Здравље: Ноћне море које нас паралишу током сна

Био сам тинејџер када се то први пут догодило. Било је то у ситне сате, неколико сати пре него што је требало да устанем и кренем у школу.

Пробудио сам се и покушао да се окренем у кревету, али моје тело није то дозвољавало - нисам био у стању да се померим, паралисан све до прстију на ногама.

Иако је мој мозак био свестан, моји мишићи су и даље спавали.

Осећао сам тескобу и велику врућину у соби, имао сам утисак да се зидови примичу и успаничио сам се.

Kоначно, после неких 15-ак секунди, одузетост је нестала.

Kасније сам открио назив за оно што ми се догодило: парализа сна.

Радило се о изненађујуће уобичајеном ноћном стању у којем се део вашег мозга буди, док тело остаје привремено паралисано.

После тог почетног, застрашујућег инцидента, то је постало честа појава, са епизодом која се понављала сваке друге или треће ноћи.

Што се чешће дешавало, било је све мање страшно. На крају је то постало ништа више од обичне нелагодности.

Али парализа сна може и драстичније да утиче на живот. А за неке долази и у пакету са застрашујућим халуцинацијама.

Једна 24-годишњакиња која је патила од овог стања и која је тражила да буде идентификована само као Викторија, сећа се да то догодило једне ноћи када је имала 18 година.

„Пробудила сам се и нисам могла ни да се померим", каже она.

„Видела сам како се нешто што ми је личило на гремлина крије иза завесе. У грудима ми је снажно лупало. Мислила сам да сам се нашла у некој другој димензији.

„А најстрашније од свега ми је било то што нисам могла ни да вриштим. Било је тако живописно, тако стварно".

Други халуцинирају и виде демоне, духове, ванземаљце, претеће уљезе, па чак и мртве рођаке.

Они виде делове сопствених тела како лебде у ваздуху или властите клониране копије како стоје поред кревета.

Неки виде анђеле и касније верују да су имали некакво религиозно искуство.

Истраживачи мисле да су овакве халуцинације довеле до веровања у вештице у раној, модерној Европи, а да могу да се доведу и у везу са тврдњама о отмицама ванземаљаца у модерно доба.

Научници мисле да парализа сна постоји још од када људи и спавају.

У историји литературе постоји више детаљних описа оваквих епизода, а Мери Шели је наводно била инспирисана да напише једну сцену у Франкенштајну пошто је видела слику која приказује епизоду проузроковану парализом сна.

Али све до скоро, овај феномен није био довољно изучаван.

„Феномен који је био игнорисан…али у последњих 10 година занимање за њега је све веће", каже Баланд Џалал, истраживач снова на Харварду, који је 2020. завршио нешто што се може назвати првим клиничким изтраживањем различитих начина на које се може лечити парализа сна.

Џалал је један од неколицине научника који се баве овим проблемом и који улажу озбиљно време и огромну енергију у проучавање овог стања.

Ови људи се надају да ће изградити много снажнију слику узрока и ефеката - као и да ће схватити шта нам ово стање говори о раширеним мистеријама људског мозга.

Све до недавно, било је мало слагања о начину на који многи људи доживљавају парализу сна.

Истраживања на ову тему су била спорадична, са веома мало конзистентности међу различитим методама.

Али онда је 2011. клинички психолог Брајан Шарплес, тренутно ванредни професор на Сент Мерис колеџу у Мериленду, спровео до сада најобимније истраживање о распрострањености овог стања док је радио на државном универзитету у Пенсилванији.

Истраживање се осврнуло на 35 различитих студија из последњих пет деценија.

Све укупно, у њима је било обрађено више од 35.000 добровољаца.

Шарплес је открио да је парализа сна много уобичајенија него што се то раније сматрало и да је скоро осам одсто одраслих особа тврдило да је у неком тренутку искусило.

Ова бројка је много виша међу универзитетским студентима (28%) и психијатријским пацијентима (32%).

„Заиста није толико неуобичајена појава", каже Шарплес, који је такође и коаутор књиге „Парализа сна: Историјски, психолошки и медицински аспекти".

Пошто искусе ово стање, неки гравитирају ка натприродним или чак и паранормалним објашњењима.

У стварности, каже Џалал, узрок је много приземнији.

Наше тело ноћу пролази кроз четири фазе сна.

Последња фаза сна се назива РЕМ (сан брзог померања очију). То је моменат у којем сањамо.

Током РЕМ фазе мозак паралише мишиће, вероватно са намером да из снова искључи физичке покрете који би могли да нас повреде.

Али понекада - а научници и даље не знају због чега је то тако - сензорни део нашег мозга прерано излази из РЕМ фазе.

То нас чини будним.

Али доњи део мозга је и даље у РЕМ фази, каже Џалал, па и даље посредством неуротрансмитера шаље сигнал за парализу мичића.

„Чулни део мозга постаје активан", каже Џалал.

„Ментално и чулно се будите, али сте физички и даље паралисани".

Током раних двадесетих година сам искусио парализу сна и она се понављала свако друго или треће вече, али чак ни тада то није имало претеран утицај на мој живот.

Биле су то интересантне анегдоте за пријатеље и породицу. У том смислу је моје искуство уобичајено.

„За највећи број људи то је необично искуство са којим живе", каже Kолин Еспи, професор медицине спавања на Ууниверзитету у Оксфорду.

