Фашизам, езотерија, троловање: Да је оправдано повезивати Дугинове идеје са идеологијом Кремља

У вестима о смрти Дарје Дугине западни медији називају њеног оца „мозгом" Кремља, а његову идеологију - доктрином руске власти. Али Дугин никад није имао само једну политичку доктрину.

Његово учење је постмодернистички пројекат, састављен из окултизма, конспирологије, езотерије, неофашизма, совјетске андерграунд културе, нових десних и левих идеја.

Александар Дугин се заносио империјалним пројектом и масонским заверама, песмама Татјане Буланове и филозофијом Мартина Хајдегера.

Скоро једина конкретна позиција према којој је очувао верност кроз многе године је био страх од независне Украјине и увереност у њену претњу за постојање Русије.

ББЦ објашњава шта представљају дугинске идеје и како су повезане са идеологијом Кремља.

Фалсификација евроазијства

„Изливали су тамно вино

У оностране шуме

и ишле су дивизије СА

на ваш болесни Исток"

Тако је сетно певао Ханс Зиверс у композицији „Танго СА", снимљеној за магнетофон 1986. године. СА значи Sturmabteilung, јуришници нацистичке партије.

Зиверс је, пак, псеудоним 24-годишњег Александра Дугина, сина генерала генералштаба и доктора.

Естетика окултног нацизма у којој су се хитлеровске идеје мешале са мистиком, утицај је кружока око писца Јурија Мамљејева у којем су 1980. године неформални мислиоци изучавали езотерију.

„Дугинова интелектуална повест почиње у мамљејевском кружоку. То је била контракултурна средина зароњена у кухињске расправе", каже историчар Игор Торбаков, старији научни сарадник Упсалског универзитета у Шведској.

Чланови кружока су се заносили мистичким традиционализмом француског мислиоца Ренеа Генона и неофашизмом италијанског барона Јулијуса Еволе.

Управо је Генона најчешће цитирао Дугин у својим раним делима. Након њега Дугин се бавио потрагом за почетним, сакралним традицијама човечанства, које је Западна цивилизација наводно заборавила са својим култом науке и разума.

Али занимање Дугина за фашизам се није завршавао са езотеријом, 1988. године он ступа у удружење „Памјат" („Сећање"), организацију милитантних националиста-антисемита.

Почетком 1990-их Дугин почиње да се назива евроазијцем - следбеником струје мишљења политичке и богословске мисли руских емиграната која је будућност Русије после пада комунизма видела у повратку на Исток, одбацивању демократије и тржишне економије.

Више од триста година се Русија оријентисала према Европи, такмичећи се с њом и имитирајући је, сматрали су евроазијци.

Али су напослетку корени Русије источни, а Московско царство је наследник татарско-монголске хорде, а не Кијевске Русије.

Дугин „се држао евроазијства и, будући да је био талентован интелектуални предузетник, успео је да створи слику водећег евроазијца", сматра Игор Торбаков, који изучава класично евроазијство 1920-их и 1930-их година.

У време распада СССР-а, Дугин је пронашао паралеле између ситуације свог историјског тренутка и оне о којој су писали евроазијци, сматра Торбаков.

Пред империјалистима 1990-их година се појавило исто питање као и пред њиховим претходницима 1920-их: како преосмислити империју?

„Евроазијство није било ништа друго до неуспешни покушај да се створи научна основа за идеју јединства народа Русије-Евроазије, да се да научно оправдање за очување целовитости руске државе", пише историчар Сергеј Бељаков, доцент Уралског федералног универзитета.

Иако њихове историјске хипотезе нису биле потврђене, евроазијци су били успешни научници у својим областима: кнез Николај Трубецкој и Роман Јакобсон, на пример, били су међу оснивачима структуралне лингвистике.

Дугин се скептично односи према научном сазнању.

„Наука је једноставно савремени облик митологије" написао је.

Осим одбацивања Запада, код Дугиног није било скоро ничега заједничког са евроазијцима.

Уместо јединства народа он је предлагао „руски национал-социјализам" и „руски фашизам" како би се успоставио „руски поредак".

Бељаков сматра да је Дугиново учење постало „фалсификат евроазијства".

Заједно са писцем Едуардом Љимоновим је био међу оснивачима Национал-бољшевичке партије (НБП, забрањена у Русији) која је сјединила крајње десне и крајње леве идеје да би понудила алтернативу државном либерализму јељцинске епохе.

Дугин је 1995. године покушао да се кандидује испред НБП за Државну Думу и његов повереник је био музичар Сергеј Курехин, упамћен по својим апсурдистичким пројектима од којих је најпознатија ТВ прича „Лењин-печурка".

„Зашто подржавам Дугина? То је човек који је највећи теоретичар, један од оних људи који су спознали шта је наша држава, каква је њена историјска суштина, у чему је њен смисао, како се развија и како треба да се развија", говорио је Курехин.

Кампања је неславно пропала, Курехин је умро годину дана касније, а 1998. године Дугин је напустио партију.

