Одрастање кроз историју: Зашто тинејџери нису као што су некад били

Знате ли шта је проблем са младима данас?

Јункери мисле да су бољи од нас осталих, ефеби расту пребрзо, а бекфиш? Па, они су прерано сазрели.

Ако не препознајете ове речи, нисте једини.

То су све стари изрази за адолесценте који више нису у употреби.

Јункер је реч која се користила пре 20. века и потекла је од холандских и немачких израза за младе племиће, а њом су се описивали и млади морнари.

Ефеб је био млади становник Атине у Старој Грчкој, од 18. до 19. године, који је учио да постане пуноправни грађанин.

А бекфиш, дословно преведено „печена риба", немачка је реч која се јављала у романима о одрастању објављиваним на преласку у 20. век.

Описивала је усхићену, спонтану, пустоловну девојку која је имала самосталност одрасле особе у комбинацији са дечјим непромишљеним приступом ризику.

Током историје, речи и категорије које смо користили да описујемо младе људе су се значајно мењали, подстакнути преображајима у култури, раду, образовању и науци.

Како су ови фактори обликовали изразе које користимо за адолесценте данас, као што је „тинејџер"?

И док се друштвене норме мењају и долази до нових открића, како би наше категорије за младе могле поново да се промене у будућности?

Један од културолошки најзначајнијих изума прошлог века био је тинејџер.

Тешко је замислити да смо икада постојали без наших адолесцентских година како их доживљавамо данас.

Али кад бисте могли да се вратите времепловом уназад неколико векова, људи би видели да је савремена представа о тинејџеру страни концепт.

У 14. веку, на пример, већина западних адолесцената били су радници, регрутовани у свет одрасле радне снаге још од седме године, према историчару детињства Хјуу Канингему са Универзитета у Кенту.

У руралним економијама је у то могао да спада земљораднички посао, да би се помагало у стицању породичних прихода од пољопривреде.

Али како се индустријализација ширила у 18. и 19. веку, многи тинејџери постајали су фабрички радници, једнаки њиховим одраслим колегама.

Крајем 19. века, пише Канингем, деца у Сједињеним Америчким Државама су, у време кад им је отац био у педесетим годинама, доприносила око трећини породичних прихода.

Није постојало универзално школовање и само су најбогатији могли да завуку руку у „мајчину и очеву банку" да им обезбеде храну и кров над главом.

Како су, међутим, животни стандарди и политика образовања почели да се мењају у развијеном свету почетком 20. века, млади људи су могли све дуже да живе у потпуности под окриљем родитеља или старатеља, подржавани и финансијски и емоционално.

Али чак и тада, изум савременог тинејџера није се десио одмах.

Пре Другог светског рата, израз тинејџер користио се повремено, али тек је крајем четрдесетих и педесетих постао чешћи.

Негде у то време, велики број различитих сила удружио се да би се то догодило.

У богатим земљама, постало је много вероватније за младог човека да остане у школи током тинејџерских година.

Крајем четрдесетих, школовање у Великој Британији постало је обавезно до 15. године.

А у САД, стопа матурирања после средње школе порасла је са мање од 10 одсто на почетку века на око 60 одсто до средине педесетих.

После Другог светског рата, историчари такође истичу да су се друштвени ставови према правима младих променили у многим западним земљама.

Ослабио је осећај да млади људи имају дужност да служе родитеље, а њихове жеље и вредности су почеле више да се уважавају.

А један сектор друштва је највише слушао те потребе. Трговина.

Педесетих година су компаније схватиле да тинејџери могу да буду и инфлуенсери.

Могли су да постављају трендове и шире моду, те су стога били погодни да се искористе на тржишту зарад велике зараде.

Као што је новинар Њујоркера забележио 1958. године: „До извесне мере, тинејџерско тржиште - и, заправо, сама идеја тинејџера - настало је од бизнисмена који су га искоришћавали."

У то време, суштина је била да се капитализују побуна, брзи аутомобили и рокенрол.

