Од „ратног кина" до највећег филмског догађаја у региону: Три деценије Сарајево филм фестивала

Црвени тепих, понека холивудска звезда под светлима рефлектора, ствараоци из разних крајева света и публика која се узбуђено тиска пред шалтером за продају карата.

То је слика јубиларног, 30. Сарајево филм фестивала (СФФ), али почетак је био много другачији.

Мирсад Пуриватра, један од оснивача Сарајево филм фестивала, добро памти прво издање фестивала 1995. године, пред крај Опсаде Сарајева.

„Водили смо свакодневну борбу за физичко преживљавање, имали смо гранатирање, снајперску ватру и несташице струје, хране и других основних потрепштина.

„Можда смо живели без плина и грејања, али и култура нам је била насушна потреба", прича Пуриватра, директор фестивала до 2022. године.

Подухват групице ентузијаста, окупљене око сарајевске Академије сценских уметности, временом је прерастао у највеће филмско окупљање у региону.

Током година, посећивале су га светске звезде попут Анђелине Џоли, Бреда Пита, Роберта де Нира и Моргана Фримена.

Кад Сарајево 'дише пуним плућима'

Престоница Босне и Херцеговине има мање од 300.000 становника, и не би се могла назвати градом који никада не спава.

Башчаршија, стари део града, и централна пешачка зона начичкана кафаницама, ћевабџиницама, наргила баровима, сувенирницама и продавницама слаткиша, тоне у сан тик после 10 увече.

Међутим, средином августа, када се у Сарајево сјате филмски ствараоци из читавог света и стотине гостију из региона, град на кратко води други живот.

„Тих осам дана Сарајево живи двадесет и четири сата - осети се дух метрополе", каже ми таксиста Амел, док налакћен на прозор отреса пепео цигарете.

Спуштамо се Обалом кулина Бана, једном од централних сарајевских улица. На свакој бандери вијоре се црвене заставе са белим срцем на средини - симболом СФФ-а.

„Што се каже код нас у Босни, дише се пуним плућима - много је људи који дођу да се добро проведу, нацугају, да сe добро наједу. За нас таксисте има посла колико хоћеш", прича ми док пролазимо поред Латинске ћуприје, познатије као Принципов мост.

Баш је ту деветнаестогодишњи Гаврило Принцип је 1914. испалио метак који је променио ток историје, убивши аустријског престолонаследника, надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију.

Атентат, који је означио почетак Првог светског рата је једна од четири ствари „по којима је Сарајево препознатљиво у свету", каже Пуриватра.

„Такође знају за Зимске олимпијске игре 1984, опсаду Сарајева 1992-1995, али све су то моменти из прошлости.

„Четврта је Сарајево филм фестивал, који опстаје већ три деценије и важи за један од симбола града", додаје.

Погледајте видео: Опсада Сарајева - преживљавање, отпор, креативност

'Ратно кино': Како је све почело

Пуриватра се са носталгијом присећа предратног Сарајева, које је 1980-их било на „привредном и културном врхунцу".

„Имали смо популарне бендове, попут Бијелог дугмета и Индекса, покрет Њу примитивс, који је био наша реакција на панк и њу вејв.

„Имали смо јаку позоришну сцену, добре филмове и заједницу људи различитих вера, мишљења и нација", каже Пуриватра.

Културни процват је грубо прекинуо звук граната - снаге Војске Републике Српске опколиле су град и почеле опсаду у априлу 1992. године.

Током 1.425 дана, колико је трајала једна од најдужих опсада од Другог светског рата, страдало је више од 10.000 људи.

Многи домови су уништени, што су доживели Пуриватра и неколицина његових колега. Уселили су се у подрум Академије сценских уметности.

„Пошто је главни улаз Академије био под снајперима, направили смо једну рупу у зиду са задње стране, кроз коју се улазило", присећа се.

Са Академије су узели филмске траке и пројектор, а захваљујући хуманитарцима набавили агрегат, јер струје скоро да никад није било.

„Тако смо покренули ратно кино - најразличитији људи су долазили да гледају филмове, од мајки са децом до војника.

