Родитељство и деца: Како је ново схватање породице променило модерни свет

Породице које су некада сматране за револуционарне, експерименталне или које су биле табу данас имају више простора у јавности и мењају како схватамо родитељства.

Пише: Софи Хардак

Џи Робертс, двадесеттрогодишња студенткиња из Ексетера (Енглеска), планира своје венчање.

Њени отац и мајка ће бити присутни, наравно, као и један важан гост: Сузен, њена сурогат мајка, жена која ју је родила 1998.

„Она је веома важна особа у мом животу, и веома важан део моје породице", каже Робертс, једна од првих неколико стотина беба рођених путем модерног програма сурогат мајчинства у Британији.

Када се деси да се неупућени људи из њене околине збуне кад то чују, онда им она представи мало породично стабло: „[Ово је] моја мама, а имам и сурогат мајку, и то су различите особе."

Сурогат мајчинство, односно трудноћа и рађање детета које жена преузима за другу особу или пар, у Британији је забрањена као комерцијална и дозвољена као непрофитна делатност.

Према подацима из организације која је помогла при склапању договора за сурогат мајчинство у случају Робертс, број таквих захтева данас далеко превазилази број вољних потенцијалних сурогат мајки.

Подаци такође показују да број случајева коришћења оплођавања сурогат мајки годишње досегне и 22 одсто у односу на број порођаја.

Неки парови прибегавају сурогат мајчинству након дуге борбе са стерилитетом; тој групи припадају и Робертсови. За друге је то један од преосталих начина за остваривање родитељства, међу којима је и усвајање.

Попут других нових облика породице који су се појавили током последњих неколико деценија, сурогат родитељство је изазвало опречне реакције - нпр. тврдња о потенцијалним психолошким проблемима детета рођеног на тај начин.

Необавештеност и незнање су често били окидачи за жестоке нападе на другачије облике породице.

Без обзира на то да ли су они створени захваљујући новим технологијама или друштвеним променама, често су се суочавали са критиком да доводе у опасност здравље будућих генерација.

Најзад, у складу с тим ставом, ако нико пре нас није подизао дете на одређени начин, како онда можемо предвидети све последице које одатле проистичу?

Истина је, међутим, да знамо много више о новим облицима породице него што се често претпоставља.

За почетак, већина породица које су некада важиле за пионирске покушаје данас већ бележе неколико генерација потомака и могу другима да помогну кад је реч о виталности.

С друге стране, иако свака породица представља засебан случај, проучаваоци су запазили одређене обрасце који вероватно могу бити примењени на све породице - па тако, највероватније, и на облике који су још непознати.

Погледајте видео: Украјина и бебе: Родитељи не могу да преузму бебе из сурогат клинике

Данас располажемо са изненађујуће детаљном сликом породица које су некада сматране за опскурне, а које ће дефинисати 21. век.

Најзад, неконвенционално родитељство је у порасту.

Истополни бракови чине велики део процента породица које усвајају децу, а број донорки и донора јајних ћелија и сперматозоида расте паралелно са порастом броја старијих парова и људи који нису у вези, а који се одлучују на родитељство, да наведемо само два растућа тренда.

С обзиром на то колико разнолике могу бити те породице, у јавности се често чују слична питања, на пример: како рећи детету о његовом пореклу, или како на најбољи начин успоставити односе са трећим странама, била то сурогат мајка или донаторка/донор.

Захваљујући деценијама проучавања, данас знамо одговор на већину тих питања.

„У друштву влада укорењено мишљење да је традиционална породица најбоље окружење за одгајање деце", каже Сузен Голомбок, психолошкиња и бивша директорка Центра за проучавање породице на универзитету Кембриџ и ауторка књиге Ми смо породица: Шта је заиста битно родитељима и деци о новим облицима породице.

Почетак свог истраживања Голомбок смешта у седамдесете године прошлог века, анализирајући мајке лезбијке и њихову децу.

У то време, мајке из лезбијске заједнице су по правилу губиле старатељство над својом децом, чак и у случајевима када су социјални радници давали позитивне извештаје о њиховом родитељству, јер су судови сматрали да њихове истополне заједнице могу изазвати психичке и емотивне проблеме код деце.

