владимир Путин, сада више не као председник, али су се његов утицај и разочарање у Запад и те како осећали.

„Путин је и даље повлачио многе конце иза кулиса", каже Роудс.

Обама се први пут срео са Путином док је овај био премијер, 2009. године.

Јели су „руски" доручак, са самоваром, а придружио им се и инструментални народни оркестар.

Путин је био више заинтересован да представи властито виђење света него да прича о сарадњи.

Током читавог разговора, кривио је Обаминог претходника Џорџа В. Буша за издају Русије.

Наредних година, Путин је држао сличне лекције о издаји запада и европским лидерима.

Најскорији западни лидер ком је очитана једна таква лекција био је француски председник Емануел Макрон , који је одлетео за Русију у фебруару 2022. године у покушају да у задњи час спречи Путина да пође у рат.

Бен Роудс каже да је америчким званичницима који су радили на Русији током председничког мандата Дмитрија Медведева постало јасно да су руске дипломате заправо полагале рачун Путину а не Медведеву.

Из тог разлога Обама би понекад организовао сусрете један на један са Медведевим, без присуства било којих других дипломата.

„Било је чудно разговарати са председником једне земље а знати да министар спољних послова и други заправо не полажу рачуне њему", каже Роудс.

„Знали смо да су људи попут Лаврова ближи Путину него Медведеву. И зато смо непрестано покушавали да схватимо: у реду, за шта Медведев тачно има овлашћење? За шта нема? Као што је, на пример, ракетна одбрана.

„Покушали смо да преговарамо о некој врсти споразума са Медведевим и било је прилично очигледно да Медведев нема никакав простор да преговара о томе. Да је то нешто за шта се Путин заинтересовао."

Убрзо је постало очигледно да неће бити никаквог „ресета" у односима између две земље.

Роудс и Мекфаул везују ту негативну промену за три догађаја.

Као прво, Арапско пролеће, током ког су у неколико земаља свргнути диктатори.

Као друго, америчко учешће у Либији, које је убедило Путина да је амерички циљ да свргава са власти режиме у другим земљама.

И, коначно, руски улични протести 2011-2012. године, којима су САД изразиле подршку.

У јесен 2011. године, Владимир Путин и Дмитриј Медведев су саопштили да практично замењују улоге - Медведев је потврдио да се неће кандидовати за други мандат, отворивши Путину простор да поново постане председник.

Мекфаул је директно објаснио Обами шта ће то значити.

„Вишим тежњама које смо имали ту је дошао крај", рекао му је он.

Почетком 2012. године, Мекфаул је стигао у Москву као нови амерички амбасадор.

Његово предвиђање се остварило - комисија Сурков-Мекфаул распуштена је наредне године и много хваљени „ресет" је обустављен.

„Свако ко каже да никад није било могуће сарађивати са Путином, не би говорио истину", каже Семјуел Чарап, виши политички научник Корпорације РАНД, америчке стручне групе, који је претходно радио у америчком Стејт департменту.

„Али право питање је да ли се нешто суштински променило. Истина је да је, током година, западним лидерима постајало све теже да разговарају са Путином.

„Колико сам схватио, то укључује много незаобилазних лекција лидеру било које земље на које се све начине та земља огрешила о Русију."

Погледајте видео:

Мегафони и емотивне изјаве

„Погледајте ме! Не скрећите поглед! Зашто вам очи лутају?"

„Да простите на изразу - серем вам се не те ваше западне санкције!".

„Идите разговарајте са пауновима!".

„Усрани морони."

„'Педерска стратегија' режима у Кијеву није ништа ново ни за кога."

„Дозволите ми да говорим. Иначе ћете стварно чути за шта су способне руске ракете 'град'".

Ови цитати нису фрагменти из политичких расправа на друштвеним мрежама.

Овако руски амбасадори и званичници Министарства спољних послова комуницирају са другим дипломатама и новинарима на међународној сцени и у медијима.

Језик московске спољне политике (данас често поређене са хулиганским) почео је рапидно да се мења након што се Владимир Путин вратио у Кремљ 2012. године, према изворима ББЦ-ја.

Те промене постале су симптоматске за нестанак било какве наде да ће се односи са Западом поправити.

Ово су спремни да признају чак и неки руски инсајдери.

Да би се постигле значајне дипломатске победе, човек мора да влада не само језичким вештинама и етикецијом, већ и да разуме психологију оних са којима комуницира, каже Константин Косачев.

