Жене, Србија: Како је сликарка Надежда Петровић пре 100 година успела да раскине веридбу, митингује и буде болничарка и добротворка

Завуците руку у џеп.

Ако имате новчаницу од 200 динара, добро је осмотрите с обе стране.

Ту су обриси узбудљивог и необичног живота на који се ретко обраћа пажња.

На њој је Надежда Петровић - српска сликарка, добротворка, жустра говорница, новинарка, фоторепортерка, болничарка и хероина Првог светског рата.

Кад се погледа у сивкасто-наранџасто парче папира, прва асоцијација треба да буде да је она прва жена у модерној Србији на новчаници, каже историчарка уметности Љубица Миљковић за ББЦ.

„Надежда Петровић је читав живот посветила не само сликарству, већ и борби за социјална, друштвена и женска права, то је њена величина.

„Она је друга жена сликар рођена на територији Србије и најзначајнија", наводи Миљковић.

У најзначајније српске сликарке с краја 19. и почетком 20. века Надежду Петровић убраја и Британски музеј.

Постоји могућност и да јој Унеско, организација Уједињених нација за образовање, науку и културу ода признање тако што ће обележавање 150. годишњице њеног рођења уврстити у календар.

Зашто је данас важна?

Поред сликарске четкице, Надеждин 42-годишњи живот бојиле су и необична харизма и правдољубивост.

Значај Надежде Петровић је велики и у приличној мери истражен са аспекта њене улоге као хероине Првог светског рата која је као болничарка страдала од тифуса, каже историчарка Ана Столић.

„Када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (после Првог светског рата) настојало се да се истакну жене које су на неки начин преузеле мушке улоге током рата.

„А њихови доприноси су разни почев од лекарки, болничарки, жена које су доводиле стране мисије, прикупљале помоћ, до жена које су одржале куће и домаћинства током окупације", наводи научница која се посебно бави историјом феминизма у Србији.

Оно што је Надежда посејала, савремене жене осећају, сматра глумица Вања Милачић.

Она однедавно игра монодраму „Ненаписана писма" о Надежди Петровић по тексту чачанске списатељице Милкице Милетић, а у режији Наташе Радуловић.

У представи се говори о преписци сликарке и њеног блиског пријатеља - вајара Ивана Мештровића, на основу обимне историјске грађе.

Међутим, њих две су се „упознале" много раније - у Вањиној раној младости.

„Али како године иду, како сазревам и као уметник и као човек, на потпуно другачији начин је доживљавам сад - и њену уметност, активизам, храброст.

„То што је она урадила је омогућило мојој генерацији и генерацијама жена које долазе много већу слободу и већу могућност избора, она је узрок, ја сам последица", каже 44-годишња глумица.

Раскинула веридбу

Једна у низу ствари које је Петровић урадила, а да су биле испред њеног времена, јесте раскид веридбе давне 1898. године.

Она је са 25 година одлучила да се не уда за официра, увређена јер је његова мајка тражила велики мираз.

„О мојој удаји нема говора више, ја хоћу да сам сликар а не жена, жена има доста.(...)

„Ако ми заиста желиш срећу, онда ћеш и ти од мене очекивати само да будем сликар, а не удавача", написала је у писму мајци после чега се посвећује уметности.

Породица је подржала и никада се није удавала, нити имала деце.

Надеждин поступак, посебно у тадашњој Србији где се то сматрало прворазредним скандалом, може се тумачити као „освајање слободе", каже историчарка Столић.

„Личну слободу је градила кроз стваралаштво, али и кроз патриотску страну друштвеног ангажмана", каже Столић.

Животни пут - из угледне породице

Надежда Петровић је рођена у Чачку 11. октобра 1873. године у угледној породици двоје учитеља, као прво од деветоро деце.

Отац Димитрије је био историчар и посланик радикалне странке, а мајка Милева је волела поезију и историју.

Надеждин ујак био је Светозар Милетић, један од бораца за национална права Срба у Аустроугарској.

Када је имала 11 година, породица се сели у Београд у кућу рођака на Палилули, а отац добија посао у пореској управи.

„Та кућа, осим што је била место на коме се окупљала тадашња београдска културна и политичка елита, била је и права уметничка ризница.

„Петровићи су поседовали велику збирку старих икона, једну од најбољих приватних библиотека, збирку музичких инструмената; у таквом окружењу формирала се и живела Надежда Петровић", описује њен пут лист Време.

