Србија, ЛГБТ, дискриминација и ментално здравље: „Нико на овом свету не треба да осећа да је сам"

Момчило и Ђорђе не сећају се детињства као безбрижног.

Због сексуалне оријентације, у школи су свакодневно трпели физичко и психичко малтретирање, а у пубертету су се осећали одбачено, уплашено и као да их нико не разуме.

Такав однос окружења оставио је последице по ментално здравље, али они су, како кажу, успели да се ухвате у коштац са проблемима верујући у себе, уз подршку ближњих и стручну помоћ психолога.

„Психолог није тај ко ће ти решити проблем, него ће корачати са тобом у решавању проблема", каже Ђорђе Ђорђевић за ББЦ на српском.

Само прошле године, више од 430 ЛГБТ људи јавило се због дискриминације и насиља организацији Да се зна, која пружа правну и психолошку помоћ.

Одбаченост и страх

„Слободан сам и не плашим се да кажем - ја сам Момчило Чанковић и ја сам геј", каже овај 24-годишњи момак, рођен у селу близу Кикинде.

Али није увек било тако. Школске дане описује као „пакао".

Са дискриминацијом се носи од „малих ногу", каже, али увреде су биле израженије у другом и трећем разреду, када је почео да се осећа одбачено.

„Био сам у страху да се крећем, мислио сам да ће ме неко напасти на улици", каже.

Тада је први пут посетио психотерапеута.

„Добио сам антидепресиве, али сам се због њих повукао у себе.

„У договору са мајком сам одлучио да престанем да их пијем и да се сам изборим против притиска околине", каже.

Очекивао је да ће бити боље када после сеоске основне, крене у средњу школу у Кикинди - али насиље, чешће психичко него физичко, није престало.

Није смео слободно да изађе на одмор или да купи ужину, а неки су, објашњава, избегавали да буду виђени са њим да не би били етикетирани на исти начин.

„Било је сачекивања после школе, малтретирања од школе до аутобуске станице - био сам принуђен да трчим", каже Момчило.

Насиље је достигло врхунац када су га напала два момка док је селом шетао са другарицама.

„У себи сам мислио, нек' ураде шта хоће, само нека престане", каже.

У том тренутку се осећао беспомоћно, додаје.

„Тад сам се запитао шта је сврха мог постојања", сећа се.

Од јануара 2017. до краја јуна 2020. године забележено је 166 незаконитих поступака мотивисаних сексуалном оријентацијом жртве, а 57 је пријављено полицији, показује Истраживање „Подаци, а не звона и прапорци" организације Да се зна.

Када су у питању пријављени случајеви, физичко насиље забележено је у 45,6 одсто случајева, психичко у 36,8 одсто случајева, претњи је било 29,8 одсто, а уништавања имовине и вандализма у 17,5 одсто.

Мањи број пријављених случајева обухватао је дискриминацију и прогањање.

Истраживање Центра за слободне изборе и демократију (ЦеСИД), објављено у септембру 2021, указује на то да половина испитаних грађана у Србији исказује негативан став према људима супротног сексуалног опредељења.

„Мислио сам да је крај"

Момчило каже да је због насиља у одређеним периодима имао самоубилачке мисли, али да никад није покушао себи да науди.

Одлучио је да се ухвати у коштац са кризом, а у томе је имао помоћ.

„Психолог је био ту да ме усмери, али сам се на крају изборио сам, а мајка ми је била највећа подршка", каже.

Млади су четири пута подложнији суицидним мислима, плановима и покушајима самоубиства него њихови вршњаци, наводе из водеће организације која се бави превенцијом самоубистава код младих ЛГБТ људи, Пројекат Тревор.

Многа истраживања указују на негативан ефекат искуства дискриминације и насиља на ментално здравље, кажу из Центра за права ЛГБТ+ људи Гетен.

„Пре свега када је реч о анксиозности, депресивности, појави суицидних мисли и покушаја самоубиства", кажу из Гетена за ББЦ на српском.

Наводе да је за дискриминисане групе стални извор стреса свест о негативном друштвеном односу према групи којој припадају.

„Такође, и знање да се насиље и дискриминација дешавају другим особама из исте групе, односно да је опасност стална", кажу.

Момчилу су дешавало да данима нема жељу да устане из кревета.

Често је ишао код школског психолога и свакодневно је трпео насиље, због чега му је „ментално здравље било на ивици", каже.

„Мислио сам да је крај", каже он.

Живот му је постао лакши када се преселио у Нови Сад и уписао факултет, али последице су остале.

