Зашто се људи враћају да остаре у Србији: Живот српски, пензије немачке

Драго Поповић је 73-годишњи пензионер из села поред Пожеге.

Пре 12 година се са супругом Тамаром вратио из Беча, где су живели више од две деценије.

„Хтео сам да будем са својим народом у старости."

„Тамо за 23 године једва и комшију да сам упознао, а у свом селу знам свакога."

Да живи слично као Драго, оде у иностанство да ради, па се врати у Србију кад оде у пензију - планира чак 35 одсто људи.

Барем оних који су учествовали у најновијем истраживању НГО „Србија 21", а које носи наслов „Зашто људи одлазе из Србије".

Шта каже истраживање?

Највећи број оних који су отишли, ипак не планира да се врати - „ни под којим условима".

Чак 41 одсто њих каже да се неће никада вратити у земљу, а тако махом мисле они који су у иностранству запослени за стално.

Ипак, сличан број је и оних који пензију желе да проведу у Србији, чак 35 одсто, док њих 15 одсто не зна где ће дочекати старост.

Најмањи је проценат српске дијаспоре која мисли да ће се вратити у наредних неколико година.

„Дијаспора у највећем проценту живи и ради у земљама Европске уније.

„Највећи број њих ради и живи у Немачкој и Аустрији - готово 40 одсто испитаника из нашег узорка (23 одсто Немачка и 16 одсто Аустрија)", наводи се у истраживању.

„Није изненађујућ податак да дијаспора највише насељава ове две земље, поготово ако се узме у обзир њихова близина, економски стандард, традиција, као и могућност проналаска посла."

Иако највише људи не планира повратак, оно што би могло да утиче на одређени број њих да се у земљу врате јесте побољшање социоекономске ситуације, као и могућност за проналаском добро плаћеног и сигурног посла.

Субјективна процена квалитета живота у иностранству код нешто више од три четвртине испитаника је да живе добро, док свега шест одсто свој квалитет живота оцењује подношљивим.

Зашто се враћају тек у пензију

Драго, који је годинама радио као паркетар у Аустрији, каже да је „имао све што му требало, али није било људи".

„Немаш са ким ни да поразговараш.

„Док радиш - и некако, нешто се дешава. Онда, одеш у пензију и само седиш код куће."

Иако има на уму да би, када престане да ради можда могао да путује или да ужива са породицом, Владимир Голић, инжењер који тренутно живи у Келну у Немачкој, каже да би га то прилично и коштало.

„То је прилично једноставно. Нема ту много носталгије.

„Много, али баш много, би ми било јефтиније да живим у Новом Саду, одакле су моји, него у Келну.

„И то са немачком пензијом - звучи као иделна рачуница."

И бројке републичих завода за статистику и ПИО фондова Србије и Немачке потврђују Владимирове процене.

Док је просечна плата у Немачкој је 2.600 евра, у Србији је она 6 пута мања - 420 евра.

Сличан је и однос пензија. Када престану да раде, Намци просечно добију 1.200 евра, а Срби тек 210.

„Ако са немачком пензијом живиш у Немачкој, није ти лоше. Ако са немачком пензијом живиш у Србији - то је џек пот", мисли Владимир, 39-годишњак.

„Ми смо девизни пензионери"

Чак половина грађана Неготина живи у иностранству, тврди Боривоје Крекуловић, председник Заједнице дијаспоре источне Србије.

И он сам отишао је још 1975. у Аустрију, где је као текстилни радник живео и радио десет година. Онда се преселио у Швајцарску, а из иностранства се са супругом вратио у Неготин тек када су отишли у пензију.

„Деца и унућићи су нам још горе.

„Идемо и ми зими, а преко лета смо у Неготину."

Крекуловић каже да може и у Швајцарској да живи од пензије коју је зарадио „напољу".

„Ми смо девизни пензионери.

„Леже ми горе сваког месеца, па подигну деца.

„Али ми је лепше у родном крају, па смо мало тамо, мало овамо."

Од када је 2011. основао Заједницу дијаспоре источне Србије, Боривоје је све више у Неготину, јер каже, увек има нешто да се заврши. Учествује у хуманитарним и еколошким акцијама у свом крају, а више пута је донирао опрему и новац.

„Доста људи овде живи као ми.

„Зато су стално неке радне акције. Људи дођу на недељу-две у земљу и најчешће граде кућу за то време. Онда се сви скупимо да помогнемо."

Али, шта желе за своју децу

Владимир још нема децу, али свакако каже да би волео да они живе у иностранству, јер имају много боље прилике за образовање, посао.

