Србија, жене и пољопривреда: 'Не смем ни да размишљам о пензији' - како живе сезонске раднице у пољопривреди

Спустивши тек убрану и од росе мокру јабуку у сандук крај ногу, Марина* дува у прсте да их загреје.

Тек је прошло пет ујутро и још увек нема новембарског сунца да осветли плантажу јабука у Западној Србији, где десетине жена зарађују последње дневнице за ову сезону.

„Морамо да будемо веома пажљиве како беремо, јер за једну лошу јабуку газда хоће да одбије цео сандук од 300 килограма, што је 600 динара од плате, па и да избаци радника са плантаже - и ту не можеш ништа", каже 55-годишња Марина.

Зарађује између 1.000 и 2.000 динара за дан.

Марина не види коме би могла да се пожали ако јој послодавац не плати или је неправедно отпусти, зато што је посао који ради регулисан усменим договором.

То јесте у складу Закону о поједностављеном радном ангажовању на сезонским пословима у одређеним делатностима који се односи на сезонски рад у пољопривреди, шумарству и риболову.

Овај закон, који се примењује од 2019, донет са циљем да се послодавцима олакша пријава радника и до 2021. смањио је сезонски рад на црно за 50 одсто, рекли су из Националне алијансе за локални економски развој (НАЛЕД) у октобру за Танјуг.

Закон је добар за послодавце, сагласан је стручњак за радно право Марио Рељановић, али сматра да је обесправио раднике који су „већ били у лошем положају".

„Сезонски радници су изоловани од свих других упосленика у Србији и њихов корпус права сведен је на минимум", каже Рељановић за ББЦ на српском.

До 2018, процењивало се да у пољопривреди ради између 60.000 и 150.000 људи и да су већина жене које раде на црно.

Неформална запосленост веома је распрострањена у пољопривреди - тако је ангажована чак половина оних раде у овом сектору, показује најновија Анкета о радној снази Републичког завода за статистику.

Према подацима НАЛЕД-а о укупном броју сезонских радника, у Србији је ове године пријављено 55.000 сезонских радника, а 2019. било их је 27.000.

Подаци које на захтев ББЦ-ја доставила Пореска управа показују да је у 2020. у пољопривреди било пријављено 32.906 сезонских радника, а закључно са 17. новембром ове године 37.837.

Од доношења закона променила се и слика просечног сезонског радника у пољопривреди.

Према подацима званичног портала за пријаву, то је сада мушкарац, старости између 18 и 30 година, из Новог Сада, који је у протекле две године најчешће радио на пословима од припреме земљишта до жетве, сортирању и складиштењу производа или берби јабука.

Слични услови као за сезонце ускоро би могли да важе и у другим секторима који се сматрају расадницима рада на црно - грађевинарство, угоститељство, туризам, кућни послови и креативне индустрије, а према Нацрту закона о поједностављеном радном ангажовању због повећаног обима посла у одређеним делатностима.

Министарство рада и Инспекторат за рад нису одговорили на питања ББЦ-ја на српском до објављивања текста.

'Радим ово зато што морам'

Марина живи у селу на југу Србије, у околини Ниша, а сезонским пословима бави већ 13 година.

Каже да „није имала шта друго да предузме" када јој је муж отишао у инвалидску пензију која није довољна да покрије све трошкове живота.

„Новац који зарадим нам је неопходан, а и са њим је тешко - понекад не успем да платим све месечне рачуне", наводи.

Посао је принуђена да тражи ван њеног села, а када ради одвојена је од породице и по неколико недеља.

Тада живи у вишекреветној соби, у смештају који обезбеђују послодавци.

„Наравно да ми одвајање тешко пада, али немам шта друго", прича Марина.

Сезонски послови важе за слабо плаћене и несигурне, а нису ни нарочито цењени, каже истраживачица Лара Кончар, ауторка научног рада „О положају и искуствима сезонских радница у пољопривреди у савременој Србији. Може ли се говорити о елементима структурног насиља".

„Људи се прихватају сезонских послова најчешће зато што њихова или примања чланова породице не задовољавају основне животне потребе", наводи Кончар.