„Имао сам флешбекове, некад ми се све враћало - све туче и претње.

„Плашио сам се да ли ће ме неко препознати ако одем до продавнице и напасти", каже.

Тада су му највише помогле мајка Љиљана и најбоља другарица Горица.

Говориле су му да није сам и да заједно могу све.

„Треба тражити помоћ пријатеља или психотерапеута.

„Нико на овом свету не треба да осећа да је сам", каже Момчило.

Додаје да је срећан што је мајка прихватила његову сексуалну оријентацију и што може да буде оно што јесте.

Први пут са мамом на Прајд:

„Најважнија је подршка породице"

Када блиске особе или чланови породице дискриминишу ЛГБТ људе, то знатно јаче утиче на њихово ментално здравље него када се то дешава у неком другом окружењу - пословном, друштвеном или школском, каже Филип Миленовић, психолог и психотерапеут.

„Осим недостатка љубави која се том приликом доживи, осети се непоштовање и неприпадање.

„Шаље се порука на биће те особе и ставља забрана на постојање", наводи Миленовић за ББЦ на српском.

Напомиње да ЛГБТ људи са тим излазе на крај на различите начине, као и да се активирају механизми одбране који могу бити добри или лоши.

„Добри су када прихватимо себе такве какви јесмо, акценат ставимо на наше вредности и будемо сигурни у себе.

„У том случају било какви негативни коментари и дискриминација неће утицати на сопствено мишљење о вредности те особе", објашњава.

На тај начин, самопоуздање неће пасти толико као код оних који пожеле да их нема, да се повреде или окрену ризичном понашању - што је лош механизам одбране, каже Миленовић.

„Он се огледа у томе да себе повређујемо, било да физички наносимо повреде, узимамо супстанце попут алкохола и наркотика или се понашамо промискуитетно", наводи.

Истиче да је важно имати базу коју чине људи који вас подржавају и воле.

„Најбоље би било да то имамо у примарној породици, али ако то из неког разлога није могуће, онда би било добро да створимо круг пријатеља и људи које смо одабрали да нам буду подршка", објашњава Миленовић.

„Сам сам на свету"

Ђорђе Ђорђевић из Врања има 17 година и идентификује се као квир.

Kвир је термин који означава све људе који потпадају под мањине нехетеросексуалне оријентације или родног идентитета другачијег од оног биолошког који им је приписан на рођењу.

Ђорђе се недавно преселио у Београд и каже да се осећа слободно, али да је дискриминисан од када зна за себе.

„Био сам физички и психички малтретиран од малих могу, због интереса који нису били фудбал и кошарка."

Вршњаци му нису давали да се игра са њима, већ су га гађали лоптом.

„Током основне школе почела су добацивања на улици, чак и од људи који ме не познају", каже он.

Сваки негативан коментар утиче на самопоуздање, колико год га имали, каже Миленовић.

„Поготово ако се тиче нечега што ви јесте и што не можете да мењате.

„Неко се лакше избори против тога, али некоме то поквари целу недељу", каже.

Када се тако нешто догоди на послу или у школу, проблем постаје већи, додаје.

„Ствара се анксиозност и страх када поново морате да идете на та места.

„То може довести до избегавања тих места или да тамо идете уз помоћ неких супстанци", објашњава он.

Ђорђе каже да се у тим ситуацијама осећао као да је „сам на свету"

У седмом разреду је отишао на размену ученика у Швајцарску, што је за њега био преокрет у животу.

„Тад сам упознао људе сличне себи и научио да треба да се волим онакав какав сам", наводи.

Али доживљавао је насиље у школи, као и Момчило.

„Гурали су ме, слали су ми претеће поруке - да ће ме пребити, да ћу умрети.

„Пре две године група мушкараца је покушала да ме нападне у парку", присећа се.

Наредних шест месеци је страховао да изађе из куће.

„Ни сада се не осећам сигурно нигде, увек је присутна доза страха.

„Око мене су увек пријатељи, не остајем сам напољу ни дан данас", каже Ђорђе.

Место за подршку и разговор о менталном здрављу:

Из искустава које је имао на самом почетку средње школе произашли су и психички и физички проблеми, каже Ђорђе.

Боловао је од блажих облика депресије, али у почетку није пронашао одговарајућег психолога - што је проблем који је имао и Момчило.

„Једна психолошкиња ми је рекла да је моја сексуална оријентација проблем.

„Рекла ми је да сам ја мушкарац који живи у Србији и да то морам да искореним", каже Ђорђе.

