Европрајд и ЛГБТ: Како је остарити као геј у Србији

Радован* има 62 године и живи у Србији.

Страствени је заљубљеник у српски фудбал и каже да није пропустио да гледа ниједну утакмицу репрезентације.

Најдражи људи у животу су му сестрина ћерка и њен трогодишњи син.

Радован нема сталан посао и неколико месеци годишње одлази у иностранство да ради на грађевини са „земљацима".

Ипак, ни сестра, ни њена ћерка, али ни земљаци не помињу Радованову тајну - да је геј.

„Ја сам ти један од оних ујака или чича који се никада нису женили", каже Радован за ББЦ.

„Сви у селу редом сумњају, али нико није изустио ту реч - геј."

Радован је двоструко дискриминисан у Србији, објашњава Зорица Мршевић, социолошкиња рода и правница, јер је геј и ушао је у седму деценију.

„Док сте млађи и здрави, некако се борите са стигмом и стегама које осећате као геј", каже Мршевић за ББЦ.

„У старости се све скупи, све је теже, сужава се круг пријатеља и опада мрежа подршке."

Мање од три одсто ЛГБТ+ људи у Србији имају на кога да се ослоне - породицу, партнере или партнерке, пријатеље - како би задовољили основне животне потребе за становањем, послом и храном, подаци су истраживања Лабриса, организације за лезбејска права.

У Србији је протеклих година забележен и пораст сиромаштва међу најстаријим грађанима, а чак 60 одсто старијих сматра да нису равноправни у друштву, показује годишњи извештај Поверенице за заштиту равноправности.

Иако је Србија организовала више мирних Паради поноса и 2021. године била на корак до изгласавања Закона о истополним заједницама, већа је вероватноћа да се припадници ЛГБТ+ заједнице који не живе у Београду и старији су нису открили (аутовали) породици и пријатељима, каже социолошкиња.

„Вероватно никада и неће, заувек ће живети на маргини", додаје Мршевић.

Током пандемије корона вируса, „ЛБГТ+ старије становништво посебно је угрожено", каже Александра Гавриловић из Лабриса.

„Геј људи се суочавају са појачаном опасности од самоће, занемаривања, сиромаштва, незапослености, лошег здравственог стања", додаје Гавриловић за ББЦ.

„Са старошћу се њихово стање само погоршава."

'Која се теби свиђа?'

Радованов број добијам од познаника, али под једним условом - да га никада не питам за право име, град у коме живи, као ни село из којег је пореклом.

Услов је и да разговарамо телефоном, али да ја дам сопствени број па да ме он зове са картице за коју су ми нагласили да ће после тога бити угашена.

Јер, Радовану је јако битно да га нико не открије.

Ипак, чујем пријатан и насмејани мушки глас.

„Ја бих променио нагласак, али од села не можеш никако побећи, па ни језиком", шали се он.

Из села је, барем на одређени период успео да побегне у иностранство на рад, где је, каже, доживео и прво истополно сексуално искуство.

Пре тога је неколико пута у младости имао секс са женом, али то каже, „није било вођење љубави".

„Били смо клинци и један по један, другови из села су губили невиност", прича он.

„После би нам препричавали."

Он је, објашњава, схватио брзо да га девојке не привлаче, али није „испрва разумео шта се догађа".

„Сконтао сам ја шта је посреди око 16. године, али ту ми је било јасно - неки алиби морам да направим", каже он.

Како је, додаје, било немогуће да слаже да је имао секс „јер ми се у селу све прочуло", одлучио је да „скупи му** и одради то".

„Било је жалосно, али сам, признајем, био срећан што сам завршио са тим", каже, а у гласу му се чује сета.

„Могао сам да одахнем, нико ме више неће испитивати у стилу - него, која се теби свиђа?".

Последњи пут је са женом имао однос са 23 године, а први пут са мушкарцем - три деценије касније.

„У међувремену... то ти је самоћа једна, шта друго", каже он.

Како је изгледало снимање ЛГБТ+ филма у Југославији:

Сви миришу, нико да помене

Излазак из ормара, израз који се везује за ЛБГТ људе, који се аутују, односно кажу породици и пријатељима да су геј, за Радована никада није била опција.

„Какав излазак, ја не да сам у ормару, него је он изнутра закључан", коментарише.

Ни у једном тренутку није ни размишљао да каже најближима јер је „сигуран да они не би могли да се изборе са тим".

„Не што ме не воле, него је то мала средина, не разумеју", каже.

„Вероватно би их било срамота од мене, а ја не желим да то себи причињавам."

Мајка му је преминула пре више од деценију, али отац је још жив.

„Много добар човек, али шта би он са том информацијом, мислим да би се правио да је не разуме", као да покушава да објасни Радован.

Ни сестри није ништа поменуо, мада каже да су блиски.

Посебно је везан и за њену ћерку, која је једно време студирала у већем граду и Радован мисли да „она све зна и све јој је јасно".

