Први светски рат: Ко је био Гаврило Принцип окидач Великог рата, борац за слободу, терориста

Гаврило Принцип, младић са именом анђела у хришћанској религији који носи добре вести и презименом снажне поруке.

У Србији јунак, навијачима једна од икона, за неке хулигане у Београду маска иза које се крију током нереда, креаторима десничарских модних брендова инспирација, левичарима један од истомишљеника, за многе широм света већ деценијама терориста, за поједине Бошњаке и Хрвате убица који је уназадио земљу.

И борац за слободу и злочинац.

„Историјски, он је дух, магловита личност.

„За разлику од осталих историјских личности од Јулија Цезара до Илона Маска, које имају писма, дневнике, слике, белешке са састанака, било коју врсту историјских извора које их описују, он нема и зато га је тешко дефинисати", каже Тим Бучер, британски новинар који је објавио књигу „Окидач: У потрази за убицом који је свет довео до рата", за ББЦ на српском.

Прошао је читав век и једна деценија од Првог светског рата, исписане су хиљаде страница, снимљене серије и филмови, а и даље постоје полемике ко је одговоран за почетак највећег крвопролића у дотадашњој историји.

Сви су сагласни да је рат почео после Сарајевског атентата, када је 28. јуна 1914. Гаврило Принцип, Србин из Босне, убио аустријског престолонаследника надвојводу Франца Фердинанда и његову супругу Софију у престоници тада анектиране Босне и Херцеговине.

Месец дана касније, Беч је Београду послао ултиматум и ратне трубе убрзо су се зачуле широм Европе.

Терориста или борац за слободу

Деветнаестогодишњи ученик који је повукао ороз и можда променио ток историје, преминуо је неколико година касније у затвору.

„Морамо о оваквим стварима да мислимо из различитих перспектива, јер су борац за слободу и терориста обично иста особа.

„Али Гаврило Принцип није био попут Осаме бин Ладена, он је желео да убије једног човека представника власти, а не цивиле, није хтео да деца леже са откинутим удовима, да њихове мајке или труднице вриште у тржним центрима, ништа од тога", каже Кристофер Кларк, професор историје са Кембриџ Универзитета, за ББЦ на српском.

Кларк је раније тврдио да Принцип јесте терориста, али је променио мишљење.

Како је изјавио у интервјуу 2014. за Радио Слободна Европа, био је терориста само у тадашњем значењу те речи - желео је насилне акције против представника власти.

А његов чин је била ствар чисто политичког насиља, чак је био престрављен што је убио Софију, додаје.

„И на суду је плакао због тога и није се претварао, једноставно није могао да се суздржи."

Други метак је био намењен генералу Оскару Поћореку, омраженом управитељу Босне и Херцеговине, који је био у истом аутомобилу са војводом и супругом током атентата.

И Тим Бучер сматра да је за Принципа поједностављено рећи да ли је био терориста или не, јер се мора узети историјски контекст времена у ком је живео.

„Био је сањар, борац за слободу који је читао књиге и сањао о нечему што дотад није постојало, а то је слобода од колонијализма.

„Национализам је био скоро новина 1914. јер су националне државе у свету нов концепт.

„Већина држава у Африци, Азији и Јужној Америци су и даље биле под влашћу колонијалних сила", додаје у разговору из Јужне Африке.

Принцип је рођен 1895. у селу Обљају код Босанског Грахова у сиромашној породици ситних зависних сељака - кметова.

После завршене основне школе, као добар ђак, сели се у Сарајево на даље школовање.

Као младић, овај Србин се прикључује групи Млада Босна чији је циљ ослобођење од Аустроугарске и постаје јужнословенски националиста.

„То је важно, јер је то босанска група - није ни српска, ни хрватска, ни модерним језиком речено бошњачка или муслиманска", напомиње британски новинар и истраживач.

Почетком 20. века, Босна и Херцеговина је део Аустроугарске.

После Берлинског конгреса 1878. Аустроугарској је дозвољено да окупира ову земљу како би појачала утицај на Балкану, што је изазвало незадовољство домаћег становништва.

„За тих 30-40 година, људи су покушавали да причају, то су сматрале старије генерације, да је решење у преговорима.

„Али млађе генерације постану фрустриране и на крају се окрену екстремизму", каже Бучер.

Овај научник упоредиће Принципа са Нелсоном Менделом, јужноафричким припадником националног покрета за ослобођење.

„Не мислим да је Принцип био терориста више него што је био Нелсон Мендела или неко од ирских идеолога у Даблину или каталонских сањара у Шпанији.