Тако је и Момчилу саветовано да не буде „толико феминизиран".

„Наилазио сам на осуде, иако сматрам да психолози немају право на то", наводи он.

Постоје психолози са хомофобичним и трансфобичним ставовима, каже Никола Планојевић из организације Да се зна.

„Од изузетне важности је да постоје терапеути и терапеуткиње који су сензибилисани за рад са ЛГБТ заједницом", наводи он за ББЦ на српском.

А постоје и другачији примери, о чему сведочи Ђорђе.

„Имао сам психолошкињу која ми је била јако велика подршка.

„Подстакла ме је да не стагнирам у животу", присећа се.

„Психотерапија је подршка"

Сви ЛГБТ људи који су доживели дискриминацију би требало да посете терапеута, сматра психолог Миленовић.

„Психотерапеут може да им помогне у томе да прихвате себе и побољшају самопоуздање", наводи.

Објашњава да пад самопоуздања може да има различите последице.

„Можете развити механизам да одбијате људе и будете неприступачни како не бисте доживели одбацивање и повређивање.

„Можете да се затворите и самоизолујете - што може да буде нека врста депресије или једноставно избегавање, асоцијална врста понашања", каже.

Додаје да постоји могућност да дође до избегавања контаката или стварања лоших контаката, као и немогућности остваривања здравих емотивних веза.

„Психотерапија може да вас усмери како да изађете на крај са сваком емоцијом на адекватан начин.

„Све емоције су нормалне биле пријатне или не, а како излазимо на крај са њима може да буде нормално или ненормално", наводи.

Шта уколико ЛГБТ особа нема подршку породице?

Може доћи до развијања базичног неповерења код ЛГБТ људи уколико не добију подршку породице, зато што се од њих очекује подршка и заштита, каже Миленквић.

„То не може да се превазиђе без озбиљног рада, како не би имало последице по односе са другима у будућности.

„Али могуће је уз добру психотерапију, уз људе који вас воле, имају стрпљења и који желе да вам помогну", каже.

Такву помоћ данас пружају организације које се баве проблемима ЛГБТ особа.

Прајд инфо центар, Да се зна и Гетен су само неке од њих.

Битно је напоменути да се особе из ЛГБТ заједнице сусрећу са проблемима који се понекад знатно разликују од онога што друге особе проживљавају, каже Планојевић из организације Да се зна.

„Поред дискриминације због сексуалне оријентације или родног идентитета, постоје и проблеми са самоприхватањем, процесом аутовања, са породицом и друштвом", наводи.

Као посебно рањиве делове ЛГБТ заједнице издваја транс људе, оне из мањих градова и места и родитеље који се суочавају са дискриминацијом њихове деце због тога што су они део ЛГБТ заједнице.

У Центру за права ЛГБТ+ људи Гетен подршку пружају у два смера - кроз бесплатне правне консултације и психо-социјалну подршку у виду индивидуалних или групних консултација.

Кажу да годишње обаве преко 300 појединачних разговора у форми саветовања и психотерапије.

„Пружање услуга у ванинституционалном сектору је важно.

„Не само због стигме која окружује менталне поремећаје - која је код нас и даље веома заступљена - већ и зато што је недовољан број стручњака за ментално здравље едукован из ЛГБТ афирмативног приступа", наводе из ове организације за ББЦ на српском.

Осим психотерапије и саветовања са сертификованим психотерапеуткињама, доступан је и њихов СОС телефон који постоји од 2006.

На њиховом сајту налазе се форум и чет путем којег ЛГБТ људи могу да се повежу, размене искуства и релевантне информације, превазиђу изолацију и усамљеност.

„То је од великог значаја за особе које живе у мањим, руралним срединама где немају могућност да упознају друге ЛГБТ људи нити се обрате директно за помоћ.

„Многим ЛГБТ људима изазов је да се у потпуности изложе када говоре о потребама и проблемима, те искуства показују да је некима лакше да затраже подршку писменим путем или телефоном", наводе из ове организације чији чланове и чланице тима су посебно образовани за рад са ЛГБТ људима.

Дневно у просеку имају бар три позива.

Ђорђе је недавно родитељима саопштио да је квир.

„Имам среће што су они 90 одсто у реду са тим, то је велика реткост.

„Они су ми рекли: 'Нећемо ми тебе да мењамо'", кажее Ђорђе.

Уколико вам је као ЛГБТ+ особи потребна помоћ или подршка, у Србији су доступне следеће организације и бројеви телефона:

Погледајте видео о традиционалној пити са Балкана у дугиним бојама:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]