Побуна морнара у Боки Которској 1918: „Ви пуцате у правду, живела слобода“, последње су речи аустроугарских морнара пред стрељање

„Ви пуцате у правду, живела слобода!"

Ово су биле последње речи морнара Франтишека Раша пред стрељачким водом аустроугарске војске, чији су војници два пута одбили наређење да пуцају, али су тек после ове поруке испалили смртоносне хице.

Чех Раш и још тројица Хрвата Антон Грабар, Јерко Шишгорић и Мате Брничевић осуђени су као припадници морнарице Аустроугарске јер су организовали побуну на бродовима усидреним у Боки Которској - на територији данашње Црне Горе - фебруара 1918. у јеку Првог светског рата.

Бунт потлачених и обесправљених војника трајао је свега 48 сати док није сурово угушен, али је оставио неизбрисив траг у историји Боке Которске и некада моћне царевине.

Неколико хиљада морнара аустроугарске војске 1. фебруара 1918. у јеку Великог рата заузело је бродове усидрене у заливу, преузели су команду и истакли црвене заставе тражећи да се рат оконча, али и бољу храну и услове за достојанствен живот.

У морнарици је било свих народа који су живели у монархији, Немаца, Мађара, а највише Словена код којих су већ биле изражене идеје о националном ослобођењу.

Побуна је угушена већ 3. фебруара, а четворица предводника осуђена су на смрт стрељањем пред војним судом.

'Зар ви војници, за чији смо се бољи живот борили хоћете да нас стрељате?'

Међу чуварима сећања на догађаје из 1918. године је и Антун Сбутега, потомак чувене которске поморске породице која се у Прчањ доселила пре око 500 година.

Сећа се да је имао четири године кад је његов отац био запослен у Поморском музеју и правио макету брода Санкт Георг (Свети Ђорђе) на ком је побуна и почела.

„По кући је то радио, имао је радионицу и читав низ фотографија, планова, тако сам и ја са великим занимањем пратио.

„Отац ми је причао о побуни, о броду, а поред тога, наш комшија и даљи рођак је био Антонио Ђуровић, радиотелеграфиста на броду Санкт Георг, који је први јавио вест о побуни", каже Сбутега, чији су преци већ 20 генерација бродовласници, поморски трговци, капетани, поморци и свештеници.

У кућу Сбутега често је навраћао и дон Нико Луковић, историчар, писац и католички свештеник и жупник, који је исповедао осуђене морнаре пред смрт и са њима био до самог краја, испративши их на стратиште.

„У том трагичном догађају, неколико пута су војници у стрељачком воду одбили наређење и тек на крају су пуцали, при чему су убили тројицу, а четврти је рањен, па су га официри дотукли.

„То ме је вазда импресионирало. Не толико смрт, колико егзекуција, од малих ногу слушам те приче", каже Сбутега који је раније испричао и како је дон Ника испрскала крв стрељаних војника.

Остало је записано да је осуђеник Шишгорић гледајући у војнике који треба да га стрељају, довикнуо:

„Зар ви војници, за чији смо се бољи живот борили хоћете да нас стрељате."

Један од војника који је требало да пуца онесвестио се, наводи се у каталогу Поморског музеја, али одмах је издато наређење да га замени други.

Како је дошло до побуне?

То је била четврта година Великог рата, данас познатог као Први светски рат.

Централне силе Немачка, Аустроугарска и Турска бориле су се против сила Антанте - Русије, Француске, Велике Британије, касније Италије, Јапана и Америке.

Аустроугарска царевина у то доба заузима значајан део централне Европе и готово читав Балкан.

Простире се на подручју данашњих Аустрије, Мађарске, Чешке, Словачке, Румуније, делова Пољске и Италије, као и територије Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе, Албаније.

Бока Которска је тада била најјужнија војна лука велике и моћне царевине на Јадрану, друга по значају после Пуле.

„Као велики природни базен, залив је био препун војних бродова који су се ту налазили већ месецима, ако не и годинама.

„Око 4.000 морнара се налази на самим бродовима који су усидрени, томе додајте још неколико хиљада морнара у војним објектима у Боки Которској и 15.000 припадника копнене војске артиљеријских јединица и осталих који су у тврђавама и гарнизонима", описује Дражен Јовановић, тиватски историчар, јединствен војни догађај у историји црногорског приморја.

Ситуација на фронтовима већ неко време нема помака, тек почиње пробијање Солунског фронта.