Међутим, 2010-те су постале године реванша непомирљивих идеја.

Руска власт је проговорила језиком Љимонова и његовог друга, писца Александра Проханова, који су захтевали наплату за понижење 1990-их, називали Крим и Северни Казахстан руским, сматрали су либерализам узроком свих недаћа и спајали култ Стаљина са православљем.

Није јасно зашто су управо Дугина после 2014. године почели да називају идеологом Путина и гуруом Кремља. Могуће је да је највише претендовао на ту улогу, стално се налазећи у орбити пројеката Кремља.

Али је он заправо био близак власти тек од краја 1990-их и почетком 2000-их, када је заузимао позицију саветника председника Државне думе Генадија Селезњова, сматра историчар Торбаков.

„Проблем суверене Украјине"

Најпознатија Дугинова књига „Основи геополитике" појавила се 1997. године, у којој је свет представљен као арена за борбу копнених и поморских цивилизација - „телурократије" континенталних држава и „таласократије" морских држава. Прве одговарају евроазијском свету (на челу са Русијом), друге атлантском (на челу са САД).

У сувоземним евроазијским државама, писао је Дугин, власт је традиционално ауторитарна, а друштвени поредак колективан.

Демократија, индивидуализам и предузимљивост су наслеђе атлантског света. Иза кулиса светске историје се сукобе „ред евроазијца" и „ред атлантиста", неке врсте мега-обавештајних служби.

Ова теорија завере је скоро омиљена Дугину.

На пример, он је ГРУ називао авроазијском службом, а КГБ атлантистичком. Борбу два начела је видео и у нацистичкој Немачкој: наводно је један од вођа СС, Рајнхард Хајдрих, био агент евроазијства и иза његовог убиства не стоје чешки партизани већ адмирал Вилхелм Канарис, тајни атлантиста.

У књизи су нашла место и интересовања из младости, на пример, учење о рату нордијских и јужних раса, потомака с древног континента Гондване и митске Хипербореје.

Ово учење је позајмљено од Хермана Вирта, првог управника „Аненербе", нацистичког центра за проучавање нордијске расе. Касније се Дугин враћао и антисемитизму из свог времена у „Памјати" и писао о борби белих народа против „лунарних Семита, Јевреја и Сарацена".

„Езотерички и конспиролошки антисемитзам у концепцијама Дугина није случајан", писао је Виктор Шнирељман., главни научни сарадник Института за етнологију и антропологију Руске академије наука. По мишљењу историчара, повезан је са идејом популарном 1990-их година, идејом о „светском јеврејству" као кривцу за распад СССР-а.

„Основи геополитике" је нашла читатеље и међу припадницима органа реда. Књига је постала уџбеник Војне академије руског Генералштаба, а Дугин професор на академији, писали су истраживачи и говорио је сам филозоф.

Лист „Спектр" је приметио да Дугина много и опширно цитира уџбеник за геополитику који је препоручило Министарство образовања РФ.

Дугин је често мењао своје идеје, понекад напуштајући пређашње идеале. Али по питању неколицине проблема он је био доследнији не само од руске власти, већ и од других радикалних десничара, на пример, у страху пред независном Украјином.

У „Основама геополитике" он назива независност Украјине егзистенцијалном опасношћу за Русију. Он је предложио идеју успостављања де факто контроле Москве над југо-истоком Украјине и над Кримом, мада, истина, тада још без анексије.

У мање озбиљним чланцима филозоф се није гнушао ни обичне украјинофобије, користећи погрдне епитете.

И, као и Владимир Путин сада, Дугин је видео у Украјини инструмент САД за борбу против Русије.

„Чињеница постојања суверене Украјине је на геополитичком нивоу објава геополитичког рата Русији (а то није дело само Украјине, колико атлантизма)", писао је он.

То не значи да је филозоф утицао на руску власт или Путина лично, каже Торбаков.

„Постоји гигантски резервоар конзервативних концепција, укључујући и антиукрајинске, одакле Кремљ може да захвата пуне кашике", додаје.

Он подсећа да је још програмски есеј Александра Солжењицина „Како уредити Русију" из 1990. године садржао многе идеје које је касније поновио Путин.

Нобеловац је називао независност Украјине и Белорусије трагедијом коју је неопходно избећи, а украјински књижевни језик је сматрао вештачки створеним у Аустро-Угарској и „напуњен немачким и пољским речима".

„Убијати, убијати и убијати"

С одласком Селезњова с места председника Думе, Дугин је изгубио приступ државним канцеларијама, каже Торбаков.

Међутим, друга шанса му се указала 2004. године, после Наранџасте револуције у Кијеву.

Тада је Дугин основао Евроазијски омладински савез (ЕСМ) као један од инструмената борбе против протеста. Том борбом је у Кремљу руководио заменик управника администрације председника Владислав Сурков.

„Сачињен је пројекат за конкретне потребе Администрације [председника], а ми смо увукли ту евроазијство. Ми смо искористили администрацију, а Сурков, сходно томе, нас", писао је о ЕСМ бивши сарадник Дугина Павел Зарифуљин.