Данас су то друштвене мреже попут ТикТок-а и… па, не бих ни знао шта, пошто имам 41 годину.

Али суштина је да је перцепција тинејџера као кул, трендсетера и утицајних била - и још увек је - једнако креација тржишта и медија као што је одраз стварности.

Тинејџерска музика, мода и језик преносе се на остатак друштва, појачани индустријама основаним да зараде на њима.

Око педесетих година, можете да нађете и анегдотске доказе и притужбе родитеља на муке са децом у пубертету.

На пример, једна жена је 1955. писала Мери Браун, драгој савети у британском листу Дејли мирор, жалећи се на сина.

„Безобразан је и мрзовољан… зашто би се дечак толико променио?

„Бреца се на свако питање. Најбоље што могу да добијем је уљудно да или не, а најгоре је бесни поглед који ми очигледно говори да гледам своја посла", жалила се она.

Све ово значи да је тинејџер каквог знамо данас и те како измишљотина 20. века.

Питање је хоће ли ове се ове културолошке перцепције поново променити у будућности?

У наредној деценији или две, дошло је до неких занимљивих промена у атрибутима тинејџера.

Психолошкиња Џин Твинџ са Универзитета у Сан Дијегу истиче да тинејџери одрастају спорије по многим мерилима, у поређењу са вршњацима из 20. века.

Данас је мање вероватно, на пример, да је типични седамнаестогодишњак или осамнаестогодишњак у САД пробао алкохол, имао секс или добио возачку дозволу, у поређењу са вршњацима од пре само 20 година.

Мање је вероватно да тринаестогодишњак или четрнаестогодишњак има посао или одлази на романтичне састанке.

У међувремену, друга мерила раног одраслог доба, као што су тинејџерска трудноћа, досегли су историјски најнижи ниво у САД и Европи.

Твенџ указује на бројне разлоге зашто се одрастање успорава.

Мало је сумње у то да су технологија и интернет одиграли велику улогу, што значи да се више интеракције са вршњацима дешава онлајн и у кући, где су секс, експериментисање и невоље можда мање вероватне.

Из тог разлога, она овај најновији изданак младих људи назива „ајЏен" генерацијом и написала је књигу о свим њиховим карактеристикама.

Али она такође истиче да су неки од ових трендова већ почињали пре онлајн културе 21. века и зато интернет не може до краја да се криви за то.

Њена хипотеза је да се тинејџери понашају другачије у зависности од тога колико локално окружење доживљавају као непријатељско или неопраштајуће, идеја коју социјални научници називају „теорија о животној историји".

У тежа времена у историји, тинејџери су били присиљени да примењују „стратегију брзог живота", да брже одрастају, да се размножавају раније и да се усредсреде на основне потребе.

Данас је живот на Западу генерално гледано попустљивији, а породице су богатије - макар у просеку - тако да је могуће за тинејџера да примени „стратегију споријег живота", одлажући прелазак на одраслије понашање.

„У времена и на местима где људи живе дуже, здравство је боље, а треба више времена да се заврши школовање, људи се обично одлучују да имају мање деце и да их одгајају пажљивије", објашњава Твенџ.

А можда постоји и већи нагласак на безбедности међу овом најновијом генерацијом тинејџера, сугерише Твенџ, и физички и емоционално.

То охрабрује младе људе и њихове родитеље или старатеље да их дуже држе заштићене од суровог света одраслих.

Шта ће, дакле, то значити за наше идеје о тинејџерима ако се ови трендови наставе?

То би могло да сугерише да представа из 20. века, о тинејџерском бунтовнику без разлога, застарева.

Док су многи тинејџери из педесетих и шездесетих година возили властита кола, уваљивали се у невоље и експериментисали са пићем и дрогама, њихови вршњаци данас често живе много здравије и свеснији безбедности.

Ако буде несмотреног понашања и жеље за независношћу, они се јављају касније.