„Наравно, централна влада ће то очајнички назвати терористом, али објективно, он није користио терор да застраши људе, већ је јавно пуцао у политичку личност, што није тероризам", каже британски новинар.

Погледајте видео: Нацистички логор у којем је некад тамновао Гаврило Принцип

Окидач за рат

Оно што Принцип јесте био, сагласни су и Бучер и Кларк, јесте зупчаник који је покренуо огромну машинерију за почетак Првог светског рата.

„Он је веома важан јер је имао улогу окидача.

„Није узрок, али јесте окидач", каже Бучер.

Принцип није могао да зна да ће догађај са ћошка улице покрај Миљацке имати светски значај, али „таква је историја", додаје.

„Он је био први замах лептира, који ће на крају створити торнадо.

„Постоји велики распон између крила лептира и промене температуре ваздуха која ће довести до торнада, али је Принцип био на почетку тога", каже Бучер, наглашавајући значај историјског контекста за тумачење било ког догађаја.

Прелаз векова је означио снажење националних покрета и бораца за слободу широм света.

Принцип је осуђен због убиства на максималну казну затвора и умро је са 23 године од туберкулозе у затвору у тврђави Терезин, недалеко од Прага.

И данас би био осуђен за убиство, оцењује Бучер, али је питање да ли би могло да му се суди за ратни злочин пред Међународним кривичним судом, јер би то била примена модерних стандарда на сасвим другачије друштвено уређење.

„Он је живео као жртва ратног злочина, био је цивил под колонијалном окупацијом стране силе, што је директно против међународног права усвојеног после 1945.

„Кад видимо контекст у ком живи, питање је да ли можете да примените данашње законе - тамо су од цивила убирали порезе, а нису им давали ништа заузврат, ни образовање, имали су ограничене могућности, кршила су им се људска права, очекивало се да сељаци остану кметови, а то је феудализам, то није модерна држава", напомиње Бучер.

Део људи и данас у Босни и Херцеговини сматра да је Принципово дело уназадило земљу, посебно из редова Бошњака и Хрвата, који су у оно време били наклоњени Аустроугарској.

„Апологете Беча кажу `они су мислили на нас, правили су путеве и железницу, све врсте модерности, које нисмо имали под Отоманским царством`.

„Све националности које сада живе у Босни и Херцеговини и Срби где год да су, треба да буду поносни на герилце", уверен је Бучер, говорећи о Младобосанцима.

Одмеравање снага великих сила

Убиством Франца Фердинанда који се залагао за мир, отворена су врата да ратоборнији у Бечу преузму кормило.

„Франц Фердинанд није много волео Србе, имао је предрасуде као и остали Аустријанци према њима, али је желео мирно решење", каже Кларк.

Начелник аустроугарског генералштаба Франц Kонрад Хецендорф, који је подстицао рат, могао је да пређе са речи на дела, додаје он.

Равнотежа међу великим силама била је потпуно поремећена, а ради се о времену великих колонијалних сила које су желеле другачију расподелу територија.

Срби су имали велики успех у Балканским ратовима, одакле војска излази исцрпљена, али са проширеном територијом на такозвану Стару Србију, где су и Косово, Рашка област и Македонија.

Русија се све више приближава Београду, што изазива панику у Бечу.

„Постоји много делова слагалице узрока, читава позадина која је и регионална и геополитичка", каже Кларк.

Ту подсећа на тежњу Британије да обузда Немачку, која у то време заузима значајну територију средње Европе,

Док у Британији расте неповерење према Русији, Французи 1913. одобравају Русији највећи зајам и историји за изградњу железница и модернизацију руске армије.

Уз то, Немачка је вољна да ризикује и уђе у рат, јер сумња у дугорочне шансе за успех.

„Можете одабрати 11 држава које су одговорне за почетак рата", каже аутор књиге „Месечари: Како је Европа кренула у рат 1914."

„Да ли су Немци били параноидни, агресивни империјалисти? Да.

„Да ли су били агресивнији од осталих великих сила? Не", додаје британски професор.

Као једну од најагресивнијих великих сила, као и тада најмоћнију у свету, наводи Велику Британију.

„Они нису постали најмоћнији у свету јер су говорили: Good morning, how are you chap? (Добро јутро, како сте, момци?)

„Моћ су добили убијањем људи, коришћењем оружја и ратне морнарице и то раде мање-више тад већ 200 година", наводи Кларк.

„Ово није фини свет где се сви лепо слажу док не уђе неки луди психопата у парк.