Заправо, кад је Голомбак започела рад на књизи, ниједна мајка која се отворено декларисала као лезбијка није добила старатељство над својим дететом према одлуци британског суда.

Појединим мајкама је чак наређено да спавају одвојено од својих партнерки кад год им дете дође у посету.

Касније, Голомбак и њене колеге су истраживале геј очеве, транс родитеље и њихову децу, породице са децом рођеном из јајне ћелије или сперматозоида који су донирани, или путем сурогат мајчинства.

На крају су дошли до закључка који оспорава „темељне претпоставке о деци из породица које се не убрајају у традиционални нуклеарни модел".

Уследиле су, једна за другом, бројне студије које показују да је топла, брижна и отворена комуникација далеко важнија за здравље детета од рода, сексуалне оријентације, броја родитеља и њихове генетске повезаности, као и начинa на који их средина прихвата - фактори који су некада сматрани најважнијим за њихов емоционални и психолошки развој.

Истраживање је, заједно са кампањама које су покренуле саме породице, променило ток брачних парница и довело до измена важних делова закона, попут одлуке из 2002. да се у Британији (а касније, 2007, у Шкотској) дозволи истополним браковима да усвајају децу.

„Захваљујући бројним истраживањима најразличитијих нових облика породице, истраживачи долазе до истог закључка - за децу је најважнији квалитет односа, а не структура породице", каже Голомбок.

Голомбок очекује да то једнако важи и за најновије облике, попут оних када је дете зачето помоћу јајне ћелије и сперматозоида троје људи, или у нeкој далекој будућности, помоћу јајних ћелија и сперматозоида који потичу од матичних ћелија.

Начин добијања јајних ћелија и сперматозоида, или броја генетских родитеља, вероватно не утичу у већој мери на дечије здравље, сматра она.

Ипак, проучаваоци су открили константну претњу новим облицима породице, претњу која може наудити менталном здрављу детета - друштвена предрасуда.

Очева прича: „Живети у лажи"

„Када је мој отац открио да је геј, био сам у средњој школи и нисам знала ниједну другу породицу у којој су оба родитеља били отворено геј", каже Дејна Арнаболди, присећајући се детињства у Масачусетсту осамдесетих година прошлог века.

„Суочила сам се са осећањем изопштености, била сам нервозна јер нисам знала како ће људи реаговати."

Њен отац, Алан Арнаболди, присећа се колико је био уплашен.

Његова бивша жена, Дејнина мајка, подржала га је. Међутим, околина није.

Плашио се да ће због јавног декларисања добити отказ као учитељ у основној школи, што би му значајно отежало куповину куће или одржавање домаћинства, а такође би могло негативно да се одрази на Дејнин друштвени живот и склапање пријатељстава.

„Такође, дуго времена нисам познавао ниједног геј оца, дуго ме је мучило што нисам исти као стрејт очеви или што су ми осећања другачија у односу на друге гејеве који нису били очеви; као да сам живео у лажи унутар обе групе или нас држао одвојеним од обе", пише он у одговору послатом мејлом.

Најзад, Алан и Дејна Арнаболди су деведесетих учествовали у изложби фотографија посвећених новим породицама под називом Љубав је суштина породице: Портрети припадника LGBTQ заједнице и њихових породица.

Када је изложба била постављена у школи у којој је предавао, неколицина породица је организовало протест.

С друге стране, многе друге су пружиле подршку.

„Мислим да је изложба помогла другим предавачима геј и лезбијске оријентације да иступе и јавно се декларишу, као и геј родитељима појединих мојих ђака да са мном отвореније разговарају", каже он.

Управо осећање да сте родитељ насупрот свим друштвеним околностима карактеристично је за чланове нових облика породице, кажу стручњаци.

„Када вам читава култура каже да нисте у стању да добро радите свој посао, то је веома тешка порука", каже Нанет Гартрел, психијатрица и главна истражитељка у Националној лонгитудној заједници лезбијских породичних студија у Америци.

