Србија, пензије и политика:„ Од чега више да живим?" - људи без права на пензију и даље чекају решење

Мара Апелић из насеља Карађорђево код Бачке Паланке има 76 година, а издржава се радећи сезонске послове зато што није стекла право на пензију.

„Радила сам стално, али имам само 12 година радног стажа пошто ме нису увек осигуравали, а ја нисам ни знала да ми не уплаћују - није имао ко да ме посаветује", каже она за ББЦ на српском.

Услов за стицање старосне пензије у Србији је најмање 15 година радног стажа и навршене 63 године и четири месеца живота за жене, односно 65 за мушкарце.

Нема прецизних података, али се процењује да у Србији око 150.000 грађана старијих од 65 не испуњава ове услове, због чега живе у сиромаштву или на ивици сиромаштва, показала је анализа Популационог фонда Уједињених нација (УНДП) из 2018. године.

Најпогођенији су људи у руралним срединама, а у највећем броју случајева су то жене.

О решавању овог проблема увођењем новог социјалног давања - гарантоване пензије, говори се још од раних двехиљадитих година, а недавно је то предложио и Милан Кркобабић, министар за бригу о селу и председник Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС).

„За разлику од редовне пензије која се исплаћује из Фонда за пензионо и инвалидско осигурање (ПИО фонд), гарантована пензија би била социјално давање из буџета Републике Србије", објашњава Гордана Матковић, стручњакиња за социјалну политику, за ББЦ на српском.

Међу државама у свету, Србија је у врху по броју старијих становника, а сваки пети грађанин има више од 65 година.

„Од чега више да живим?"

До села Карађорђево у војвођанској равници стиже се кратком вожњом из Бачке Паланке, градића на крајњем северу Србије, са чијег се насипа уз Дунав види Хрватска.

Карађорђево за овај назив има да захвали занимљивој прошлости - крајем 19. века, династија Карађорђевић је у шумама око села отворила ловиште које је у социјалистичкој Југославији посећивао и Јосип Броз Тито.

Мара Апелић се у Војводину доселила још као девојчица, када је са сиромашног југа босанске крајине дошла да живи са тетком.

„Тада се није давало у школу, нарочито женску децу, и ја сам остала неписмена", почиње своју причу бака Мара.

У сезони и даље излази на њиву да окопава кромпир и сече купус - за дневницу.

У Карађорђеву се удала и родила троје деце.

Кроз живот је радила као спремачица и ишла у надницу, али када је напунила довољно година старости да се пензионише, схватила је да јој недостају три године стажа.

Према Закону о пензијском и инвалидском осигурању, незапослени у Србији могу сами да уплаћују доприносе како би стекли пензијски стаж.

За старије од 65 који нису стекли право на пензију, то значи да сами могу да доплате недостајуће године стажа.

Износ доприноса се прерачунава на годишњем нивоу, у односу на просечну плату у Србији.

У 2022. години, минимални износ доприноса износи 7.720 динара месечно, наводи се на сајту ПИО фонда.

Мара каже да се пре неколико година распитивала о овој могућности, али је одустала - како тврди, речено јој је да мора да уплати износ „за све три године одједном", што је за њу било „превелики издатак".

„Криво ми је и тешко ми је кад чујем како моје вршњакиње добијају пензију, а ја немам", каже ова бака.

Живи са супругом, од његове пензије, а „помажу и деца".

Са мужем, ослањајући се на децу, у породичној кући поред сеоске цркве живи и седамдесетогодишња Славка Јовић из влашког села Слатина код Бора, која такође има 12 година стажа.

У штали у дворишту породица чува козе, док су се крава, као и многи други у борском крају, одрекли због ширења рудника у већинском власништву кинеског рударског гиганта Zijin Mining Group.

„Више немам где да косим сено", објашњава.

Ни Славка се није школовала, а пољопривредни стаж је сама уплаћивала „кад је могла".

„Од чега више да живим? Муж има малу пензију, ја немам никакву, немам пара ни да идем у дом", каже Славка.

Динар зарађује када успе да прода „мало козјег сира и млека".

Наду да ће стећи право на пензију не гаји ни Антон Лукас Бадер из Бача, који има 65 година и само четири године признатог стажа.

„По струци сам електротехничар, радио сам као портир, на грађевини, а у сезони и даље идем на њиву", каже.

Додаје да је „на физичким пословима некако одувек било да се радни стаж не уписује".

Ни он није могао да приушти да уплаћује сам себи стаж, јер је бринуо о ћерки, која се данас стара о њему.

„Тешко ми пада што ми помаже, 'ајде немој ме расплакати...

„Живи у Новом Саду са мужем, није ни њима лако. Неугодно ми је што ми помажу", прича Антон.

Како би смањио трошкове, отказао је кабловску телевизију и интернет, додаје.

А када на пролеће опет крену пољопривредни радови, спрема се да се врати сезонским пословима.

И Антон и Мара кажу да им године не дозвољавају да раде колико и некада, па на њиву излазе по два-три пута седмично.

„А мора се уштедети, треба узети дрва за зиму", каже Антон.

Када београдску гужву замениш животом на селу

Шта је социјално-гарантована пензија?

Решење за проблеме са којима се суочавају Мара, Славка, Антон и још око 150.000 људи у Србији могло би да буде увођење гарантоване пензије, која се још назива социјална и социјална гарантована пензија.

Према речима Гордане Матковић, стручњакиње и некадашње министарке за социјалну политику, то би било социјално давање из државног буџета, док редовне пензије исплаћује ПИО фонд.

„Око 80 одсто старијих у Србији који нису остварили право на пензију су жене, а најпогођенији су људи у руралним срединама", каже.