И Надеждина браћа и сестре били су врло даровити, најпознатији је најмлађи - песник и путописац Растко Петровић.

Надежда је завршила тада престижну Вишу женску школу, а упоредо је похађала приватне часове цртања код очевог пријатеља, чувеног сликара реалисте Ђорђа Крстића.

Сликарски пут и неприхватање

Надежда Петровић је била прва ученица у атељеу словачког уметника Кирила Кутлика, представника симболизма у Београду.

Са 20 година добиће посао наставнице цртања у Вишој женској школи, а затим и у Женској београдској гимназији.

Из данашње перспективе њена уметност била је потпуно у сагласју са тадашњим токовима светске уметности, наводи Миљковић.

Она је радила изложбу поводом 125 година од Надеждиног рођења за Народни музеј - „Пут части и славе".

„Имала је фантастичан осећај за време, била је одлично обавештена о свему, али је све знала да пропусти кроз емоције и тако да своју слику света и саме себе".

За разлику од света премреженог интернетом, на прелазу векова није било комуникација и монографија у боји.

Сликари су морали или лично да се упознају са новитетима или да их наслуте.

„Када је почињала, Београд је имао 30.000 становника и није било телефона.

„Тада је требало да имате стварно сензибилитет да будете у токовима светске уметности", описује историчарка уметности у пензији.

Стипендију власти за студије у Минхену добија 1898. године.

Боравак у атељеу Словенца Антона Ажбеа имаће великог утицаја на њен даљи уметнички израз.

Тамо се дружила са Кандинским и многим значајним уметницима.

Говорила је три језика - немачки, руски и француски.

„Надежда је била интернационалац који је волео свој род", каже Миљковић.

Ипак тај род је њену прву самосталну изложбу 1900. године дочеко са неодобравањем и критикама.

И она је била свесна тога.

„За све се тражи времена, а за васпитање публике мало дуже времена", говорила је.

„И то је њена величина, она није поклекла.

„Не знамо њене емоције, да ли је патила, али она се није обазирала на то", подсећа Миљковић.

`Национални феминизам`

Паралелно, од повратка у Србију почиње и њена жустра борба за праведније друштво.

Крај 19. и почетак 20. века је време велике политизације и национализације друштва у Србији, описује историчарка Столић.

То је процес који је трајао деценијама, а врхунац је доживео током епохе ратова - у Балканским и Првом светском рату.

Одразио се и на део српских жена које су биле школоване.

Оне су биле у мањини, 90 одсто жена тог доба живи на селу.

„Тај један слој жена који припадају грађанском друштву, вишем друштвеном слоју, активно учествују у патриотској мобилизацији.

„Оне постају максимално укључене у текуће политичке догађаје, колико је њихов друштвени стаус допуштао", каже Столић.

Пример таквих жена је удружење Коло српских сестара, у ком је Надежда Петровић била једна од оснивачица.

У оснивању ове хуманитарне женске организације учествовао је и писац и дипломата Бранислав Нушић.

„Коло је по мом дубоком уверењу прва протополитичка женска организација у Србији, имале су одлике политичке организација иако оне нису хтеле то да признају", каже Столић, додајући да су у „позадини стајали мушкарци".

Међу оснивачима су били Делфа Иванић и њен супруг Иван Иванић са дипломатским искуством у Министарству спољних послова.

„Средства која је Kоло прикупило за помоћ македонским илинденским устаницима 1903, као секретар удружења сама носи у Македонију, из које је као новинар извештавала за листове `Словенски југ` и `Пијемонт`", писала је Тања Јовановић у Времену у тексту „Борбена визија будућности" 2010.

Устанак започет на православни празник Илинден 2. августа 1903. био је македонска оружана побуна против власти Османског царства.

Коло је било усмерено и на подручје Косова и помоћ тамошњим црквама и манастирима, као и људима на том подручју.

Ту српске власти формално нису имале утицаја, али у тим правцима су се кретали спољнополитички циљеви Србије у том тренутку, додаје она.

„Јован Скерлић, оцењујући цео тај женски покрет пред Први светски рат, рекао је да је реч било о националном феминизму.

„То данас звучи као оксиморон, али кад се има у виду епоха, то није било ништа ново за младе националне државе каква је била Србија или за националне покрете у оквиру великих царстава - попут Чеха, Словака или Мађара у Хабзбуршкој монархији", наводи научна сарадница Историјског института Београд.