Током осамдесетих, Гатрел и њене колеге су започеле студију о групи мајки-лезбејки које су добиле децу путем донора сперме.

У то време се сматрало да „ти родитељи никако не могу створити здраво окружење за своју децу, те да ће она имати психолошке проблеме".

Неке од тих жена су родитељи одбацили због тога што су одлучиле да имају децу.

Тридесет шест година каније, готово све оне, заједно са њиховом децом, и даље су део дугорочног научног пројекта.

Гартел и чланови њеног тима су открили да друштвена стигма утиче на мајчино искуство, али такође, да оне успевају да умање тај утицај на душевно здравље детета.

„Оне желе да покажу свету да могу бити добре родитељке, и да њихова деца могу бити добро", каже она. „Потребан је огроман труд како би се избориле са хомофобијом и стереотипима са којима се свакодневно суочавају током одгајања своје деце и њиховог развоја."

Када су деца била узраста 10 година, бележила су једнако добре или чак боље резултате на психолошким тестовима у односу на вршњаке.

Ипак, њих 43% је искусило хомофобију због сексуалне оријентација својих мајки.

Такође, у односу на вршњаке, имали су повишен ниво анксиозности и депресије.

Али, студија показује и да су развили одбрамбене механизме.

Деца која су похађала школе у којима су се дешавали проблеми кад је реч о односу према LGBTQ+ заједници, и чије мајке су биле активне припаднице лезбијске заједнице, психички су се носила боља са том ситуацијом.

Разговор са децом о томе како одговорити на негативне коментаре био је од помоћи, показује студија.

Блискост са родитељима ублажава последице малтретирања, показује студија

Као седамнаестогодишњаци, адолесценти су били доброг душевног здравља, успешни ученици, уживали су у блиским односима са пријатељима и члановима породице, високо рангирајући своју срећу.

Ипак, половина испитаника је пријавило да се суочило са непријатностима због тога што су им мајке биле лезбијке, што је нарушило њихово душевно здравље. И поред тога, одржавање блиског односа са мајкама отклонило је негативни утицај таквих искустава.

Гатрел верује да би начини на које су породице реаговале на те проблеме, попут ослањања на подршку пријатеља и вежбања одговора на негативне коментаре, били корисни за било које дете које је маргинализовано из било ког разлога.

Излазак у јавност: „Заједничка нит је љубав"

„Трагали смо за местом где ће наша деца, коју подижу две мајке, бити прихваћена и добродошла", каже Робин Џарс.

Она и њена партнерка Барбара Ален су током осамдесетих и деведесетих подизале децу у Нортхемптону (Масачусетс).

Прибегавале су стратегији коју су користиле мајке у наведеној студији: проналажење пријатељског окружења и помагање деци када би се суочила са негативнoшћу.

„Дешавало се да неко дете каже нашој ћерки да нема 'праву породицу' јер нема оца", присећа се Џарс.

Оне би то пријавиле учитељици/учитељу, који би онда одржали час на ком би ђаци разговарали са члановима неколико породица, међу којима би биле и њихове.

„На тај начин смо биле у позицији да се са нама разговара као са породицом без оца, а истовремено смо могле да укажемо ученицима на то да постоје различити облици породице."

Барбара Ален се присећа уживања у свакодневном породичном животу.

„Током њиховом одрастања, била сам срећна што сам петком увече умотавала чарапице", написала је у мејлу.

„Била сам поносна што је на листи за куповину увек било препуно њихових омиљених намирница, обожавам осећај кад неког загрлим и кад неко мене загрли, а повремено сам била просто развозач. Наравно, као и код других породица, била сам много, много више од тога."

Набовајер Деворе-Стоукс, плесачица која је као дете учествовала на изложби Љубав је суштина породице, присећа се тог осећања.

Док гледа фотографију своје породице, каже да је „сјајно што та слика може бити пример како изгледа породица.

Динамика наше породице је данас другачија, али има пуно оних који су заслужни за њен развој, а заједничка нит је љубав, она је константа, осећам је у нашој породици како у прошлости тако и у садашњости."

