Уметност: Мурали као модерни споменици, зашто нас преминули гледају са све више зидова
- Аутор, Слободан Маричић
- Функција, ББЦ новинар
Иван и Дамир са Новог Београда били су најбољи пријатељи од седме године, када су у првом разреду сели у исту школску клупу.
„То је друг за ког сам знао да ћемо се сигурно целог живота дружити, заједно проћи све, на истим клупицама као кад смо били деца седети и кад будемо матори", каже 32-годишњи Иван Ивановић за ББЦ на српском.
„Једноставно, да ћемо бити другари од клупе до гроба."
Међутим, Дамир је пре две године преминуо, а његови пријатељи одали су му почаст тако што су направили мурал са његовим ликом.
„Кад год прођем поред, подсети ме на Дакија - наравно да он никада неће изаћи из нашег сећања и да ће увек бити ту, али сад је као да си заиста прошао поред њега", наводи Иван.
„Махнемо му, јавимо му се, саопштимо му неку лепу вест... Верујем да он то гледа од негде."
Слични мурали у протеклом периоду никли су широм Србије.
Добили су их, између осталог, убијени у масовној пуцњави почетком маја у селима око Младеновца, прослављени фудбалер и бивши селектор Синиша Михајловић, као и деветогодишњи дечак Стефан Балић, који је 2021. погинуо у београдском насељу Карабурма.
„У последњих десет година то се, од нечега што је било на граници инцидента, заиста претворило у тренд", сматра Јана Даниловић, сликарка и муралисткиња, за ББЦ на српском.
„Такви мурали са ликовима преминулих су свуда, има их на малтене сваком ћошку и сада је то вид дивље меморијализације".
Теа Шабић, културолошкиња из Пуле, која је истраживала однос мурала и културе сећања, назива их „на неки начин модернијим верзијама споменика".
„То је углавном квартовски, на оближњој згради у крају, у ком се одређена група људи дружила, а мурал има већи сентимент него обична умрлица у новинама", каже Шабић.
Мурали у том смислу, додаје Мајкл Хвид Јакобсен, професор социологије на Универзитету у данском Алборгу и аутор књиге „Истраживање жалости: Прича о социологији туге", представљају „средство за изражавање јаке и моћне емоције као што је туга".
„Све то кроз симболичко или графичко представљање, подсећајући све да је особа приказана на муралу од значаја за заједницу, неко ко заслужује да буде оплакиван", наводи он за ББЦ.
Све је довело до тога да руски муралиста Андреј Колосов, који од 2015. године живи у Београду, месечно има и по неколико захтева за таквим ангажманима.
„Траже их породице, пријатељи преминулих, па чак и фирме за директора који је преминуо.
„Радио сам један за Драгана Павловића, дугогодишњег директора мотела 'Предејане' код Лесковца, који је преминуо 2020. године", наводи Колосов за ББЦ на српском.
Цена једног мурала, каже, зависи од димензије, материјала и квалитета, али се креће „од око 400 до више од 4.000 евра".
Аутор фотографије, Andrej Kolosov
'Живети и умрети у Београду'
По топлом летњем дану у центру Блока 1, познатом као Фонтана, једном од првих модерних новобеоградских насеља, прилично је живо.
Док се неки шетају и гурају бебе у колицима, на једном од великих столова у парку је прослава дечијег рођендана, праћена звекетом лопте са оближњег терена за фудбал.
Иван више не живи ту, али са супругом Бојаном често свраћа, а мурал преминулог пријатеља им је обавезна станица.
„Често дођем испред графита и пуштам музику коју смо слушали, а Даки се баш доста ложио на реп и Тупака пре свега", наводи Иван, док у близини одзвања шкрипа љуљашке.
Тупак Шакур је амерички репер који се сматра једним од најбољих у историји хип-хоп музике, а убијен је 1996. године у Лас Вегасу, са само 25 година.
„У његовој песми To Live and Die in LА (Живети и умрети у Лос Анђелесу), Даки је увек певао Тo Live and Die in BG (Живети и умрети у Београду)...
„Увек је то радио, убацивао нешто своје у песме", додаје Иван уз осмех и трачак сете у гласу.
Тај натпис данас се налази на Дамировом муралу, а пре неколико месеци објављена је и реп песма са сличним стиховима:
„To live and die in BG (живети и умрети у Београду), ту смо ја и ти / ко да и даље у блоку чују ти се кораци
„To live and die in BG, ту смо ја и ти / у овом овде животу време брзо пролази"
„Сећам се кад смо били клинци, по бетону и стомаку смо цртали тетоваже као што је имао Тупак", наставља Иван присећање.
Након што је Дамир преминуо, размишљали су „како да додатним чином направе нешто што ће представљати сећање на њега".
„Никада ни о коме ништа лоше није причао, све му је било супер, баш је био позитивна особа и за такве људе вреди то направити."
Добри људи шире добро, па „макар сада били и на неком другом свету", додаје.
Једна од идеја је био и спортски турнир у његову част, али је на крају договор пао да ураде мурал, као подсећање „да је он и даље ту негде".
Дамирови најближи пријатељи су брзо скупили новац и платили све, али су и други желели да учествују, па су све што је прикупљено дали његовој сестри за школовање.
Током израде мурала комшије се нису мешале, а и Дамирови родитељи су били сагласни.
„Једино су рекли да не би волели да се види директно са њиховог прозора, што разумем.
„Свако у себи носи огромну тугу, не мора сад и то да буде прст у оку."