Права дипломатија, каже он, води се иза затворених врата кроз мучне преговоре, а не преко мегафона и емотивних изјава.

Једна од мана када сте амбасадор, према Мајклу Мекфаулу, јесте непознавање дипломатског језика.

„Нисам био навикнут да говорим тим дипломатским језиком. Тим веома ограниченим дипломатским речником. И као последица тога, правио сам неке грешке."

Један од истакнутијих симбола овог новог, директнијег поглавља московске спољне политике је Марија Захарова, која је преузела Одељење за информације и медије Министарства спољних послова 2015. године.

„Пре ње, дипломате су се понашале као дипломате, служиле су се рафинираним речником", каже бивши дипломата Борис Бондарев.

„Изражавамо забринутост због прихватљивих исхода, надамо се консензусу… бла, бла, бла."

Многи на тргу Смоленскаја, у седишту Министарства спољних послова, каже он, били су убеђени да за положај секретара за штампу треба изабрати некога ко је „ведра и живахна особа".

Али нико није очекивао да ће замена бити толико нападно „ведра", признаје Бондарев.

Доласком Захарове, брифинзи Министарства спољних послова почели су да личе на позоришне представе, а она сама постала је једна од најпрепознатљивијих руских званичника.

Захарова активно води властите странице на друштвеним мрежама, објављује своју поезију, карикатуре западних политичара и лично мишљење о међународној политици (цитат о „педерској стратегији" Кијева преузет је са њеног канала на Телеграму).

Фриволни стил Марије Захарове редовно је доводио до скандала.

Она је 2016. године почела да говори увредљивим акцентом у емисији телевизијског пропагандисте Владимира Соловјова, док је говорила о томе како је јеврејска подршка помогла у изборној победи Доналду Трампа.

Она је 2018. године обећала - намигнувши - да ће организовати излет у Чеченију за финске новинаре који су се распитивали за прогон и тортуру геј пара у Чеченији.

А 2020. године, чак је и Путин морао да се извини кад је Захарова увредила српског председника Александра Вучића током његове посете САД-у.

Она је предложила да се на састанцима са америчким званичницима Вучић понаша као лик Шерон Стоун у филму Ниске страсти који је провокативно прекрстио ноге током саслушања.

Стил Захарове следили су и други званичници руског Министарства спољних послова.

У то време је говорница Уједињених нација већ постала поприште непрестаног кошкања између руског сталног представника Виталија Чуркина и страних дипломата.

Према медијским извештајима, он је 2012. године припретио премијеру Катара да његова земља „више неће постојати" ако не „промени тон".

Чуркин је касније то негирао.

Чуркин је саветовао Велику Британију да „поради на својој савести" и да се „реши колонијалних навика" и оптужио америчку колегиницу Саманту Пауер да се понаша као „Мајка Тереза".

Кад се Пауер сусрела са руским женским панк бендом Пуси Рајот (чије су чланице завршиле у затвору због наступа у Руској православној катедрали), Чуркин је предложио да пође на турнеју са групом, али да крену од Националне катедрале у Вашингтону.

Чуркинови наследници одлазили су још даље.

У априлу 2017. године, заменик сталног руског представника Владимир Дафронков, док је коментарисао говор британске делегације, захтевао је да британски представник „не скреће поглед" а потом додао: „Да се нисте усудили више да вређате Русију!"

Василиј Небензја, стални представник Русије у УН-у последњих година, рекао је немачком представнику који је председавао заседањем Савета безбедности да се неће повиновати правилима састанка: „Можете да окрећете тај свој дивни пешчани сат колико год хоћете, али ја ћу узети онолико времена колико ми треба."

Последњих година, овај стил комуникације постао је норма чак и међу многим обичним дипломатама, каже Борис Бондарев.

Он се присећа једног инцидената на малом догађају у Женеви 2021. године.

Према Бондареву, руска делегација је блокирала све предложене иницијативе и, у неком тренутку, пришле су им колеге из Швајцарске.

„Оне су рекле: 'Људи, ово није у реду, сви правимо уступке, али ви не пристајете ни на шта!' А у одговор, ми смо им рекли: 'У чему је проблем? Ми смо велика сила, а ви сте само Швајцарска!' Малтене тим речима. И то вам је руска дипломатија", рекао је Бондарев.