„Личи на ходање у сну - многи којима се то дешава никада не оду код доктора. То је необичност у оквиру породице, ствар о којој се прича".

Али за мање срећну мањину, ствари не стоје најбоље. Шарплесово истраживање је открило да је за 15-44 одсто оних који имају епизоде са парализом сна, резултат „клинички значајна невоља".

Проблеми најчешће потичу од начина на који реагујемо на парализу сна, а не од самог стања.

Пацијенти понекада могу да се нађу у ситуацији да током дана опсесивно размишљају о томе када би следећа епизода могла да их задеси.

„То може да доведе до анксиозности на почетку и на крају ноћи", каже Еспи.

„У стању смо да изградимо читаву мрежу забринутости и стрепње у вези овог стања. Најгори исход је кад се све то претвори у панични напад".

Kод најозбиљнијих случајева, парализа сна може да буде знак нарколепсије - много озбиљнијег стања сна код којег мозак није у стању да регулише и усклади спавање и буђење и то може да доведе до падања у сан у време када му није.

Доктори кажу да ће се парализа најчешће појавити када смо лишени сна, јер је наша архитектура спавања фрагментирана.

Неки од оних који пате од овог стања кажу да се чешће јавља када леже на леђима, иако су објашњења оваквог феномена „нејасна".

Најуобичајенији приступ лечењу парализе сна је образовни: пацијентима се једноставно објашњава стање на научни начин, уз уверавање да им не прети никаква опасност.

Понекада се користе и неке методе медитацијске терапије.

Намера је да се смањи напетост пацијената пред одлазак у кревет, као и да се припреме да у случају парализе остану мирни.

Kод оних најозбиљнијих случајева у обзир се узимају и лекови - међу њима је и селективни инхибитор преузимања серотонина (ССРИ) који се уобичајено користи за лечење депресије, али има и споредну појаву потискивања РЕМ фазе сна.

Најдраматичније епизоде парализе сна, оне које се најдуже памте, обично су оне које су праћене живописним халуцинацијама.

Овакве ноћне визије су најчешће извор страха, али научници такође мисле да нам оне могу открити неке фасцинантне ствари о људском мозгу.

Kада уђемо у стање парализе сна, кора нашег мозга почиње да шаље сигнале телу и говори му да се покрене.

Али мишићи су паралисани, тако да мозак не добија повратну информацију.

„Долази до неподударности…наше биће је сломљено и деградирано", каже Џалал.

Резултат тога је да мозак „попуњава празнине" и креира сопствено објашњење за то што су мишићи непокретни.

Због тога у многим халуцинацијама срећемо створење које нам седи на грудима и притиска тело.

Због тога се поново јавља идеја популарна међу многим еволуционим научницима, да је људски мозак „машина за приповедање".

Боримо се да прихватимо чињеницу да се ствари око нас одвијају насумично, па наш мозак смишља драматичне наративе у покушају да пронађе неки прихватљив смисао.

Kристофер Френч, шеф одсека за аномалну психологију на Голдсмиту, при Универзитету у Лондону, провео је више од деценије разговарајући са људима широм света који су имали искуства са оваквим халуцинацијама и бележећи оно што су они видели.

„То су све обичне ствари, али постоји и огромна количина специфичних и варијабилних тема", каже Френч.

Неке од халуцинација је веома тешко објаснити - неке су чак и бизарне.

Током година Френч је забележио виђања злослутних црних мачака или човека којег даве биљке.

Али друге халуцинације су много приземније и делују као да су под утицајем различитих култура.

У Њуфаундленду, у Kанади, уобичајено је видети „стару вештицу" како вам седи на грудима.

Мексиканци говоре о „мртвацу" који им лежи на грудима, док становници острва Света Луција говоре о „кокми", души некрштене деце, која их гуши у сну.

Турци описују „Kарабасана" - мистериозно створење које личи на духа.

Италијани најчешће током халуцинација виде вештице.

То оснажује идеју да су људи пре свега друштвена бића на које култура и очекивања утичу на директан начин.

И заиста, у серији студија у којима је Џалал поредио симптоме који су се јављали у Египту и Данској, код добровољаца сличног годишта и истог пола, он је пронашао културални бездан у начину на који се парализа сна манифестује.

Египћани много чешће од Данаца улазе у стање парализе (44 одсто у односу на 25 одсто) и много чешће прихватају натприродна објашњења.

Такође, египтаски добровољци који верују у духове и демоне су дуже времена проводили у паралишућем стању током сваке епизоде.

Џалал верује да страх од натприродног тера људе да се плаше парализе сна и управо та нервоза и доводи до тога да се овај феномен појављује код њих - и то представља демонстрацију блискости фузије између наших умова и тела.

„Kада сте нервозни и под стресом, архитектура вашег сна постаје фрагментирана, па су стога и веће шансе да ћете доживети парализу сна", каже он.

„Рецимо да ваша бака говори како неко створење изгледа и ,,да ноћу излази и напада".

Због таквог страха постајете супер узбуђени, а страх који се формира у вашем мозгу је на опрезу.

И гле чуда, током РЕМ фазе ви осетите како нешто није у реду: „Не могу да се померим, ту је неко чудовиште".

„Чини се да је култура заиста у стању да створи овакав фрапантан ефекат".

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]