„Ово је компликовани континент, са много немирних и насилних великих сила које одмеравају снаге", каже историчар.

Остаје питање да ли би рата било да није било Гаврила Принципа, јер је криза и на Балкану и међу великим силама које су прижељкивале нови поредак, било и раније, па до сукоба тих размера није дошло.

Јулска криза

Пуцањ у Сарајеву био је почетак такозване Јулске кризе, током које су велике силе тражиле савезнике и правиле ратне комбинаторике.

Аустроугарска је желела да обезбеди савезништво са Немачком.

Русија је решила да интервенише ако дође до аустријско-српског сукоба, а укључивање Русије значило је да рат неће остати локални и само на Балкану.

Месец дана после атентата, 28. јула, Аустроугарска је објавила рат Србији.

Оригинални документ објаве рата Аустроугарске Србији налази се и чува у Државном архиву Аустрије, а Унеско је 2015. године на предлог Архива Србије донео одлуку о упису Телеграма објаве рата Аустроугарске Србији у Међународни регистар „Сећање света", писала је Политика.

Убрзо Руси мобилишу трупе, те Немачка објављује рат Русији 1. августа, а Британија Немачкој 4. августа 1914.

Ипак, нико није могао да предвиди где ће тачно то све одвести.

„Нису могли да виде колико би било опасно ако би кренули у ову страшну вежбу одмеравања снага, нису могли да виде колико ће бити страдалих.

„А пре тога, бомбардовање Србије од Аустроугара крајем јула, то је била највећа самоубилачка порука у историји царства", каже Бучер.

Подсећа да се рат водио и на мору, где је британска Краљевска морнарица спречила да стиже храна у луку Хамбург.

„Немци су гладовали, деца су гладовала, мајке су јеле језике од ципела", напомиње.

Током Првог светског рата, Британија је користила поморску моћ да изгладни Немачку и Аустроугарску, држећи у блокади непријатељске луке и стопирајући довод залиха из остатка света, наводи се на сајту Империјалног ратног музеја.

Број жртава Великог рата засенио је све претходне - погинуло је или преминуло 8,5 милиона војника, а процењује се да је од болести, глади или у масакрима настрадало 13 милиона цивила, подаци су енциклопедије Британика.

Са карте Европе обрисана су четири велика царства: Аустроугарска, Русија, Отоманска империја и Немачка.

Мир 1918. на Балкану ће донети нову заједничку државу Јужних Словена, али само 21 годину касније уследио је нови светски рат, са још катастрофалнијим последицама.

Веза са Црном руком и Аписом

Када је Бучер објавио књигу, у медијима је говорио како је почетак рата погрешно тумачен, заправо поједностављен.

Тражио се кривац за рат и пронађен је, за једне, у српском дечаку, или у Београду, за многе у Немачкој.

А у ствари су, каже, могуће „сви били одговорни".

Млада Босна, организација којој је Принцип припадао, сарађивала је са групом српских официра Уједињење или смрт, познатијом као Црна рука, на чијем челу је био обавештајац Драгутин Димитријевић Апис.

Црна рука је 1903. у Београду извршила Мајски преврат када су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга, а на власт доведена династија Карађорђевића.

Циљеви ове тајне револуционарне организације, састављене од официра и некадашњих завереника, били су национално ослобођење и уједињење територија на којима су живели Срби.

Аписов најближи човек Воја Танкосић јесте снабдевао Младобосанце оружјем, али им он није обезбедио наоружање за конкретан атентат.

Иако је током истраге Апис преузео одговорност за Сарајевски атентат, историчар Миле Бјелајац сматра да то није тачно, већ да је само стицајем околности дао сагласност.

„Да је Апис организовао, он не би послао неког ко не зна да пуца и ко први пут у животу баца бомбу, већ би послао комите Босанце који су бацили стотине бомби и пуцали ко зна колико пута", рекао је Бјелајац раније за ББЦ.

Више о Црној руци и Апису читајте у засебном тексту.

На сличном трагу је и Бучер.

Тврди, на основу свих извора које је прочитао припремајући књигу, да нема доказа о повезаности Принципа и Аписа.

„Као историчари, морамо се бавити провереним чињеницама, а не причама из друге руке, гласинама, инсинуацијама.

„Не постоји дефинитиван историјски извор који повезује Принципа са Црном руком и Аписом, али је интерес Беча био да направи ту везу", напомиње Британац, додајући да су покренули опсежну истрагу да их повежу, али да нису ништа нашли.

„Да ли то доказује да веза није постојала? Не.