А ту још додаје и бољу здравствену заштиту и уређено друштво.

Бојан Ђурић из организације „Србија 21", који је радио истраживање каже за ББЦ да број људи који тврди да би се вратио у земљу није мали, иако је људима тешко да пројектују своју будућност толико далеко унапред.

„Међу млађима је тај број нешто и већи, најзад и генерално међу њима је и знатно већи број оних који планирају повратак уопште.

„Међутим, када људе питамо где виде будућност своје деце, претежна већина њих каже да ту будућност види или у земљи где се сада налазе или у некој другој, углавном западној земљи.

„Основано је онда претпоставити да ће се мањи број њих ипак вратити када буду били у пензији ако у међувремену њихова деца трајно буду остала у иностранству."

Дијаспора шаље новчанице

Од оних који су ипак одлучили да у иностранству остану и након одласка у пензију, Србија често добија помоћ у виду донација. Они су према подацима истраживања о донирању дијаспоре за филантропске сврхе у Србији, често стални донатори.

Како је на представљању резултата истраживања рекла Ана Косел, директорка Фондација Ана и Владе Дивац, старији припадници дијаспоре најчеће новац дају у хуманитарне сврхе, док млађи чешће улажу у развојне пројекте.

Донатори су у овом истраживању подељени у две групе - на општу популацију из дијаспоре и донаторе из дијаспоре.

Први су они који су донирали одређена средства у претходних годину дана, док други донирају одређене износе из године у годину.

У зависности од тога разликују се и разлози за донирање. У првом случају чешћа је помоћ у појединачним случајевима за решавање здравствених проблема. С друге сране донатори желе да помогну смањењу сиромаштва и улажу у образовање, те да допринесу бржем развоју матице.

Испитаници у овом истраживању сматрају да је потребно веће ангажовање институција, а само 16 одсто их сматра да државне институције раде у интересу друштва.

Управо недовољно поверење у организације, фондације и државне институције су разлог због кога се наредне године очекује пад интересовања за донирање.

Донатори из дијаспоре сматрају да је потребна већа транспарентност у раду - од гаранције да ће донације отићи у праве руке до извештавања о резултатима акције у којој су учествовали.

Ипак, не постоје тачни подаци о томе колико је донатора из дијаспоре. Исто тако, нема ни прецизних података о броју оних који дијаспору чине. Како је речено на представљању резултата овог истраживања, које је иначе прво такво икад урађено, помињу се цифре око два и три милиона људи.

Истраживање је спроведено над 5.281 особом која повремено донира и живи у 83 државе, као и над 529 сталних донатора из 18 држава.

Пројекат за унапређење финансира УСАИД, а реализује Коалиција за доброчинство.

Протест за враћање пензија

Неколико десетина пензионера окупило се у уторак на протесту на Тргу Николе Пашића у Београду, тражећи укидање Закона о изменама и допунама Закона о ПИО којим је укинуто редовно усклађивање пензија, а „одлука о висини пензија и могућим усклађивањима се препушта вољи извршне власти".

Пензионерка Биљана Стојић је на протест дошла због „пљачке коју је власт пре неколико година учинила".

„Уз овако мало људи, колико нас је данас овде, не може много да се постигне, али тако смо почели и деведесетих, па се то проширило", прича за ББЦ на српском Стојић.

Како наводе организатори, протест је организован и због „игнорисања обавеза извршне власти да је пензија имовинско право", због чега је неопходно системски извршити повраћај делова пензија који нису исплаћени по Закону о привременом уређивању начина исплате пензија који је важио од новембра 2014. до новембра 2018, наводе.

Пензионер Никола Цигановић је на Трг дошао јер му је, како каже, отето оно што је читав живот штедео.

„Пензионери у Србији данас живе јако лоше. Оваква окупљања могу да имају утицај, али су људи изгубили у међувремену вољу и не долазе јер мисле да се ништа неће десити. Ја сам данас послушао председника и дошао сам да се буним", каже Цигановић за ББЦ.

Пензионери су са Трга Николе Пашића отишли пред Уставни суд и зграду РТС-а.

„Тражимо да нам се пензије врате у потпуности и одједном, а не по деловима, да можемо нормално да живимо. Овако смо на ивици беде", прича пензионер Драган Јелић за ББЦ на српском.

Протест су организовали Удружење синдиката пензионисаних војних лица Србије и Удружење синдиката пензионера Србије у Београду, због лоше реформе пензијског система и материјалног статуса пензионера и запослених.

Осим у Београду, протест је одржан у Новом Саду, Нишу, Алексинцу, Бору и другим местима испре основних судова.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]