Први светски рат: Ко је била Катарина Харлеј, британска болничарка којој су српски војници подигли споменик у Солуну

Наизглед бесконачни низ једнаких надгробних споменика ниче из савршено покошене енглеске траве, и сви су исти - осим једног.

Упоредо ћирилицом и на енглеском језику, на великом крсту који доминира енглеским делом Војног гробља у Солуну исписане су речи захвалности које српски војници упућују Катарини Харлеј, хуманитарној радници која је била део српске војске у Првом светском рату.

Велика жено / На твоме гробу уместо цвећа / Српска захвалност вечно ће цвати / За твоја дела и твоје име / Поколења ће далека знати

Организација спасавања рањеника на Солунском фронту постала је животна мисија за британску хуманитарку.

„Катарине Харлеј се више сећају у Србији него у Великој Британији, а њена биографија се не налази у британским историјским збиркама важних личности.

„Много је више славе на Балкану", каже Џејн Робинсон, британска историчарка која је проучавала живот и дело Катарине Харлеј, за ББЦ на српском.

Катарина Харлеј рођена је средином 19. века да би у отаџбини постала позната као једна од предводница сифражисткиња, покрета који се залагао да жене имају једнака права гласа као мушкарци.

Када је почео Први светски рат, добровољно се пријавила да учествује у организацији војне болнице у Француској 1914. године, да би годину дана касније стигла на Солунски фронт, где је и настрадала 1917. године.

Први светски рат вођен је од 1914. до 1918. године, а борбе на Солунском фронту обухватају сукобе на просторима данашње Грчке, Северне Македоније и Албаније.

Предратна борба - за права жена

Пуног имена Катарина Мери Харлеј, рођена је 3. маја 1855. године у округу Кент, на крајњем југоистоку британског острва.

Географија места рођења и близина континенталне Европе, јер се с друге стране Ламанша налазила Француска, имаће важну улогу у цртању животног пута Катарине Харлеј.

„Живела је типичан живот девојке из средње класе, одрасла је у војничкој фамилији са бројним сестрама и братом који је постао ратни херој.

„Васпитана је у строгом, британском војничком етосу који је владао у домаћинству", каже историчарка Робинсон.

У 21. години удала се за војника, са којим је добила једног сина и две ћерке - Едит и Флору, али јој муж гине после три деценије брака.

Харлеј је 1910. године постала чланица друштва сифражисткиња, организације која се борила за једнака бирачка права жена.

Историчарка Џејн Робинсон објашњава да треба правити разлику између сифражеткиња - које су се за права гласа жена бориле радикалним методама, и сифражисткиња - које су се за права бориле мирним путем.

„Била је функционерка многих организација сифражисткиња, не само на локалном нивоу - то јој је дало административна искуства, као и искуства одлучивања у бројним одборима."

Историја овог покрета памтиће је по идеји која је 1913. године донела малу револуцију у схватањима права жена.

„Она је дала идеју марша жена који ће трајати шест недеља и завршити се у Лондону, јер је знала да ће тако привући велику пажњу људи, али и шире јавности.

„У том смислу, скоро да се може рећи да је била и политичарка - људи су тако увидели да њен покрет није ништа опасно, а читава акција укључила је много нових људи."

Од борбе за права до борби на фронту

Активизам Катарине Харлеј досегао је врхунац баш у освит Првог светског рата, сукоба који се први пут у историји човечанства одвијао истовремено на неколико континената.

„Њен рад и искуства као сифражисткиње, из групе оних које су се бориле мирним средствима, одвеле су је до посла болничарке.

„То је био једини начин на који је могла да помогне у ратним напорима", каже историчарка Робинсон.

Већ почетком рата 1914. године, ове организације одлучују се на ангажман.

„Успоставила је контакте са Србијом и Француском још док није отишла из Британије: шкотске жене формирале су одборе који су се бавили болничком негом и понудиле помоћ овим двема државама.

„Те жене су најпре покушале да се прикључе британској војсци, али им је поручено да седе код куће и чекају."

Због тога, оне оснивају „Болничку амбулантску моторну јединицу шкотских болничарки" која ће бројати 18 чланова и шест возила, наводи се у часопису лекара и фармацеута Војске Србије „Војносанитетски преглед".

Иако се у борби за женска права залагала за мирна средства, Џејн Робинсон каже да Катарина Харлеј није била антиратна активисткиња.

„Рат је оставио трага на Катарини Харлеј - изгубила је брата у борбама, у рату у Јужној Африци изгубила је супруга.

„Она је разумела рат много више од неких других жена и није оклевала да иде да помогне где је сматрала да је неопходно."

Ратни пут једне болничарке

Без формалног медицинског образовања, али са снажном жељом да помогне, Катарина Харлеј добила је кључне организационе задатке.

Њена моторна јединица најпре у првој години рата помаже на ратишту у француској области Шампања, али се у тој земљи неће дуго задржати.

„У Француској се више бавила администрацијом него медицином.

„На Солунском фронту је дошла на идеју да организује 'летеће групе санитета' које би на лаким возилима превозиле рањенике далеко од опасне зоне", каже историчарка Робинсон.

Катарина Харлеј на Солунски фронт стиже 1915. године „у трену када је судбина српског фронта, па и државе, у безизлазном положају", пише у Историји медицине доктор Рајко Рувидић.