Међу њима, најтеже је онима који живе сами зато што су „расходи тада већи", појашњава Матковић.

Она подсећа да најугроженији у Србији могу да остваре новчану социјалну помоћ.

Додаје да „око 16.500 старијих од 65 година остварује то право, али је то уз ригорозну проверу материјалног стања читаве породице".

Међутим, ту постоји и правна перипетија.

Закону о социјалној заштити прописује да су сродници у обавези да учествују у издржавању, а да се износ социјалне помоћи умањује за новац којим деца или други рођаци помажу.

Да би уопште остварили право на социјалну помоћ, старији морају да докажу да деца или други рођаци не испуњавају ову обавезу, и то на суду.

Многи нису спремни да туже сопствену децу.

„Ма какви, моја деца помажу колико могу, али имају своје породице и децу, нису то ни нека примања", каже Славка Јовић из села Слатина.

Бака усред пандемије продаје доручак за један динар

Да ли је решење на видику?

Милан Кркобабић, министар за бригу о селу и председник Партије уједињених пензионера Србије (ПУПС) недавно је најавио да ће 2022. година бити „у знаку борбе за социјалну гарантовану пензију".

За ББЦ на српском појашњава да званичног предлога законског решења још нема, а о томе би могао да одлучује следећи сазив Народне скупштине, после општих избора 3. априла.

„Прихватање ове иницијативе зависиће пре свега од спремности друштва да она угледа светлост дана, али могу да кажем да већински и одлучујући коалициони партнер позитивно гледа на ту идеју". каже министар Кркобабић.

Коалициони партнер ПУПС-а до сада је била владајућа Српска напредна странка, са којом ће партија Милана Кркобабића наступити и на предстојећим изборима.

Износ овог давања не би био мањи од 100 евра, рекао је претходно Кркобабић,

„Тај износ треба схватити условно, а навео сам га по угледу на суседну Хрватску", каже министар за бригу о селу.

Слично давање постоји на Косову још од 2001. године, а сви грађани старији од 65 примају основну старосну пензију под једнаким условима, без обзира да ли су икада били у радном односу.

И ова пензија тренутно је 100 евра, а прима је око 121.000 људи.

Појам „социјалне пензије" у Србији је уведен још 2006. године, када се први пут помиње у Стратегији о старењу, која је истекла 2015. године.

„Очито да то није реализовано, а ја само указујем на нешто што је већ дефинисано, а постоји у развијенијим земљама, пре свега у земљама Европске уније", истиче Кркобабић.

Стручњакиња за социјалну политику Гордана Матковић каже да би, пошто се ради о социјалном давању, било „логично да тај износ буде мањи од минималне пензије".

Како додаје, минимална пензија за пољопривреднике износи око 11.000 динара, а за друге осигуранике нешто више од 15.000 динара.

У супротном, део људи који уплаћују доприносе могао би да буде „дестимулисан" да настави то да чини, оцењује Матковић.

„Иако је уплаћивање доприноса у Србији обавезно по закону, увек постоје начини да се то избегне ако је право могуће остварити из буџета", наводи стручњакиња.

Мара Апелић из Карађорђева каже да би јој „било каква сума колико-толико значила".

„Макар да узмем метар дрва или неки лек, а рада сам да купим нешто и унучади, али немам свој динар", наводи.

Стварно решење или предизборно обећање?

Увођење гарантоване пензије није нова идеја - о томе се говори од почетка двехиљадитих година.

„То је веома стара прича, која се увек актуелизује пред изборе", каже Милош Грабунџија, председник Синдиката пензионера Србије „Независност", за ББЦ на српском.

Додаје да се „увек најави као могућност, а када прођу избори остане на речима".

Министар Кркобабић истиче да иницијатива „није покренута као део предизборне кампање".

„Говорим о томе већ неколико година и то нема везе са кампањама - ја сам само васкрсао оно што су неки паметни људи 2006. године предложили као прихватљиво решење", каже.

Грабунџија додаје да „увек постоји могућност" да овога пута буде другачије, али има задршку.

„Да је било политичке воље, то се до сада могло урадити", сматра.

Кркобабић оцењује да је „најважније да већина грађана Србије буде спремна да помогне људима који се налазе у незавидној ситуацији".

„Социјално-гарантована пензија представља цивилизацијски искорак, али и обавезу друштва да на одређеном степену развијености, у складу са буџетским средствима, помогне људима којима је очито та помоћ неопходна", каже.

Додаје да је, пре него што се будући закон нађе пред Народном скупштином, потребно утврдити тачан број старијих којима је оваква помоћ потребна.

„То ћемо знати када се заврши посао веза за израду социјалних карата, а онда ћемо моћи да дефинишемо детаље у зависности од расположивих средстава у буџету", истиче Кркобабић.

Шта је социјална карта?

Социјална карта је регистар који садржи тачне и ажурне податке о социјално-економском статусу појединца и са њим повезаних људи.

У Србији тек предстоји израда овог регистра.

Закон о социјалној карти, који предвиђа увођење евиденције, усвојен је 11. фебруара 2022. године.

Како је у региону?

Слична социјална давања већ постоје у Северној Македонији и Хрватској.

Решење које се примењује у Северној Македонији је „слично новчаној социјалној помоћи", каже Гордана Матковић.

„Проверава се материјално стање домаћинства, а право може да оствари један члан.

„Ако је домаћинство двочлано, води се рачуна о укупним расходима када се одлучује о висини давања", објашњава.

У Хрватској, ово право се не додељује домаћинствима, него појединцима.

„Гледа се само доходак по члану домаћинства, али не и имовина", каже.

Петнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеруи Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]