Дугин је 2008. године са сарадницима организовао антифашистичку конференцију у државној агенцији РИА Новости и посветио ју је нападима на Украјину и балтичке земље. Њен садржај је веома сличан антифашистичком конгресу који је у августу 2022. године одржао министар одбране РФ Сергеј Шојгу.

„Треба поставити питање о сврсисходности постојања државе Украјине", говорио је тада Дугин.

Међутим, крајем 2000-их његови евроазијски пројекти су изгубили подршку власти и Дугин се упослио академском каријером.

Од 2009. до 2014. радио је као в.д. шефа катедре на Социолошком факултету Московског државног Универзитета, а од 2012. је члан стручног савета портпарола Думе Сергеја Наришкина.

Штампа је почела да га назива неформалним саветником и идеологом партије „Јединствена Русија" која је тада прогласила своју усмереност на конзервативизам.

Дугин је био позиван на престижне филозофске конференције, на којима је он заснивао своје политичке пројекте везама са немачким филозофом Мартином Хајдегером и његово разумевање појма „Dasein", које се преводило као „присуство" или „биће".

Почео је да се појављује и у преносима на федералним каналима где се понекад бавио отвореним троловањем. Тражио је забрану интернета и називао ношење браде „фундаменталном врлином руског православног човека", а одсуство браде - симболичком кастрацијом.

„У Москви се налази један брадати филозоф Дугин, врло паметан човек без сваке шале. Ево баш је ових дана ушао у говнарску кутију (телевизор, прим. прев.) и почео да објашњава да је духовна суштина којој се Америка клања као богу у православној ихтиологији, или како год да се тамо изразио, заправо Сатана", писао је Виктор Пељевин 2010. године.

Дугину је приписивана и фраза „Сви добри људи су Руси".

Постао је мим и упознала га је шира публика. Заинтригирани тим филозофом-тролом, тинејџери су откривали његов есеј о поп-музици почетка 2000-их у којем је откривао скривени смисао: у песмама Татјане Буланове - „шкрипави зов највећих дубина", а у текстовима Константина Меладзеа - нове заповести и сакрална откровења.

Фанатици и хејтери су расправљали да ли је он озбиљан или се руга? Али пријатељство са Курехиним, аутором многих мистификација, не оставља сумњу о карактеру његових исказа.

„Књига има, али их Путин не чита"

Академска каријера и популарно троловање су се завршили 2014. године, након анексије Крима и почетка рата у Донбасу.

Дугин је иступио као је дан од најактивнијих следбеника идеје „Новорусије" и даљој анексији украјинских територија.

Његов позив, „убијати, убијати и убијати" представнике украјинске власти, изазвао је противљење руског друштва и био је отпуштен са МГУ. Дугин је говорио да је његово отпуштање политичко и зарекао се да ће доћи до Путина како би добио правду - али није успео да сачува посао.

Али ту се није радило о реакцији друштва, већ о томе да се истрчао пре Кремља, сматра Игор Торбаков: „2014. године је опао врхунац његове популарности, и ускоро му је одузета катедра и приступ телевизијским каналима. Показало се да је неприхватљив за председничку администрацију."

„Након 2014. моји контакти са Кремљом су доживели оштар пад", присећао се Дугин на страницама листа „Сутра" који је основао Александар Проханов.

„Признајем, у много чему сам разочаран у Путина", говорио је он, пребацујући председнику да је лоше поступао са „руским пролећем".

Међутим, руска елита није одбила Дугинове услуге - 2016. и 2017. радио је као главни уредник телевизијског канала „Царград", који је увласништву „православног бизнисмена" Константина Малофејева.

Малофејев је спонзорисао сарадништво провладиних активиста са ултрадесничарским покретима у Европи и САД, а Дугин је остао популаран међу европским улрадесничарима и традиционалистима.

Он је сачувао везе са академским и идеолошким круговима у Кини, Ирану, Турској - државама са јаким антизападним расположењима, примећује Торбаков.

„Пријатељима Турске" је породицу Дугин назвао Догу Перинчек, турски политиколог и идеолог којег су новинари називали саветником председника Реџепа Тајипа Ердогана. Штампа је претпостављала да се веза Дугина и Перинчека може искористити као канал руско-турског зближавања 2016. године.

Перинчек је тврдио да је управо Дугин предао Ердогановом саветнику информацију о припремама за војни пуч 14. јула 2016. Истина, он то никад није потврдио.

Игор Торбаков сматра да блискост мислилаца са руском влашћу знатно преувеличана: „Од колумни које називају Дугина „Путиновим мозгом" губим свест".

Сам Дугин се 2020. године жалио да Путин не прати праве идеје: „Књига има, али их Путин не чита, а требало би. Или их чита, али их не разуме, или их само успутно прелистава."

ББЦ се обратио Дугину ради коментара кроз прес-службу Међународног евроазијског покрета. До тренутка објављивања овог чланка одговор није стигао.

Погледајте видео

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]