Шта је Солунски фронт и зашто је важан

Иако Први светски рат почиње убрзо после убиства аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву, које је извршио Србин из Босне Гаврило Принцип, борбена дејства на Балкану не заузимају централно место у историји овог сукоба.

„Солунски фронт је једна епизода Првог светског рата, али је он дубоко повезан и са претходним балканским ратовима који су вођени 1912. и 1913. године.

„За Србију је прва година Првог светског рата била заправо трећа година рата", каже виши кустос Војног музеја у Београду Вук Обрадовић.

У Првом балканском рату, Србија се сукобила са Турском, док је у Другом, који је убрзо уследио, заратила са дотадашњом савезницом Бугарском.

По почетку Првог светског рата средином 1914. године, нападима Немачке, Аустроугарске и Бугарске српска војска и становништво приморани су на повлачење ка југу и реорганизацију, где се у јесен 1915. успоставља чврста линија фронта на просторима данашње Северне Македоније, Грчке и Албаније.

„Солунски фронт је био споредни фронт у европској ратној слици, није му придавана велика важност.

„Српске јединице стигле су на то подручје 1916. године, где су заузеле положаје према Битољу, са задатком најпре да не дозволе непријатељима да уђу у Грчку и дођу до Медитерана."

Поред српске војске, ову линију чувале су снаге Француске, Енглеске, Италије и једна јединица руске царске војске, док су продор покушавале немачке и бугарске снаге.

Рововска борба и спорадичне борбе артиљерије трајале су све до септембра 1918. године када, према речима Обрадовића, почиње коначни пробој фронта.

По доласку на ратиште, Катарина Харлеј затиче војску чија су медицинска искуства веома свежа.

„Тек у балканским ратовима су стицана важна искуства за српску војску, попут коришћења возова као покретних војних болница да би се брже помагало рањеницима.

„Санитет фактички као такав није ни постојао јер у војсци није било посебних лекара, тај посао обављали су цивилни лекари који су били мобилисани", каже историчар Вук Обрадовић.

Он каже да су медицинари имали пуне руке посла: артиљеријска борба у рововима наносила је озбиљне повреде већ исцрпљеним ратницима.

„Медицинари су били организовани у дивизијске болнице - на десетак хиљада војника, долазила је једна болница, али српски војни санитет није био задовољан таквом поделом јер није било болница које би омогућиле дуже лечење рањеника.

„На првој линији фронта су се само превијале ране, па су рањеници слати у пуковско завојиште где је пружана додатна помоћ и, ако је било потребе, даље у дивизијску болницу - а то је корак који је недостајао српској војсци", каже он.

Сложена медицинска организација захтева ефикасан превоз, често у условима опасности од пројектила.

„Санитетска служба најчешће се организује по територијалном принципу - сви рањеници сопствене, савезничке или непријатељске војске сливају се у једно место", подсећа Обрадовић.

Генерал српске војске Жарко Рувидић описује како је служба Катарине Харлеј изгледала на терену.

„Мали амбулантни 'фордови' долазили би сваког јутра до Трећег Завојишта да приме тешке рањенике.

„Без обзира на временске непогоде (киша, снег), а по излоканим путевима 'фордови' би на време стизали, а њихове шоферке савесно вршиле своју дужност", наводи се у тексту аутора Рајка Рувидића.

Шоферке ове покретне јединице имале су и основна знања о механици возила којима су управљале, а међу њима су биле и ћерке Катарине Харлеј, Едит и Флора.

Смрт у Битољу

Када је српска војска са савезницима ослободила Битољ, град у данашњој Северној Македонији који је тада носио име Монастир, Катарина Харлеј одлучује да у том месту настави да живи и ради.

„У последњим месецима живота, Катарина Харлеј је пружала санитетске услуге као независна организација за помоћ, без директне везе са српском војском", каже историчарка Џејн Робинсон.

Ипак, сталне борбе са бугарским снагама око града биће последње којима је сведочила.

„После једног напорног дана, 7. марта 1917. године, у кући госпође Харлеј беше чајанка.

„Гостију беше поприлично, и сви с пажњом слушаху госпођу Харлеј како одушевљено говори о својим даљим плановима, на корист становништва овог безмало опустелог града.

„У том почеше експлозије граната. Гости се разбежаше, но госпођа Харлеј се и не помери. Хладнокрвно је остала да седи крај отвореног прозора", преноси опис генерала Жарка Рувидића академик Рајко Рувидић.

Уз највише почасти, Катарина Харлеј сахрањена је на Војном гробљу у Солуну.

Иако у време смрти није била део српске војске те се тако не би квалификовала за сахрану уз војне почасти, сахрани је присуствовао српски принц Ђорђе Карађорђевић, најстарији син краља Петра, који се трона одрекао у корист млађег брата Александра.

Сахрани је присуствовао и генерал Џорџ Милн, командант британских снага на Солунском фронту, наводи се на сајту Комисије Комонвелта за ратне гробнице.

У низу идентичних споменика страдалим британским војницима, гроб Катарине Харлеј, који су изградили официри српске војске, издваја се по облику, величини, али и чињеници да је она једина жена која је сахрањена на том гробљу.

Ипак, кустос Војног музеја у Београду Вук Обрадовић каже да је било потребно време да заслуге људи попут Катарине Харлеј буду препознате.

„Војна признања су добили они који су их заслужили, али чини ми се да шире друштвено признање није стигло свима који су га заслужили.

„Људи су се сећали страних болничарки и добровољаца, али шире признање тек је постепено стизало", закључује овај историчар.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]