Да будемо сасвим искрени, тон се последњих година променио не само у руској дипломатији већ и у другим земљама, додуше на много мањем нивоу.

Јапански представник за људска права у УН-у Хидеаки Уеда је на заседању 2013. године захтевао да стране колеге „умукну".

Тадашњи британски министар одбране Гевин Вилијамсон је 2019. године исте речи употребио против Русије.

А украјински амбасадор у Немачкој Андреј Мелник прошле године је назвао немачког канцелара Олафа Шолца „увређеном џигерњачом" (Die beleidigte Leberwurst, у значењу „увређени губитник").

Ово понашање има везе са чињеницом да политика „постаје све јавнија", објашњава политички научник Александар Габуев.

„Значајни део политике дефинише јавно мњење, а онај који виче најгласније делује доминантније, не онај са разумнијим аргументима. И западне дипломате су почеле да играју за јавност."

Руски амбасадор у Великој Британији Андреј Келин верује да би ова нова агресивна реторика могла временом да смекша.

„Такве изјаве напросто одражавају актуелну политичку ситуацију, која је прилично свадљива", рекао је он за ББЦ.

„А шта ће се даље дешавати - видећемо."

„Јесте ли амбасадор или нисте? Што разговарате с њима?".

Бивши високи руководилац велике руске корпорације испричао је ББЦ-ју виц.

Руски министар спољних послова Лавров састаје се са америчким државним секретаром Блинкеном.

„Сергеј", каже Блинкен. „Мало ми се врте у глави."

„Није ни чудо", одговара Лавров, „то је зато што те вртим на мом ****" (руски затворски сленг за обмањивање некога).

Бизнисмен каже за ББЦ да је виц чуо од некога ко ради у руском Министарству спољних послова.

Један од разлога зашто руске дипломате све више користе уличарски језик је што не упућују објаве само страним колегама, већ, много важније, публици код куће.

Политички научник Габуев посебно истиче да Захарова, на пример, истрајава у томе да је на друштвеним мрежама присутна само на руском:

„Она је интерна пропагандисткињеа, баш као и главна и одговорна уредница руског државног емитера РТ Маргарита Симоњан.

„Њен задатак је да међу гласачким телом побуди понос руском спољном политиком. То вам је показатељ колико се дипломатија променила - она више није интерфејс за комуникацију са спољним светом."

Бивши званичник Кремља каже за ББЦ да је сагласан са тим ставом.

Према његовим речима, нагласак руске дипломатије се такође померио ка домаћој публици зато што се „ионако не чује на Западу".

Према Бондареву, још кључнија циљна публика за тврду реторику руских дипломата су њихови властити шефови.

После неког међународног догађаја, учесници шаљу званичне телеграме Москви, сумирајући састанке које су одржали.

Ова пракса била је на снази много пре него што су односи Русије са светом почели да се кваре.

Њен значај у каријери особља руског Министарства спољних послова не може довољно да се нагласи.

„Лоше написан телеграм може да вас кошта каријере. Морате да искажете ширину погледа, да не преузимате на себе никакав непотребан терет и да припишете успехе искључиво себи.

„То је посебна уметност за једног званичника руског Министарства спољних послова што се тиче специфичности његовог посла", каже за ББЦ особа добро упозната са радом Министарства.

Последњих година је стил таквих телеграма постао изричито агресиван, објашњава бивши дипломата Бондарев.

Главни нагласак ових порука није на томе да се пренесу аутентична достигнућа и компромиси, већ да се демонстрира колико је страствено дипломата бранио интересе своје земље.

Типичан садржај, према речима Бондарева, гласио би овако: „Баш смо им загорчали живот! Нису могли ни да писну! Херојски смо бранили руске интересе, а западњаци нису могли ништа против нас, па су се само повукли!"

На пример, бивши дипломата се присећа како су после истраге Организације за забрану хемијског оружај (ОПЦВ) о тровању Скрипала послати телеграми у Москву са изразима као што су „сломили смо ниткова" - што је језиво подсећало на језик који је користила стаљинистичка штампа тридесетих.

Слична реторика могла је да се чује током интерних састанака у Министарству спољних послова.

Врхушка Министарства фаворизује овај стил комуникације, каже Бондарев.

„Као последица тога, дипломатски телеграми стижу одасвуд, из Еквадора, Танзаније или са било ког другог места, и сви говоре о томе како је дотични амбасадор 'пружио отпор нечему'", каже Бондарев.

