Интервју петком: Списатељица Аријана Харвикс о бунту, женској борби и друштвеним притисцима

У краткој сукњи, мајици на пола стомака са дубоким деколтеом, црним кожним чизмама и наочарама за вид у стилу професорке, 44-годишња списатељица Аријана Харвикс за себе каже да је „бунтовница - и то са добрим разлогом".

На улицама Буенос Ајреса, главног града Аргентине, током њеног одрастања било је „нормално да случајну пролазницу из чиста мира лупе по задњици".

„Жена се сматра сексуалним објектом, а за ону која се побуни каже се да је дивљакуша (la salvaje) - слична дивљој животињи, диже глас против друштвених стега и монотоније, спремна да чини дела која се сматрају неприхватљивим.

„А такви поступци су опасни, јер ће увек наићи на осуду", каже Харвикс за ББЦ на српском.

Када је у 29. години одлучила да напусти узлазну каријеру универзитетске професорке у Буенос Ајресу и пресели се у Париз да студира на Универзитету Сорбона, Харвикс је схватила да притисци које је осећала нису нестали.

„Наравно да се земље разликују, али у Француској сам патила готово једнако као у Аргентини", каже са дозом разочарања о последњих 15 година живота у Европи.

Харвикс се данас сматра једним од најрадикалнијих гласова савремене аргентинске књижевности.

Прославила се романом Цркни, љубави из 2012, који је прошле године преведен на српски, а ових дана је гошћа Београда у оквиру 14. фестивала књижевности и илустрације Крокодил, који траје од 17. до 19. јуна.

„Почела сам да пишем из беса"

Харвикс седи веома немирно - црта рукама у ваздуху док говори и много пута прекршта ноге, пребацујући тежиште са једне на другу бутину.

Пратећи вокал њеном благо промуклом гласу задају шкрипут кожних чизама које се тару једна о другу и звецкање сребрних наруквица са привесцима, које носи на обе руке.

„У касним двадесетим сам се осећала као губитница и почела сам да пишем из беса", каже мрштећи се, са оба кажипрста на слепоочницама.

Додаје да је тачно знала шта аргентинско друштво и њена породица очекују.

„Мораш да имаш дете и то не једно, него барем два. Не смеш да се разведеш, а ако се дрзнеш да то урадиш, ти си пропаст, лузерка", каже.

На прагу тридесете, Харвикс је била мајка једног малог детета, која је одлучила не само да се разведе, него и да почне да пише.

Каже да је због развода претрпела друштвену осуду.

„Није лако развести се, није лако, али ја сам свесно одабрала да плаћам цену мојих избора", наводи.

Родитељи је нису подржали у идеји да постане списатељица, сматрајући да је „већ касно".

„Отац је мислио да је моје време већ прошло и рекао да је штета што сам тако много учила и што сам талентована, али свеједно нисам успела у животу.

„Осећала сам се као да ми је неко забио нож у стомак", прича.

Ко је Аријана Харвикс?

Извор: Аријана Харвикс и Escritores

Харвикс каже да је у том периоду највише осећала „бес, јак и разоран".

„Али нисам га усмерила на друге људе, него сам га пренела на папир", додаје.

Тако је настао њен роман-првенац Цркни, љубави - прича о супрузи и мајци која гаји дубоку мржњу „према самој себи, свом породичном животу, мужу и детету".

Успешност романа, који је преведен на разне језике, Харвикс види у томе што „стигма губитнице постоји у многим друштвима - то је свака жена која не испуњава задата очекивања".

„За жене широм света које не пристају на наметнуту улогу, то постаје егзистенцијални проблем.

„Жена против тога мора да се буни, и тај процес еманципације траје цео живот - ја имам 44 године и и даље се борим", каже.

Прилегла сам на траву међу оборено дрвеће, а сунце које ми је грејало длан стварало ми је осећај да у руци држим нож, којим бих се могла раскрварити, хитрим резом преко вратне жиле.

У позадини, пред призором куће, нешто између страћаре и породичног дома, многа сам да наслутим гласове мог сина и мужа, обојица голи. Обојица се брчкају у пластичном плавом базенчићу, са водом од 35 степени.

***

Како то да сам ја, једна лабилна и незрела жена која сања нож у руци, мајка и супруга ове две индивидуе? Шта је требало да урадим?

Сакрила сам тело уронивши у земљу. Нећу их убити. И спустила сам нож.

Отишла сам да прострем веш као да ми није ништа. Затегла сам добро бебине и мужевљеве чарапе, гаће и кошуље. Видела сам себе као неуку сељанку која качи веш и брише руке о карирану сукњу пре него што уђе у кухињу.

Нису ништа приметили. Качење веша било је успешно.

Одломак из романа Цркни, љубави (Booka, 2021)

Црни хумор и још црњи мрак

Две речи које описују стваралаштво Аријане Харвикс су сарказам и мрак.

Неретко је пореде са три ауторке са почетка 20. века - америчким списатељицама Силвијом Плат и Вирџинијом Вулф, као и књижевницом Натали Саро, Рускињом која је емигрирала у Француску.

Харвикс каже да јој ова поређења „ласкају", али се ограђује да су то „мишљења појединих критичара, који су превођени на разне језике".

Ипак, слаже се да у њеним књигама има мрака Силвије Плат и занатских маневара Вирџиније Вулф.

„Чудни су путеви утицаја књижевности и других врста уметности на ауторе, мислим да ствараоци врло често нису ни свесни шта је све утицало на њих", сматра.

Харвикс каже да су на њу највише утицали Маргерит Дирас, Семјуел Бекет и Фјодор Достојевски - аутори с краја 19. и прве половине 20. века.

Дирас је авангардна списатељица и редитељка из Француске, за коју се сматра да је дала значајан допринос феминизму и пробоју женских тема, пише Британика.

Бекет је ирски писац, мајстор апсурда, чије је најпознатије дело „Чекајући Годоа", а Достојевски је писац руског реализма, аутор Злочина и казне, Браће Карамазових и других светски познатих дела.

Каже да би желела да види српски превод свог романа Малоумница из 2014. године.

„А чак и више од тога, волела бих да се преведе књига коју тренутно пишем", каже уз загонетан осмех.

Погледајте видео о Жозефин Бејкер

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]