„Али, као историчари, морамо препознати контекст: различите стране су имале сопствени интерес, који се мора имати на уму када се оцењује хладне главе, смирено и на основу чињеница", напомиње.

Однос Србије према историји

Иако је дуго терет започињања рата био приписиван Србији баш због Сарајевског атентата и Србина који је испалио метак, Кристофер Кларк данас каже да „Срби не треба да се стиде Принципа".

Овај британски историчар, за себе истиче да има ирске корене.

Ирци су се, каже, за независност борили и силом: што Британци зову тероризмом, за Ирце је борбе за слободу.

Принципов поступак није био, сматра, тероризам у модерном схватању, јер је желео да убије владара земље која их је окупирала, али на његовој мети нису били цивили.

„Принцип је био невини младић са идеалима. Није имао девојку, није пио.

„Много је размишљао о Србији и волео је тај етнос.

„Живео је у Аустроугарској, али му се свиђала идеја будуће Велике Србије која би напредовала и расла попут Душановог царства".

Душан, средњевековни владар из династије Немањића, управљао је скоро 25 година као краљ, а потом и као цар највећом државом коју је један српски владар имао у историји.

Под управом овог „цара Срба, Грка и Арбанаса" нашле су се територије данашњих Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Србије, Косова, Албаније, Северне Македоније и Грчке.

„Принцип је сањао о циљу већем од самог себе и дао је живот за то, што је изванредна храброст", додаје Кларк.

И он наглашава да се сваки део историјске слагалице сагледа кроз ширу слику.

„Моја жеља је да Срби нађу неки лагоднији однос према прошлости који није или еуфорично додворавање херојима или проказивање издајника.

„Уместо тога, треба признати да постоје добре и лоше ствари и да треба да се помиримо са тим", каже Кларк, наводећи пример робовласништва које је обележило део британске историје.

Принцип данас

Данас је Принцип попут лика из Харија Потера који може да се претвори у било шта, оцењује Бучер.

„Дакле, био је босански држављанин, они могу да га обликују и усвоје.

„Био је Србин, српски националиста би могао да га усвоји. Као социјалисту, марксистички читалац историје могао би да га усвоји као класну личност која се бори против империјалне фигуре", набраја Бучер.

Многе продавнице у Србији нуде мајице и дуксерице са ликом Гаврила Принципа, неке имају и капуљаче са његовом маском.

Стигао је чак и на нека паковања наркотика.

То што га присвајају српски националисти, који његов лик носе и истетовиран на рукама или исписују агресивне и фашистичке графите уз његово име по београдским пијацама, нема везе са историјом, напомиње Бучер, који је више пута боравио и у Београду и на Балкану.

„Он је био Босанац, а не Србин.

„То је као да кажете да је Адолф Хитлер био Немац, а није, био је Аустријанац.

„Хитлер је екстремна немачка фашистичка националистичка икона, али иронично, није био Немац", напомиње Бучер.

Принциповом делу се диве и умеренији људи у Србији, чак и левичари који имају антикапиталистички и антиимперијслистички сајт с његовим именом.

Када је недавно обновљена његова родна кућа, председник Србије Александар Вучић изјавио је да „српски народ неће заборавити Принципово јуначко дело".

Ипак, у Београду и у 21. веку има политичара који и даље ударају у бубњеве етнонационализма, помало и етнофашизма, упозорава Бучер.

„Сасвим сам сигуран да би се Принцип стидео Ратка Младића, Радована Караџића и Слободана Милошевића и тог екстремног посткомунистичког национализма и насиља.

„Била би га срамота, јер је он био инклузивни Босанац који је имао пријатеље муслимане и Хрвате и понашао се према њима као једнаким, сањао је о заједници једнаких", каже истраживач.

Младић, генерал Војске Републике Српске, и Караџић, бивши председник Републике Српске, једног од два ентитета Босне и Херцеговине, осуђени су на доживотне казне затвора за геноцид и ратне злочине пред Међународним кривичним судом у Хагу.

Слободан Милошевић, председник Србије и Југославије, умро је у хашком притвору оптужен за ратне злочине почињене током деведесетих на простору Југославије.

Због свега тога, Принцип је за Бучера и данас моћна фигура као важна лекција из историје.

„Историја није једноставна, није црно-бела, није увек ни јасна и морате запамтити суптилности и реалности, а Балкан је сав у суптилностима.

„Кажу `не можете бити и једно и друго`, а болна истина је да смо сви ми мешавина, сви људи - наша ДНК је слика тога, колико су нити испреплетане једнe око других", закључује Бучер.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]