Он објашњава да не цене све дипломате тај приступ, али нико не жели да се истиче у односу на остале јер ако сви пишу о томе како су „показали западњацима где им је место" а ви напишете да сте „постигли консензус", гледали би на вас са презиром.

„Јесте ли амбасадор или нисте? Зашто разговарате са њима? Морате да лупате о сто да би вас разумели", додаје он.

Руске дипломате не само да имитирају једни друге, већ се угледају и на председника, према речима Габуева.

Током година његове владавине, Путин је постао познат по употреби затворског сленга, од славног „обрисао сам их у пољском ве-цеу" (о побуњеничким борцима у Северном Кавказу) до скоријих израза: „Свидело ти се или не, истрпи, лепото" (референца на затворску песму о силовању).

Руске дипломате не види никакав простор за смекшавање те ратоборне реторике.

Што је виши положај, то оштрије изјава треба да звучи.

Тишина није опција - ако нисте довољно гласни, неко други ће вас заменити на вашем положају.

„Руском амбасадору у УН-у Василију Небензји то посебно тешко пада", каже Бондарев.

„Он има тог лудог а неспособног заменика амбасадора Поланског. Али не може стално њега да ставља у први план. Иначе ће му Москва рећи - ако будеш наставио све време да се 'пренемажеш', можда треба да одеш кући а Полански ће бити амбасадор уместо тебе."

Украјинци су 2014. године изашли на улице на масовне протесте против тадашњег председника Виктора Јануковича.

Украјинци су назвали судбоносне догађаје који ће уследити „Револуцијом достојанства".

Москва тврди да се ту одиграо државни удар.

У року од неколико недеља, Русија је анектирала Крим и војно интервенисала у сукобу у Донбасу, довевши до непрекинутог рата.

Као одговор на то, почеле су да се уводе санкције Русији.

Догађаји у Украјини били су кап која је прелила чашу у односима Москве са Западом.

Сви дипломатски контакти су се након тога заоштрили, присећа се Бен Роудс.

„Путин би само говорио и говорио о томе како су САД финансирале пуч за свргавање Јануковича. И испрва би се Обама расправљао с њим око тога.

„У неком тренутку почели смо да говоримо: 'Видите, наш интерес је у суверенитету и територијалном интегритету Украјине, правилима међународног система."

Истовремено, руско Министарство спољних послова наставило је да се расправља са америчким колегама око неких безбедносних питања, али међународна заједница је прихватила да дипломате немају контролу над оним што се дешава у Украјини.

То је било превасходно зато што је Путин сам доносио све одлуке.

„Како је Путин постајао аутократа и најискуснији бирократа на том положају, његово властито уверење да све зна постало је све јаче", каже Александар Габуев.

„И те дипломате су му постале непотребне."

Габуев илуструје пад утицаја Министарства спољних послова у кључним питањима међународне политике једним примером:

„Кад је Русија признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе 2008. године, консултовани су и Лавров и његови кључни заменици.

„Замољени су да напишу дугачак меморандум, а Министарство спољних послова се чак успротивило тој идеји. Лавров је 2014. године већ знао унапред шта ће се десити у Украјини, али друге високе дипломате нису."

Кад је Путин 2022. године послао трупе на границу са Украјином, Лавров је сазнао шта ће се десити тек неколико сати пре него што је започео рат, према извештају из Фајненштел тајмса.

Односи Русије су се 2014. године погоршали не само са САД-ом, већ и са Европом, нарочито са њеним главним савезником Немачком.

Кадри Лик, виши научни сарадник у Европском савету за међународне односе присећа се шока у Берлину анексијом Крима: „Немачка зна како се ствари завршавају кад почну аншлусом."

Током тих година, Немачка је доживљавана као „једини пријатељ" Русије на Западу.

Путин је имао посебан однос са дугогодишњом немачком канцеларком Ангелом Меркел.

Она је одрасла у Источној Немачкој, где је Владимир Путин служио као официр КГБ-а.

Након што је отпочео рат, Пољска, Летонија и друге земље оптужиле су Немачку да и даље наставља да одржава везе са Русијом (нарочито у области гаса) чак и када је постало очигледно да Москва жели сукоб са Западом.

До 2023. године, та сарадња је окончана и Немачка се претворила у једног од главних савезника Кијева у рату против Русије, чак се одрекавши руског гаса.