„Да се разумемо, сви то миришу, али нико да помене", каже он.

Хомосексуалци често цео живот проведу у стегама, каже социолошкиња Зорица Мршевић.

„Стално су у страху, да их комшилук или родбина не открију, да се то не догоди ни у пословном окружењу", каже она.

„Чак и да су у пару, по правилу ће се више селити, да случајно околина не схвати у ком су односу, а то се јако често и догађа."

Комшилуку је, каже она, често сумњиво да неко живи сам цео живот или још више да два средовечна или старија мушкарца или жене живе дуго заједно.

„Колико год се трудили, питања навиру и они су често притерани уза зид", додаје научна саветница Института друштвених наука и ауторка књиге Истополне породице.

„Кад станодавац сазна да сте ви две жене или два мушкарца који су заједно, да вам шут карту, а онај следећи тражи вам дупло више новца за кирију."

Самоћа

ЛГБТ+ старији људи се, каже Зорица Мршевић, мање и друже.

„Како старимо, круг пријатеља нам се смањује, а геј људи генерално имају мање пријатеља јер их друштво у Србији често не прихвата", каже истраживачица.

„Ако просечан хетеро пар има десеторо пријатеља, истополни ће имати једног до два."

Само неколико Радованових пријатеља зна да је он геј.

„То су људи са којима сам почео касније у животу да се дружим", каже он.

„Неке сам нашао преко интернета, а неке упознао у иностранству. Разговор са њима ми је све, ма баш све."

Када је у селу, Радован живи са оцем, где му помаже на пољопривредном газдинству.

„Он је сад већ стар, па више не може да ради", каже он.

„Радим ја, када сам ту, или други рођаци."

Не може, каже, ни да мисли о ситуацији када би живео са партнером.

„То једноставно није мој живот, нећу ја то искусити", песимистичан је Радован.

Људи на Балкану, каже Мршевић, масовно живе у проширеним породицама.

„Живимо са ујацима, бабама, дедама, а сви они хомосексуалност у великом броју случајева осуђују", каже она.

„Ако немате оне које сте сами створили, јер нисте могли да заснујете породицу, немате пријатеље јер они то не желе, немате ни законског партнера, јер га држава не признаје."

Радован обожава децу, али каже да никада није помишљао да их има.

„Морао бих да се оженим, а то би ми баш била велика мука, овако барем имам неки мир", каже он.

„Наравно да бих сада волео да не морам да идем сваких неколико месеци напоље на рад, да имам децу коју ћу подизати и која ће ми правити друштво."

Самоћу је, тако, изабрао, „али само јер не бих могао да помислим да лажем некога са ким сам у браку или да лажем то дете".

Велики део ЛГБТ покрета, каже Мршевић, настао је из битке људи да сачувају родитељско право од сопствених родитеља или државе.

Неки геј људи су у младости добили дете, додаје она.

„Али како је хомосексуализам био забрањен на овом простору до 1970-их, бабе и деде су често покушавале да им отму дете, јер су мислиле да је то неморални аранжман, да дете живи са хомосексуалцем", каже социолошкиња.

Оне умиру саме

Управо пандемија корона вируса мотивисала је Веру Куртић, ЛГБТ активисткињу из Ниша, да покуша да оформи заједницу старијих геј људи преко друштвених мрежа.

„Чуле смо за тих неколико случајева смрти старијих геј људи од короне или других болести током пандемије", каже Куртић за ББЦ.

„Запањиле су ме приче и околности под којима су преминули - сами и остављени од свих."

Зато је Куртић крајем лета окупила старије од 45 година.

„Махом су дошле жене које су ми познате, а разговарале смо о најразличитијим стварима - активизму, али и обичном животу, проблемима", прича она.

„Надам се да ће групи придружити управо старије жене са маргине, које немају геј пријатеље, које нису аутоване и којима је заиста потребна помоћ."

Старије лезбејке су, каже Куртић, троструко дискриминисане - као жене, лезбејке и старије у Србији.

„Жене највише долазе са причама да се осећају као да су изневериле породицу", каже она.

„Разлог за то је што нису прихватила оно што им патријархат намеће, а то је да имају мужа и да постану мајке по сваку цену."

Тако, старије лезбејке, додаје активисткиња, махом остају одбачене и породица их се често стиди.

„Некада их зову када треба да се чувају деца или да се помогне у кући, али се генерално доживљава да оне нису желеле никако да буду мајке, а не да то нису могле", каже Куртић.

„Жене са којима сам разговарала имају осећај да њихова фамилија не разуме да оне нису могле да роде јер нису имале право на вантелесну оплодњу јер су у истополној вези или саме."

Групи Лабрис су се током протеклих година јављале старије жене, каже Александра Гавриловић.

„У корони смо се организовали, па смо им носиле намирнице, ако су саме и нису могле да изађу, поготово када је било забрањено да старији од 65 година напуштају кућу", додаје.

