Стрип аутор Александар Зограф: „О рату се више може научити из прича обичних људи, него из обимних томова историјских књига“

Стрипове о стварима које се дешавају у сну, али и о животу у Србији под санкцијама, цртач Александар Зограф је објављивао деведесетих година 20. века у Америци, а да се није померио из родног Панчева.

Иако и даље црта стрипове и претражује бувље пијаце, где налази инспиративне приче, данас га више интересује да се бави археологијом и тренутно се спрема за експедицију ископавања у источној Србији која ће бити одржана овог лета.

Обучен од главе до пете у црно, пепељасте косе, насмејан и благ, говори о томе како је случајност главна карактеристика његове каријере.

„Приче најчешће не тражим сам, него оне некако дођу до мене", описује он метод рада за ББЦ на српском.

Из света андерграунд стрипа, маргиналне позиције, како је он описује своје место на светској стрип сцени, окренуо се представљању прича обичних људи, који су се нашли у вртлогу драматичних историјских догађаја.

Недавно је објавио књигу стрипова Приче из Другог рата, збирку прича о људима које је званична историја заборавила попут мађарског песника Миклоша Раднотија који је био заточен у радном логору у Бору, стрип цртача Вељка Коцкара, кога су после ослобођења Београда 1944. због наводне сарадње с окупатором нове власти стрељале без суђења или Хилде Дајч, деветнаестогодишње Јеврејке која је слала писма пријатељицама из логора на Старом Сајмишту.

Зограф верује да „о рату више може да се открије из прича обичних људи него читањем великих томова историје".

Неки од ових стрипова већ су били објављени у недељнику Време, у коме је Зограф сарадник од 2003. године.

Архива и бувља пијаца: Потиснуте приче из Другог светског рата

Рођен 1963. у Панчеву као Саша Ракезић, Зограф себе сврстава у новоталасну генерацију, која стасава у време смрти дугогодишњег југословенског председника Јосипа Броза Тита и преиспитује установљене вредности социјалистичког друштва.

Званичну историју о Другом светском рату, чинило му се, тадашња комунистичка владајућа класа је „превише идеолошки украсила".

„Донекле смо били у праву", објашњава подсмех својих вршњака према епским причама из рата.

„С друге стране били смо неправедни према многим аспектима борбе против нацизма, која је била херојски чин, али је претерано хероизована, па је то изазвало неку врсту одбојности."

Поред осећаја да је Други светски рат одредио животе људи на овим просторима, да је „незалечена траума испровоцирала ратове 90-их у бившој Југославији", Зографа је за бављење овом темом највише подстакла прича о његовом деди и баби, који су били илегалци током рата.

Његов деда Петар Павков је држао кафану на простору данашње Крњаче.

У кафани је постојала тајна просторија у којој су се крили студенти левичари, који су бежали од полиције пре почетка рата, а касније и људи који су се плашили прогона нациста.

Павков је био мало старији од тадашњих студената, али је био породичан човек и кафеџија, па је сматрао да полиција неће сумњати да он помаже предратним левичарима, попут сликара Боре Баруха, или касније припадницима партизанског покрета.

Како му је деда умро када је имао 14 година, Зограф није могао пуно да сазна од ратним дешавањима од директно њега, па му је у томе помогло архивско истраживање.

Деда није причао о разочарењима у нову класу, успостављену после рата, нити о боравку на Голом отоку.

„Мој деда је био идеалиста, веровао је да је бољи, праведнији свет могућ. После рата, појавила се булумента људи који су хрлили ка власти, искористили су ту ситуацију да би могли да дођу до нечега," каже Зограф.

За разлику од осталих прича које су објављене у форми стрипа, Зограф је историју његове породице написао као текст и илустровао је породичним фотографијама.

Пошто је књига Приче из другог рата објављена прво у Немачкој и Италији, сматрао је да је неопходно страним читаоцима дати шири контекст дешавања у Југославији у освит Другог светског рата, а да би та врста објашњавања „појела стрип".

Неке од других прича, које су објављене у књизи, пронашао је на бувљим пијацама које често посећује.

Опчињава га траг мистерије док покушава да сазна ко су људи чије свеске, фотографије или предмете је пронашао међу гомилом бескорисних ствари.

Фасцинираност прошлошћу и истраживање околности под којима је стрељан стрип цртач Вељко Коцкар забележио је редитељ Ђорђе Марковић у филму Последња авантура Кактус Бате (2018).

У овој комбинацији документарног, играног и анимираног филма, Зограф се појављује као истраживач и наратор.