Неактивна је и флота на Јадрану, осим неколико мањих јединица, јер су противничке савезничке снаге усидрене на уском пролазу код Отрантских врата и не дају им излаз ка Медитерану.

„Сваки генерал ће вам рећи да је јако погубно кад имате велику војску која стоји на једном месту и не ради ништа.

„Замислите те морнаре који су већ четири године у рату коме не виде крај, а све то време проводе у јако лошим условима", додаје он.

Морнари се лоше хране, описује, писма од породице и за ближње ретко стижу, команда их цензурише, а одсуства ретко добијају.

И поред тога, из свих делова царевине стижу вести о великој глади која односи животе.

У Бечу и Прагу је било демонстрација због несташица.

Са друге стране, официрски кадар аустроугарске морнарице, коју су чинили припадници више класе и племићи, ужива у различитим привилегијама.

„Морнари спавају у оним висећим лежаљкама у спаваонама на бродовима које су јако неудобне, њих 20 или 50 у истом простору, а командни кадар има салоне.

„Они једу из порцеланских тањира и са сребрним есцајгом, док се морнари буквално хране са казана", наводи Јовановић.

У то време, обичај је био да сваки брод има животињу за маскоту која је често била љубимац капетана.

„Био је случај да су те маскоте, кучићи и мачићи, добијали много бољу храну него морнари.

„У таквој ситуацији нормално је да се јавља незадовољство, а кад се томе дода да су забринути за своје најмилије и Октобарску револуцију, онда добијате запаљиву смесу", каже историчар.

Варница у Боки је букнула по договору 1. фебруара симболично пуцњем са брода Санкт Георг.

„У војсци и током ратних времена, побуне или штрајкови нису дозвољени, али су ови догађаји на неки начин били резултат неиспуњених социјалних захтева", каже Пол Ленорман, професор историје на Факултету политичких наука Универзитета у Паризу-Нантеру, у писаној изјави за ББЦ на српском.

Зашто баш тада?

Већ крајем 1917, на овом броду дистрибуирале су се илегалне новине у којима су анонимни аутори текстова позивали морнаре на слогу и захтевали одлучно иступање свих потлачених да што пре дигну побуну, наводи се у каталогу Поморског музеја у Котору.

Средином јануара 1918. донета је одлука да се морнари позову и организују за политичке „демонстрације за мир".

Највећи део тих организованих група морнара били су припадници народа са територије будуће Југославије, потом Чеси, Словаци, затим Италијани, док је мање било Немаца, Мађара, као и припадника других народа.

Неколико дана раније одиграо се и штрајк радника у поморском арсеналу у Пули којима су се придружили и морнари.

Договорено је да демонстрације почну 1. фебруара 1918.

На уговорени знак, морнари на свим бродовима су подигли црвене заставе и заузели су бродове који су се у том тренутку налазили у Бококоторском заливу.

Морнари су адмирале затворили у бродске кабине, а помогли су им и војници са копна, као и радници тиватског бродоградилишта.

Побуну су предводили Франтишек (Франц) Раш, Антон Грабар, Дане Тадић, Лео Лелас, Kрсто Kнежевић, Мијо Видак, Мате Остојић, Рудолф Kрајбах, Иван Внук и Франц Галет, сви са командног брода Санкт Георг, док је на челу побуне морнара на броду Геа био Мате Брничевић.

Захтеви побуњеника били су мешавина питања специфичних за услове у морнарици и општих тежњи које се односе на рат у целини.

„На пример, желели су да се оконча сав 'непотребан рад и вежбе', више одсуства на обали, на дуже временске периоде; три недеље одсуства и одлазак кући сваких шест месеци; исту храну за официре и њихове посаде; боље снабдевање дуваном; престанак цензуре писама од куће; бољу храну и одећу за жене и децу; и коначно, да морнари који су учествовали у побуни не буду кажњени.

„Али су захтевали и преговоре за хитан мир и престанак зависности Аустроугарске од Немачке", каже Лоренс Сондхаус, професор Факултета политичких наука и историје Универзитета у Индијанаполису.

Морнари су, додаје, подржали Лењинов апел за мир „без анексија или обештећења", као и Четрнаест тачака мировни план америчког председника Вудроа Вилсона, издат само 26 дана пре побуне.

Вилсонов план од 14 тачака је суштински обликовао читаву Париску мировну конференцију одржану 1919. на којој су установљени мировни споразуми са земљама Централних сила.