На питање како су реаговали када је све било готово, Иван одговара кратко: „Веома емотивно".
„Био сам мало скептичан, да не буде као Новак Ђоковић у оном воштаном музеју у Јагодини, било би срамота, али ово је заиста он.
„Као у огледалу, као да га гледаш у очи."
Аутор фотографије, Andrej Kolosov
Мурали као савремени споменици
Џин који једе дрво, Госпа Београда (La santa de Beograd) и Студент који гледа у зид само су неки од београдских мурала који су у међувремену стекли култни статус.
Речник Универзитета у Кембриџу их дефинише као „велике слике на зидовима", у чему се управо види њихова разлика у односу на графите, иако су границе танке.
За графите Кембриџ наводи да су „речи и или цртежи на јавним местима, а који могу бити духовити, непристојни или политички" и махом су спонтанији од мурала.
Теа Шабић у раду „Визуелна антропологија урбаног простора: Мурали као агенси сећања", објављеном на Филозофском факултету у Ријеци, пише да се историја мурала протеже од праисторије до данас.
Током 20. и 21. века напредовали су у „комплексну интердисциплинарну форму уметничког изражавања", сматра културолошкиња која мурале назива и „једним од важнијих извора визуелне културе" града.
Погледајте видео: „Никада не престајемо да учимо" - сениори у Београду цртају графите
Јана Даниловић, која је на Факултету примењених уметности у Београду докторирала на теми „Град и слика - значај и функција сликарских интервенција у јавном простору", сматра да су мурали преминулих људи у мејнстрим дошли из навијачког света.
„Иницијално су такве мурале добијале настрадале вође навијача, којима се њихова екипа одуживала и меморијализовала их у оквиру њихове супкултуре и културе тог краја", наводи Даниловић.
То значи да се трагедија „мери количином трагова на зиду", што сматра „необичним и бизарним", пре свега зато што се „чин жалости са личног нивоа, што припада породици и пријатељима, преноси у сферу јавног".
„То је вид меморијализације око ког не постоји шири консензус јавности или заједнице, али се то прећуткује због става о покојнику све најлепше, посебно у случају трагичне смрти и то смрти неког младог", сматра Даниловић.
„Зато ти радови увек избегавају кречење и прецртавање, што нам говори да се изгубила линија између онога што је слика и онога што она представља."
Кречење у том смислу, додаје, више није „сређивање заједничког комуналног простора, већ необична културолошка зона непоштовања према покојницима".
„Слика је у том контексту једнако покојник, дакле врста споменика и он се наравно не сме уклањати, а што оставља трајне последице по комшилук", каже Даниловић.
Иако сматра да је због „наметнуте личне жалости", што назива и „емоционалном уценом" људи који користе тај јавни простор, погрешно на тај начин меморијализовати смрт појединца, она истиче и да је то сложен проблем.
„Смрт, а посебно смрт младе особе, велики је шок и за појединца и за групу, посебно за младе, као први сусрет са коначношћу, који може да буде трауматичан.
„Ако то преклопимо са овим трендом, рашири се став 'да ли смо пријатеља мање волели ако му на тај начин нисмо одали почаст?'"
Шабић указује на то да је цртање таквих мурала углавном колективна активност.
„Најчешће људи ангажују пријатеља који црта и онда сви заједно учествују у том осликавању, а све на основу емоционалне повезаности према тој познатој личности или особи која је преминула."
Социолог Хвид Јакобсен истиче да све зависи од оних који су тражили израду мурала, али и тога ко се на њима налази.
„Уколико је све ишло званичним путем, намера може бити јавно обележавање конкретне личности због њених дела или статуса у друштву, а који би требало да буду упамћени у локалној или националној заједници.
„Међутим, ако су ови мурали више алтернативни феномени, онда могу служити уметничкој или чак политичкој сврси, све у зависности ко је приказан, где и ко је аутор, јер особе са мурала углавном представљају одређене идеале или вредности тој заједници."
Кречење или чување
На питање како ће се тренд мурала као модерних споменика у будућности развијати, Јана Даниловић одговара да ће вероватно све наставити да функционише у истом правцу.
„Једино што би то могло да обустави јесте ресет који би био спроведен без изузетка, да се уништи све што се на нелегалан начин нашло на зидовима, иако ту има ствари за које сматрам да су драгоцене и треба да постану културна баштина.
„Комшилуци свакако неће имати снаге да прекрече мурале посвећене криминалцима којима нико за живота ништа није смео, па тако ни њиховим сликама после смрти."
Иван и Бојана са клупице у Блоку 1 за то време кажу да ће мурал њиховог пријатеља „стајати ту колико год да стоји".
„Поред су људи окречили зграду, али су оставили графит, што говори да је то нешто што или подржавају или им барем не смета - знају да је био добар момак", каже Иван.
Од Дамирове смрти прошле су две године и њихов живот се од тада знатно променио.
„Сада кад причамо где да се нађемо то увек буде - код графита", наводи Иван.
„Замишљао сам раније да ћу сести на клупу, попити пиво, али испред мурала је паркинг, па је мало глупо да седим на паркингу", додаје уз благи осмех.
Говорећи о пријатељу, каже да „не постоји опција да време умањи сећање на њега".
„Мурал ми не ствара бол, она свакако постоји, више ме обрадује кад год га видим.
„Као када некога дуго не видиш па буде 'еј, де си'... Тако и нас двојица."
Погледајте видео: Како изгледа живот стрит арт уметнице на Балкану
