Први светски рат: Крфска декларација као зачетак Југославије или мртво слово на папиру

Темељ прве јужнословенске државе постављен је далеко од њене територије, скоро хиљаду километара јужно од будуће престонице Београда.

На грчком острву Крфу, елегантна господа са шеширима, штаповима у рукама и готово обавезним брковима, под гранама палми позирају за фотографију која ће овековечити овај државотворни дан.

После вишенедељних преговора у хотелу Бела Венеција, где је током избеглиштва у Првом светском рату било седиште српске владе, потписана је 20. јула 1917. декларација која се сматра првим документом заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца.

Представници Краљевине Србије и чланови Југословенског одбора, ког су чинили јужнословенски политичари из Аустроугарске с привременим адресама у Лондону, договорили су се да од „троименог народа" настане уставна, демократска, парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића.

Ипак, историја се развијала нешто другачијим путевима.

Крфску декларацију потписали су Анте Трумбић, у име Југословенског одбора, и Никола Пашић, председник Владе Србије.

Чланови Југословенског одбора били су, поред сплитског адвоката Трумбића, дубровачко-ријечки новинар Франо Супило и вајар Иван Мештровић.

Иако је текст декларације у свечаном и радосном тону, а помиње се и да су „срећни јер су једнодушно одлучивали", брзо је изневерен.

Крфска декларација је „лепи документ", који је већ формирањем државе чије је обрисе цртао „постао давна прошлост", каже Драган Марковина, хрватски историчар.

„Унутар декларације је био начелни договор који је касније прекршио Пашић и Карађорђевићи, и они који су их подржавали, а то је да се неће донети нови устав националним прегласавањем.

„Крфска декларација је потписана тактички, али Пашић вероватно никад у то није искрено веровао", каже Марковина за ББЦ на српском.

Зашто о Југославији на Крфу?

Српска војска, цивили и државни апарат су на далеки пут ка Крфу кренули октобра 1915. године, пошто су земљу са свих страна опколиле чланице Централних сила - Аустроугарска, Немачка и Турска, а потом се прикључила Бугарска.

На другој страни је била Антанта, војни савез Велике Британије, Француске и Русије склoпљен почетком 20. века, ком су се током ратног вихора прикључиле Србија, Румунија, Грчка и Јапан.

После инвазије и Албанске голготе, стратешког повлачења војске и народа преко кршева и завејаних планина Албаније и Црне Горе од новембра 1915. до јануара 1916. године, измучени стижу на грчко острво Крф.

На Балкану је 1917. увелико ратно стање.

Слути се распад Аустроугарске и покренут је лов на њене територије на подручју данашње Војводине, Хрватске, Далмације, Босне и Херцеговине.

Да би силе савезнице убедиле Италију да им се прикључи у рату, потписан је Лондонски уговор.

Овај тајни споразум који су 1915. потписале Уједињено Краљевство, Француска и Русија са Италијом обећавао је Италијанима значајна проширење колонија у Африци, али и добар део Далмације и албанског приморја.

Србија је могла да рачуна на Босну и Херцеговину и јужни део приморја око Дубровника.

У зиму 1917. у Фебруарској револуцији збачен је руски цар и на чело државе је дошла привремена влада, а немири и напетости доживеће врхунац у октобру када на власт долазе бољшевици Владимира Илича Лењина.

Све те околности утицаће на Пашића и Србију да потраже нове савезнике и окрену се јужнословенским народима са којима ће градити будућност.

Пресудно је било што Америка улази у рат и поручује да не признаје никакве тајне уговоре.

„То је свима покварило рачуницу и у Крфској декларацији се зато страшно наглашава право народа на самоопредељење, поштовање међународног права, све што би се допало Америци.

„Види се да је Пашић био мудар човек, врло се подилази америчким принципима, а с друге стране, Русија се распада и само што није изашла из рата", каже Данило Шаренац, сарадник Института за савремену историју из Београда.

Ни војни изгледи нису били најбољи за Србију.

У време доношење декларације, српска војска пролазила је кроз мучан период на Солунском фронту, а Пашић се прибојавао да ће савезници одустати од те линије борбе, подсећа Марковина.

Шта пише у документу?

Потписници су се сложили да, на бази самоопредељења народа и демократским принципима, оснују заједничку јединствену, слободну и независну државу.

Срби, Хрвати и Словенци признати су као равноправни, кроз истицање имена, заставе, писама и вера, при чему се на остале народе и народности није много мислило.

„Ту је прича о једној идеалној држави, сви ће имати једнака права, тајно гласање за избор представника, сви могу да се кандидују", каже Шаренац.