У њему је представљена идеја о формирању Друштва народа, претече Уједињених нација, али и право на самоопредељење народа и удаљавање од тајне дипломатије и договора.

„С тим у вези, подржали су и успостављање демократске владе и самоопредељење народа Аустроугарске.

„Ова последња тачка је једина одражавала националне проблеме унутар Аустроугарске, иако су социјализам и општа засићеност ратом, а не национализам били водећи узрок побуне", каже он.

Јесу ли били 'црвени морнари'?

То је био један у низу револта које су током 1917. и 1918. исказивали морнари у немачкој, руској и аустроугарској војсци.

„Све побуне морнара у Немачкој у Килу и Вилхелмсхавену, у Русији у Кронштату и Севастопољу и у Аустроугарској у Пули и Котору, имале су заједничке теме ратног умора и нове класне свести, што је био одјек утицаја антиратног социјализма", каже амерички професор Лоренс Сондхаус.

Побуна морнара у Боки јесте дошла као ехо Октобарске револуције, која се неколико месеци раније десила у Русији када су бољшевици с власти срушили царску породицу Романов, али је не треба посматрати само кроз ту призму.

Сигурно је да су те идеје наишле на плодно тле међу појединим морнарима, али је побуна слојевитија, истиче Дражен Јовановић.

У периоду комунистичке Југославије, побуни је приписиван револуционарни и социјалистички дух који није у тој мери постојао 1918, каже он.

„С ове дистанце, знајући све што се дешавало и на основу бројних доказа, у том периоду су даване и превише идеолошка тумачења.

„Говорило се о 'побуни црвених морнара' и некаквој револуцији, а не би се требало потпуно сложити са тиме", каже Јовановић.

Са тим је сагласан и Антун Сбутега који каже да се о револуцији или устанку не може говорити, ако се зна да морнари нису скинули ниједну аустроугарску заставу са брода.

„Поред црвене, биле су истакнуте и неке националне заставе, између осталих хрватска, али са бродова нису биле скинуте аустроугарске заставе, није била побуна ни против Аустроугарске.

„Нису то дефинисали ни као побуну, ни као револуцију, већ као демонстрације", каже Сбутега, црногорски универзитетски професор и некадашњи амбасадор у Ватикану.

Он је доскоро био почасни адмирал Бокељске морнарице, иако је дипломирао и докторирао на Економском факултету.

Бокељска морнарица је удружење са седиштем у Kотору, изворно утемељена као најстарија братовштина помораца на Јадрану и једна од најстаријих на свету, наводи се на њиховом сајту.

У протеклих 12 векова Бокељска морнарица је била хуманитарна, војна, а данас је меморијална организација и под заштитом је Унеска.

Морнари 1918, каже овај Бокељ, нису били добро организовани нити су имали искуства у дизању побуне, те се врло брзо ситуација отела контроли и дошло је до размене ватре.

„Неки од побуњеника су пуцали на официре и тешко ранили команданта брода, што је био један од битних разлога за осуду на преком суду, и ранили неколицину", каже Сбутега.

Док су побуњеници официре држали под стражом, преговарали су са контраадмиралом Хансом који је био командант брода.

Адмирал је највећи чин у ратној морнарици у рангу генерала у копненој војсци, а испод њега су вицеадмирал и контраадмирал.

Реакција из Беча стигла је веома брзо.

Послате су флоте из Пуле, а на терену је побуна брзо губила на снази и бродови су један за другим прекидали демонстрације већ другог дана.

Топови и артиљерија смештена на брдима и брежуљцима изнад приморја чували су читав залив и зато бродови нису могли да исплове и крену ка савезничким снагама, иако је било таквих идеја.

„Можда због тога што су разлози за побуну били вишеструки, сами команданти су могли да манипулишу, а побуна није била добро организована", каже Јовановић.

Иако неуспешна, имала је шири значај.

„Побуна је била јасан сигнал да је нешто труло у војном и државном систему Аустроугарске монархије и да се крај царства ближи", додаје тиватски историчар.

Не само да је побуна врло ефикасно угушена, а побуњеници осуђени, власти Аустроугарске су спретно цензурисале вести о побуни, што је било лако с обзиром на то да је Котор био изолована испостава на јужном крају Далмације.