Један од разлога за прекид тих односа, према Лику, било је одсуство значајних покушаја руског Министарства спољних послова да се умеша.

„Међу руским дипломатама, има људи који разумеју праве сентименте на Западу. Они су могли да дочарају Кремљу да ризикује да изгуби најбољег пријатеља у Европи."

„Очигледне неистине"

Од 2010-тих надаље, америчким званичницима је постало јасно да Путин обликује свој светоназор са врло мало или нимало позивања на Министарство спољних послова.

А састанци са Путином постајали су све напорније искуство.

„Увек би се расплињавао о чему год да се причало, о уплитању у америчке изборе, или о Украјини, или било чему", каже Бен Роудс.

Путин је наставио да негира да је руска војска активна у Донбасу.

Током њиховог последњег састанка, тврдио је да не зна ништа о уплитању Москве у америчке изборе, упркос доказима које су му представили Американци.

„Свако мало Путин би рекао нешто што би на неки начин било интересантно", додаје Роудс.

„Сећам се како је једном рекао Обами: 'Не можете ништа да ми кажете што ће ме убедити да америчка влада не жели да ме се реши.' И тако бисте свако мало добијали увид у његову психологију."

Руске дипломате су све више следиле Путинов пример, а амерички званичници су почели да причају међу собом о томе како је Сергеј Лавров почео да заузима „тврђи став" и понекад изговара „очигледне неистине".

Пред крај мандата председника Обаме, Бен Роудс каже да су се службеници руског Министарства спољних послова неповратно преобратили у „роботе".

„Мислим да пред крај нису имали више никакав утицај", каже он за ББЦ.

„Мислим да су могли да раде на неким пословима за које Путин није марио.

„Али по питањима која су Путину била важна - Украјина поготово - нисам имао осећај да ти људи имају било какав утицај. И тако су они само рецитовали песмице које су добијали."

„Рат је наставак дипломатије другим средствима"

Долазак Трампове администрације у Белу кућу није поправио односе са Вашингтоном, а након тровања Скрипалових новичоком 2018. године, Велика Британија је постала још једна земља са којом је Русија прешла у режим конфронтације.

Године 2019, док су се још осећале последице случаја Скрипал, дипломата од каријере Андреј Келин, са четрдесет година искуства, послат је као амбасадор у Лондон.

Он је радио на односима са западним земљама током читаве каријере у Министарству спољних послова.

„Нажалост", каже он са трачком горчине у гласу.

Келин се са извесним задовољством присећа да је 1989. године био први совјетски дипломата који је прошао кроз капије седишта НАТО-а у Бриселу.

Док је био у Белгији, Келин је радио на изградњи односа са Западом и организовао је састанке током развоја нове одбрамбене доктрине СССР-а, која, између осталог, наводи да нуклеарни рат не сме да буде средство за постизање политичких циљева.

„Имао сам бројне сусрете са другим дипломатама у НАТО-у, имао сам изврсне односе са Британцима, и играли смо тенис заједно", каже он.

Ових дана Келин не игра више тенис са Британцима.

Забрањен му је улаз у британски парламент 2022. године.

Он такође помиње да је руска амбасада у Лондону у једном тренутку остала скоро потпуно без гаса и струје, а осигуравајућа друштва су одбила да осигурају аутомобиле мисије.

Незванични контакти са Британцима су сада, према његовим властитим речима, „најблаже речено, ограничени", признаје Келин.

Али он не очајава: „Европска унија и Сједињене Америчке Државе чине само 15 одсто земаља на свету", каже он, а одмах до амбасадорове резиденције у Лондону има много других представништава са којим он и његов тим могу да комуницирају, као што су Либан и Саудијска Арабија.

Прошле године, западни медији су нашироко цитирали Келинове изјаве о рату у Украјини.

Он је назвао масовно убиство у Бучи, које је извршила руска војска, „провокацијом Запада" и тврдио да Русија још није „озбиљно започела ништа".

Келин инсистира да и дипломатске мисије и Министарство спољних послова у целини ниси изгубили утицај и значај, и да настављају да играју кључну улогу у информисању Кремља о ситуацији у иностранству.

Он отписује све који мисле другачије као „стручњаке из фотеље".

„Бавим се овим послом 43 године и добро разумем како систем функционише", каже он.