Сумирајући 25 година родитељства, мајке обухваћене овом дугорочном студијом кажу да је један од најлепших тренутака био када су виделе да њихова деца цене различитост.

Гантрел закључује: „Њихова деца су невероватно поносна на то што су их одгајале мајке које су за њих представљале лидерке, у првој генерацији породице са лезбејкама као родитељкама."

Голомбок и њен тим су уочили сличан образац - родитеље који се труде да пруже подршку својој деци - и кад су у питању други облици породице.

На пример, у односу на транссексуалне родитеље који су усвајали децу, геј очеви усвојене деце су били много брижнији и више комуницирају са својом децом.

Током родитељства многи родитељи мењају ставове о томе шта је традиционално.

„Роб и ја смо били међу првим геј паровима који су усвојили децу у Америци. Иако се то данас своди на рутинску процедуру, што важи и за алтернативне начине за остваривање геј родитељства, попут сурогатства и вантелесне оплодње, пре четири године је то представљало прави подвиг", пише Џон Купер у мејлу.

Куперови су усвојили петоро деце, и сви су они данас одрасли људи. Једно од њих ће касније током ове године ступити у брак. „Срећом, одгајили смо нашу бројну децу у прогресивном граду на Лонг Ајленду, у окружењу које је било веома благонаклоно према нама. Није било негативних реакција комшија", присећа се Џон Купер.

У данашње време је тај облик породице општеприхваћен. У Америци 24% женских и 8% мушких истополних бракова одгаја децу. У Британији, око 17% истополних парова усваја децу.

Па ипак, и даље у искрсавале старе предрасуде.

Током осамдесетих, у Британији је књига за децу о малој девојчици коју су подигли њен тата заједно са својим партнером изазвала жестоке осуде које су довеле до закона који је забранио помињање истополних веза у школама.

Закон је у међувремену повучен.

Ипак, не тако давно, 2019, књига за децу у којој се појављују два мужјака пингвина који одгајају пиле навело је групу родитеља да блокира школе, изнова захтевајући да се истополне заједнице уопште не помињу.

Дејна Арнаболди каже да је промена ставова и закона утицала на њено искуство: „Када сам била у средњој школи, недуго након што је мој отац јавно саопштио да је геј, и даље многи моји пријатељи нису знали које је његова сексуална оријентација. Данас не би ни помислила да то сакријем од било кога."

Она данас има двоје деце, које „у окружењу имају најразличитије врсте породица, и мислим да немају никакву зацртану идеју о томе како би породица 'требало' да изгледа".

Прво венчање на коме је њена кћерка била је дедино - Ален се оженио с партнером Мичом 2006, три године након што је истополни брак легализован у држави Масачусетс.

Алан Арнаболди каже да га је једна прича коју је чуо од своје унуке, о њеној другарици, убедила да је свет умногоме напредовао.

Наиме, другарица је била трансродна особа.

Када ју је унука питала шта то значи, она јој је одговорила да се родила као дечак, али да је осећала да је заправо женског рода, и да зато живи у складу с тим.

„Наша унука је то прихватила као нешто уобичајено и наставила разговор у другом смеру, то је за њу била само још једна информација, а не повод за одбијање пријатељства", каже он.

Нису само геј и лезбијски родитељи били принуђени да живе у лажи.

Мајкама и очевима који су успевали да зачну помоћу донора сперме, услед стерилитета мужа, такође је саветовано да то треба да крију чак и од сопствене деце.

Сматрало се да ће на тај начин бити избегнуто њихово збуњивање.

Међутим, последице тога су често биле катастрофалне.

Поједина деца су осећала да се нешто крије од њих.

Друга су у неком тренутку случајно сазнавала истину.

У скорије време, гневни потенцијални донори се боре за права да знају о свом потомству, и у складу с тим за право на приступ информацијама попут оних о здрављу и броју полубраће и полусестара.

Данас се родитељима саветује супротно: искреност.