„Трудиле смо се да одржавамо контакт са њима, како се не би још додатно осамиле и како би барем са неким поразговарале".

Додатни проблем старија геј популација у односу на млађу има и ако немају приступ интернету или не знају да га користе.

„Интернет је јако користан алат за људе који живе далеко од великих градова у којима би лакше могли да нађу пријатеље или партнере", додаје Гавриловић.

Упознајте Елену, која живи у Сарајеву са супругом, а транс је :

Радован каже да, стицајем околности, не живи сам, али да усамљен јесте.

„Има ко да ми оде у продавницу или апотеку јер је то село, па се увек нађе неко", каже он.

„Али да поразговарам или се неком пожалим о интимним стварима, тога овде нема."

Пошто нема потомке, одлучио је да сву имовину коју стекне остави сестриној ћерки и детету.

И заједнички стан, који је остао од оца, препустио је сестри.

„Мени то не треба, јер немам породицу."

Радованов пример не укључује директну дискриминацију, каже Зорица Мршевић, али поједини односи показују индиректну, додаје она.

„ЛГБТ+ људи су често на удару родбине која им одузима имовину на овај или онај начин, јер немају директне потомке", каже она.

„Постоји много случаја људи који се непоштено окористе од њих, јер они често немају никога ко би им чувао леђа."

Породица жене дискриминише, додаје Куртић, и самом чињеницом да се имовина најчешће преноси на мушког члана породице.

„Ако имате брата и сестру, чак и да је сестра удата, заједничка имовина ће пре отићи брату", каже она.

„У ситуацијама у којима је жена сама, нико ни не помишља да са њом дели стан или кућу."

Сиромаштво

У сиромаштву живи 22 одсто припадника ЛГБТ+ заједнице, подаци су истраживања Универзитета у Калифорнији.

Већа је вероватноћа и да ће старији ЛГБТ+ људи доживети депресију и живот у сиромаштву него њихови вршњаци, наводи се у истраживању америчке организације Фенвеј, која се бави правима геј људи.

Чак две трећине геј људи од почетка епидемије ковида-19 нису имали средстава за задовољење макар једне основне животне потребе - храна, становање, егзистенција, посао, показало је истраживање удружења Егал и Лауд енд квир.

Припадници ЛБГТ+ група нису били лењи током живота па су често део социјалних категорија, објашњава Мршевић, већ дискриминисани.

„Често се догоди да су људи зашли у седму деценију, а имају десет година радног стажа, па не могу ни да сањају о пензији", каже она.

Разлог је, објашњава, једноставан - често су морали да мењају радна места јер су бежали од хомофобије.

„Када би на послу схватили да нисте као други, онда би вас малтретирали", додаје Мршевић.

„Били бисте приморани да дате отказ, ако га не добијете, да бисте сачували живу главу и побегли од срамоте. И тако у круг."

Када остану сами, каже социолошкиња, многима је новац велики проблем.

„Да вам неко купи нешто или оде да заврши, многи од тих практичних проблема могу да се реше новцем", каже она.

„Неке од тих потешкоћа нису толико велике појединачно, али заједно чине тежину живота, ако новца за решавање нема."

Лезбејке које не живе у великим градовима, каже Вера Куртић, имају много већу шансу да изгубе посао.

„Послодавци често размишљају - она је сама, нема децу нити било кога о коме би се бринула, њој не треба толико новца као некоме ко храни породицу", каже она.

Уколико изгубе посао, геј жене се, додаје, често повлаче у себе.

„То повлачење се још додатно повећава када жене дођу у доба када сви други око њих већ имају породице", објашњава Куртић.

„Чак и ако желе да се друже, вредности у Србији су такве да су много више окренуте породици и не сматра се нормалним да се жена више пута недељно, на пример, виђа са пријатељима, већ је потребна у кући".

Тако се лезбејке које немају децу некад осећају и безвреднима.

„Као да им друштво поручује - ниси испунила улогу."

Враћање у ормар

Посебну дискриминацију старији геј људи доживљавају када оду у старачке домове у Србији, каже Александра Гавриловић из Лабриса.

„Када тамо особље и други станари схвате да су они геј, као да се малтретирање из школског периода врати", каже она.

„Да им се то не би догодило, многи од њих морају да се врате у ормар, односно да поново крију сексуалну оријентацију, чак и ако су живели живот отворено као геј људи."

У многим земљама западне Европе и Америке зато данас постоје старачки домови посебно посвећени ЛГБТ+ људима.

Радован је против старачких домова.

„Не бих тамо", каже он.

Док буде могао да ради, каже да ће одлазити у иностранство повремено.

„Ја волим рад, зато сам и тражио да ми доделиш име Радован", шали се он.

„Али нећу спасти на грбачу шире фамилије, ако се то догоди, идем у дом.

„И тамо ћу се претварати, као и целог живота."

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]