Келин одбија да прихвати да Москва или појединачне дипломате сносе било какву одговорност за начин на који су пропали односи са Западом.

„Нисмо ми ти који их кваре", каже он.

„Ми имамо проблем са режимом у Кијеву. Не можемо ништа да учинимо по том питању."

Он не сматра неуспехом одлуку да се Русија одлучи за војна средства уместо за преговоре.

„Рат је наставак дипломатије другим средствима", истиче Келин.

Слично мишљење изразио је у разговору са ББЦ-јем и Константин Косачев, који инсистира да је Русија „заговорник дипломатских метода и средстава за решавање великих међународних проблема."

„Ако се понашамо другачије, то се дешава тек након што смо исцрпли све друге могућности решавања проблема путем дипломатије", каже он.

„САД не могу само да пуцну прстима и окончају овај рат"

После годину и по дана рата, има ли неке наде да дипломатија (и саме дипломате) могу да помогну да се ратовање приведе крају?

Већина људи са којима је разговарао ББЦ за овај чланак мисли да је то изузетно мало вероватно.

Чак и оптимисти признају да су разлике између Русије, Украјине и западних земаља непомирљиве и да тренутно нема основа за било какве преговоре иза кулиса.

Обично се 95 одсто рада дипломата дешава незванично, објашњава бивши дипломата Бондарев, и укључује „незваничне сусрете и одласке на кафу".

По његовом мишљењу, такви контакти су у значајној мери опали после рата, јер нема о чему превише да се прича.

Ситуација је додатно погоршана низом узајамних протеривања дипломата у протекле две године.

Руска медијска кућа РБК процењује да је од јануара 2022. године Русија протерала 337 људи, док су западне земље протерале више од 600 Руса.

Руске дипломате које су успеле да успоставе добре односе са земљама у које су распоређене, још увек успевају да одрже незваничне састанке са страним колегама, каже Бондарев, додавши да је „тренутно неодрживо да руски дипломата који стиже на нови положај говори са Американцима о било чему".

Међутим, пре или касније, дијалог ће морати да се настави, каже аналитичар из РАНД-а Семјуел Чарап.

Једина алтернатива преговорима је „апсолутна победа", а мало је вероватно да Кијев или Москва могу да остваре такву победу на бојишту, тврди он.

Чак и кад би Украјина или Русија успеле да поврате или заузму значајне делове територије, то само по себи не би зауставило рат.

„По правилу вам преостаје крај до ког се дошло преговорима."

За Вашингтон, продужени рат повећава ризик од директне конфронтације НАТО-а и Русије, и потенцијално, према горем сценарију, употребе нуклеарног оружја.

Иако је споразум после преговора жељенији исход, он се у скорије време неће нужно десити, каже Чарап.

Америчке дипломате не могу само да „пуцну прстима" и доведу две стране за сто, додаје он.

„Пре почетка преговара има много максималистичког позирања. Другим речима, сигнализирање спремности на компромис пре него што уопште завршите за столом понекад може да се доживи као знак слабости. И стога они заузимају максималистичке позиције.

„Постоји и ризик да артикулисањем максималистичке позиције ви убедите другу страну да немате намеру да преговарате из добре намере. А, нажалост, можете да видите ту динамику на делу управо сада."

Ту је и питање Путина и да ли би он могао или уопште желео да икада учествује у мировним преговорима.

„Путин се прилично драстично променио током трајања своје владавине", каже Чарап.

„И, искрено, не знам да ли ће он бити спреман да учествује. И он сам је толико токсичан да би можда морао да делегира ауторитет неком другом да преговара, чак и ако остане на власти.

„Али док је не пробамо, то остаје непроверена могућност."

Недавно, чак и у комуникацији са државама које Русија сматра савезницима, као што су земље ЦИС-а или афричке земље, појавили су се проблеми за руског председника.

Јужна Африка, која инсистира на неутралном ставу о Украјини на званичном нивоу, замолила је Путина да не присуствује августовском самиту БРИКС-а због налога за хапшење Међународног кривичног суда у Хагу.

Али Москва и Кијев, макар у јавним изјавама, инсистирају да ће будућност њихових земаља бити одлучена на бојишту, што значи да рачунају на ту апсолутну победу.

Украјинске власти се жале да Русија, као што је често радила протеклих година, поново нуди ултиматуме уместо компромиса, као што је захтев да Украјина прихвати анексију окупираних територија.