„Истраживање које смо спровели показало је да је најбоље да родитељи већ у раном узрасту разговарају са децом о њиховом пореклу, одакле долазе, како су зачети", каже Голомбок.

Поједини родитељи који су учествовали у интервјуима кренули би с том праксом још у детињству, путем књига и прича, а касније би одговарали на питања која би деца постављала. Деца би понекад била знатижељна, али не и збуњена или узнемирена.

„Обично би деца која су о свом пореклу сазнавала касније, као тинејџери или одрасли, реаговала бурно."

У Британији се, након априла 2005, закон примењује тако да деца зачета путем сперме, јајне ћелије или ембриона донатора, имају право сазнају његов идентитет након своје осамнаесте године.

Прва генерација деце која имају право да то сазнају, без обзира да ли ће то право искористи, ускоро ће постати пунолетна.

Џи Робертс је одувек знала истину о свом пореклу.

Током детињства, њени родитељи су организовали сусрете са Сузен, њеном сурогат мајком.

Објаснили су јој да је Сузен њена „мамица тибица", која ју је носила у тиби.

Данас Робертс више не користи ту реч, јер више не виђа Сузен као своју мајку, али звучало јој је смислено објашњење о тиби.

У основној школи, када би је питали да нацрта тату и маму, додавала би и Сузен.

Истовремено, била је увек сигурна у вези са својим местом у породици и чињеницом да су њени родитељи људи који су је одгајали.

„Увек сам била сигурна кад је реч о томе ко сам. Предодређено је да будем дете мојих родитеља, и тако се и осећам", каже она.

„Рођена сам јер су моји родитељи желели да се родим."

Године 2019. Робертс је посетила Уједињене нације у Женеви у склопу кампање за заштиту права људи рођени путем сурогатства или помоћу донора, и тада је одржала говор о свом позитивном искуству са сурогатством.

Погађа је бол и траума људи зачети помоћу донора, који су живели у лажи, насупрот заједнице деце зачетих путем сурогатства, где су деца углавном знала како су дошла на свет.

„За родитеље је далеко теже уколико се претварају да се то није десило", каже она о сурогатству. „И сматрам да то значи да људи морају од почетка да буду искрени."

Робертсова верује да та искреност доноси огромну емотивну корист: „Људе рођене путем сурогатства нису лагали, они не осећају да су их родитељи издали или да их је ико обмануо. Они само настављају да живе своје животе јер су просто рођени на тај начин, и то је у реду."

.Испитивања која се баве децом рођеном путем сурогатства су још увек у повоју, али до сада је потврђена идеја да је то генерација која прихвата своје порекло, макар у Британији и Америци.

У британским породицама насталим путем сурогатства деца имају добре односе са својим мајкама и сурогат мајкама, као и предочене чињенице о свом рођењу.

У већини случајева, породице и сурогат мајке остају у контакту дуже време, након чега се сурогат мајке често одвајају и одлазе.

Студија о геј очевима у Америци показала је да очеви разговарају са својом децом већ током њихове ране доби о њиховом пореклу, и имају добар однос са сурогат мајкама.

Деца имају добар однос са својим родитељима и психички су стабилна.

Међутим, постоје и трауматични случајеви сурогат мајчинства.

Прича о два сурогатства

Ким Котон, данас бака седморо унучади, која живи у једном селу недалеко од Кембриџа, била је прва сурогат мајка у Британији.

Већ је имала двоје деце када се сагласила да ће носити бебу за пар који живи у иностранству, путем вештачке оплодње.

Никада није упознала будуће родитеље. „Све је рађено анонимно," каже она. „Сматрам да је то грозно, заиста. То је једино због чега се кајем."

Родила је девојчицу у лондонској болници, једног хладног јануарског дана 1985.

Вести о сурогатству изазвале су жестоку реакцију дела јавности.

Како би избегла салетање новинара, Котон је морала кришом да напусти болницу - лежала је на поду аутомобила прекривена ћебетом.

Медији су је оптуживали да је изнајмила своју материцу и продала дете.

Забрана комерцијалног сурогатства је изгласана по хитном поступку.

Никада није поново видела бебу Котон, како је још увек зове.