По повратку из Македоније и страхота које је тамо видела, прозебла и болесна, Надежда се неко време повлачи на породично имање у Ресник и у потпуности посвећује сликању и припреми радова за предстојећу велику „Југо-Словенску" изложбу.

Следеће 1904. године почиње организацију Прве југословенске уметничке изложбе и оснивања Друштва српских уметника „Лада", подаци су званичне биографије са сајта чачанске уметничке галерије Надежда Петровић.

За то ће бити одликована орденом Светог Саве IV степена.

Писала је ликовне критике савременика и залагала се за превазилажење „традиционалистичких ликовних схватања".

Паралелно, ради на оснивању Прве југословенске уметничке колоније у Сићеву код Пирота, која рад започиње 1905.

Јужнословенска, а затим и југословенска идеја постојала је на Балкану од 19. века, али почетком 20. подржавају је бројни истакнути уметници и појединци.

Прва заједничка држава Јужних Словена настаће тек 15 година касније 1918.

Пут ка еманципацији жена

„Оно што су њени родитељи започели борећи се за разна права, да се уведе санитарна служба за децу, рецимо, још средином 19. века то је Надежда наставила онако баш до краја", каже Миљковић.

Тако се до краја залагала и за изједначавање права жена са мушкарцима.

Школоване жене у њено време тешко су могле да се запосле или су имале много мања права од мушкараца на истим положајима и са истом спремом.

Тако је и Надежда била приморана да пише министру да јој омогуће запослење по повратку са студије из Минхена.

„Женама је била умањена пословна способност, према српском грађанском законику, а женска деца нису имала право наслеђивања", подсећа Столић.

Нису имала права на повишицу или пензију, додаје.

Тако је 1906. формиран Српски женски савез који је окупио бројна врло утицајна женска удружења, међу којима и Надеждино Коло српских сестара.

Убрзо су се учланили у Међународни женски савез и као један од захтева затражили право гласа за жене, али ће та борба остати у сенци предстојећих ратова.

Жене ће право гласа у Југославији добити 1945.

Пут до балкона Народног позоришта

Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине 1908. била је повод за ватрене патриотске говоре са балкона Народног позоришта.

То је била „кап која је прелила чашу" у смислу притска Аустроугарске на Србију, каже Столић.

Формира се Одбор жена у који улазе све виђеније жене из женских удружења, а највише их је из Кола српских сестара, где Надежда Петровић има главну улогу.

„У септембру 1908. на данашњем Тргу Републике она је одржала упечетљив и емоцијама испуњен патриотски говор, који је завршио резолуцијом жена.

„То је први женски митинг на ком је било више говорница, али је најдуже говорила Надежда Петровић", истиче Столић.

Говорила је после Нушића, каже Вања Милачић, која тај говор цитира и у представи.

„То је било импресивно шта она ту све изговара, каже `политика ме толико обузима да немам сна, готово заборавим да сам сликар`", каже глумица.

Наставља и да ствара и касније је излагала у бројним европским престоницама.

Њена слика из 1907. Дереглије на Сави (дрвени чамци у преводу), представља пример импресионизма у српском сликарству.

„Ту слику једино могу да поредим са Монеовом Импресија, рађања Сунца", каже историчарка уметности.

Током 1910. одлази у Париз, тамо се среће са авангардом и Матисом и Пикасом, писало је Време.

Петровић се сматра српском припадницом фовизма, покрета с почетка 20. века коју су чинили француски сликари попут Анри Матиса.

Главно обележје фовизма је деформација фигура и жустрина боје.

О уметничком значају Надежде Петровић је прошле године писала и америчка ликовна критичарка Мери Грегори.

Ова љубитељка уметности за ББЦ на српском каже да је Надеждин рад открила током истраживања жена уметница.

Иако је назива пионирком ратне фотографије те радове није видела, али се упознала са многим репродукцијама њених слика.

„Од првог дела које сам видела било је јасно да је она била талентована, снажна, самоуверена уметница, у додиру са достигнућима уметности свог времена.

„Петровић је јасно одговорила на импресионизам и фовизам, али оригиналним и индивидуалним уметничким гласом", наводи Грегори у писаном одговору.

Пошто је свет уметности често прилично регионалан, она се нада да би признање Унеска могло учинити се више људи широм света упозна са делом Надежде Петровић.

Као и много тога у Надеждином животу, ни апстрактна уметност као нова и револуционарна није била по укусу тадашње критике, посебно на Балкану.

То се видело по откупу слика.