Кијев нема намеру да преговора под тим условима, а њихови западни савезници их подржавају у тој одлуци.

Украјински председник је законом забранио било какве преговоре са Путином као реакцију на званично припајање четири делимично окупиране украјинске области.

Зеленски је више пута поновио да га „не занимају преговори" са руским лидером.

Путин је одговорио: „Они не желе, а ми не морамо."

Нема се куд

Закључно са августом 2023. године, свакако се не очекује да ће Русија вољно желети да се врати дипломатији.

Кремљ се одувек, па тако и сада, ослања на три главна оруђа у спољној политици: војна машинерија, обавештајне службе и гео-економска моћ (првенствено везана за енергетске ресурсе), каже Александар Габуев.

Према овом стручњаку, Путин те методе сматра најефикаснијим, углавном зато што су у прошлости доносили резултате.

Неко време је Путин и даље признавао корисност канала за комуникацију, али је престао да користи дипломате као начин за незваничну размену ставова, каже Бен Роудс.

„Они су стара школа: обавештајна служба обавештајној служби, војска војсци. То нису дипломате које решавају проблеме. То су шпијуни који прослеђују поруке једни другима. Мислим да је то свет у коме Путин жели да живи."

Последњих месеци изашло је на видело да су се разговори о рату у Украјини водили између Сергеја Наришкина, директора СВР-а (руска Спољне обавештајне службе) и Вилијама Бернса, шефа ЦИА-е.

Али контаката између вођства руског Министарства спољних послова и америчког Стејт департмента није било.

Безбедносне службе преговарају о размени заробљеника, са различитим степеном успеха.

Чак ни у финализовању „споразума о житарицама" са Украјином, у ком су посредовали Турска и УН, није учествовало руско Министарство спољних послова.

Они се баве разменама заробљеника са Украјином, у којима поново посредују приватна лица као што је милијардер бизнисмен Роман Абрамович.

Човек би могао да претпостави да би, суочивши се са неуспехом са Западом, руске дипломате преусмериле таленте на друге регионе као што су Блиски исток и Азија, поготово Кина.

„Дипломате које се баве овим областима заиста имају више ресурса и прилика; они раде више и значајнији су. Али то је просто резултат тога што се цео брод окренуо у том правцу", објашњава Габуев, експерт за руско-кинеске односе.

„Ту се ради само о трговини, избегавању санкција и томе сличном - пар питања која се тичу споразума. Таква дипломатија је више техничка дисциплина него нешто значајно."

У овим обесхрабрујућим околностима, зашто руске дипломате напросто не гласају срцем и дају оставку на место у Министарству?

Бивши запослени у Кремљу рекао је да би исто питање могло да се постави многим званичницима у Путиновој Русији.

„То је проблем за сваког ко је пустио корење на свом положају у последњих 10-20 година. Све ваше животне вештине атрофирају. Нема другог живота за вас. То је застрашујуће."

Извор је описао случајан сусрет са Сергејем Лавровим неколико месеци раније: „Уморан човек. Благо запуштен. Рат није његова ствар, али нема куд. Остао је много дуже него што је смео. И нема где другде сем да оде у пензију. И зато само седи тамо и чува столицу."

„Ти људи су довољно паметни да знају како стоје ствари, али немају храбрости да ураде нешто по том питању. То им је што им је.

„Чињеница је да су предуго остали у свом послу. Они су само преживели. Они су апаратчици путинизма", каже Бен Роудс.

Борис Бондарев, један од ретких бивших службеника Министарства спољних послова који су сами напустили посао, признаје ББЦ-ју да је, упркос очигледном пропадању свуд око њега, и сам дуго одбијао да напусти дипломатску службу.

„Нећу да кажем да сам нека особа од принципа", каже он.

„Имали смо људе у Министарству спољних послова који су отишли 2014. године. Била је Лавровљева омиљена преводитељка, он ју је наводно малтене преклињао да остане, али она је рекла: 'Не, не могу.'

„Да није било рата, вероватно бих остао и истрпео. Овај посао није толико лош. Седите, патите се мало, а увече изађете - то је Женева, предиван град. То је нека врста компензације. Многи мисле исто."

А шта он мисли да је његово највеће дипломатско достигнуће, пита га ББЦ.

„То што сам поднео оставку", каже он.

„То је била вероватно најхуманија одлука коју сам донео у читавом животу."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]