„Нисам се усуђивала да је предуго мазим у болници, изгледала је као моје дете", присећа се гласом који подрхтава од туге. „То су били ужасно тешки тренуци."

Њена прича, међутим, има и преокрет.

Котон је након тога открила непрофитну организацију која подржава сурогатство, по имену COTS (Childlessness Overcome Through Surrogacy - Сурогатство као превазилажње проблема са зачињањем), желећи да подржи друге. Пар година касније, поново је постала сурогат мајка, са близанцима, преко IVF.

Овог пута, то је учинила за пријатеље, тако да је ишла на скенер заједно са потенцијалном мајком.

Родитељи су присуствовали рођењу: „Соба је била преплављена радошћу... То усхићење се не да описати."

До данас су остали у контакту. Котон каже да се осећа као полутетка тим близанцима: „Генетски гледано, они ми нису род, али постоји веза." Волела би да је изградила сличан однос и са бебом Котон.

У Британији се улажу напори како би се изменом закона дошло до јасне процедуре за сурогатство.

Али у неким другим државама, где је сурогатство раније било нерегулисано, закони су пооштрени.

Ништа Ламба, професорка психологије на универзитету Мидлсекс у Дубаију, проучавала је психолошко здравље индијских сурогат мајки у време када је Индија била средиште међународног сурогат мајчинства.

Жене су углавном наводиле финансијску нужност као главну мотивацију за сурогатство.

Међутим, као упадљива подударност са искуством које је имала Котон, оне су се упркос томе надале да ће имати макар спорадичан контакт са породицама широм света чијем формирању су дале толики допринос.

„Све оне желе да се упознају са потенцијалним родитељима", каже Ламба.

Оне желе да знају да ће беба бити добро збринута.

Међутим, готово половина жена са којима је Ламба разговарала никада - ни пре, ни после рођења детета - није упознала потенцијалне родитеље. Преко 70% њих чак не виде дете након порођаја.

„Желела сам само једном да видим бебу, јер тај тренутак непоновљив", рекла је једна од њих Ламби. „Само сам видела бебине ручице и ножице."

Када их је Ламба интервјуисала, неколико месеци након порођаја, неке од њих су се се још увек надале да ће родитељи ступити у контакт са њима.

Нови облици породице могу покренути сложена питања о односима који нас дефинишу.

Али чак и у прошлости, друштво је научило да се прилагоди таквим променама.

Заправо, породица је одувек била променљив појам, чешће него што се то претпоставља, судећи према историјској студији о разноликости породице Патрише Тејн, гостујуће професорке историје на лондонском колеџу Биркбек.

За почетак, људи умиру у млађим годинама, а мушкарци живе краће од жена, због чега има пуно удовица које децу одгајају саме.

„Број породица са самохраним мајкама није се смањио кад упоредимо податке из касног 19. и позног 20. века", каже она.

Старији људи углавном нису имали живе потомке, или су се деца селила у потрази за послом, и теже је било одржавати контакте.

Модерним генерацијама технологија у многоме олакшава одржавање контакта током живота.

Развој друштвене свести о идеји породице унапредио је, понекад и на неуобичајене начине, положај оних са необичним пореклом.

На пример, Џи Роберт примећује значајно побољшање будући да се као докторка свакодневно сусреће са најразличитијим људима: „Сада већ многобројне породице нису више сачињене од очева и мајки у традиционалном смислу. А ја сам једна од људи са којима потпуно отворено можете причати о томе."

Једном приликом, у болници, случајно је чула напет разговор међу особљем. Дете је било рођено путем сурогатства.

Двојица очева су чекала да одведу бебу кући.

Искрсли су мањи проблеми око тога како да се обави процедура.

Робертс је отишла да види очеве и, налик гласници из будућности, с лакоћом решила проблем: „Дошли смо до дела о сурогатству, особље ми је објаснило о чему се ради, а ја сам рекла: 'па шта, и ја сам рођена путем сурогатства, такође'. Био је то драгоцен разговор."

Погледајте видео: Како живе деца с мајкама у затвору

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]