„Насупрот томе, када су бољшевички симпатизери преузели руску Балтичку флоту у Кронштату, само неколико миља од Петрограда, постали су главни фактор у подршци Лењиновом преузимању власти у јесен 1917.

„У Немачкој су поморске побуне у Килу и Вилхелмсхафену у јесен 1918. катализатор револуције која је збацила цара Вилхелма Другог у последњим данима Првог светског рата,", каже професор Сондхаус у писаној изјави за ББЦ на српском и додаје да се ништа слично није догодило у Котору, јер је био веома изолован.

Ни ова побуна није била без ефекта.

„Остатку света је било очигледно да се нешто озбиљно догодило.

„Аустроугарска морнарица је пензионисала 28 највиших адмирала и предала команду над флотом Миклошу Хортију, будућем међуратном диктатору Мађарске, капетану који је тек унапређен у (нижи чин) контраадмирала", каже амерички професор.

Он је избацио из употребе неколико застарелих бродова и покушао да обнови дисциплину у флоти, али војска до краја рата није имала значајнијих успеха.

Ко је још био у Боки Которској?

Није само адмирал Миклош Хорти имао значајну каријеру после боравка у Боки Которској, подсећа Антун Сбутега.

Адмирал Вилхелм Канарис био је командант немачких подморница у Боки, да би за време Хитлерове нацистичке Немачке био оснивач и челник војно обавештајне службе Абвер. Пред крај рата, окупљао је заверенике против Хитлера, а после неуспелог покушаја атентата на фирера (20. јула 1944), ухапшен је и стрељан.

Значајна је и улога адмирала Карла Деницa, који је у Хилтеровој Немачкој био оснивач подморничке флоте која је наносила огромне губитке Савезницима током рата. Током Другог светског рата био је једно време и командант целе ратне флоте, а Хитлер га је одредио за наследника на месту вође Рајха, на коме је провео неколико дана после фиреровог самоубиства.

Како се годишњица побуне данас обележава?

Мир ће у Боку Которску стићи тек у јесен 1918, победом савезника.

Током деценија, све до осамдесетих, ова побуна је обележавана у државама наследницама, углавном у Југославији, Италији и Чехословачкој, где су побуњеници слављени као „национални" хероји, из веома национално шарених посада.

„Догађај је остао само делић ширег памћења, делимично заборављен услед великих битака и потреса 20. века.

„Главни чувари сећања на догађај били су сами преживели морнари и њихове породице", каже париски професор Пол Ленорман.

Побуна морнара у Боки Которској је један од најзначајнијих догађаја из скорије поморске историје каже Илија Млинаревић, кустос Поморског музеја у Котору.

У музејском одељењу које је посвећено Првом светском рату доминира поставка о побуни морнара.

Чувају се документи, фотографије као и лични предмети учесника извађени из гробница, попут табакера, прстења и дугмади.

„Прошло је 105 година, али сећања на побуну и даље су жива.

„Сведоци више нису са нама, али су остали бројни записи", каже Млинаревић, додајући да Бока Которска редовно обележава не само датум победе, већ и стрељања морнара.

Сваког 11. фебруара у Шкаљарима се полажу венци у знак сећања, а постоји и спомен табла са њиховим именима, а у Кумбору се баца венац у море.

Шкаљари су село надомак Котора, на обали Бококоторског залива, док је Кумбор код Херцег Новог и у веку након побуне био значајно средиште морнарице у социјалистичкој Југославији.

Музејску поставку, каже, не обилазе само мештани и ђаци основних школа, већ и бројни туристи из иностранства, посебно потомци учесника у побуни из Мађарске или Чешке.

„Тако смо пре неколико година добили униформу чешког морнара Ондреја Хашека чији су је унуци донели на поклон музеју", каже Млинаревић.

Према његовим речима, значај побуне је шири од војног незадовољства - то је била борба за хуманије друштво и за бољи стандард живота.

„Можемо препознати синдикални момент, људи су се борили за радно време.

„Може се гледати и у европском контексту, јер су се људи различитих нација и вера борили за заједничко добро", каже он.

Неки од њихових захтева су и данас актуелни - попут оног за миром, али и права на правично суђење.

Епилог саме побуне је привођење 1.200 побуњеника, од чега је 386 изведено пред редовни војни суд у Котору, а четворица стрељана.

„Цео тај процес је био нетранспарентан, одбрана није могла да ради свој посао.

„То су све вредности које се и данас провлаче кроз нашу цивилизацију", каже Млинаревић.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]