Финансијска нестабилност, губитак сталног запослења, немоћност да нађу други посао и потреба за додатном зарадом због недовољних пензија - само су неки од разлога због којих се људи упуштају у сезонске послове, додаје.

Шта је неформална запосленост?

Неформална запосленост се дефинише на различите начине, али у основи односи се на рад без формалног уговора.

У неформалну економију убрајају се самозапосленост, пољопривредни рад, помоћни рад у домаћинству.

Извор: Неформална запосленост младих у Србији - стање и трендови

Четрдесетшестогодишња Гордана Кривошија из околине Чачка „кренула је у њиву" пре седам година.

Каже да је морала, када јој је супруг преминуо, а она остала сама са двоје школске деце.

Пре тога, била је домаћица.

„Осећам се важном и способном зато што имам посао, иако радим у старој тренерци и стално сам прљава", прича Гордана.

Последње дане сезоне проводи секући купус под отвореним небом у гуменим чизмама и кабаници.

Тај посао јој тешко пада - и физички и психички.

„Радим ово зато што морам", каже.

Месечно зарађује око 60.000 динара и сматра да су то „лепе паре у данашње време".

Ипак, циљ јој је да напусти сезонске послове.

„Деца су ми сада одрасла и осамосталила се, па ћу пробати да нађем посао у некој пиљари и да радим за мање новца, али преко целе године", наводи.

Кончар истиче да је велики проценат жена искључен из тржишта рада и суочавају са низом проблема да нађу посао, па се најчешће окреће ниско плаћеним и несигурним ангажманима.

У првом кварталу ове године, стопа запослености жена износила је 41.3 одсто, а мушкараца 55.8, показује Анкета о радној снази.

Кончар истиче да „овај проблем није карактеристичан само за Србију, већ је резултат ширих, глобалних процеса" који доводе до тога да многе жене раде прекарне послове.

Шта је прекаријат?

Према дефиницији Европске комисије, прекарни послови задовољавају барем један од три критеријума:

Извор: Публикација Европске комисије Precarious work from a gender and intersectionality perspective, and ways to combat it

Поред тога, пандемија корона вируса више је погодила жене него мушкарце на тржишту рада, показала је глобална анализа Популационог фонда Уједињених нација (УНФПА) и УН вимин (UN Women) из октобра 2020. године.

Седам процената запослених жена изгубило посао или отишло на принудни одмор, у поређењу са четири процента запослених мушкараца, наводи се у анализи.

Много посла и кратке паузе - један дан сезонске раднице

Дан сезонске раднице почиње рано - између четири и шест ујутро и траје између 8 и 12 сати, показују искуства саговорница ББЦ-ја.

„Места на којима радимо су обично удаљена, па имамо плаћени превоз до посла", каже Милка Драмићанин из околине Ивањице која најчешће ради са малинама и купинама.

Милкин дан у пољу почиње у седам ујутро и траје до 5 поподне, укупно 10 сати.

Прва пауза је у 10 ујутро и служи за доручак.

„Имамо 15 минута и једе се брзински, гутамо као ћурани", прича Милка.

До краја дана, има још две паузе - краћу за кафу и дужу за ручак.

Кад се све сабере, за одмор има „четрдесетак минута".

„Мислим да то није довољно зато што сте нон-стоп на ногама, а Ивањица је брдовит крај па стално идете горе-доле", каже.

„Али навикле смо".

Сезонске раднице не уживају ни мала задовољства која имају многи други - пауза за цигарету не постоји.

„Жене које пуше могу да запале цигарету док раде", додаје.

Ако радите у њиви, у тоалет се углавном може по потреби.

Ипак, има и другачијих искустава.

„Ја сам сезонски радила у хладњачама и послодавци углавном не дозвољавају да се толико излази, ако оду две-три жене, остале морају да трпе до паузе", каже Даница*, сезонска радница из околине Ниша.

Искуства сарадње са газдама су разнолика.

„Има дивних газда који дају елана радницима", наводи Милка.

Међутим, има и оних који „само гледају како да зараде користећи снагу других људи, па скраћују паузе да би се више урадило", додаје.