Како је Саша постао Зограф

Током осамдесетих, Зограф је радио као рок новинар у магазинима НОН, Ритам и Рок.

Данас се о том тренутку, када су новоталасне групе из Београда и Загреба унеле нови дух у музику, говори с носталгијом као о некаквом златном периоду.

Склон сталном преиспитивању себе, али и околности, Зограф напомиње да на ондашњој сцени није „учестовао велики круг људи, али да је ентузијастички занос једног броја људи гурао ствари напред".

Њега је фасцинирала америчка авангардна група The Residents, чији чланови наступају у маскама „одбацујући главну шећерлему шоубизниса - могућност да будеш познат и да те воле".

А и на локалној сцени, такође га је привлачила авангарднија струја.

Дизајнирао je омот касете за новосадску групу Луна, коју је предводио уметник и писац Слободан Тишма, а која се после изласка првог албума распала.

Култни статус ове групе овековечен је у обимној књизи Огледала Луне, коју су објавили Предраг Поповић, Горан Тарлаћ и Зограф (потписан својим правим именом) 2017.

Каже да је одувек цртао стрипове, али је тек средином осамдесетих пробао и да их објави.

Како су простор за то биле новине у којима је писао о музици, решио је да уреднику „подметне" стрип потписан псеудонимом Александар Зограф.

Мистерија није дуго опстала, каже он с осмехом.

„На грчком зограф значи уметник, а касније сам сазнао да у многим балканским земљама ово постоји као презиме у Грчкој, Румунију, Албанији, код Цинцара. Случајно сам дошао до панбалканског имена."

Стрипом почиње озбиљније да се бави почетком деведесетих, када је кренуо да се дописује са разним издавачким кућама из Америке и да им шаље радове.

Стрип Живот под санкцијама, објавио је 1994. за издавачку кућу Фантаграфикс букс а први пут одлази у САД 1999.

У том периоду, истраживао је везе између стрипа и сна у серијалу Психонаут.

„Испоставило се да има људи у разним земљама који размишљају на ту тему," каже он.

Познанства с ауторима који су деловали шездесетих у Америци, попут Роберта Крамба, сматра веома драгоценим.

Људи који су били истакнути на андерграунд стрип сцени прихватили су га као „свог, као да живим ту иза ћошка".

Крамб је произашао из сцене која је настала шездесетих, током вијетнамског рата, када су млађе генерације преиспитивале све.

„Код нас се исто дешавало 90-их, ви сте могли да завршите на ратишту у селу у Славонији, дошло је то неке врсте преиспитивања, то нас је спојило. Они су били критички настројени према естаблишменту."

Поред Америке, Зограф објављује стрипове и у Италији, Француској, Великој Британији, Немачкој.

Његова публика је малобројна у односу на читаоце комерцијалних стрипова, каже, али веома радознала.

Охрабрење

Објављивао је фанзин Кретен крајем седамдесетих и „уради сам" филозофија, која проистиче из тог света, формирала је његов однос према раду на стрипу.

„Ту има неке врсте активизма, то човек ради да би ширио идеје, он претпоставља да његове идеје могу да утичу на друге људе. Жеља ми је да охрабрим људе да се баве нечим сличним."

Често држи радионице стрип цртачима, али и људима који се баве другим струкама.

Недавно је држао радионице на Филолошком факултету, где је говорио о везама језика и стрипа, имајући у виду да ће неки од студената страних језика можда доћи у прилику да преводе стрипове.

„Свима ће нам бити боље, ако делимо идеје, ако стојите на врху планине као неки богом дани стваралац, створићете једну досадну ситуацију да неко треба да вам се клања," тврди он.

Воли да разговара о стрипу и сарађује с људима који нису повезани с том уметничком дисциплином.

На промоцији књиге Приче из Другог рата, одржаној у Музеју историје Југославије, извео је цртачки перформанс уз пратњу италијанске музичке групе Малеболге.

Радује се археолошкој експедицији у којој ће учествовати и као цртач, али и бавити се ископавањем са стручњацима са Археолошког института.

Из тог разлога слободно време проводи читајући литературу из области археологије и етнологије.

„Приче су сиже људског постојања, оне постоје у ономе што зовемо примитивним културама, кроз размену информација које су на ивици поезије, за разлику од научне истине, оне говоре веома дубоко о људском постојању."

Без обзира да ли је сам у соби с белим папиром испред себе, на бувљој пијаци, архиви или на археолошким ископинама, Зограф не престаје да трага за причама.

Погледајте видео: Дуг пут писама из Првог светског рата

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]