Ипак, већ се јавља клица раздора.

Око будућег уређења државе, да ли ће бити федерација, што су прижељкивали представници Југословенског одбора, или ће се о свему одлучивати у једном центру, како је Пашић замишљао, преговарачи се нису сложили.

Решење овог питања остављено је будућој Уставотворној скупштини на гласање квалификованом већином.

И једни и други су претпостављали да ће споразумом изборити најбоље за себе.

Хрвати и Словенци су видели прилику да у нову државу унесу правну традицију и развијене економије, као што су Срби видели себе као победницу у рату, са дугом државном традицијом.

Југословенски одбор и Југословенски клуб, Мајска и Крфска декларација

Могуће је да је договор на Крфу убрзала Мајска декларација, договорена у Бечу нешто раније, 30. маја 1917.

Био је то манифест политичких захтева Југословенског клуба унутар Аустроугарске, који је су чинили представници Словеније, Далмације, Истре и Босне и Херцеговине.

Док се Kрфска декларација залагала за независну Југославију, Мајска је позивала Јужне Словене под хабзбуршком владавином да се уједине у оквиру Монархије.

Иако сличног имена, Југословенски клуб и Југословенски одбор имали су супротстављене ставове.

У Југословенском одбору су били и политичари махом из Хрватске и Словеније окупљени најпре у Паризу, а затим у Лондону, центрима тадашње дипломатије, али они нису имали институционалну подршку.

Пошто су као дисиденти напустили Аустроугарску, били су попут модерног тинк-тенка, групе политичара и аналитичара који желе да утичу на савремена дешавања.

Зато им је било важно да се формално потпише декларација на Крфу, како би привукли пажњу европске дипломатије.

Прижељкивали су Југославију, али федерално устројену.

„Југословенство је де факто хрватска идеја, још 1830-их и Илирског покрета (књижевни и културни покрет за заједнички језик).

„Била је то и племенита идеја, а имала је и практичан циљ: да се спречи да Италија узме Јадранску обалу, а сматрало се да ће то ићи много лакше уз Србију и војску, него самостално", каже Марковина.

Црногорско питање

Црна Гора, краљевина на челу са династијом Петровића, пружила је отпор инвазији Аустроугарске на почетку рата, али је капитулирала јануара 1916. и краљ је с Владом отишао у егзил.

Иако породично повезани, династије Петровић и Карађорђевић ће се у новој подели карата током рата борити за преимућство у балканским земљама.

Ћерка краља Николе Петровића, Зорка, била је жена краља Петра Карађорђевића и мајка будућег краља Александра.

Већ 1917. када је донета Крфска декларација, Црна Гора је за Пашића била „унутрашње српско питање о ком нема преговора".

Црногорце на грчком оству представља мањи одбор емиграната који су подржали српску страну.

„Прави се фракција унутар Црне Горе која је за безусловно уједињење са Србијом одмах.

„То се ради завртањем руке, нема никаквог поштовања доста јаких историјских континуитета у Црној Гори", каже Шаренац.

Црквена и државна власт у Црној Гори била је у рукама династије Петровић Његош од 17. до 20. века.

Српска управа се после уједињења понашала донекле окупаторски, забрањивала је и ношење оружја, додаје београдски историчар.

Убрзо се буде побуне у Црној Гори, која траје до1924, уз подршку краља Николе из иностранства и домаћих незадовољника.

„Врло озбиљне борбе се тада воде са комитама (остацима распуштене црногорске војске).

„Они нису против уједињења са Србијом, али су против начина на који је извршено, сматрали су да се тиме потире црногорска државност", каже Шаренац.

Зачетак и основа за пропаст Југославије

Иако су генерације Југословена училе у школама да је прва Југославија настала низом догађаја: доношењем Нишке, па Крфске декларације и уједињењем 1918. ток историје није био баш праволинијски.

„Нисмо учили о тим закулисним радњама и да је то био однос снага у том тренутку.

„Крфска декларација нас учи о политици, преговарању, о праву јачег и слабијег", указује Шаренац.

Крфска, и три године старија Нишка декларација, којом је 1914. Краљевина Србија уз остале ратне циљеве поставила и уједињење свих Јужних Словена у заједничку државу, данас нису често предмет истраживања, јер је југословенски пројекат доживео крах.

Прва југословенска држава је проглашена 1. децембра 1918. године, само неколико недеља после потписивања примирја у Првом светском рату.

Формирању је претходио пробој Солунског фронта, где је српска војска одиграла пресудну улогу, те ослобођење осталих јужнословенских територија окупираних током рата.