Да ли млади имају кризу двадесетих:

Спорији пут до одрастања није једини начин на који је културолошким перцепцијама о младости можда потребно ажурирање.

Последњих година, наука је такође показала да се адолесценција не завршава крајем тинејџерских година.

Кад напуни 20 година, особа се обично сматра одраслом.

Тело јој је потпуно развијено, може да гласа, ступи у брак, а многи су већ почели да раде.

Али докази указују на то да се, према многим важним мерилима, адолесценција наставља све до 24. или 25. године.

Крајем тинејџерских година, пубертет се можда завршио, али развој и сазревање мозга далеко су од комплетног.

Снимци мозга показују да бела материја, на пример, наставља да расте до средине двадесетих, у пару са повећањем кортикалне сложености.

Неки истраживачи сада такође доживљавају ове године као важан развојни социјални стадијум, где млади људи још увек уче о интимности, пријатељству, породици, самоизражавању и политичкој и социјалној сфери живота, и зато заслужују више подршке и заштите него што тренутно добијају од друштва.

Да ли је, стога, потребно да ови старији адолесценти буду јасније препознати као посебна демографска група?

Да ли треба да им дозволимо да одложе улазак у свет одраслог живота и посла?

То би некима могло да делује као тетошење, али, с друге стране, наши преци би могли исто да кажу за то како се ми односимо према тинејџерима данас.

Знаци ове културолошке промене би могли већ да буду присутни.

Феномен „бумеранга" описује скорашње скокове у броју младих одраслих који се враћају у „гнездо" да живе са родитељима после завршетка вишег образовања или зато што не могу да приуште властиту некретнину или да изнајмљују стан. А неки се никад ни не иселе.

У Великој Британији, око 3,5 милиона младих самаца сада живи са родитељима, што је за трећину више него пре једне деценије, према истраживању које је спровела Кетрин Хил са Универзитета Лоубороу 2020. године.

Неравнотежа у богатству између старијих генерација и данашњих младих људи само је продубила тај тренд.

Могуће је да ће културолошке промене које је донео дужи животни век ускоро такође почети да играју улогу у овоме.

Како родитељи раде дуже, можда ће бити у бољој финансијској позицији да подржавају старију децу, уместо да се пензионишу.

Али то није све.

Линда Гретон и Ендрју Џ. Скот из Лондонске пословне школе тврде да ће већа дуговечност такође ускоро почети да чини живот у три фазе, који се састоји од школе, рада и пензије, застарелим.

А то би, тврде они у књизи Стогодишњи живот, могло да унесе посебно велике промене у културолошка очекивања од младих људи у њиховим раним двадесетим.

„Једна разлика коју треба да узмемо у обзир је претпоставка да у нашим двадесетим морамо одмах да се пребацимо са школовања на каријеру.

„У стогодишњем животу би требало да размислимо да узмемо период наших двадесетих и посветимо га новом стадијуму - истраживању", пишу Гретон и Скот.

Додају да одлуке рано у животу утичу на читав његов остатак.

„Прилично је апсурдно да очекујемо од људи у позним тинејџерским годинама и раним двадесетим да доносе одлуке као што су у ком правцу желе да им пође живот.

„Уместо тога, требало би да имају период истраживања света и испробавања различитих стаза", наводе.

Оно што је необично јесте да овај конкретан животни период, пост-тинејџерски, нема нашироко познато име које би га описало, макар не на енглеском.

Можда би требало.

На крају крајева, деца пред пубертетом имају надимак „твинс".

Неки истраживачи су назвали период пре 25. године као „продужена адолесценција", али можда би друго име могло да буде адолтхуд, што је реч која обухвата тинејџерски и одрасли свет.

А ако се идеја о адолтима не прими, неко сасвим сигурно може да нађе боље име.

На крају крајева, од eфеба преко јункера до бекфиша, склапали смо нове категорије за младе људе током већег дела историје.

Како је бити седамнаестогодишњак у Србији:

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]