Са једне од југословенских изложби за пастел, дело урађено боштаним бојама, дубровачког сликара Јосифа Лалића дато је 3.750 динара, а Надежда је писала Министарству да откупи њене две капиталне слике за 1.000.

„Она је молила да јој купе две капиталне слике да би могла да лечи гихт који је зарадила у ратним путешесетвијама, а они јој откупљују само једну слику за 500 динара.

„Тај пастел Јосифа Лалића да хоћете да продате сад не бисте могли да да добијете 200 или 300 евра, а Надеждину слику која је срећом у Народном музеју могли бисте да добијете 200.000 евра", описује Миљковић.

Није била спутана ничим, чак ни сопственим успехом и талентом

анализа Мери Грегори,

ликовна критичарка и новинарка из Њујорка

Најважнија особина Надежде Петровић за мене је то што није била спутана или контролисана ничим, чак ни сопственим успехом и талентом.

Када је стварала уметност, била је веома добра у томе.

Када је била учитељица, верујем да се снажно борила за своје ученике.

А када је њеним сународницима Србима била потребна помоћ, притекла је у помоћ комшијама и заједници као медицинска сестра у рату, спасавајући многе животе, чак и по цену сопственог.

Њена људскост је била изузетна.

Погледајте видео о Милеви Марић

Крај пута у Ваљевској болници

Уметница наставља да буде и родољупка.

И током Балканских ратова 1912-1913 и касније на почетку Првог светског рата Надежда Петровић пријављује се као добровољна болничарка.

У санитету у позадини фронта помажући рањеницима, прележала је тифус, колеру и упалу плућа.

Објава рата 1914. затекла ју је на Венецијанском бијеналу где је била на изложби Мештровићевих скулптура.

Одбила је предлог Врховне команде да се придружи Црвеном крсту у Швајцарској, већ се придружује пољској болници Дунавске дивизије која је мењала положај пратећи војску.

У слободно време слика манастире и пределе које посећује с војском, а тад се опробала и као прва ратна фотографкиња у Србији.

Последња станица било јој је Ваљево.

Током 1914. и 1915. током епидемије тифуса овај град у Западној Србији био је град-болница у ком је дневно умирало и до 150 људи.

Када би понестало завоја, цепала је униформу и превијала рањенике.

Писала је породици о очима рањеника „ исколаченим безумно од бола и страха пред смрћу".

„Имала сам кризу нервну тако да када су нам били донели двадесет официра тешко рањених и ја их сместила у великом шатору, бејах скамењена.

„А када отпочех да их појим чајем, њихов јаук раздроби ми срце па падох крај једног од њих на колена са чашом чаја у чежњи да га појим, немогући да се савладам, отпочела сам очајно плакати, тако да су ме сиромаси они сами тешили...", цитирано је њено писмо у монографији „Надежда Петровић од пролећа до зиме" Народног музеја.

Симболично, последња слика коју је урадила је Ваљевска болница.

Тада поново добија тифус и после седам дана умире 3. априла 1915.

Њени посмртни остаци пренети су из Ваљева на београдско Ново гробље 1935.

Када је Надежда потпуно прихваћена?

Може се рећи, тек после смрти 1938. када је рађена ретроспектива за годишњицу рођења.

Ликовни критичар и универзитетски професор Бранко Поповић тада је писао са одушевљењем о њој.

Кустоскиња Катарина Амброзић је урадила докторску дисертацију о делу Надежде Петровић, а касније изложбу и монографију 1973.

Трећина опуса Надежде Петровић налази се у Народном музеју у Београду.

Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића је веома кратко био отворен за публику, од 1975. до 1986. године због веома лоших услова у згради у Професорској колонији.

Надежда као спас

Надежда Петровић и данас може бити инспирација за све нас, сматра Миљковић.

„Од ње можемо да научимо много тога, али на првом месту да се боримо за права свих - не раздвајајући мушкарце, жене, децу, људе са хендикепом, различитих религиозних или сексуалних опредељења", каже она.

Вања Милачић је уверена да млади људи о њој данас мало знају, упркос новчаници од 200 динара.

За разлику од њих, Милачић је каже, „расла са Надеждом Петровић". Читала је о њој као девојчица.

„Пошто сам ја из Подгорице, из једне стварно сурове мале средине каква је била док сам одрастала, за мене је Надежда била нека врста спаса.

„Видела сам како се може изразити и бунт и став и прекор, али и како млада жена може да има храбрости да из свега тога изађе и испуни свој сан", закључује Милачић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]