„Уз фантастичну војну победу, у ту државу је уложен и политички углед Србије, и није спорна та врста заслуге.

„Али се у преговорима види и калкулантско понашање српске елите у то време, тактизирање и ниподаштавање друге стране - Југословенског одбора, и поглед са висине", додаје Шаренац.

Ефекти Крфске декларације

После пола године преговора и напуштања бројних странака и политичара, Уставотворна скупштина донела је Устав Краљевине СХС на српски национални празник Видовдан 1921.

Већ тада је било јасно да је раздор пустио корење.

Ставови српских радикала, које је предводио Пашић, и хрватских странака о уређењу, непомирљиво се разилазе.

Устав је усвојен захваљујући гласовима мањинских партија муслимана.

„Усвајање Видовданског устава није довело до сређивања стања у земљи. Напротив, јаз између централиста и антицентралиста постао је дубљи.

„(Хрватски политичар) Стјепан Радић је објавио да не признаје Устав, и то није било без покрића, четири хрватске странке створиле су Хрватски блок који је уживао подршку већине хрватског народа", пише историчарка Латинка Перовић у тексту Убиство Радића, објављеном на сајту Пешчаник.

Убрзо после доношења Видовданског устава, у Београду је 10. августа 1921. умро краљ Петар Први.

„Прва деценија постојања Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца завршила се крвопролићем", оцењује Перовић.

У Народној скупштини је 20. јуна 1928. године радикалски посланик Пуниша Рачић пиштољем убио три посланика Хрватске сељачке странке, међу којима и вођу Стјепана Радића, а ранио двојицу.

Овај напад је оставио дугорочне последице и довео до увођења диктатуре краља Александра неколико месеци касније.

Напетости су расле и на југу краљевине, у Македонији.

Још на Крфу, Пашић је и ову област одлучно сматрао унутрашњим српским питањем.

Али мапа скројена у Београду се није допадала тамошњем становништву које су чинили не само Срби и Македонци, већ и Албанци и Бугари.

„Југославија је за време краљевине двадесетих редовно држала чак 70 одсто жандарма у Македонији, због пробугарских елемената.

„Они то зову хајдучијом, али је то имало обрисе револуционарног рата у ком су учествовале стотине људи", каже Шаренац.

Грешке из којих се није научило

У време после Крфске декларације, Србија је често потезала аргумент жртви и страдања које је поднела током Великог рата.

„Била је то траума, велика патња и потпуно уништење Србије више пута за тих четири године, али то друга страна није довољно схватала.

„Исто тако, очекивања и потребе других крајева су биле сасвим различите", указује Шаренац.

Наводи пример из 1920, када је југословенска војска решила да жигоше говеда у Славонији.

Била је то уобичајена процедура у Краљевини Србији, попут регистрација аутомобила данас, како би држава имала преглед броја стоке у случају рата или кризе.

Међутим, на просторима Аустроугарске се то никад није радило и сељаци су били престрављени да ће им војска одузети краве, па је избила побуна и неколико људи је погинуло.

„Хаос је настао око нечег што је банално, али је узрок у томе што се људи нису познавали и што су имали потпуно другачије потребе, зато је то требало другачије спроводити", каже Шаренац.

Спроведено је чврстом руком српских власти.

„Црногорски краљ Никола, који је био институција у српству, отеран је да не може да се врати у земљу - немогуће је да то не изазове реакцију, као и у Македонији и Хрватској.

„Људи и даље то не схватају и прича се о незахвалности, зато што су Срби њих ослободили", упозорава историчар.

Друга Југославија је показала да федерализам био могућност да се реши национално питање унутар земље, али ако се направи добар заједнички оквир, каже Марковина.

Доказ су `авнојевски принципи` који су скоро пола века држали на окупу јужнословенске земље у време комунистичких власти, сматра.

На другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) у Јајцу 1943. рођена је федерална Југославија која је гарантовала равноправност народа Србије, Хрватске, Словеније, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине.

Ипак, примећује Марковина, много пута се у српским политичким круговима помињало да је Србија погрешила што је правила Југославију, уместо да је само створила неку врсту Велике Србије и да је у томе изгубљен век.

Крфска декларација је показала да је компромис могућ и да он може свима да изгледа добро, сматра он.

„Као и код каснијих Југославија, важно је да је она показивала потенцијал како је могло бити, а није се догодило.

„Да је нађена равнотежа између различитих интереса и страна, та Југославија би вероватно имала много дужи животни век и била много стабилнија него што је била", закључује Марковина.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]