„Био је то начин да се сретнемо, разговарамо и да на тренутак скренемо мисли са онога што се дешавало око нас", прича Пуриватра.

Убрзо је Марко Милер, један од организатора швајцарског филмског фестивала Локарно који важи за један од најпрестижнијих у свету, сазнао за ратно кино.

„Милер је 1994. дошао у Сарајево и донео читав програм Локарна, а ми смо превели филмове", каже Пуриватра.

Управо је Милер подстакао сарајевске ентузијасте да покрену сопствени филмски фестивал.

„Дошли смо на идеју оснивања летњег фестивала, али је прво издање одложено због ратних дејстава, па се одржало тек на јесен 1995. године", присећа се.

Било је то у јеку преговора око Дејтонског мировног споразума, који је крајем те године ставио тачку на рат у Босни.

Неколико редитеља је понудило филмове за прво издање фестивала, међу њима и Милчо Манчевски.

Само годину раније, Манчевски, редитељ македонског порекла, имао је премијеру дебитантског остварења „Пре кише", љубавне приче о земљи на рубу грађанског рата.

Филм је освојио више од тридесет награда, између осталог и Златног лава у Венецији, донео му номинацију за Оскара, а Њујорк тајмс га је уврстио на листу хиљаду најбољих филмских остварења у историји.

Редитељ, који је увелико живео и радио у Њујорку, одлучио је да се на јесен 1995. запути у опкољено Сарајево, како би лично донео филмску траку за прво издање СФФ-а.

„Отишао сам из солидарности ка Сарајеву, била је то једина премијера у земљама бивше Југославије којој сам присуствовао", присећа се Манчевски за ББЦ на српском.

Долетео је из Америке и у Сплиту се укрцао у оклопно возило са ознакама Уједињених нација (УН).

Тих двестотинак километара до опкољеног града, чијим су улицама и даље прштале кише граната и метака, прелазио је „четрнаест сати".

„Путовање у опкољено Сарајево је било једно од најснажнијих искустава које сам икад доживео", каже редитељ.

„Гледао сам хладнокрвно убијање, док је остатак света, у којем сам и ја тада живео, ишао сопственим путем.

„То искуство ме је променило заувек."

Из Сарајева, с љубављу

Ако средином августа посети центар Сарајева, необавештени туриста могао би да помисли да је у граду празник налик Дану заљубљених.

Током фестивалских дана, срцасти симболи се на сваком ћошку.

Многе продавнице у излозима рекламирају СФФ, свуда се вијоре заставе, светле билборди, а десетине волонтера у црвеним мајицама нуде сувенире, летке.

Љубав према граду утиснута је и у име фестивалске награде, Срце Сарајева, која важи за једну од најпрестижнијих у Европи.

Међу добитницима почасног признања - срца од сребра, спакованог у отмену плаву кутију, ове године је холивудска глумица Мег Рајан.

Фестивал је данас место регионалног културног повезивања, развој нових пројеката и образовање младих стваралаца, оцењује Пуриватра.

„Од града након опсаде, где није било ниједног кина ни филмског студија, у претходне три деценије смо изградили регионални филмски центар", каже.

Уз фестивал су, додаје, стасале генерације филмских редитеља са Балкана, као што су Јасмила Жбанић, Пјер Жалица и Срђан Вулетић.

Током година је фестивал ширио границе и данас пружа прилику и „младим редитељима из Румуније, Грчке, Бугарске и других земаља Југоисточне Европе, којима није тако лако да се пробију на светско тржиште", каже Пуриватра.

Међу уметницима који су стасавали уз Сарајево филм фестивал је и глумац Феђа Штукан.

Сарајлија по рођењу, Штукан је део рата провео у борбеним редовима Армије БиХ, а потом у психијатријској установи.

Фестивалска атмосфера, која попут грознице сваког лета захвата Сарајево, „најближа је слици предратног, отвореног града", каже Штукан за ББЦ на српском.

„Не постоји ништа што се може мерити са фестивалом - он враћа мом граду стари сјај, барем на осам дана", каже глумац.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]