„Мене лично нико није третирао лоше, али има викања, вређања и омаловажавања", каже Гордана.

Што се тиче плате, саговорнице ББЦ-ја постижу различите договоре са послодавцима.

Неке добијају новац уплатом на банковни рачун, друге на руке.

Већина ради за фиксне дневнице које се крећу око 3.000 динара.

Међутим, поједине су плаћене по килограму убраних производа, мада члан 7 Закона о поједностављеном радном ангажовању прописује да радници морају бити плаћени по сату.

„Тренутно берем јабуке за два динара по килограму, што је једна од најнижих цена, али сада је крај сезоне", објашњава Марина.

Ангажман се уговара на период од неколико недеља, али дешава се да се изненадно прекине раније.

„Било је ситуација да ми газда каже да сам спора, и да не треба више да долазим", каже Даница.

„А када смо се супруг и ја разболели од короне, обоје смо моментално остали без посла", додаје.

Сезона траје од марта до новембра.

Поједине сезонске раднице током зиме живе од уштеђевине или раде друге послове ако успеју да их пронађу.

По чему је специфичан положај сезонских радника у пољопривреди

Према Закону о поједностављеном радном ангажовању, сезонски радници нису у радном односу, па самим тим немају права која други имају према Закону о раду, објашњава правни стручњак Марио Рељановић.

„Могу да раде по 12 сати дневно, а немају право на да им прековремени рад, изнад осам радних сати, буде плаћен", наводи.

Осим тога, немају ниједно колективно право.

„Не могу да штрајкују, нити да буду чланови синдиката", додаје.

Као „најгори ниво разликовања", Рељановић наводи то што не могу да покрену радни спор.

„То значи да не могу да покрену спор ако раде дуже него што је уговорено, већ само да траже накнаду штете у парничном поступку", каже.

„А уговор је усмени, тако да ја заиста не видим како би радници доказали да су у праву осим ако се не удруже да сведоче".

Рељановић додаје да, према другим законима, сезонске раднице имају право на социјално осигурање и заштиту од злостављања и дискриминације.

'Не смем ни да размишљам о пензији'

Милка Драмићанин има 43 године, 30 година радног искуства и „око четири године радног стажа".

Од тринаесте године, зарађује за живот берући малине и окопавајући кромпир у околини Ивањице.

Међутим, није увек била пријављена, а није ни сама уплаћивала пензионо осигурање.

Закон обавезује послодавце да пријаве раднике оног дана кад крећу са сезонским послом и да их одјаве када се посао заврши.

Ови дани сабирају се у радни стаж.

„Али, то се баш и не проверава, па може да се деси да их послодавац одјави после два дана, а они су радили 20", каже Рељановић.

Милка каже да не сме ни да размишља о пензији.

„Сезонски послови једноставно тако функционишу", наводи.

„Ако буде пензија, одлично, ако не буде - видећу".

Неповољне околности у којима живе сезонске раднице нису „последица појединачних случајева и односа", сматра истраживачица Лара Кончар.

„То је системски омогућено, а експлоатација се игнорише", додаје.

Како сматра, ради се о „структурном насиљу".

Шта је структурно насиље?

„Структурно насиље је концепт којим је могуће уочити, истражити и објаснити различите нивое неједнакости и праксе насиља", објашњава Кончар.

Како додаје, односи се на „економске, друштвене и политичке структуре и процесе који производе односе зависности, а потом и отварају простор за различите видове искључивања и насиља над женама".

„Када се налазите у неповољном социоекономском положају и односу зависности од институција, послодавца, партнера и/или других чланова породице, ваше могућности да реагујете на насиље су веома ограничене", закључује Кончар.

Гордана Кривошија све чешће размишља о пензији.

Каже да, колико она зна, на папиру нема ни дана радног стажа.

„То ми смета, а нисам могла сама да уплаћујем пензионо због породичне ситуације која је била тешка", наводи.

Што је старија, то је ово питање све више мучи.

„Не желим да будем терет сопственој деци".

*Марина и Даница нису права имена саговорница. Њихова права имена позната су редакцији.

„Челична лејди". Зашто Андреи нико не верује чиме се бави

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]